Demon u vučjoj koži


U borbi sa starom verom, glavni zadatak crkve je bio da ukloni najveća paganska božanstva. Niži demoni joj nisu mnogo smetali, pa ih je uglavnom ostavljala na miru. Ako bi narod nalazio za potrebno da protiv nekog zlog demona preduzme mere, i hrišćanski sveštenici su mu u tome pomagali, svesno, ali i nesvesno.

Osvećivanje kuće iza smrtnog slučaja, kao i bilo koje drugo osvećivanje i dan-danas obavljaju sveštenici po pozivu, iako se zna da je tom činu zapravo cilj da se oteraju paganski demoni.

 

Zabeleženi su i slučajevi kao što je osvećivanje kuće u kojoj se navodno pojavio vampir ili čak intervencija hrišćanskog sveštenika prilikom ubijanja vampira! Vreteno kojim su probadani mrtvaci u đevđelijskom kraju još se nalazi u crkvenom inventaru, mada se mrtvaci više njime odavno ne probadaju. Crkva je priznavala da takvi demoni postoje, pa je jasno i to što su poneki demoni do danas održali nekadašnji "ugled".


Jedan od demona koji se najduže zadržao u narodu je vampir, mrtvo telo koje je oživelo i ustalo iz groba, pa luta po okolini, "davi ljude po kućama i pije krv njihovu". Iz drevne religije ostalo je da je to živi leš, što se jasno vidi i iz verovanja da se on u grobu nalazi živ, "ugojen, naduven i pocrveneo od ljudske krvi", kako ga je opisivao Vuk Karadžić. Kasnije je stvoreno shvatanje prema kome iz groba izlazi samo vampirova duša u obliku leptira, i tek onda se pretvara u šta hoće, u čoveka, životinju ili neki predmet. Leptir je, inače, otelotvorenje duše poznato još iz najstarijih vremena.


Da je vampir duh, vidi se i iz verovanja da on može da se provuče i kroz najmanju rupu. Doduše, ne kao duh u današnjem smislu reči, nego kao sitna životinja u koju se njegov duh pretvorio. U zapadnim i središnjim krajevima srpskog naroda za vampira se kaže vukodlak, i taj naziv su doneli Sloveni još pri dolasku na Balkan, oko 7. veka -  Vukodlak je demon pokriven vučjom kožom.


U nekim krajevima Crne Gore dugo se i verovalo da svaki vampir mora za neko vreme da se prometne u vuka, a u Boki i Hercegovini vampir se prosto i nazivao vukom. Još je antički istoričar Herodot pominjao da su Nervi, slovensko pleme u današnjoj Rusiji bili poznati po tome što kod njih svaki čovek može da se pretvori u vuka, i posle nekog vremena vrati u provobitni oblik.


vestionline

Jezivo.

Dosta strasnije od danasnjih horor likova, koji su previse "fiksni"..

Ovi nasi vampir mogu sta oce.. e to je strasno.

Dobro kazu politicari "Narod zna".. (sta je jezivo, u ovom slucaju)

Стојан Станојевић

ТРИГЛАВ, ТРОЈАН И СВЕТО ТРОЈСТВО


Триглав и Тројан су имeна за врховно божанство у вeри словeнског рода. Због вeликe гeографскe удаљeности, која јe условила и јeзичко удаљавањe словeнског рода, ово врховно божанство Словeна јe нeкада Триглав или Тројан, зависно од мeста или врeмeна. У словeнској митологији, од старих врeмeна, прe примања хришћанства, па свe до данас, много јe примeра описа словeнског пантeона. Порeд јeзичкe сличности словeнских народа, можe сe рeћи да су митолочка божанства и митологија, свих словeнских народа, најјача вeза у ово, данашњe, врeмe када сe многи враћају учeњу и разумeвању роднe вeрe.

Родна вeра јe када Срби, Словeнци, Пољаци, Руси или нeки други словeнски народи видe и разумeју да су њихови давни прeци имали истe боговe, истe митовe. Родна вeра јe када сви словeнски народи знају и разумeју значeњe рeчи Триглав и Тројан на исти или сличан начин. Родна вeра јe када сe описи Триглава, као врховног божанства, из Вeлeсовe књигe поистовeтe и подударe са описом Триглава у српској народној пeсми.

Прeма Вeлeсовој књизи, божанство Триглав чини свeто тројство којe сe састоји од три главна Бога: Сварог, Пeрун и Свeтовид. Имe Триглав сe изводи из рeчи ТРИ и ГЛАВА, што значи да трeба разумeти како јe могућe да постоји јeдан Врховни бог, Триглав, а да постојe и остали богови. Тако Триглав можe да будe Сварог, Пeрун или Свeтовид, зависно који јe Бог «ГЛАВА». Да би бољe разумeли имагинарну (нeстварну) прeдставу божанства, направимо аналогију са имагинарним бројeвима у матeматици, као нај-природнијој науци. Увођeњe имагинарних и комплeксних бројeва у матeматици, омогућило јe много лакшe рeшавањe и разумeвањe компликованих проблeма, нe само у матeматици нeго и у осталим природним наукама, прe свeга физици. Тако можeмо лако разумeти да Бог можe бити и јeдан Бог са вишe обeлeжја, или вишe Богова са посeбним обeлeжјима. У митологији словeнских народа, зависно од мeста и врeмeна записа, постојe различити описи словeнских божанства. Али, можe сe закључити да постојe много вишe случајeва сличних и подударних описа митолошких систeма божанства, што повeзујe различитe словeнскe народe у јeдно-родну вeру њихових прeдака. У вeћини описа словeнских божанства, Триглав или Тројан су врховна божанства, имагинарно замишљeни као јeдан Бог са три главe или јeдан Бог са три Бога-Јана у сeби, или јeдан Бог комe сe клањају три главна Бога и томe слично. Тај број ТРИ има значeњe у стварном животу, ако покушамо да стварност свeдeмо на нeкe основнe врeдности или димeнзијe. Рeалан простор сe описујe са три димeнзијe. Зeмаљски простор у комe живимо има подзeмни свeт, зeмаљски свeт и нeбо. Сам живот сe састоји од рађања, живљeња и смрти. За живота постоји стварањe, држањe и рушeњe. И тако даљe можeмо изводити новe тријадe, иза којe можeмо видeти појeдиначнe боговe или систeм бажанства. Понeгдe сe можe срeсти опис дуалних божанства, али су таквe прeдставe рeђe.

Као што јe напрeд описано, систeм тројства у прeдстављању митололошких божанства код словeнских народа, у прeд-хришћанско врeмe, јe много пута поновљeн и можe сe извeсти закључак да јe то правило типично за вeровањe словeнских народа у стара врeмeна. Интeрeсантно јe узeти за примeр имe Тројан као назив за митолошко словeнско божанство. Сама рeч јe разумљива и настала јe од рeчи ТРИ и ЈАН. Рeч ЈАН сe користи код свих словeнских народа као мушко имe и синоним за мушко људско бићe. Прe двe хиљадe година, у римском царству јe Бог ЈАНус био главно божанство и зато сe у јулијанском калeндару први мeсeц зовe Јануар, у част Бога ЈАНуса. Бог ЈАНус јe прeузeт из eтрурскe цивилизацијe, која јe дуго трајала на тeриторији данашњe Италијe. Да ли јe случајно да сe данашњи Словeнци поистовeћују са имeном ЈАНeз. Ако јe Бог ЈАНус био главно, или најважнијe божанство, онда јe сасвим разумљиво која јe снага у бога ТРО-ЈАНуса, односно у Бога Тројана. Тај начин уважавања и увeличавања у смислу «јак јe за тројицу» постоји и данас и то јe суштина настанка и постојања тројства код главних словeнских божанства. Али, то јe свe прeдхришћанска словeнска митологија. Мeђутим, систeм тројства постоји и у хришћанству као Свeто Тројство и рeлигија хришћанства сe нeможe другачијe тумачити нeго као Свeто Тројство: Бог Отац, Бог Син и Бог Свeти Дух..

Нови Завeт и хршћанство почињу својe «стварањe» прe двe хиљадe годинe, а првих нeколико стотина година јe протeкло у утрђивању и ширeњу новe вeрe, чија суштина јe вeровањe у Свeто Тројство: Бог Отац, Бог Син и Бог Свeти Дух. Христјанска вeра јe настала и ширила сe на простору тадашњeг Римског царства, а 313. годинe н.e. јe Цар Константин миланским eдиктом дозволио хришћањима слободу вeровања. Важно јe напомeнути да јe Цар Констанин рођeн у Нишу, у данашњој Србији. Ширeњe хришћанства код словeнских народа званично почињe мисионарским дeловањeм Ћирила и Мeтодија, из Макeдонијe, у дeвeтом вeку, али јe то сигурно било само формално признањe нeчeга што јe трајало и прe тога. Порeд грчког и латинског јeзика, словeнски јeзик постајe јeзик новe вeрe, вeрe у Свeто Тројство. Бeз обзира на званичнe ставовe хришћанскe црквe да нијe било никаквог утицаја словeнских народа на стварањe хришћанства, постојe многа питања бeз логичног одговора. Такођe, постојe толико много очиглeдних сличности и прожимања измeђу хришћанства и «паганизма» код словeнских народа, како су то Грци називали.

Јeдно од питања било би, како јe могућe да нијe било никаквог утицаја словeнских народа на хришћанство, када вeћ у шeстом вeку, по званичној историји, тeриторију цeлог Балкана прeкривају словeнски народи, а такођe и на ширим просторима срeдњe и источнe Eвропe. Ко су били нe-латински народи од Црног мора до Јадранског мора у врeмe цара Константина? Ко су били ти поробљeни народи којима јe цар Константин дозволио слободно исповeдањe својe вeрe, вeрe у Свeту Тројицу? Римљани и Латини су имали својe боговe и митовe. Шта сe то догодило у чeтвртом вeку новe eрe да римски цар Константин из Ниша прими вeру својих поданика и робова? Порeд ових, постојe и друга питања, прe свeга за историчарe, како би сe постојeћа историја довeла у сагласност са логиком. Нијe логично да највeћа народна група у Eвропи - словeнски народи, по броју и запосeднутој тeриторији, јeдноставно, историјски нису постојали. А послe тога, у врло кратком врeмeну, словeнски народи су присутна на широким просторима, гдe су и данас. Нeки историчари су то врeмe описали као сeоба народа, углавном словeнског. Али сeобe народа словeнског на Балкан нијe било, јeр јe тамо одувeк.

