Песме о Световиду







1.



Одтуд иде силан Виде
Силан Виде Видов-дане.
Ишо Виде да обиде
Што је никло да поникне
На Ивана на Купала.
Што сазрјело то остало
На Кољеда на тог Пјетра.
Кољед давно прјеминуо
Млади Бого освануо
Ој Божичу Сварожичу!
Свако добро освануло
Понајвише здравље добро
И весјеље љепа љубав.
А највише јака снага.
Виде бојак чудан био:
Три године с Татарином
Три године са Агарјаном
Три године с Песимитом
И три љета са Тамнином.
Све је боје одржао
Риста Бога дочекао.




2.



Ој ти Виде Видоје!
Наш ти славни Жупане!
Подран Виде урани!
На те воде студене.
На Мориша лађана
Оног србског бистрана;
Где но цуре долазе
Своје венце бацају.
Своје венце и цвеће
За војнама пуштају.
Цуре воду мутиле,
Пута теби помеле,
Да неидеш Видоје
У те земље далеке.
У те боре Трасила
Где се роде Крагуји.
Где се роде те утве,
Шестокрили утани.






3.



Иде Виде да обиде.
Све усеве и плодове.
Што је никло и поникло,
Што је никло нек је никло,
Нек је никло и нек расте,
А што није нек нениче
Нек нениче и нерасте.




4. Бели Виде вино пије



Бели Виде вино пије
под то дрво божурово.
Отуд лете рајске 'тице
Све Косово прелетоше
На божур грану попадоше.
Божур грану покршише,
Златну чашу нарусише.
Расрди се бели Виде:
Ајд' одатле рајске тице!
Немој Виде да не караш,
Ми летимо из далеке,
из далеке из братије,
из братије из Инђије.
Крсну славу честитамо,
три ти гласа доносимо.
Сва Инђија по'арана,
а Русија поробљена.
Пред Солунем ватра гори
и у ватре три делије.
Један гори до колена,
други гори до рамена,
а трећем се капа пали.
Тај што гори до колена,
тај је веру преверио.
Тај што гори до рамена,
тај на мајку измашио.
Тај којем се капа пали,
тај је кумство погазио.
Проговара бели Виде:
то ми божур покршисте,
то ми чашу нарусисте.

Драгана Деспотовић



КАЛЕМАРИ


/избор из збирке песама/



Сварожић

На Калемаре паде са даждом и Дажбог
из Сварожића побеже ковано гвожђе
по изгубљеном путу
изгубљеном па нађеном
Злато не уби ни једно дете
уклешти породицу - мајку и оца
Дажди Сварожић из мајчинских очију
по изгубљеном путу детета
изгубљеном па нађеном
јер је по њему и Дажбог здаждио.





Перун

Перун има тело храста
сребрну главу и златну браду
Свети Сава је свети Храстко
Свети Сава је свети Растко
Ветар је избацио Перуна из реке
на Перунову обалу
Море је избацило Храстка
на Атосу у Хиландару
Наш Перун је Храстко
Наш Перун је Растко
Наш Перун је Сава







Триглав

Триглав - то су три лава
која јуре але
Први лав је копљоноша
брани свети крај од олоша
Други лав је резбар
брани свету марву од нерада немара и немања
Трећи лав је седлар
брани Калемара од чаушара
жреца и тимара







Мокоша

Нећу да кажем оно што знам:
Ти си мокар од Мокоше ти си првош код Мокоше
Мокоша носи светиљке ноћу
да жене преду да жене плету
Мокоша носи ножице ноћу
да шиша косу женама које не посте
Нећу да кажем оно што осећам:
Ти си мокар од Мокоше ти си Милош код Мокоше
Мокоша носи шарени свитак и чаробни напитак
и пружа га жени омраженој - ружној и нерадној
Мокоша носи тамне велове и тешке засторе
и застире радене жене - лепе и милене





Световид

Призивам шарене лажи
у моје усамљене бајке
Гатам са белим коњем
ако дигне десну ногу
идем у свет - доћи ће ми бели свет
ако дигне леву ногу
копље ми срце пара
неће ме видети свет
Световиде Световиде
ти имаш четири главе
ти видиш свет
ти видиш све
И бели живот и црну смрт
и црни живот и белу смрт
Нека ми каже твој овнујски рог
Рука да ли ми је од хлеба
перо да ли ми је брже од ока соколова
а глас шумнији од шајке на води





Радгост

Радгост је радо виђени гост
за трпезом и на седељкама
Радгост је радост за разговор
у земљи Љутића и племену Калемара
Код Радгоста кад пођеш као гост
мораш да пређеш мост
и једно дубоко језеро
и да прођеш кроз девет вратница
За милост мораш да понесеш грош
ако ватра не гори
а ако пурпури и ако крв ври
крв да смириш крвљу
жртву у овну јуници или најмлађој омици
Радгост је радо виђени гост
за трпезом и на седељкама
Радгост је радост за разговор
у земљи Људића и племену Калемара

Badnji dan


Mnogi običaji vezani za Badnji dan sasvim su paganski, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i još uvek ih održavaju. Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Vezuje se za slovensko božanstvo Svetovida.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.
Narodni običaji oko Badnjeg dana su veoma stari i do danas se mnogo običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se razlikuju u nekim elementima, a danas su prilagođeni životu u gradu.
Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog sunca jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.
Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca.
Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa onaj koji ga seče navlači rukavice.
Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“ tj. da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Kada domaćin donese badnjak, ostavlja ga pored ulaznih vrata, a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja, prema običaju, na ognjište.
Posle donošenja badnjaka kolje se pečenica (ponegde se kolje ili „utuče“ na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto, a ponegde se zove i veselica ili božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.