Мeђутим, за овај запис јe важнија анализа вeзe измeђу словeнских божанства Триглав и Тројан и хришћанског Свeтог Тројства. Логичан одговор јe да јe «Свeто Тројство» настало као историски рeзултат развоја митолошког систeма вeровања у тројно божанство Триглав или Тројан. А то би значило да јe хришћанство и словeнска рeлигија, која јe настала као процeс којим јe јeдан широк и разуђeн митолошки систeм божанства прeрастао у јeдан одрeђeн рeлигијски систeм. Прво сe вeрујe у божанство са три главe – Триглав, затим сe вeрујe у божанство којe јe као три Бога-Јана - Тројан, и по истој матрици сe ствара јeдинствeно божанство којe постоји у облику Свeтог Тројства. Ако сe пођe од прeтпоставкe да нијe било сeобe Словeна, тј. да су они одувeк живeли на данашњим просторима, тада јe прeтходна тeза логична и јeдино могућа. То јe тeза да су Триглав, Тројан, Свeто Тројство и сличнe тријадe насталe у истом систeму митологијe. А та митологија сe потпуно разликујe од митолошких божанства код Јeврeја, Грка, Римљана и Арапа.

Врeдност нeких тeза или закључака јe рeлативна јeр увeк постоји вeћe или мањe слагањe са туђим систeмом мишљeња или разумeвања. Вeза измeђу Тројства у митолошком систeму словeнских народа и Тројства у рeлигији хришћанства јe, надам сe, у прeдходном разматрању довољно потврђeна. Мeђутим, било би интeрeсантно саглeдати питањe тројства на нeки другачији начин, ван митологијe, рeлигијe или историјe.

Литeратура:

1. Алeксандар Асов : «Словeнски богови», Пeшић и синови, Бeоград, 2003 г.
2. Др Радивојe Пeшић: «Вeлeсова књига», Пeшић и синови, Бeоград, 2003 г.
3. Др Срeтeн Пeтровић: «СРПСКА МИТОЛОГИЈА», Просвeта, Ниш, 2000 г.
4. Др Момир Јовић: « Рано хришћанство на Балкану», Просвeта, Ниш, 1994 г.
5. Милош С. Милојeвић: « Народнe пeсмe код Срба», 1870 г.
6. Милош С. Милојeвић: «Одломци из историјe Срба», Бeоград, 1875 г.
7. Др Драгољуб Симоновић: Видијанство у Срба, Градина, Ниш, 2002 г.

Светилишта словенске вере


Делимичан списак до сада откривених словенских капишта и светилишта, која се налазе на територији данашње Русије, Украјине, Немачке, Пољске, Белорусије, Бугарске, Чешке и Словачке.


   1. Аркона на острву Рујан, Немачка - утврђено насеље и светилиште из IX-XII века налази на рту висине 40 m, окренутом ка истоку, са три стране има стрме морске литице, а са западне стране се налази одбрамбена фортификација. Услед поткопавања кречњачке стене морским таласима локалитет је највећим делом уништен. Тренутна величина - 90 метара од истока ка западу и 160 метара од севера ка југу, процењена величина је 3-4 пута већа. Ископавања су вршена у 1921., 1930. и 1969-1971. када су кроз локалитет и зид прокопани ровови ширине 1 m. Идентификована су три периода изградње зида, откривени су слојеви печене глине, угља и камења. Са унутрашње стране зида је ров равног дна, а са спољашње стране је дубоки шанац равног дна. Крај рта је од остатка одвојен унутрашњим зидом ширине 5-6 m и шанцем равног дна ширине 10 m, подигнутим у IX веку. У простору између два зида нису нађене зграде. Делимична ископавања до дубине од 60 cm у дужини од 4,1 и 6,2 m, открила су бројне предмете. У једном од истраживачких ровова откривен је камени сандук са 8-11 делимично оштећених мушких лобања, кости животиња, разне ствари, комади грнчарије из X-XII века. У другом рову, у једном удубљењу је нађен сандучић са бројним предметима. На северној страни локалитета је извор воде до кога води пут. У непосредној близини насеља су 14 села и велико курганско гробно поље.

   2. Асташово, Смоленска област, Русија - утврђено насеље у шуми у мочварама на левој обали реке Соже. Овални трг (14,5 x 12 m) окружен је земљаним насипом (ширина 4 m, висина 0,5 m) и ровом дубине од 50 cm. Испод насипа и око њега је распрострт угаљ. Трг утврђења дуж насипа је нагорео.[1]
   
 3. Бабин, Черновицка област, Украјина - утврђено насеље на врху брда на десној обали Дњестра.
Централна кружна област пречника 7 метара је окружена шанцем ширина 2 метра. Спољном страном падине брда пружају се две ескарпе све до литице. У шанцу су пронађени угаљ, спаљене кости, фрагменти грнчарије и глазиране керамике из IX-X века. У близини утврђења се налазе остаци већег насеља из истог периода.
 
 4. Бабина долина, Тернопољска област, Украјина - ритуална јама и трг из XII или раног XIII века, подигнута XI-XII веку, налази се у подножју утврђеног светилишта Звенигород. Ископавања, која је од 1985. до 1989. године, вршио Тернопољски музеј регионалне историје под руководством М. А. Јагодинске, су открила велики отворени трг и стамбене полуземунице са пећима од камена и собе са каменим подовима.

   5. Бабка, Ривањска област, Украјина - утврђено насеље на источном обронку пешчаног узвишења. Кружна зараван пречника 30m, окружена испрекиданим рововима, јамама у облику корита и насипом. Скоро у центру се налази јама за камени или дрвени стуб (пречника 0,5m, дубинe 0,7m) и гомила угља пречника 1m. У јужном делу је пронађен посуда са кремираним остацима. У насељу су пронађени нож, животињске кости, фрагменти грнчарије и глазиране керамике из VIII-X века. На врху насипа нађен је угаљ и изгорела дебла. Мали ров је испуњен слојевима угља. Поред се налази насеље из истог периода.

   6. Благовешјенска Гора код Вшћижа, Брјанска област, Русија - насеље-светилиште јухновске културе. Трг насеља (40х25 m) је са спољне стране омеђен насипом и ровом ширине 18m. На унутрашњој страни насипа налази се заједничка дуга кућа. У насељу је нађена ромејска керамика из IX—X века. У близини се налази насеље из истог периода са остацима настамби и дугих кућа. Пронађене су амајлије од кичмених пршљенова даброва, камење украшено знаковима у облику крста, чешаљ украшен мотивом коњских глава. Могуће је да је насеље служило као светилиште и током X века. У XI—XIII веку на месту насеља је било гробље поред кога је саграђена црква Благовести.[2]

   7. Богит, гусјатински рејон, Тернопољска област, Украјина - насеље-светилиште налази се на највишем брежуљку у шумовитој области Медобори (рус. Медоборы) 5 km удаљене од села Городница. Најближи налаз верског споменика локалитету на коме је нађен Збручки стуб. Ископавања је током 1984. године вршила Прикарпатска експедиција Института за археологију Руске академије наука. Насипи око насеља су одвојени рововима: главни насип се налази око улаза у насеље, други насип на средини пресеца његов правац, трећи насип је такође у близини насеља, насип на северној страни насеља је прекинут на три места. У насељу је нађено капиште, жртвеник (олтар) и три зграде делимично укопане у земљу.

   8. Бранденбург, Немачка - трг за одржавање светковина, који се налази уз утврђење из VIII века, према предању у питању је светилиште бога Триглава. На брду, испод темеља цркве, откривен је културни слој, који показује постојање људских активности, али не и становања на том месту.

   9. Брановци, Бугарска - кружни трг од глине, на два нивоа. Пронађене су животињске кости и фрагменти посуђа из IX-X века.

  10. Бродовин (нем. Brodowin), Немачка - трг-капиште се налази на највишем делу полуострва, брду које избија из језера. Капиште је окружено ровом, ширине 5 m, дубине 80 cm, пречника 25 метара. На обронцима се налази остаци насеља из IX/X - XIII века. На брду је 1258. године саграђен манастир.

  11. Бубнишће, Ивано-Франкивска област, Украјина - насеље са три стране окружено литицама, са четврте стране је ограничено зидом и шанцем и одбрамбеним ширине 10m. Пречник средишњег трга је 40m. У литици је ископан бунар до кога воде камене степенице. Бунар (димензија 2x2m, а његова садашња дубина је 5-6m) не допире до воде. У литицама су ископане и три пећине у којима су сачувани сандуци прављени од дебала. На стенама литица су уклесани соларни симболи, отисци дланова и маске. У близини се налази велика погребна хумка, пречника 5 метара и висине мање од 1m.

  12. Васиљев, Черновицка област, Украјина - на гробљу из XII-XIII века откривена је јама са угљем, животињским костима и крхотинама грнчарије.

  13. Верховљани, Гродненска област, Белорусија - насеље са кружним тргом (7x7m), који је ограничен насипом и унутрашњим ровом. У рову су пронађени остаци каменог зида, угаљ и керамика из XI-XIII века.

  14. Вишегрод, Пољска - на узвишењу на десној обали Висле налази се трг кружног облика, пречника 18m, у чијем средишту се налазе трагови стубова, више повезаних зграда четвртастог облика, лобања дивљег бика.[a] Трг је окружен редом камења, међу којима се налази олтар, пљоснати камени жртвеник, људски скелет. До трга води поплочани камени пут, на коме су лежала два српа. Објекат је датиран на X-XIII век. На удаљености од 2,6km од насеља Округла гора нађен је ров који означава кружни простор, пречника од око 20m. У дну рова су пронађени угаљ, животињске кости, делови посуда. У непосредној близини се налази насеље из VI-XI века.

  15. Волин, Пољска - у највишем делу старог града откривена је дрвена зграда 5x5m, окруженa оградом. Била је у употреби од другe половине IX до почетка XII века. У близини су пронађени бронзана фигура коња и више дрвених фигура, укључујући и једну са четири лица. На падинима Сребрног брда пронађено је огњиште, код кога је међу стенама, рибљим костима нађен фрагмент људске лобање. У близини је нађена јама са две људске лобање, фрагменти посуђа и животињским костима.

  16. Воргол, Вороњешка област, Русија - у насељу-уточишту је делимично очуван трг поплочан печеном глином, диемнзија 12х6m. У његовом центру се налази јама за стуб, поред које је нађен скелет коња и три стреле. На тргу су нађени нож, фрагменти каменог здања, гривне, привезак у облику трапезоида, перле, астрагали, алат за обраду метала. Око трга је очувано шест јама са пепелом, животињским костима, комадима керамике, деловима вретена,[b] делови жрвња, косе, минђуше из салтовске културе. Налази су из X-XI века. У рову око насеља откривена је ритуално сахрањена глава коња и 94 астрагала.

  17. Враћани код Брибирa, Хрватска[3] - крајем XIX века је нађен троглави идол који се данас чува у Музеју хрватских археолошких старина у Сплиту. Идол представља главу са три лица. Висине је око 35 cm, ширине 27 до 29 cm, ширина основе је 23-24 cm. Висина лица варира између 16 и 21 cm, а ширина лица је између 16 и 18 cm. У основи идола се налази рупа ширине 10 cm, помоћу које је глава постављана на остатак целине, који није нађен. Два од три лица су намерно оштећена.

  18. Гњезно, Пољска - на брду Лех, испод темеља цркве откривено је огњиште, које се састоји од три слоја камена са слојевима угља и пепела. Пронађене су животињске кости и крхотине грнчарије. Крај VIII-почетак X века.

  19. Говда, Тернопољска област, Украјина - насеље се налази на рту на десној обали реке Збруч. Окружено је зидом са чије је спољне стране јарак. Овални трг насеља (40x20m) има нагиб на југоистоку са висинском разликом од 20 метара. Током ископавања 1988. и 1989. откривен је трг површине 108 квадратних метара. Локалитет је откривен током Прикарпатске експедиције Института за арехологију Руске академије наука (1984-1989).

  20. Голавнo, Волинска област, Украјина - насеље се налази на узвишењу међу мочварним ливадама. Кружни трг, пречника 30m, незнатно је уздигнут у центру и покривене слојем пепела дебљине 50cm. Испод зида (висине до 1m), који окружује трг, налази се слој камена, угља и угљенисаних костију. При дну зида откривено је неколико јама у облику корита и више група камења. Пронађени су фрагменти посуђа из X века, животињских костију, угљенисани комад људске лобање и два зуба.

  21. Гора Хељмска (пољ. Góra Chełmska), код Кошалина, Пољска - на врху планине откривени су остаци зграде за ритуалну употребу димензија 2,5x4,5m, са каменим огњиштем. У близини се налазе јаме са угљем. Пронађени су нож, кресиво, делови вретена (рус. пряслице), кости сисара и риба, комади грнчарије из X-XIII века.

  22. Горбава, Черновицка област, Украјина - насеље се налази на гребену на десној обали реке Прут. Овални трг насеља (пречника 30m), окружен је зидом и ровом. Одмах до трга се налазе два мања трга, распоређена са бочних страна, такође ограничена насипом. Равна површ на врху централног насипа и у улаз у средишњи трг поплочани су камењем и прекривени угљем, комадима печене глине и спаљеним животињским костима. Трагови oгњишта нађени су на врховима насипа и на бочним трговима. Нема налаза културног слоја. У непосредној близини се налази насеље из IX - X века.

  23. Горки, Вологдска област, Русија - на гробљу, почетак XII-XIII век, откривена је ритуална јама овалног облика (2,1x1,55m, дубине 60-70cm). Нађенe су две браве од кованог гвожђа, дрвени прибор, скелети два пса, три патке, дропље, риба, и на дну јаме три скелета паса. Јама се испуњена камењем и шљаком.

  24. Горадак, Хмељничка област, Украјина - на ивици насеља из VI-VIII века налази се камена плоча (дужине 2,3 m, ширине 1,5 m), са траговима паљевине при врху, поред које се налази јама (пречника 1,5 m, дубинe 20 cm) чије је дно спаљено, испуњена угљем, пепелом, спаљеним животињским костима и фрагментима керамике.

  25. Гора Градова (пољ. Góra Grodowa) код Тумлина (пољ. Tumlin-Węgle), Пољска[4][5] - на високом брду (395mnm) на Свентокшким планинама (пољ. Góry Świętokrzyskie - „планина Светог крста“), прекривена шумом, очувана су три концентрична насипа од наслаганог камена из VIII-IX века, који немају одбрамбену вредност. На падини планине се налази насеље из IX—XI века. На врху планине подигнута је капела. Од 1994. године локалитет је заштићен у оквиру резрвата природе „Камени кругови“ (пољ. Kamienne Kręgi).

  26. Грачић, Жрновница, Хрватска[6][7][8] - Једини до сада познати приказ бога Перуна и бога Велеса (приказан је у териоморфној форми - у облику медведа) рађен у камену. Камени фриз је уграђен у спољну страну фасаде цркве у Жрновници из X века. Сматра се да фриз потиче са оближњег археолошког локалитета Грачић код Жрновнице, где је био постављен у средишту капишта. Црква св. Јураја на брду Перун изнад Жрновнице гради угао од 23° у смеру север-североисток са црквом Успења Маријина Жрновници и св. Миховила, као и угао од 23° у смеру запад-југозапад са Змињим каменом и црквом Госпе у Сити.

  27. Дембно (пољ. Dębno ), Пољска - насеље у Свентокшким планинама. Трг насеља је овалног облика (15х26m), окружен насипом и јарком. У јарку су пронађени изгореле каменови, угаљ, комади глазиране керамике.

  28. Добжешуво (пољ. Dobrzeszów), Пољска - насеље на високом брду у Свентокшким планинама. Овални трг (40x80m), омеђен је са три концентрична зида, оштећена на неколико места. Четврти зид одваја насеље од гребена. Основу ниских зидова (висине 1,5-2m), чине наслагани већи комади камења на којима је постављено мање камења, и на њему скицирано мање камење. Површина зидова спаљена, нарочито унутрашњи део првог зида и спољни делови другог и трећег. У центру трга се налази велики камен у коме су уклесани кругови. На више места на тргу и зидовима се налазе стеле, велики заобљени каменови и жртвеници, четвртастог облика направљени од камена. У западном делу локалитета се налази камен темељац олтара, поред кога је нађена керамика из VIII-X века. Узорак узет са првог зида је методом радиокарбонског датирања датиран на 795. годину. Поред насеља се налази село из VIII-X века. Ископавања на овом локалитету су вршена у периоду 1975-1981. и том приликом је откривено подручје 25х100m и испрекидани зидови.

  29. Животинскоје, Вороњешка област, Русија - у утврђењу из IX-X века откривена је јама пречника 80cm и дубине 60cm, у којој се налазио угаљ, 23 астрагала са отворима, брусни камен, бронзани лонац, крчаг и спаљено зрневље житарица. У утврђењу су нађени ритуални глинени хлебови.

  30. Зааринген (нем. Zaaringen), округ Бранденбург, Немачка - у близини гробља из VII—XII века, које чине курганске могиле, налази се кружна платформа (пречника 20 метара), окружена кружним шанцем ширине 2-3m.

  31. Звенигород, Тернопољска област, Украјина - насеље се налази на обронку брда на десној обали реке Збруч, у близини села Крутилов. Торзионо. Истраживања су вршили Прикарпатска експедиција Института за археологију Руске академије наука и Тернопољски музеј регионалне историје током 1985., 1987., 1988. године. Откривена су три капишта, 15 верских здања, 10 приземних дугих кућа; направљени су пробна ископавања у зидинама и рововима, истражена су околна села.

  32. Зелена Липа, Черновицка област, Украјина - на десној обали Дњестра, између високих брда, зарасли у шуму, налазе се остаци дрвеног храма који се налази на највишем делу трга (42x14m). Храм правоугаоног облика (5,3x4,2m), оријентисан према странама света, имао је двоструки зид, саграђен од брвана покривених глином. У близини се налазе јаме попуњене слојевима угља и бунар усечен у стену.

  33. Илиев, Лавовска област, Украјина - насеље се налази на рту, са спољне стране ограничено са зида и два рова, који не допиру до краја трга. При основи унутрашњег зид лежи слој угљеног пепела. На равном врху зидова се налази камена платформа. При насипу, са унутрашње стране зида налази се правоугаона простор (7,2x8m) прекривен прахом. На врху трга (5x6m) је горела ватра, и ту се налази огњиште и рупе за стубове. Трг насеља троугластог облика (60х55m) је лишен културног слоја. Непосредно испрес зида се налазе јаме са угљем и животињским костима. На основу нађене керамике и бронзаном прстеном у облику штита локалитет је датиран у XIII век. У близини се налази насеље из истог периода.

  34. Јаздово (пољ. Jazdów), Варшава, Пољска - делимично истражена камена плоча на којој је стајала камена глава идола.

  35. Кањев (укр. Канів), Черкашка област, Украјина - јужно од града Роден, на Кнежевој гори, на рту на десној обали Дњепра, пронађена је рупа (пречник 1,85m, дубина 1,2m) испуњена црницом, пепелом, угљем, животињским костима.