Увод

Бачка и Банат спадају у југоисточни део Панонске низије, чији централни и највећи део испуњава мађарска држава, док мање, рубне делове данас баштине Словачка, Румунија, Југославија и Хрватска. Питање порекла Словена на овом простору постављено је још давно, али ни до данас оно није ни изблиза решено. Уврежено је мишљење да Словени овде живе од IX века, па се такве констатације данас налазе у школским уџбеницима и музејским поставкама. Са севера, Панонија је окружена Великопољском равницом, а са североистока и истока Карпатима иза којих се налази велика Придњепровска низија. Обично се мисли да су ови простори главна исходишта порекла Словена. Сходно томе, Пољаци, Руси и Украјинци су своју словенску прошлост истражили уназад до III века старе ере. На простору источне Немачке и Пољске, то је Пшеворска култура која почиње у III веку старе ере, а завршава се у V веку нове ере. У јужној Русији и Украјини то је Зарубињецка култура која почиње у III-II веку старе ере и завршава се у II-III веку нове ере, а на њу се наставља Кијевска култура, која траје до V века нове ере. На простору југоисточне Румуније од II до V века нове ере постојала је Черњаховска култура, а од V века комплекс насеља под називом Ипотешти-Ћурел-Киндешти. Све ове културе су у археологији релативно добро истражене, и протумачене као словенске, или као такве у којима се многобројни словенски елеменат меша са Германима, Сарматима или романизованим становништвом.

На простору јужно од Саве, некада, пре Римског Царства, живели су Илири, а западно од Паноније Келти. Са стварањем римске државе на овим просторима, процесом романизације полако се губе етнички субјективитети, док историјска и археолошка наука популације на овим просторима истражује као Римљане, понекад се осврћући на постојање "домородачких" елемената. Та околност умногоме отежава препознавање народа који су временом постајали Римљани. Простор Паноније западно од Дунава, такође је ушао у римску државу, где су Римљани затекли и покорили Панонце. Ко су Панонци у етничком смислу, ни до данас није јасно. На панонском простору источно од Дунава остало је да живи неко становништво које наука није довољно дефинисала. Једино је познато, опет у вези са римским освајањима, да су југоисточни рубови Панонске низије улазили у састав дачке државе коју су Римљани покорили. Ти недовољно познати варвари, дочекали су нове придошлице — сарматска племена, која на овај простор пристижу од половине I века нове ере.

За разлику од римске државе која је имала моћи да романизује становништво, тј. да му брише етничке особености, Сармати као номадски народ, то нису могли. Они су се онима које су затекли наметнули као нека врста господара, а према римским границама наступали су као војни фактор, како су их и забележили многи римски писани извори. Сарматска племена су долазила у више таласа, а сви заједно су у Панонији дочекали Хуне, односно племенски савез разних народа, на чијем су челу били Хуни у првим деценијама V века. Доласком Хуна у Европу, поменуте словенске културе у окружењу Панонске низије (пшеворска, кијевска и черњаховска) доживеле су велика разарања. Драстично је пао животни стандард, али се у етничком саставу скоро ништа није променило. На истим просторима настале су нове културе, као што су Прашка, Пењковска, Колочинска и друге, које су такође словенске. Под ударом Хуна и других народа у њиховом савезу, дошло је до померања самих Словена унутар овог великог простора, од Црног мора до Балтика, али се показало да су ови моћни номади били толико малобројни, да нису могли ни изблиза да утичу на промену етничке структуре становништва. Напокон, овај простор је и до данас остао мање-више неизмењен у етничком смислу. Хуни су у Панонији, западно од Дунава, како је већ речено, затекли римску културу. Наравно пре тога морали су да униште насеља на простору источно од Дунава. На том простору источне Паноније, за антички период до Хуна, није дефинисана култура у археолошком смислу, као што је то случај са већ навођеним културама северно и источно од панонско-карпатског басена. Постоје покушаји да се наведени простор и време прикажу као сарматска култура, иако о томе у научном свету за сада не постоји целовита студија. Треба рећи, да о истом проблему, мађарска и румунска археологија имају различита мишљења, док је југословенска археологија углавном преузела гледишта мађарских колега, без научно-критичког осврта према датој проблематици.

Сва наведена гледишта формирана су на темељу врло скромних истраживања у тој области. После релативно кратке хунске власти, када се 454. године хунски савез племена распао, историја не бележи значајнија догађања, све до доласка Авара у Панонију 567. године. Наравно ни они нису дошли на празан простор, већ су затекли неко становништво коме су наметнули власт.

Ако сумирамо напред изнето, период од првих шест векова нове ере можемо поделити и на неколико главних етапа: I — Антички период до доласка Хуна 418. или 425. године који траје око 350 година. II — Време хунске владавине од 425. до 454. године, који траје свега 30 година. III — Период после распада хунског савеза, до доласка Авара 567. године, који траје нешто више од једног века. IV — Време Првог Аварског каганата од 567. до 626. године. Прву од остале три етапе дели велики рез, који означава распад античке цивилизације на овом простору, и појаву новог, средњовековног раздобља које започиње Великом сеобом народа.

Да погледамо шта кажу неки од писаних извора који се по својим географским одредницама могу везати за овај простор, а дају нешто више података него што су то чињенице о војним победама и поразима.

ПОЈТИНГЕРОВА КАРТА — настала вероватно у IV веку, а у себи садржи податке из ранијих периода, на једном свом делу који се односи на простор горње Тисе, има убележене Венеди-Сармате. Још од I века Венеди је уобичајен назив за Словене. То би значило да Словени и Сармати у то време живе помешани на поменутом простору, или да се Словенима додаје име Сармати зато што живе у Сарматији, великом пространству средње и источне Европе кога су Римљани тако звали.