  36. Киjев (Старокијевска гора), Украjина - на Старокијевској гори је нађена зидана зграда (4,2x3,5m) са четири улаза чији распоред одговара странама света. На западу се налази „масивни стуб“, који се састоји од слојева печене глине, пепела и угља. Около се налазе кости и лобање животиња.

  37. Кијев (Владимирска улица), Украјина - у Владимирској улици су 1975. године ископани темељи рова и симетрично постављене јаме испуњене остацима зграде. У близини се налази јама у облику посуде (чаше) у којој су нађени слојеви глине, угља и пепела. Претпоставља се да се овде налазило многобожачко капиште.

  38. Кијев (Житомирска улица), Украјина - у Житомирској улици пронађена је округла жртвена јама, пречника 2m, дубине 1,2m.

  39. Кирово, Псковска област, Русија - кружно насеље (52х42m), налази се на узвишењу усред мочваре. Претпоставља се да би се ту могло налазити светилиште.

  40. Коломо, Новгородска област, Русија - кружни простор од 18 метара у пречнику, окружен великим камењем, на коме се налази слој пепела и угља, кости домаћих животиња, комади грнчарије, врхови стрела направљени од кремена. Около се налазе погребне хумке.

  41. Коњ-камен на острву Коњевец на језеру Ладога - Камен од сивог гранита димензија 6x9 метара, тежак око 750 тона. Око Коњ-камена се налази двадесетак каменова до 1 метар у пречнику, који са Коњ-каменом чине јединствену композицију.

  42. Корчак, Житомирска област, Украјина - на западној периферији насеља из V—VII века налази се јама 60x70cm, дубине 20cm, на чијем је дну лежало седам глинених хлебова.

  43. Костолац, Србија - зараван поплочана каменом, на којој леже кости птица.

  44. Красногорје, Смоленска област, Русија - кружни трг (пречника 20m), усред мочваре, окружен са два концентрична насипа. Испод унутрашњег насипа пронађен је зид са траговима ватре и слојем пепела. Слој пепела и угљенисана дебла нађена су и на врху насипа. Налази се поред насеља из X-XIII века.

  45. Кулишевка, черновицка област, Украјина - утврђење на високом гребену деснe обале Дњестра. Кружни трг (пречника 8m) окружен ровом са унутрашње стране, а са спољне са пет насипа и ровова из X-XI, XIII века и старијег гвозденог доба.
  46. Курхим, Чешка - у непосредној близини језера налази се трг окружен ровом. Поред се налази јама у којој горела ватра. На том месту је саграђена хришћанска црква.

  47. Кушљаншћина (рус. Кушлянщина), Смоленска област, Русија - насеље са кружним тргом и две концентрична насипа налази се у мочвари. У близини је насеље из VIII-почетка XI века и око 80 курганских могила.

  48. Лиса Гора (пољ. Łysa Góra), Пољска - утврђено насеље на планини у Свентокшиским планинама (надморска висина 594 mnm). Планина је обрасла шумом и на њој се налази много великог камења, па није погодна за изградњу насеља. Врх планине је окружен зидом који се пружа дуж падина. Зид је направљен од камена (ширина 11 m, висина 1,5 m). Врх зида је раван са траговима пожара. Пронађени су комади предмета из IX-XII века. Трг насеља је елиптичног облика (1300х150-200m), нема културног слоја, нити грађевина. У близини је извор поред кога је пронађен идол. У XII веку на врху планине је подигнута црква.

  49. Микуљчицe (чеш. Mikulčice), Чешка[9][10] - локација I (чеш. Klášteřisko) утврђено насеље из раног Средњег века. Објекат правоугаоне основе (11,3x24 m), дужом страном оријентисан у правцу исток-запад. Улаз је вероватно на југо-западној страни. Обим објекта је одређен ровом ширине 40 cm у коме су нађени трагови дрвених стубова смештених један уз други. Унутрашњи простор је подељен на једну ширу област ширине 5 m са два огњишта и две области ширине 2 m, по једна са сваке стране шире области, које су кориштене за сахране. На источном крају је пронађено 3 костура коња. У и око гробница нађено је више остатака појединаца са физичким аномалијама, израштајима или ампутацијама, као и људски остаци који показују трагове ампутације при зглобовима. Објекат датиран на IX век.

  50. Микуљчицe, Чешка - локација II (чеш. Pri kniežacom hrade) на гребену изнад потока је округли трг (пречника 12m), оивичен ровом (ширина 3m, дубина 70cm, унутрашњи пречник 15 m). На средини трга је јама, окружена камењем. Ров је испуњен угљем, и у њему су нађени гривна, секире, жрвњеви и фрагменти посуђа из IX века. На северној страни се налази велика јама за стуб (пречник 1 m) оивичена камењем. У каснијем периоду је подигнута црква.

  51. Мост код Братиславе, Словачка[11] - приближно у средишту насеља се налази објекат у облику исечка круга означен полукружним плитким ровом (дужина 27 m; ширина на најпирем делу 280 cm) отвареним према истоку. Објекат је испод нивоа земљишта за 20-50 cm. Дуж ивице рова су распоређене јаме за стубове у нејднаким размацима. Четири јаме за стубове у северном делу објекта формирају правоугаоник у коме се налазило огњиште и где је пронађен пепео од храстовог дрвета и комади угља. Поред огњишта је нађен рог бика. Северно од огњиште се налазе трагови неколико привремених ложишта. Нађени су комади посуђа и животињске кости. Објекат је датиран на крај VIII и почетак IX века.

  52. Нагорјани, Черновицка област, Украјина — утврђење на високом брду на десној обали Дњестра са тргом (пречника 20 метара), омеђено насипима и ескарпама дуж ивица и са спољне стране. Пронађена керамика из IX-X века и XI-XII века.

  53. Новгород, Русија - током ископавања у граду откривене су три жртвене јаме. У једној (пречник 0,6 m, дубина 1,5 m), било је девет дрвених кашика, у другој (2x1,75 m, дубина 0,4-0,5 m), билe су двe биковске лобањe и дрвена кашика, а у трећој (4x3,3 m, дубина 1,5 m) помешане кости коња и расцепљена коњска лобања, остаци свећа и бич. Јаме су датиране у X век.

  54. Ошихлиби, Черновицка област, Украјина - на гробљу из XII-XIII века откривена је јама (пречника 1,8 m, дубине 0,5 m), на чијем су дну били угаљ, животињске кости и фрагменти керамике.

  55. Паганско код Брецлава, Чешка[12][13] - на ивици древног гробља се налази велика јама (пречник 85 cm, дубина 25 cm), окружена кругом од осам рупа (опсег круга 2.5-3 m). Формација је са северне стране ограничена полукружном плетеном оградом. На основу стратиграфских података локалитет се датира у другу четвртину X века.

  56. Перињ, код Новгорода, Русија[14] - на брежуљку окренутом ка истоку, откривен је кружни трг, окружен ровом са осам округлих ногоступа, платформи (пречник целе структуре је 21 m). Унутрашње стране рова су стрме, а спољашње су благе. На дну платформи су нађени угаљ, фрагменти посуда из Х-почетка XI века, жрвањ. У средишту трга, у рупи пречника и дубине 1 m нађени су остаци дрвеног стуба. Нађени су остаци другог трга (пречника око 23 m), окруженог ровом, у коме је нађен угаљ, појас, нож, врх стреле од кремена. Трећи трг се вероватно налази испод темеља цркве из XIII века.
  57. Перунковац код Горњег Црниљева, Србија[15] - половином осамдесетих година XX века, приликом ископавања словенског храма посвећеног богу Перуну, на локалитету Перунковац у селу Горњем Црниљеву, пронађен је археолошки артефакт минијатурног орла од печене керамике.

  58. Петрово, Смоленска област, Русија - насеље са кружним тргом (пречника 22 m), налази се у мочварама. Окружено је са два концентрична насипа и ровом између њих (ширина рова 8-15 m). На ивици трга, на дубини од 35 cm (у унутрашњем делу унутрашњег насипа?) се налази слој пепела и угља дебљине 10-13 cm. У близини је насеље из староруског периода.

  59. Плоцк, Пољска - на Тумској гори (пољ. Wzgórze Tumskie) се налази кружни трг из друге половине X века, на коме су нађени огњиште, камени олтар, животињске кости, лобања детета. У земљу је био забоден мач.

  60. Подгош, Новгородска област, Русија - кружни трг (10,4x13,5 m), окружен са два камена прстена. У центру се налази девет каменова, пепео, угаљ, комади грнчарије и керамике.

  61. Погосишће, Вологдска област, Русија - на гробљу које је било у употреби од почетка X до почетка XIII века откривена је правоугаона јама без трагова сахране, у којој су нађене три секире.

  62. Праг, Чешка - жртвена јама, у којој је нађено шест људских лобања и животињске кости.

  63. Псков, Русија - на узвишењу у близини курганског гробља налази се кружни трг оивичен ровом (ширине 1,6-4,1 m). У једној две јаме које се налазе на средини трга, су пронађени остаци једног храстовог стуб пречника 50 cm и висине 70 cm. На дну рова су трагови огњишта, изгорелих костију, фрагменти грнчарије. На тргу су нађене кости животиња. Налаз је датиран на X века. На прелазу из XI век у XII век јаме су затрпане песком.

  64. Пустари (пољ. Pustary), Пољска - утврђено насеље се налази на брду. Трг пречника 7 m је окружен насипом. Културни слој није пронађен. На основу фрагмената керамике локалитет је датиран у XII-XIV век.

  65. Радзиково (пољ. Radzikowo), Пољска - на брду се налази утврђено насеље са овалним тргом (40x60 m), окруженo насипом и јарком. На дну јарка нађени су камење и јаме са остацима приношења жртава. На тргу се на различитим местима налазе камене платформе и јаме, које су често коришћене. Локалитет је из VII-XIV века.

  66. Радомин (нем. Groß Raden), округ Шверин, Немачка - дрвени храм се налази ван насеља из X-XIII века. До њега води пут пополочан каменим плочама. Храм је правоугаоне основе 12,5x7m. Зидови су направљени од усправно постављених дрвених дасака, које су при врху украшене. Око храма, на растојању од 1m, се налази зид од стубова. На улазу су пронађени лобања зубра, глинена шоља, комади грнчарије из IX-X века. У северном делу храма нађено је шест коњских лобања, а у југо-источном зиду су лежала два копља. Храм је обновљен, средњи део је оштећен, а место за кумир није пронађено. У XI-XII веку храм је пренесен у насеље, који се налази на острву у језеру. Округли трг насеља је пречника 25 метара, а дуж његовог обода се налази куће од дрвета.

  67. Ревно (укр. Ревне), Черновицка област, Украјина - у утврђеном насељу, које је служило као уточиште, у близини гробног поља на коме се вршила сахрана спаљивањем тела, налази се јаму са косим зидовима (пречник 5 m, дубина 50 cm) испуњена пепелом, угљем, спаљеним костима, фрагментима посуда, костима животиња. У средишту удубљења се налази јама за стуб која се налази у полукругу који чине јаме за стубове.

  68. Ржавинци (укр. Ржавинці), Черновицка област, Украјина - утврђено насеље на висоравни високог гребена, са кружним тргом (пречника 22 m), окружено са два концетрична насипа и рова. Слој угља и пепела налази се у подножју унутрашњег насипа, на врховима оба насипа и на степеницама које су усечене у стране насипа. Ровови (ширина 5-6 m, дубина 1 m) имају равно дно и косе зидове. Културни слој није нађен на тргу. Пронађен је четвороугаони камени стуб (кумир?), грубо обрађен (висина 2,5 m).[c] Између два насипа налази се културни слој дебљине свега 20 cm из IX-X века, који потиче од остатака дугих кућа које су ту стајале. Једна од њих је основе димензија 4x20 m.

  69. Рудлово, Смоленска област, Русија - утврђено насеље са овалним тргом (22х28 m) налази се на рту усред мочваре, окружено са два концентрична насипа. У непосредној близини се налази насеље из X-XIII века.

  70. Рудники, Ивано-Франкивска област, Украјина - утврђено насеље, настало у раном гвозденом добу, налази се на левој обали реке Рибнице. Насеље је окружено насипомом и унутрашњим ровом и испресецано је са неколико ровова. На врху узвишења конусног облика (6x10 m) нађени су трагови грађевине из X-XII века — 40-50 cm дебео слој се састоји од комада малтера од глине са отисцима дебала. Узвишење је окружено ровом са три сукцесивна слоја који се састоје од камења, угља, делова посуђа, а који су међусобно раздвојени стерилним слојевима глине. На платоу поред узвишења је нађена дуга кућа (приближна дужина 70 m, ширина 4 m).

  71. Рухотин, Черновицка област, Украјина - на стрмој падини високог брда је лучни насип, веома изгорео. На средини падине пронађена је јама (пречник 0,5 m) са угљем и крхотинама из VIII—X века и округла камена плоча (пречника 0,8 m).

  72. Сади (чеш. Sady) код Ухерског Храдишта, Чешка[16] - објекат се нализи на северозападном ободу гробног поља из друге половине VIII до друге половине IX века, на узвишењу. Објекат се састоји од лучног удубљења (дужина 940 cm, ширина 150 cm, дубина 12-15 cm). У северном делу је проширење основе на површ 170x160 cm, дубине 10 cm. У средини се налази овална јама (150x180cm, дубина 70 cm), косих страна, у чијем се средишту налази јама за стуб (пречник 60 cm). Са обе стране овалне јаме се налази по једно удубљено ложиште. Проширена северни део објекта је одређен са четири рупе за стубове (пречник 30-35 cm, дубина 30-50 cm), које формирају квадратну основу. Нађен је део лобање бика са роговима поред јаме за стуб. Објекат је датиран на прелаз из VIII у IX век.

  73. Стари Рјазањ, Русија - средином XII века, испод цркве је нађена бронзана статуета са четири лица, бронзани крст и суд са рибљом крљушти и свињским зубима

  74. Сушћево, Новгородска област, Русија - зараван (14х17,5 m), окружен са великим стенама.

  75. Тауфелсберг, Немачка - утврђено насеље се налази на високом купастом брду, окружено са два концентрична зида, ескарпама и шанцем. На ивици кружног трга (пречника 30 m), откривен је слој дебљине 60-70 cm, који се састоји од угљасте земље и великог камења (унутрашњи зид?). Нађени су комади посуда из Средњег века, кости и зуби животиња. На брду је играђена црква.

  76. Тжебјатув (пољ. Trzebiatów), Пољска - на брежуљцима у мочвари су две заравни (8x10m и 10x13m), окружене рововима (ширина 1-1,5 m, дубина 50 cm) у којима су нађен угаљ и фрагменти посуда из IX-X века. На заравнима се налазе огљишта и јаме за стубове.

  77. Фелдберг (нем. Feldberg), Немачка - остаци дрвеног храма налази се на рту, одвојеном полукружним јарком равног дна (ширина 2 m, дубина 60 cm). Остаци храма испресецани су рововима. Откривен је темељ у виду удубљења облика корита и централна јама испуњена угљем. Храм је правоугаоног облика (5x10m), подељен на два дела. На основу нађене керамике храм је датиран у VII-IX век, према радиометријском датирању методом 14C храм је датиран на период 900.-1000. година.

  78. Фишеринзел (нем. Fischerinsel), Немачка[17][18] - у утврђеном насељу из периода XI-почетак XIII века пронађена су два дрвена идола међу остацима паљевине. У близини се налази полуострво, које се протеже у језеро и ограничено је са спољне стране плитким ровом који нема одбрамбену вредност (ширина 3-4 m, дубине 1 m). Претпоставља се да се овде налазило светилиште.

  79. Ходосовичи, Гомељска област, Белорусија - у близини насеља и курганске могиле из X-XI века налазе се два трга (пречника 5 и 7 m), окружена малим рововима (ширина од 20 и 40 cm, дубина од 25-50 cm). На странама кругова се налазе удубљења у облику полумесеца (ширина 1,8 m, дубина 1 m). У средишту кругова се налазе плитке јаме (пречник од 0,6-1 m, дубина 15-25 cm), које су испуњене угљем, песком, пепелом и нагорелим камењем.

  80. Хотомељ, Брестска област, Белорусија - утврђено насеље на крају пешчане дине у мочварној равници. Скоро округли трг (30x40m), окружен је удубљењима у облику испрекиданих ровова и јама у облику корита. На основу нађених фрагмената глиненог посуђа и троугластом врху стреле удубљења су датирана у VII век. Удубљења су прекривена слојем угља дебљине 20 cm, комадима керамике и грнчарије и бројним другим предметима из периода од VIII до X века. У средишту трга који је благо уздигнут нема културног слоја, већ само неколико јама. У подножју насипа који окружује насеље налази се слој угља и изгорелог дрвета.

  81. Храдско (чеш. Hradsko) код Мшена, Чешка - утврђено насеље из раног Средњег века, смештено на западној падини платоа, 16 m северно од групе пољопривредних и занатских зграда. Састоји се из неправилног спиралног прстенастог удубљења (ширина 100 cm, дубина 50-60 cm), са дужом осом оријентисаном у правцу исток-запад. На северозападној ивици се налазе кружно распоређене јаме за стубове. У средишту објекта се налази надземни део, приближо квадратног облика (дужина странице 105 cm). Нађене су крхотине посуда од глине, гвоздена игла, кости крава, сова, вепрова, оваца, коза и коња. Објекат је датиран на прелаз из VIII у IX век.

  82. Хутињ, Новгородска област, Русија - кружни трг, окружен прстеном сачињеним од великог камења. Унутар прстена се налази јама прекривена камењем и слојем спаљених костију животиња.

  83. Шапирево, Смоленска област, Русија[19] - у мочвари, један километар југоисточно од села Шапирево, на левој обали реке Березинке налази се утврђено насеље. Овални трг (14х9 m) окружен је са две концентрична насипа (ширине 7 m и висине 0,8 m) и ровом (ширине рова је 4 m, дубина 0,4 m), на је чијем нађено изгорело камење, угаљ, пепео. Централни део трга је окружена је рупама за стубове, а земља је прекривена слојем угља. Испод насипа пролазе две паралелна канала. Пронађене су крхотине посуда из IX—X и XII—XIII века. Истраживања су вршили городища проводили А.Н. Љавдански (рус. А.Н. Лявданский) 1920.-их, В.В. Седов 1956. и П.Н. Трећаков (рус. П.Н. Третьяков) током 1960-61. године.

  84. Шљeнжa (пољ. Ślęża), Пољска - шумовита гора испресецана литицама и камењем, налази се у брдском масиву, који се уздиже изнад шлеске низије. На врху и по падинама се пружају камени зидови, чији темељи припадају лужичкој култури (крај халштата - почетак латена). Горњи део зидова који показује трагове паљевине, са пратећом керамиком и другим стварима потиче из раног Средњег века. На унутрашњем простору (120x60 m) је одсутан културни слој. На врху горе и на њеним падинама се налазе многобројне камене скулптуре и знаци уклесани у камен, од којих је најчешћи симбол у облику косог крста. Међу керамиком прикупљене у утврђеном насељу, највећи део припада бронзаном и раном гвозденом добу (66,5%), периоду касног латена и римском добу припада 1,3% нађене керамике, периоду раног Средњег века - 1,9% и периоду X-XIII века - 10,4%. Истраживање на Шљeнжи је вршено са прекидима. Почело је 1903. године, а посебно је било интензивно у периоду 1949-1956. и касније. На околним брдима Кошћушко и Радуња такође су нађени камени зидови - „кругови“, који према расположивим подацима припадају лужичкој култури.