АМИЈАН МАРЦЕЛИН — писац Историје из IV века, на једном месту говори о простору данашњег Баната и Бачке, што се може схватити из географских одредница које помиње. Каже да ту живе "слободни" и "ропски" Сармати. Слободне Сармате описује као коњанике, често са два коња са оружјем и оклопима који су добро познати код Сармата, а ликовно су и приказани на Трајановом стубу у Риму. Опис "ропских Сармата" односно Лимиганата је сасвим другачији. Они живе као сељаци-земљорадници и сточари, и граде стална насеља у којима има чврстих брвнара и лаких кровињара. Не истичу се посебно описом оружја, а међу њима је изгледа мало коњаника. Они међу собом имају веће стараца, сеоских првака које одлучује о најважнијим питањима као што су рат и мир. "Ропски Сармати" (Лимиганти) су се побунили против својих господара — "Слободних Сармата", па су и поред интервенције римске војске која је штитила интересе својих савезника ("Слободних Сармата"), остали да живе на простору Баната, при чему су једном приликом чак покушали да убију римског цара, који је једва извукао живу главу. Све се то дешава у првој половини IV века.

РЕТОР ПРИСК — византијски дворски службеник, који 448. године учествује у византијском царском посланству на Атилин двор, описује становништво данашњег Баната и Бачке. Из описа се види да ти становници имају насеља на теренима близу вода — река, језера и мочвара, и да се превозе колима, али и сплавовима и моноксилима у чему су врло вични. Живе као земљорадници, па уместо жита сеју просо, а уместо вина пију медовину. Од јечма праве пиће које се зове камон (вероватно се ради о пиву). Одевени су врло скромно. Ови људине говоре ни хунски ни готски, ни грчки, ни латински језик. Приск једино не именује ово становништво.

ЈОРДАН — службеник на цариградском двору, а касније епископ, у својој Историји Гота у VI веку, користећи податке писаца из V века, говори о простору на коме живе Словени. То је простор од града Новиедунума и Мурсијанског блата до Дњестра. Град Новиедунум засада није убициран, али Мурсијанско блато не може бити ништа другодо Копачки рит близу Осијека. У античко доба Осијек се звао Мурса. Сасвим је јасно да подручје Бачке и Баната улази у тај велики међупростор Мурсијанско блато — Дњестар. Источно од Словена по Јордану живе Анти, а западно од њих Венеди. И једни и други су уствари Словени тј. источни и западни Словени.

ПРОКОПИЈЕ — дворски службеник у Цариграду, у делу Готски рат, између осталих догађаја, описује велику провалу Словена у Илирик 551. године. Словени су тада страшно опљачкали Илирик, и бежећи пред византијском војском они плаћају Гепидима, који су тада у Срему, златник по глави, да би прешли на своју територију. Значи, њихова територија у то време мора бити Бачка или Банат, или и једно и друго, с обзиром да су то области које се непосредно наслањају на Срем.

МЕНАНДАР — дворски писац, описује почетак аварске опсаде Сирмијума 579. године, када се гради мост преко Саве. Свакако да су га градили Словени који су и тамо и из других извора познати као вични у тим пословима, а не Авари који као војска и као народ функционишу искључиво на копну.

ТЕОФИЛАКТ СИМОКАТА — секретар цара Ираклија, говори да су Авари 593. године хтели да опседну Сингидунум, и да су за ту сврху натерали Словене да праве мост преко Дунава. Тада су такође градили понтон преко Саве како би Авари провалили у Илирик. Симоката такође описује поход војсковође Приска против Авара у Банат и Бачку 600. године. У више наврата Авари су побеђени, а као коначан исход је много побијених варвара међу којима огроман број Словена, и заробљеника међу којима и 8000 Словена. Осталих варвара је знатно мање, а наравно, сви су заробљени на простору данашњег Баната и Бачке.

Особине и начин живота — као Словени

У покушају да извучемо неке закључке из наведених извора, могло би се казати следеће: За сваку од четири наведене етапе имамо бар по један писани извор који или директно говори о Словенима, у конкретним географским и историјским одредницама, или говори о становништву које не именује, али које по наведеним особинама, и начину живота највише личи на Словене, а при томе је због изречених особина, искључена свака могућност да се ради о неком од номадских народа, било да су то Сармати, Хуни или Авари. Сви наведени извори настали су од аутора који су били савременици збивања о којима говоре, или су чак били и непосредни учесници описаних догађаја, као што је то случај са ретором Приском који је лично путовао на Атилин двор. То даје велики значај изворима о којима је реч а саме изворе чини много веродостојнијим него што су то неки други. Сваки од ових извора, шире гледано, тиче се простора Паноније, али се они врло одређено односе на просторе данашње Бачке и Баната. Из поменутих извора могу се извући запажања која се директно односена начин живота Словена или становништва које се не именује, али по особинама асоцира на Словене. Првенствено, то је положај насеља који се увек односи на места поред река или осталих вода, а са тим у вези и типично словенска сналажљивост на води. Прављење мостова, сплаварење и вожња моноксилима је упадљива разлика у односу на све номаде који у различитим епохама живе заједно са Словенима.

Сама станишта Словена су различита — од лаких кровињара, колиба, земуница до чврстих брвнара и дашчара, али је једно заједничко — то су стална насеља. Са тим у вези је и везаност тог становништва за земљу тј. њене плодове. Номади, нису везани за земљу, нити су било где забележени да праве стална насеља. Одевање тог седелачког становништва у односу на номаде-ратнике је врло скромно и једноставно.Свих ових шест векова, на панонском простору, провлачи се једно правило. Неко становништво, напред описано, које је седелачко, увек живи са неким номадима, издржава их својом земљорадничко-сточарском привредом која може да обезбеди вишкове хране и осталих добара. Они номадима у походима на Царство, Римско или Византијско, помажу својом бројношћу и разним вештинама које номади немају. У античко доба то су "Ропски Сармати" са "Слободним Сарматима", у време Атиле то су увек неки неименовани са Хунима, а у VI веку то су Словени са Аварима. Немамо ни једног писаног извора који говори када и одакле су ти сељаци, земљорадници дошли. Напротив, за све номаде, од античког доба па до доласка Мађара у Панонију, зна се приближна, а најчешће и тачна година њиховог доласка. Погледајмо сада шта је археологија до данас утврдила о проблему порекла Словена у Панонији на основу истраживања у Бачкој и Банату.
Пре свега, треба рећи да о постављеном проблему са археолошке стране знамо врло мало. До 1994. године на целом простору Баната и Бачке знало се за свега две куће из времена од V до VII века. Из периода III-IV века познато је нешто више кућа, али скоро ни једна од њих није публикована. За насеља III-IV век, која су по подацима са рекогносцирања терена врло бројна, сматра се да су сарматска иако нема ни једне научно третиране куће из тог периода. До таквог мишљења се дошло повезивањем насеља III-IV века са истовременим налазима из гробова, којих су пуни музеји у Војводини. Гробови су објашњени као сарматски, иако ни до данас у југословенској стручној литератури нема ни једног гроба публикованог потпуно на археолошки начин. О научним синтезама да и не говоримо, када је реч о овој проблематици. Никада није постојао било какав археолошки пројекат који би третирао проблематику Словена у Панонији ни у античком добу, ни у раном средњем веку.