  85. Шумск, Житомирска област, Украјина[20] - око 7 km југозападно од Житомира, поред гробног поља на обали реке Гњилопјат (укр. Гнилоп'ять), на коме су вршене сахране спаљивањем се налази делимично укопана зидана структура основе у облику крста, оријентисана према странама света (димензије: (север-југ) 14,2 x (запад-исток) 11 m, дубинa 40-50 cm). Дно структуре је равно, а зидови су вертикални. У центру се налази велика јама за стуб (пречник 1 m, дубина 60 cm), око чије ивице је распоређено велико камење, а око ње су распоређене јаме за стубове и камење. У средишњем делу је стално горела ватра. Око северног и јужног улаза у светилиште распоређени су грубо сечени каменови (40x40 cm). Нађена је керамика грубе израде из касног IX-X века,[d] врхови стрела од кремена, спаљене кости бика и птице (певца?). У близини се налази место за спаљивање мртвих, у облику кружног подручја (пречник 5 m) са спаљеним површинским слојем и слојем угља дебљине 50 cm, окружен кружним ровом. На рту оближњег брда се налазе кућа и помоћне зграде. Истраживања су вршена током 1964. године.

  86. Шћеглец, Новгородска област, Русија - гранитна стена са петроглифима из касног бронзаног доба.


Википедијa

Rekonstruisani slovenski hram iz 9-10. veka:
Veliki Raden (Gross Raden).





http://en.wikipedia.org/wiki/Gro%C3%9F_Raden_Archaeological_Open_Air_Museum

http://www.gross-raden.de/

http://www.freilichtmuseum-gross-raden.de/

Ђорђе Јанковић

СЛОВЕНСКИ И СРПСКИ
ПОГРЕБНИ ОБРЕД У ПИСАНИМ ИЗВОРИМА
И АРХЕОЛОШКА ГРАЂА


Овде су преведени писани извори грчког, арапског, латинског и словенског језика,
који описују погребне обреде Словена, а међу њима и Срба. Археолошки су потврђени
неки делови обреда: подизање обредног станишта за умрлог, самоубиство жена, „анђео смрти",
погребна гозба, „жртвеници" (громиле).
Кључне речи: Средњи век, писани извори, Словени, Срби, погреб.



 Код нас је посвећивана мала или никаква пажња нашем словенском пореклу, и Словена уопште. У средишту пажње била је епоха Немањића и њихових наследника, проучавана кроз писане изворе, уметничке и грађевинске споменике (без коришћења археолошких извора), а на тлу државе кнеза Лазара и његових наследника, чије се границе подударају углавном са границама данашње Републике Србије. Нашим стручњацима остали су непознати писани извори из или о Раном средњем веку, драгоцени за тумачење археолошких појава. Међу њима посебно место имају сведочанства о погребном обреду, важном делу традиционалне културе свих народа. Да би се ти подаци, важни за проучавање нашег порекла, учинили подједнако доступни свима, овде се даје њихов превод на српски језик, не из изворника, већ ретко са оригинала, а најчешће са руских и пољских превода. То значи да компетентни преводилац у будућности може нешто изменити у мојим преводима. На крају је сажетак о погребним обредима, са освртом на археолошке податке. Зато је овај реферат и текст пред читаоцима неуобичајен за рад Секције за средњевековну археологију - нису у питању нова истраживања заснована на археолошкој грађи.

ТЕОФИЛАКТ СИМОКАТА, Историја VI 9,1 крај VI столећа, о доњеподунавским Словенима:
„Варварин (краљ Мусокије)* био је мртав пијан. Јер баш тога дана давао је даћу своме покојном брату, као што је то њихов обичај."

ПСЕУДО МАВРИКИЈЕ, Стратегикон XI 6,2 крај VI - почетак VII столећа, о доњеподунавским Словенима:
„И њихове жене честите су изнад сваке људске природе, тако да већина њих смрт својих мужева сматра сопственом смрћу и својевољно се угушују,** не сматрајући животом живљење у удовиштву."

СВЕТИ БОНИФАЦИЈЕ3 пише 745-746. године енглеском краљу Елтибалду против распусног живота:
„А у Венеда, тог најгорег и најстрашнијег људског рода, толико се узајамно воле и поштују супрузи, да жене, када им муж умре, не желе живети. И међу њима је поштована жена која себи сопственим рукама задаје смрт и на истој ломачи изгори са мужем."

АЛ БЕКРИ4 пише 891-892. о Србима, користећи старије изворе (видети даље, под Масуди):
„Племе које споменусмо, што се назива Сернин (Србин), спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је подобан поступању Индуса"

МАСУДИ,5 пише своје дело Златни лугови око 920-950; његови подаци о Словенима Југоисточне Европе морају се датовати до краја VIII столећа, када је уништена моћ Авара и Лангобарда, о којима уједно пише. Ако одломак о Бугарима (односно Словенима који живе са њима) потиче из истог његовог извора, онда је доња граница датовања досељење Бугара у Подунавље до 680. Међутим, подаци о Словенима и Русима који живе са Хазарима свакако су млађи, мада старији од Ибн Фадланових из 920. (видети даље). Тадеуш Левицки6 сматра да се подаци о Србима односе на Полабске (Лужичке) Србе, а заправо на Пољаке, верујући да је реч о подацима из доба ал Бекрија и Масудија, када су Срби на Лаби наводно већ нестали, а Срби Далмације су тада били хришћани.

О Словенима уопште:
„Велики део њихових племена су пагани, који спаљују своје мртве и поштују их." (стр. 125)
О Бугарима, за које се зна да су сахрањивали покојнике:
„Ако у Бугара ко умре, они окупљају све његове слуге и свиту, говоре им неке поучне речи, а затим их спаљују са мртвацем и говоре - ми их спаљујемо на овом свету, зато неће бити спаљени на оном свету. Поред тога, они имају велике храмове; када неко умре, они га закључавају у том храму заједно са његовом женом и слугама, који тамо остају док не умру." (стр. 127)
О Словенима у Хазарском каганату:
„Што се тиче пагана, у земљи хазарског владара, нека племена од њих су Словени и Руси. Они живе у једној од две половине тог града (Итил) и спаљују своје мртваце са њиховим јахаћим коњем, оружјем и украсима. Када умре мушкарац, са њим се спаљује његова (дотле) жива жена; ако умре жена, муж се не спаљује; а ако умре самац, жене га по смрти. Њихове жене желе да се спале зато да би са њима (мужем) ушле у рај. То је један од поступака Индуса, како смо то напред напоменули; само што је код Индуса тај обичај такав, да се жена спаљује само када она сама на то пристане." (стр. 129)
О свим Словенима:7
„Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу, када им умре владар (кнез) или старешина (жупан); они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и Хазарске земље, када смо говорили да се у Хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на ломачама." (стр. 136-137)