Пре две године, на иницијативу и материјалну подршку Министарства културе Републике Србије и Извршног већа Војводине, Музеј Војводине је одговорио програмом "Археолошка истраживања словенских насеља у северној Бачкој и северном Банату". Кренуло се, практично од нуле, а до сада су прошле свега две истраживачке сезоне од по три-четири месеца теренских радова годишње. У истраживања је укључен др Ђорђе Јанковић са Катедре за средњовековну археологију Филозофског факултета у Београду, као стручни консултант истраживачког тима којим руководи Станко Трифуновић кустос-археолог Музеја Војводине. Студенти археологије Филозофског факултета у Београду обавили су највећи део посла у овим истраживањима, чиме су стекли искуства која ће, надамо се, утицати да се део њих усмери у свом даљем раду на проблеме словенске археологије, за коју једва да имамо одговарајући кадар у целој држави. До сада, ископавања су вођена на пет археолошких локалитета из ове области. За разлику од навођења историјских извора покушаћемо да кренемо обрнутим редоследом, од најмлађих налазишта ка старијим.

Спајање староседелаца са придошлима

"ВИШЊЕВАЧА" код ПАДЕЈА — археолошко налазиште које хронолошки припада IV етапи у претходно наведеној подели тј. времену Првог Аварског каганата. Ради се о насељу које се налази на једној греди у ритском појасу око ушћа реке Златице у Тису. Насеље је имало стамбени део где је истражена једна кућа типа земунице, укопана 2 м од садашње површине тла. Кућа је имала три просторије, од којих је највећа била укопана на два нивоа, а на једном од зидова је имала укопану калотасту пећ. До ове, налазила се мања просторија из које се улазило у оставу — трап, који је био крушколиког облика.На другом крају локалитета постојао је “индустријски” део насеља у коме је истражен део површинског копа лесног земљишта. Реч је о великим јамама неправилно ископаним које се настављају једна на другу. У њима, као и на целој површини локалитета пронађени су знатнији узорци гвоздене згуре, што сведочи о озбиљној металургији гвожђа. С обзиром да лесно земљиште са овог локалитета није погодно за моделовање посуда, а искључена је и његова употреба за градњу кућа, постоји оправдана претпоставка да се са овог копа добијао минерал (хематит или лимонит) из кога је добијано гвожђе. Поред металургије, становници овог насеља бавили су се земљорадњом, сточарством, ловом и риболовом, као основним привредним гранама. Као доказ томе служе отисци житарица у грнчарији, брусеви и жрвњеви, тегови за мреже и обиље животињских костију ископаних на овом налазишту. Поред тога, бавили су се ткањем, кројењем и шивењем, израдом грнчарије и вероватно обрадом дрвета.Грнчарија с једне стране показује извесне аналогије са Подњепровским културама тог доба — Пењковска и Колочинска, а са друге стране са словенским налазима из Аргоса, Олимпије и околине Мостара. Преко грнчарије насеље се може датовати у крај VI или сам почетак VII века, и повезати са подацима из писаних извора који говоре о Словенима у заједници са Аварима и Словенима који продиру крајем VI века све до Грчке. Сада је јасно да се тај продор не врши само преко доњег Дунава, већ и преко средњег Дунава, па даље долином Мораве и Вардара, све до Пелопонеза.

"РИТСКА ДОЛИНА" код КОЛУТА — археолошко налазиште које се налази на обали великог рита који ствара Дунав на овом потезу. На локалитету су истражене две куће — једна надземна а друга полуукопана. Надземна кућа је највероватније била брвнара или дашчара, са огњиштем унутар и другим огњиштем ван куће. Полуукопана кућа је била овалне основе, са стубовима по ивици који су држали зидове и кров који су били од плетера и лепа. Грнчарија пронађена у овим објектима има блиске аналогије са истовременим налазима VI века на простору југоисточне Румуније — око Букурешта. Колеге у Румунији су истраживале више оваквих насеља и цео комплекс насеља су назвали Ипотешти-Ћурел-Киндешти. Етнички састав ових насеља је објашњен као мешавина Словена са аутохтоним романизованим становништвом. Грнчарију рађену гњетањем, без витла, приписали су Словенима, док је керамика рађена на витлу приписана романизованом становништву. На локалитету “Ритска Долина” такође постоје такве врсте грнчарије, али би цео контекст могли објаснити као словенско насеље у коме се налази грнчарија рађена гњетањем као домаћи производ, посуде на брзом витлу као увезена византијска роба. По особинама грнчарије, као и упоређивањем са осталим налазиштима, ово насеље би се могло датовати приближно у средину VI века тј. увреме III етапе у наведеној подели. То је приближно време у коме Прокопије описује догађај када Словени беже са пленом преко гепидске територије 551. године. Треба само додати да остали налази указују на земљорадничко — сточарски начин живота у сталним насељима.

"БАЋАН" код КОЛУТА — археолошки локалитет на једној од окука речице Плазовић. На локалитету је ископана једна земуница, а по покретним налазима могла би се датовати у средину или другуполовину V века. О овом налазишту само толико јер је из истог периода као и следећи локалитет који је истражен у знатно већем обиму.

"СТУБ 76" код ХОРГОША — археолошко налазиште које се налази на острвцету које опасује ритски појас вода које истичу из језерцета Мадараш у Мађарској. Ово је словенско насеље са до сада највећом истраженом површином у Војводини од преко 1000 м2. Стамбени објекти, куће, којих је до сада истражено десет, различитих су облика и димензија. Скоро све су укопане, осим једне која је надземна. Неке од њих имају ватришта унутар или поред саме куће. Пошто на овом локалитету постоји више фаза живота, може се рећи да је од десет кућа издвојено шест из једне од фаза, које су исто оријентисане. Четири од њих су у једном реду, док су две вероватно припадале другом, паралелном реду. Испред низа од четири куће постојао је ред дрвених стубова који су од стамбеног дела одвајали неку врсту јавног простора, можда неку врсту трга, на коме су до сада истраживана два објекта посебне намене. Један од тих објеката истражен је у целости и закључено је да се ради о одбрамбеном објекту тј. дрвено-земљаној кули. Кула је стајала у слободном простору, изгледа негде на средини насеља. Њени зидови били су грађени од два реда балвана, дебљине 40 до 60 цм, чији је међупростор био испуњен земљом. Тако се добијао зид просечне дебљине 1,20 до 1,40 м. Унутрашњи простор куле био је димензија 4 са5 м. На свега неколико метара од куле истражен је део објекта, кружне основе, који је имао пречник око 10 м. Објекат је био делимично укопан у земљу а на његовом дну је пронађен ров за један ред усправно поређаних трупаца. За сада нису пронађени конструктивни делови који би могли служити за евентуалну кровну конструкцију овако великог објекта. Стиче се утисак да је реч о ограђеном простору под ведрим небом. Није искључено да се ради о паганском светилишту, иако ипак треба сачекати резултате истраживања целокупног објекта. Поред ових објеката пронађен је и део дрвене ограде насеља са осматрачницом. Покретни археолошки налази такође говоре о земљорадничко-сточарском становништву које живи слично становницима описаним на претходним налазиштима. Грнчарија показује да у овом насељу живе две групе становништва. Једни су домородачко становништво које је преживело хунску најезду, и са драстично смањеним стандардом наставило да живи под хунском влашћу, а и после њих на истом простору. Други су сасвим сигурно новопридошли, и то са простора Подњепровља, где се у то време завршава Кијевска, а почињу Пењковска и Колочинска култура. Обе групе у Хоргошу живе као најближи сродници, што се манифестује истим начином живота. Постојање јавног дела насеља са објектима тако посебне намене као што су наведени, као и извесна правилна организација кућа у стамбеном делу насеља, говори много о организацији словенског друштва у то време. Међутим та тема би захтевала посебну расправу. Ово насеље припадало би II или почетку III етапе у изнетој подели, приближно времену Присковог описа пута византијског посланства на Атилин двор.

"ЦИГЛАНА" код ПАДЕЈА — археолошко налазиште које је лоцирано у ритском појасу око реке Златице. На овом локалитету, који се иначе уништава радом савремене циглане, истражено је неколико скелетних гробова и део насеља са остацима три куће и више економских просторија. Гробови су датовани новцем Констанција II у време окополовине IV века, а можда залазе и у другу половину IV века. Скелети као инвентар садрже чисто римски археолошки материјал. Насеље се може датовати у другу половину IV века или сам почетак V века, пре најезде Хуна, зато што се јасно уочава да су укопани објекти у насељу оштетили неке од гробова, па су самим тим од њих и млађи. Занимљиво је да се на овом насељу уочава типизирана организација домаћинства, које се састоји од једне земунице и неколико груписаних економских просторија у виду трапова.Становници овог насеља живели су као земљорадници и сточари који су, као и раније описани народи, складиштили своју храну и градили стална насеља. Међутим, за разлику од насеља из времена Хуна или после њих, грнчарија из овог насеља показује далеко виши стандард. Поред увезених римских посуда ту су и посуде домаће израде, које за римским скоро и не заостају по квалитету. Рађене су на брзом витлу и печене у грнчарским пећима, а не на отвореном огњишту као што је то чињено касније. Значи ово би било насеље из I етапе по наведеној подели, и његов крај се може довести у везу са хунском најездом почетком V века.

Овом низу археолошких налазишта требало би додати још једно, којетакође припада I етапи, а налази се у јужном Банату. "ЦИГЛАНА" код БАРАНДЕ — археолошки локалитет, насеље које се датује новцем у прву половину IV века, и може се довести у везу са Лимигантима — "Ропским Сарматима", за које дознајемо из већ помињаног описа Амијана Марцелина. Насеље је спаљено, и вероватно је страдало у римској акцији против Лимиганата која је већ помињана на почетку овог излагања. Куће су биле надземне брвнаре, и полуукопане — колибе, како их Амијан Марцелин и описује. Становници су се такође бавили земљорадњом и сточарством. На овом локалитету поред многих других предмета, пронађени су остаци две необичне посуде вредне помена. Посуде су једини кружни отвор имале на зиду са стране, а преко таквог отвора су вероватно биле спојене. По свој прилици служиле су за неку врсту врења, или евентуално дестилације, што значи за прављење неке врсте алкохолног пића.

Судбина истраживања — неизвесна

Треба подсетити, да у један век млађем Присковом опису, 448. године, наилазимо на податак да неко становништво, на истом простору јужног Баната, уместо вина пије медовину, а од јечма прави пиће које се зове камон. Као мала дигресија, нека послужи податак да у савременом процесу пиварства постоји део који се на српском језику зове комљење.