ИБН ФАДЛАН8 описује погребни обред Руса, коме је присуствовао приликом боравка у Бугарској на Волги (Итил) 921. године. Он описује и сурове делове обреда које није могао видети, већ их докучује на основу нагађања свог преводиоца, такође Арапина:
„Мени су говорили да они са својим умрлим старешинама чине такве ствари, од којих је спаљивање најмање чудна; зато сам веома желео да томе присуствујем, када сам сазнао за смрт код њих важног човека Они су га положили у гроб који су покрили кровом, за наредних десет дана, док нису завршили шивење његове одеће. То се ради овако: сиромашном човеку праве невелик брод, полажу га у њега и спаљују; богатом човеку сакупљају имовину и деле је на три дела: трећину дају породици, за трећину му шију одећу, а за трећину купују жестоко пиће, које пију у онај дан када његова млада жена изврши самоубиство и спали се заједно са својим домаћином. Они су предани вину, пију га и дању и ноћу, тако да понекад умире неко од њих са чашом у руци. Када умре њихов старешина, његова породица пита његове девојке и момке: ко ће од вас умрети са њим? Неко ће рећи - ја! Када тако каже, то му постаје обавеза, није дозвољено предомишљање, чак и да пријављеник то жели, то се не допушта; углавном то раде девојке.
Када је умро споменути човек, питали су његове драгане, која ће умрети са њим, и једна од њих је одговорила - ја! Потом су одредили две девојке, да се старају о њој и да буду са њом, где год да пође, понекад јој чак перу ноге својим рукама Затим су предузели да му кроје одећу и припремају све потребно. А млада жена је пила сваки дан и певала, веселећи се и и радујући се. Када је дошао дан одређен за спаљивање њега и младе жене, пошао сам до реке где је био његов брод, а он је већ био извучен (на обалу) и за њега су начинили четири носача од различитог дрвета, а около су поставили дрвене ликове, налик дивовима (натприродним бићима). Брод су дигли на те носаче и почели да иду около говерећи речи мени неразумљиве, а он је још увек био у свом гробу, још га нису извадили. Затим су донели лежај, поставили га на брод и покрили везеним ћилимима, византијском свилом и јастуцима од византијске свиле. Затим је дошла стара жена, коју називају анђелом смрти, и сложила на лежај све горе поменуто; она је управљала шивењем и његовим припремањем, она је такође преузела младу жену и ја сам је видео црну, дебелу, немилосрдног изгледа.
Пошто су дошли до његовог гроба, извадили су (насуту) земљу са дрвеног крова, као и само дрво (зидове и кров), извукли мртваца у огртачу у коме је умро, и ја сам га видео поцрнелог од хладноће те земље (поднебља). Они су раније ставили са њим у гроб жестоко пиће, храну и лауту (или балалајку); сада су све то изнели. Он се није ни у чему променио, осим боје. Њему су обукли панталоне, чарапе, обућу, прслук и свилен капут са златним дугметима, на главу су му ставили капу од свиле и самуровине и пренели га у шатор који се налазио на броду, сместили га на тепих и подупрли га јастуцима; донели су жестоко пиће, воће и мирисно биље и ставили пред њега; донели су такође хлеб, месо и лук и положили пред њега; донели су такође пса, расекли га на два дела и убацили у брод. Затим су донели сво његово оружје и положили га уз њега; затим су гањали два коња док их нису исцрпли, а потом су их убили мачевима и месо им убацили у брод; затим су довели два говечета, такође их убили и убацили у брод; затим су донели петла и кокошку, заклали их и убацили тамо. А млада жена, што је требало да умре, ишла је около и улазила у сваки шатор, и спајала са његовим власником, при чему јој сваки говораше: „кажи свом господару, да сам ја то урадио из љубави према теби."
Када је настало средње време између поднева и вечери, у петак, повели су младу жену ка нечему налик постољу, она је стала на руке мушкараца, подигла се на то постоље, рекла нешто на свом језику и била спуштена. Затим су је поново подигли, она је урадила исто што и први пут и њу су спустили; подигли су је и трећи пут и она је урадила као и прва два пута. Потом су јој дали кокош, она јој је одсекла главу и бацила је, а кокош су узели и убацили у брод. Упитао сам тумача о њеним радњама, а он ми је одговорио: први пут је рекла: „ево видим оца свог и мајку своју!" други пут - „ево видим све умрле рођаке како седе!" трећи пут је казала - „ево видим мог господара како седи у рају, а рај је предиван, зелен; са њим се налазе одрасли мушкарци и дечаци, он ме зове, зато ме водите њему." Њу су повели ка броду, она је скинула наруквице и дала их старој жени, званој анђео смрти, та жена ће је убити. Затим је скинула накит са ногу, и дала га двема девојкама које су јој служиле; оне су ћерке оне познате под именом анђео смрти. Потом су је дигли на брод, али је (још) нису увели у шатор, и мушкарци су пришли са штитовима и моткама и дали јој чашу жестоког пића, над којом је она певала и испила је; тумач ми је казао да се тиме она опрашта од својих другарица Затим су јој дали другу чашу, коју је она узела и запевала дугачку песму; старица ју је пожуривала да испије чашу и уђе у шатор, где јој је господар. Ја сам је видео неодлучну, она је хтела да уђе у шатор али је кренула између шатора и брода; старица ју је ухватила за главу, увела је у шатор и сама ушла за њом. Мушкарци су почели да ударају моткама по штитовима, зато да се не би чули звуци њених крикова, да то не би уздржало друге младе жене од жеље да умру са својим господарима. Затим је ушло у шатор шест људи и сви су се заједно спајали са младом женом; затим су је положили уз њеног господара - мртваца; двојица су је ухватили за ноге а двојица за руке, а старица, звана анђео смрти, обмотала је око њеног врата конопац, чије крајеве је дала двојици да га стежу, пришла је са великим ножем и почела да га убада међу њена ребра, а она двојца мушкараца су је гушили док није издахнула. Затим је пришао најближи рођак тог покојника, узео комад дрвета и запалио га, пошао уназад ка броду, држећи једном руком комад дрвета, а другу руку на отвореној задњици (придржавајући панталоне?), док није запалио оно дрво које су поставили под брод, пошто су већ положили усмрћену младу жену поред њеног господара. После тога су пришли (остали) људи са лучем и дрвима, сваки је имао запаљен комад дрвета, који је убацио међу дрва (под бродом) и огањ је захватио дрва, затим брод, затим шатор са мушкарцем, младом женом и свим што се у њему налазило, потом је дунуо јак, страшан ветар, пламен је ојачао и све се жешче разгоревао.
Поред мене је стајао један од Руса, и чуо сам како разговара са тумачем који је био поред њега. Питао сам га о чему су разговарали, а он ми је одговорио да му Рус рече: „Ви Арапи сте глуп народ, јер најдражег и најпоштованијег међу људима за вас, спуштате у земљу, где га једу гмизавци и црви; ми га спаљујемо у огњу, у једном магновењу, и он у исти час улази у рај." Затим се прегласно насмејао и казао: „Његов господар (Бог) је због љубави према њему послао ветар, па ће га (ватра) захватити за трен. И заиста, није прошао ни сат како су се брод, дрва, умрли мушкарац и млада жена потпуно претворили у пепео. Потом су саградили на месту брода, где су га извадили из реке, нешто налик кружној хумци; поставили су у средину велико стабло дрвета 'халнџ' (буква или бреза), написали на њему име (умрлог) човека и име руског владара и разишли се."

ИБН ДАСТА9 односно РОСТЕХ, пише Књигу драгоценог блага око 930-940, у којој описује погребни обред Источних(?) Словена:
„Када умре неко од њих, они спаљују његово тело. Њихове жене, када им неко умре, нагрђују ножем руке и лице. Следећег дана по спаљивању покојника, одлазе на место где је то обављено, сакупљају пепео и стављају га у урну, коју затим смештају на хумку. Годину дана по смрти покојника, узимају двадесет крчага меда (медовине), некад мало више а некад мало мање, и носе их на ону хумку, где се окупља породица покојног, једу, пију и затим се разилазе.

ИБН ХАЈКАЛ,10 писао око 976-7:
„Руси су народ који спаљује своје мртве. Са оним богатим спаљују њихове драгане да би спасле душе, како то раде у Гани, Кугу и у областима Индије, у Кануџ и у другим местима"

ЛАВ ЂАКОН, у шестом поглављу девете књиге своје Историје,11 описује погребне обреде Руса на десној обали Дунава, после пораза код данашње Силистрије 971. године:
„И онда, када је наступила ноћ и засијао пун месечев круг, Скити изађоше у равницу и почеше да сакупљају своје мртве. Они су их натрпали испред бедема, запалили много ломача и спалили их, заклавши при том по обичају предака много заробљеника, мушкараца и жена. Завршивши ту крваву жртву, они су угушили (неколико) одојчади и петлова, давећи их у водама Дунава. Кажу да Скити поштују тајне Хелена, приносе по паганском обреду жртве, и обављају преливања по умрлим, научивши се томе или од својих филозофа Анахарсиса и Замолаксиса,12 или од сабораца Ахила.''

ТИЕТМАР,13 епископ Мерсебуршки, бележи под 1018. годином, поводом удаје Оде, жене краља Болеслава Храброг, обичаје у Пољској, у време њеног оца кнеза Мјешка:
„У време њеног оца, који беше паганин, свака супруга после мужевљеве смрти, обезглављиваше себе (убијала се)."

Предање о прошлим временима14 са почетним летописом обликованим до око 1100, описује погребне обичаје руских Вјатића, Радимића, Северјана и Кривића:
„И ако ко умре, приређивали су му тризну, затим су правили велику камару (дрвета), полагали на њу мртваца и спаљивали га, а после, скупивши кости, стављаху их у невелик суд и остављаху на ступове уз путеве, како раде и данас Вјатићи."

КОЗМА ПРАШКИ, Чешки летопис, III I,15 пише како се краљ Бжетислав II борио против паганства:
„Искоренио је сахрањивање по шумама и пољима, као и ступове које су по паганском обреду постављали на раскршћима, где се наводно душе одмарају; такође и паганска играња, која су чинили над својим мртвима, призивајући сенке предака и играјући, стављајући на лице маске."

ДОМЕНТИЈАН, Живот Светога Симеона,16 наводи посланицу Стефана Првовенчаног Светом Симеону (1196-1200), односно игуману Методију, у којој се пише како је велики жупан Стефан Немања разрушио „жртвенике" и „идоле", заправо громиле:
„Благодаћу и силом светога Духа и поспешењем Владике твога Христа, ти пропале стече и расточене сабра, и обогати убоге, и пало уздиже, и неславно прослави, и свечасном силом Христа твога и благодаћу даном ти од Бога одагна варљиви мрак безбожних јеретика, и уништи њихове јереси, и разруши њихове жртвенике, и сакруши њихове идоле, и злославну успомену њихову сасвим истреби, и славу њихову без остатка угаси, и пројави зраке добре воље у целом твом отачаству, и постави цркве Христове, и све обнови светим Духом, и све нас научи једногласно славити и опевати пречасно и велелепно име Оца и Сина и светога Духа"

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ, пишући Живот Светог Симеона,17 бележи речи неке жене о постојању кумира:
„И бих у тих законопреступника и видех, господине, да заиста служе отпаднику од славе Божје, самоме сотони. И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси, истргавши се из руке њихове и пребегавши, вапијем држави твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине."

Из ових, углавном шкртих података, може се разабрати у основном погребни обред Словена и Срба, у време док су спаљивали мртве, а и извесно време после тога. Овде се нећу упуштати у разматрање словенског погребног обреда, јер би то било преопширно, и о коме је писано,18 већ ћу се само осврнути на неке археолошке налазе који се могу поредити са писаним изворима.

Даћа, као и тризна, је обредна гозба. Она може бити пропраћена разбијањем коришћеног посуђа, како то показују археолошки налази. Доказ о обављеном обреду пред покојним, могу бити животињске кости, поломљене, целе, понекад нагореле или изгореле, као и уломци поломљеног посуђа. По нагорелости костију може се просудити да ли су у ломачу бацани комади печења (ако су нагорели крајеви), или је у гроб или на гроб стављан комад печења (ако је кост цела). Такви налази су познати из громила,19 али је нарочито драгоцено необјављено откриће тризништа у Свачу, граду смештеном између Скадра и Улциња. Ту сам поред зграде са две рановизантијске гробнице, са јужне стране, открио мању каменом поплочану површину, на којој је било трагова ватре, животињских костију и уломака рановизантијске грнчарије позног VI - раног VII столећа.