Уз ове посуде пронађена је и неуобичајена концентрација малих посуда, чаша и чашица. Овим подацима завршава се овај сумаран преглед археолошких података добијених ископавањима у Бачкој и Банату у последње две до три године, а која су се односила на проблематику порекла Словена. При крају, требало би скренути пажњу на нека запажања, која би могла бити од користи у даљем истраживању порекла Словена. Гледајући уназад од VII века, јасно је да присуство Словена у Бачкој и Банату, у периоду под Аварима и у периоду после хунске доминације, до доласка Авара није спорно. Словени се спомињу у савременим историјским изворима, а могу се и археолошки пратити на локалитетима "Вишњевача" и "Ритска долина". У периоду под Хунима Словени су такође несумњиво присутни на овим просторима, иако се под именом Словени још не помињу. Међутим Присков опис, као и археологија тог периода, апсолутно доказују боравак Словена на простору данашње Војводине. Континуитет у седелачком начину живота, како то показују археолошки налази, говори у прилог тези да Словени живе у Банату и Бачкој и у античко доба, или да неки народ који не носи име Словена, али живи њима слично, учествује у етногенези Словена на панонском простору, која своје завршне форме добија негде у IV и V веку. Наиме, чињеница је да се име Словена у писаним историјским изворима не помиње пре V века.

Археологија, која писане изворе користи само као помоћну грађу а основне изворе добија из података о материјалној, а делом и духовној култури народа на широком географском и хронолошком простору, констатује велики степен сличности култура средње и источне Европе у раном средњем веку, али и у античком добу. У тај простор улази и онај део Паноније који је остао ван домашаја римске државе. Због тога, питање порекла Словена уопште, па и у Панонији, можда не би требало посматрати као питање њиховог доласка однекуд у овом или оном веку. Сеоба је наравно било одувек, па међу њима је и она у VI веку коју смо учили, али треба подвући да се она односи на балкански простор. Панонски простор је сасвим друга географско-историјска целина, у којој је античко становништво почетком средњег века могло учествовати у процесу стварања националне или наднационалне свести, тј. свести о припадању једној, великој групи народа — словенској, која је своју заједничку вишевековну културу у IV и V веку крунисала заједничким именом. Задатак савремене археологије је да крене у истраживање тог процеса. Можда ће нам резултати тих истраживања, када постану јавни, вратити макар део, у доброј мери изгубљене, свести о заједничком пореклу. И на крају завршио бих једним апелом. Даља судбина истраживања порекла Словена у нас је крајње неизвесна. Пре свега због скромне материјалне подлоге али и због малог броја запослених у овој области. И до сада су уз надлежне државне институције, спонзори били ти који су обезбеђивали део средстава за археолошка истраживања. Одувек су посленици културе били у незахвалној прилици или неприлици да ишту помоћ за културу. Овим се придружујем мојим претходницима. Програм истраживања словенских насеља у Банату и Бачкој ће морати да траје још дуго, а којом брзином ће доносити резултате не зависи само од археолога.

Потврде у изворима

Скупштина код Словена и Лимиганата
Словенима и Антима, не влада један човек него од давнина живе у демократији и стога се код њих на заједничком скупу свршавају како повољни тако и неповољни јавни послови...(Прокопије, Готски рат /VI век/ — Византијски извори за историјународа Југославије I, Београд 1955, 26)... Лимиганти ("Ропски Сармати", прим. прир.) су се дуго колебали да ли да се успротиве или да моле за милост (римског цара, прим. прир.), јер су имали озбиљних разлога и за једно и за друго. На крају, после скупа сеоских првака, преовладало је мишљење да се предају...(Амијан Марцелин, Историја /IV век/, — Извори за Бьлгарската История II, София 1958, 127)

Хуни
..Никад се не заклањају ни у каквим зградама, већ их избегавају као гробове. Код њих се не могу наћи чак ни шиљасте тршчане колибе...Нико од њих не оре, нити се прихвата ручице плуга... На колима у којим станују, жене им ткају ону ружну одећу, ту имају односе са мужевима, порађају се и доје децу све док не одрасту...(Амијан Марцелин, Историја /опис Хуна/ — М. Душановић,"Географско-етнографски екскурси у делу Амијана Марцелина",Београд 1986, 79-80)

Словени
Села Словена и Анта леже на рекама једно до другог и у узајамној вези, тако да међу њима нема размака вредног помена, а у близини су им шуме или мочваре или ритови......Има у њих обиље свакојаких животиња и у камаре спремљених пољских производа, нарочито проса и жита...(Псеудомаврикије, Стратегикон /крај VI — почетак VII века/ , Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд 1955,131, 132, 139).


svevlad

kaže ovako :

1. Cross with Kolovrat, Visoki Dečani monastery, XIV century (1327-1330).

2. Two signs of Perun and a Kolovrat, Visoki Dečani monastery, XIV century (1327-1330).

Ко је Баба Марта?

У њој се час буди ратни дух бога Марса, по коме и носи име, а некад нас дарује осмехом пролећне радости...


Kада средином марта, у време када се најмање очекује, све забели под снежним покривачем, прва помисао која протутњи кроз главу јесте да се Баба Марта поново нешто наљутила. А онда се постави и питање – због чега.
   Легенда каже да се она први пут разгневила када јој је римски краљ Нума Помпилије одузео место прве даме у календару, додавши испред ње још два месеца. Од тада је та увређена старица постала врло ћудљива. Час се у њој буди ратни дух бога Марса, по коме и носи име, па се тако свети шаљући на земљу хладноћу, час својим топлим осмехом доноси пролећну радост.
  Колико год знао да буде непријатан, њен бес и није тако неоправдан. Према народном веровању, Баба Марта је оличење пролећа, поновног рађања, нових замисли и, као најважније, неопходности склада у природи и животу људи. Кад тога нема, она на земљу, као нека забринута бака, пошаље снег да опомене унуке како треба да припазе на понашање.

Kорени мита о Баба-Марти залазе веома дубоко у историју. Март је био месец када су мушкарци, после зимског сна, често кретали у војне походе. Жене, несрећне и уплашене за своје мужеве, правиле су мале вунене фигуре као амајлије против злих духова. Луткице су уједно имале задатак да умилостиве Баба-Марту како не би често мењала расположење.
   Тај обичај и данас се задржао код Бугара, али и на југу Србије. Сем што целог првог дана марта не скидају осмех с лица, Бугари једни другима дарују вунене наруквице или луткице које према марту и носе име – „мартенице”. По обичају „мартеница” се прави од белог и црвеног вуненог канапа, па на тај начин означава белину снега који одлази са зимом и топле црвене сунчеве зраке који најављују долазак пролећа. Такође, према веровањима, бела боја чини живот дужим, док црвена штити од болести. Понекад „мартеница” може да буде украшена перлама, златним новчићима, змијским зубима или разнобојним кончићима окаченим о крајеве нити.

Oни верују да ће, ако целог марта буду носили „мартенице”, имати здраву и успешну годину. Штавише, њима ките и кућне љубимце, улазна врата, а на селу домаће животиње, винограде, воћњаке...
„Мартенице” се носе све док не почну да се јављају први знаци пролећа – пупољци, роде, ласте...

Mеђутим, ни сваки од тих знакове није најповољнији. Ако угледају роду која стоји у месту, током године неће бити много напретка у остварењу циљева, док ласта у лету значи успех и полет.
„Мартеница” није једини од Баба-Мартиних захтева. Она посећује само чисте и лепо намештене куће. Зато се крајем фебруара приређују велика пролећна сређивања која симболично чисте кућу од лоших, старих и непотребних ствари из протекле године.
   Следећи пут, пре него што се неко запита шта је с том Баба-Мартом, нека размисли да ли је добро поспремио кућу или је негде лоше поступио.
   Зато САДА смешак на лица да се Баба Марта не наљути.

                                                                                                    Д. Барјактаревић


Шта нас све вреба у овом месецу

Oдувек су с неба велике опасности претиле, долазиле, спуштале се и нападале беспомоћне људе. Дуго су они сакривени и погнуте главе трпели то насиље. Али, било им је доста. У почетку се временским налетима супротстављало као сваком непријатељу. Веровало се да су у ветру и олујама усковитлани демони, те су се с њима племенски ратници упуштали у бој бацајући камење или гађајући стрелама у смеру супротном дувању. Када су увидели да је ова борба узалудна, није остало ништа друго до да се надају да ће путем магије моћи да умире природне силе. Тако су племенски врачеви постали први метеоролози који су покушавали да предскажу и изазову временске промене. Ако је желео да дозове кишу, врач би рукама у ваздуху вајао облаке, прскао тле водом, и каткад гласом подражавао грмљавину, све у нади да ће га следити природне силе. Прекомерну кишу покушавао је да заустави паљењем ватре. Врелина пламена који је сукљао ка небеским висинама требало је да осуши вишак влаге. Успех је увећавао углед врачева, а неуспех је тумачен великим гневом богова изазваним кривицом саплеменика.

Ваздушни фронтови

Израз „ваздушни фронт” подсећа на ратне подухвате. Заиста, то и јесте корен појма „фронт”, јер су за време Првог светског рата извршена опсежнија истраживања о сукобљавању ваздушних маса.
   Постоје четири основне врсте метеоролошких фронтова: хладан, топао, стационаран и оклудован. Фронт се налази на граници између ваздушних маса различитих температура и/или влаге.

 При „хладном фронту” хладан ваздух који наилази подвлачи се по тлу под топлију ваздушну масу. Тако је топао ваздух присиљен да се брзо подиже. Овим настају снажна струјања која могу да створе и олују.
   Код „топлог фронта” топао ваздух напредује, уздиже се изнад постојећег хладног ваздуха, нагриза му граничну површину и постепено га замењује топлим и влажним ваздухом. Ово постепено уздизање преко слоја хладног ваздуха омогућује настајање облака који могу да донесу кишу изнад широког подручја.
   У „стационарном фронту” топле и хладне масе су у равнотежи, па су им снаге изједначене. Некада овакви фронтови преко дана могу да се померају напред и назад и више од стотину километара.

Рафалне кише

Када при јаком пљуску киша свом снагом добује по прозорима и крововима, често се каже да се чује као рафал. Мало је познато да капи из облака започињу да падају једном трећином брзине испаљеног метка, а то је велика брзина од око 300 м/с. Па ипак, ми без тешкоћа издржавамо паљбу ове кишне артиљерије. То је зато што се почетна брзина током времена смањује због наиласка на силе отпора у ваздуху, тако да је при тлу довољно мала и безопасна, те јачину удара капи једва осетимо.
   Да би мање покисли, људи имају нагон да потрче не би ли провели што мање времена под кишом. Да ли се заиста мање покисне када се трчи него када се хода? Између места где се налазе и оног где намеравају да стигну, киша има одређену количину воде. Такође, када се трчи, утрчава се у кишне капи и на тај начин више њих удара у лице, груди и ноге. Ипак, трчећи се смањује време проведено на киши, те се покисне приближно за једну трећину мање него да се хода.
   И све нас то очекује у марту.

СЕЧКО И ПРОЛЕТЊАК

Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је Деда Сечко позајмио од Баба-Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића. Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа” добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа дере на шиљак”. И сама реч „март” има санскртски корен са значењем „смрт”. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.
(Дуња Матић, „Српски календар”)

Март означава прелазак од зиме ка пролећу. Метеоролошки, то је цео пролећни месец, док астрономски пролеће почиње 21. марта.

Xировити март, код Римљана први месец у години, добио је име по богу рата Марсу. Тада су Римљане у налетима нападала племена са севера изгладнела током зиме. Изгледи за успех насртаја варвара нису били велики. Током благе средоземне зиме легије су се окрепљивале, те су снагом и умешношћу, уз помоћ бога Марса, браниле Царство. Чувене су мартовске иде, то јест 15. март, дан када су широм Римског царства приређиване светковине у част Марса. На мартовске иде 44. године пре наше ере убијен је Јулије Цезар.
   Током овог месеца силе ваздушних маса са севера боре се против сила ваздушних маса с југа. Умерене географске ширине, на којима је и наше подручје, нападају ваздушне масе које су често на супротним врхунцима температуре и влажности ваздуха, што утиче на стварање непогода и честе промене времена.

3а разлику од Римљана, код којих је март повезиван с божанством, код нас је овај месец у вези с бабама.
Баба Марта је у дослуху с лошим временом, хладноћама и снегом који се тада јавља. У словенској митологији и руским скаскама то је Баба Јага, ружна, полуслепа чаробница која у дубокој шуми живи у изби страве и ужаса. Окружена је костима људи и деце које је украла, испекла и појела. Претпоставља се да је у лику Баба-Јаге отелотворена богиња смрти од које долазе зимске непогоде, снег, лед и смрт. У нашим народним причама ту улогу имала је Баба Руга или Рога. Временом је ова некадашња богиња смрти постала вештица којом се плаше мала деца.

Постоји још једна прича у којој је баба главна личност и везана је за март. На Благовести, 7. априла, нека баба истерала је јариће у планину.  Изненада је дунуо северни ветар и снег почео да пада. На то је баба пркосно рекла: „Прц Марцу, не бојим те се, моји јарићи су петорошчићи.”  На те речи март се веома наљутио и од фебруара позајмио неколико дана. Тако се продужио у априлске дане хладноћом, мразом и снегом од чега су се баба и јарићи смрзли и окаменили. Од тог времена снег на почетку априла зове се „бабини козлићи”, „бабини јарци” или „бабини позајменици”.

Аутор:  Мр Наталија Јанц


politikin zabavnik

a linkovanje ?   

ruskarec

Проф. Салих Селимовић: Пропадамо јер смо се одрекли предака





(Печат)
 
Mуслимани никада нису постали Турци јер су сачували свој матерњи језик, стару традицију и увек су знали своје порекло – каже наш саговорник, појашњавајући узроке историјског раздора Срба муслиманске вероисповести и Срба православаца.
 
Историчар и професор Салих Селимовић врстан је познавалац тема везаних за српско-муслиманске односе и проблеме који су се „провлачили“ кроз нашу, не много срећну, балканску прошлост. Аутор је вредних књига, на десетине студија, научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповести. Објашњавајући питање порекла данашњих муслимана у Србији, БиХ, Црној Гори, Македонији, КиМ, питање њихових корена, указујући такође и на суштину и природу вишевековне неслоге Срба и муслимана, једног истог народа различитих вера, на почетку разговора, он каже:
 
„Данашњи муслимани, који су са простора бивше СФРЈ, у већини словенског су порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би ‚хтели‘, реч је о босанском и делу рашких муслимана, да су богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке, па они су могли да буду само Срби. Богумилством жели да се докаже нека стара посебност, ‚индивидуалитет‘ из којег се временом наводно конституисала бошњачка нација. Покушава да се докаже да постоји неки историјски ‚континуитет‘. Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија, од којих ће примати ислам? “
 

Турци Османлије су од 1389. постепено освајали Рашку земљу!

Дефинитивно су консолидовали своју власт у Рашкој земљи 1455. године. Честим административно-територијалним променама овај простор је укључиван у више санџака: Босански, Скадарски, Херцеговачки, Пећки, Призренски. Крајем 18. века основан је Новопазарски санџак чије је седиште било најдуже у Сјеници. Укинут је 1817. и поново основан Вилајетским законом 1865. у фази општих реформи у Османском царству. Овај санџак је издвојен из Босанског вилајета или пашалука 1877, и припојен новооснованом Косовском вилајету са седиштем у Скопљу у чијем ће саставу остати до ослобођења 1912. Тај Новопазарски санџак формиран 1865. обухватао је казе: Сјеница, Нови Пазар, Митровица, Пљевља, Бијело Поље са Бихором, Пријепоље, Беране, Трговиште (Рожаје), Колашин, Нова Варош и Гусиње. Гусињска каза је одмах после две године била издвојена из Новопазарског санџака и припојена Призренском санџаку. У том обиму Новопазарски санџак је постојао 15 година и није представљао никакв corpus separatum. Већ 1880. је основан Пљеваљски санџак који је обухватао казе Пљевља, Пријепоље и мудирлук Прибој. Почетком 20. века из Новопaзарског санџака издојене су казе Нови Пазар и Митровица и припојене Приштинском санџаку, а казе Беране и Рожаје Пећком санџаку. Иако се град по којем се овај санџак називао није више налазио у њему, и даље је употребљавано исто име. Од остатка Новопазарског санџака формиран је и званично Сјенички санџак 1902. са казама: Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш (Доњи Колашин). У дипломатском речнику и политичким манипулацијама Аустро-Угарске и Турске дуго се средишњи простор Старе Рашке или Рашка област називао Новопазарски санџак, иако њега одавно више није било. Аустроугарски цивилни комесар у Пљевљима Теодор Ипен своју књигу „Нови Пазар и Косово“, која је објављена у Бечу 1892. у загради наслова именује као „Стара Рашка“. У једном аустроугарском војнообавештајном елаборату о Косовском вилајету који је објављен у Бечу 1899. каже се: „да је земљоузина између Србије и Црне Горе позната као Рашка“. Касније је остао у употреби само „Санџак“, иако су и у Турској укинути санџаци 1921. године.


srbin.info

KOCELJ


Fotografija prikazuje jednu od skulptura u Domu Narodne skupštine u Beogradu. Reč je o spomeniku slovenskom knezu Kocelju koji je živeo u drugoj polovini 9. veka i vladao donjom Panonijom (južni krak kneževine stizao do Sremske Mitrovice i Beograda).
Ima pretpostavki da naša današnja opština Koceljeva nosi ime upravo po ovom knezu, ali i sasvim drugačijih - po biljci kiseljaku ili da je naziv latinskog ili romanskog porekla (Lj. Pavlović).

Kneza Kocelja pominju stari spisi, između ostalog po tome što su na putu za Moravsku Ćirilo i Metodije bili primljeni najpre u njegovu kneževinu.