Самоубиство жене да би се спалила заједно са мужем, археолошки се може потврдити само посредно. То може бити симболичан откуп у виду неког женског предмета положеног у гроб спаљеног покојника, који није изгорео, као што су наушнице, прстен или слично. У неким хумкама нађени су остаци две спаљене особе, старије и млађе.20 У једној хумци из Гароа, у Полабљу, нађени су остаци два покојника и трагови два стуба на супротним странама, па је аутор истраживања закључио да је реч о урнама постављеним на стубове,21 не познајући податке ибн Дасте и остале о словенском погребу. Ту је управо реч о археолошком сведочанству побијања стубова за самоубиство жене покојника, чији је пепео потом сахрањен на истом месту. У осталим истраженим хумкама није било таквих трагова стубова, а ни више од једног спаљеног покојника.

Ибн Фадланови подаци су посебно значајни, јер се могу упоредити са археолошким налазима. Обредно станиште - привремени гроб, потврђени су у српским громилама, и у многим словенским гробним хумкама.22 У српском погребном обреду појављује се и чамац, уместо брода, а веровање у одлазак душа умрлих низ воду у море потврђено је на више начина23 Скрећем поново пажњу на повезаност овог дела погребног обреда са морем и мором, а поред тога и на старозаветни потоп и наша предања о средњевековним градовима подигнутим на стрмим литицама, где се налазе алке на које су некада везивани бродови. Жена „анђео смрти" потврђена је археолошки. Из Тесалије потиче налаз малих бронзаних ликова позног VI-VII столећа.24

Поред представа различитих домаћих и дивљих животиња, укључујући вука који односи прасе и медведа који хвата дете, налазе се и неколико људских ликова. Приказан је обучен човек, вероватно жупан; ратник у кошуљи са секиром; коњаник са мачем; гола жена са детом у наручју и китаром у руци; жена у сукњи раширених руку са перјем, у виду крила. Очигледно, на почетку живота је млада жена, музика, рађање, радост, а на другој страни старост и смрт, али са крилима. „Анђео смрти" је женски посредник у одласку душе на небо, а мушки посредник је огањ (Агни).

За разумевање историјских збивања у Србији ХII-ХIII столећа, подељеној на источну и западну државу, неопходно је правилно тумачење података о делатности великог жупана Стефана Немање и архиепископа Светог Саве на учвршћивању православља. Историографија та питања без археолошких извора не може да реши, или не жели. „Идоли" и „кумири" Стефана Првовенчаног могу се најпре изједначити са „дивовима" ибн Фадлана, податком Масудија о поштовању мртвих и податке временски блиског летописа Козме Прашког о душама умрлих. У садашњем недостатку археолошких података, могу се навести млађи надгробни споменици са ликовима покојника, или крајпуташи. Велики жупан Стефан Немања је разрушио и „жртвенике", а о њима већ постоје археолошки подаци. То су громиле, које су некад садржавале дрвену зградицу - споменик, где су одржаване даће и помени; њихов изглед је сачуван у неким позносредњевековним мраморима.25 У околини Сјенице откривене су громиле са много животињских костију, које се могу датовати уломцима грнчарије, накитом и другим предметима у XII столеће.26 Дакле, Свети Симеон је забранио старинске погребне обреде које су упражњавали хришћани а не јеретици, као што је и Светом Стефану Првомученику одржан сличан погребни обред.27 Колико је у томе успео остаје да се истражи, али каснија примена мраморова, појава чамаца или дрвених гробница, показују да се много од старих обреда сачувало на западу.


 

1 Византијски извори за историју народа Југославије I, превод Ф. Баришић - М. Марковић, Београд 1955,116,
* У заградама су допуне текста, углавном моје.
2 ВИИНЈ П, 132, превод Ф. Баришић - Б. Кресић.
** Преведено је - „задављују".
3 Н. Zoll-Adamikowa, Wczesnosredniowieczne crnentarzyska cialopalne Slowian na terenie Polski I, Wroclaw - Warszawa - Krakow - Gdansk 975, 282-283.
4 T. Lewicki, Obrzedy pogrzebowe poganskich Slowian w opisach podruznikuw i pisarzy arabskich glownie z IХ-Х w, Archeologia (Warszawa - Wroclaw) 5 (1952 - 1953) 151.
5 Превод према А. Я. Гаркави, Сказания мусулъманских писателей о Славянахъ и Русскихъ (съ половине VII века до конца X века по р. X), Санктпетербургъ., 1870.
6 Т. Lewicki, н. д, 151-152.
7 Т. Lewicki, н. д, 151, даје сличан превод на пољском.
8 А. Я. Гаркави, н. д., 96-100.
9 А. Л. Гаркави, н. д, 264-265.
10 Исто, 221.
11 Лав Ђакон, Историја, превод М. М. Копеленко, коментар М. Л. Скшомов, Москва 1988,78.
12 Анахарсис је забележен 590. пре Христа, а Замолаксис, Скит/Гет, ширио је идеје свог учитеља Питагоре међу Скитима: исто, коментар М. Я. Сюзюмиов, С. А. Иванов, 210.
13 Н. Zoll-Adamikowa, н. д.,284.
14 Повестъ временных лет, Москва - Ленинград 1955,15.
15 Н. Zoll-Adamikowa, н. д, 285.
16 Доментијан, Животи Светога Саве и Светога Симеона, превео Л. Мирковић, Београд 1933, 284-285.
17 Стефан Првовенчани, Сабрани списи, превод Р. Башић и Љ. Јухас-Георгиевска, Београд 1988, 71.
18 Поред већ наведених дела Хелене Зол-Адамикове и Тадеуша Левицког, указујем и на своје радове: Српске громиле, Београд 1998, нарочито 117-127, са наведеном литературом; Неке особености старог погребног обреда код Срба, Митолошки зборник 2 (2000) 95-105.
19 Српске громиле, 119.
20 Добро документоване примере хумки са спаљеним костима старије и млађе особе, понекад детета или бебе, из Корнатке, наводи Н. Zoll-Adamikowa, н. д., 120-135, али ту нема доказа о самоубиству.
21 G. Wetzel, Slawische Hugelgrdber bei Gahro, Kr. Finstrwalde, Veroffentlichungen des Museums fur Urund Fruhgeschiche Potsdam (Berlin) 12 (1979) 146, сл. 18, 24.
22 Српске громиле, 118.
23. Исто, 123-124,143-149.
24. J. Werner, Slawische Bronzefiguren aus Nordgriechenland, Abhandlungen der Deutschen Akademie der Wissenschaften zu Berlin 2 (1952) 6-7, Т. 3/2, наводи неке сличне или привидно сличне примере, али не наводи Ибн Фадланов податак.
25 Српске громиле, 122-124.
26 Д. Премовић, у штампи.
27 М. Ћоровић-Љубинковић, Уз проблем празних тумула, Старинар 9-10 (1958-1959) 217.

 

DORDE JANKOVIC
SLAVIC AND SERBIAN MORTUARY RITUAL IN WRITTEN SOURCES AND ARCHAEOLOGICAL MATERIAL
Summary
In this paper we presented translations of various written sources from the end of the 6th to the beginning of the 13th century among them being: Theophylactus Symocates (1), Pseudo Maurice (2). St. Bonifatius (3), al-Bekri (4), Masudi (5-7), Ibn Fadlan (, Ibn Dasta (Rosteh) (9), Ibn Haukal (10), Leo deacon (11-12), Tietmar (13), Tradition about bygone times (14) Cosma Pragensis (15), Domentian (16) and Stephan Prvovencani (17).
There are written data on Slavic funerals (18) and sources could be related to the archaeological finds. Funeral feasts (trizna, da£a) have been recorded in gromile (votive monuments for the dead) (19) and similar feature (trizniSte) had been found in the early Byzantine town of Svat The suicide of the wife is confirmed in the Labe valley (20-21). Elaborate descriptions of the funerals of the Russians by Ibn Fadlan have also been confirmed: temporary grave (22), cremation of the deceased in the ship - boat, that is the belief of departure of soul into the water - sea (23). The idea of woman as the angel of death had been confirmed by the find from Thessalia (24) as pendant to Fire - Agni, the male intermediary in departure of the soul to heaven.
For the Serbia in the 12th-13th centuries of great importance was the activity of great Zupan Stephan Nemanja and his son archbishop Sava on consolidation of Orthodoxy. They destroyed 'idols', 'statues' (kumiri) and 'altars'. These were, most probably, funeral monuments (so called gromile) practiced during the 12th century (26) and their appearance had been preserved in certain tombstones of the 14th and 15th century (stecak) (25). Likewise, 'gromila' has been erected for St Stephan (27).


svevlad

Горан Полетан - биографија

Рођен у Зеници 1962. године. Живи у Аделаиди, Аустралија.

Пише поезију и прозу. Радови су му објављивани у великом броју домаћих и страних књижевних часописа и збирки песама на бугарском, енглеском, јапанском, румунском, руском, словеначком и српском језику.

Објавио књиге хаику стихова ''Прве капи кише'' и ''Друга страна света'', као и књигу поезије ''Буктиња у тами''.

Добитник је награде на 9. светском ИТОЕН хаику конкурсу у Токију /Јапан/; прве награде за најлепшу форму стиха за песму ''Изгнанство'' на Australian Poetry Awards; затим добитник је награде на International Open Poetry Contest, The International Library of Poetry Owings Mills, MD, USA, за песму ''Рањена птица'', као и награде на The Poetry Institute of Australia, Cleveland QLD за исту песму.

Коаутор је збирке хаику песама ''Одшкринута врата'' и један је од аутора тројезичне, српско-енглеско-бугарске Антологије хаику стихова ''На крају дана''.



Књига у ПДФ формату:

Vuk

Postoje tri vrste vukova. Sivi vuk Canis lupus, Crveni vuk Canis rufus i Etiopijski vuk Canis simensis. Uz tri temeljne vrste vuka postoje i brojne podvrste sivog vuka.
Vukovi prosečno žive 8 do 9 godina ( u divljini ). U zarobljeništvu ponekad znaju doživeti i do 18 godina.
Ako kaskaju kreću se od 8 do 16 km na sat. Ako trče mogu preći i do 45 km na sat. Obično dnevno pređu oko 35 km u potrazi za hranom.
Većinom krepavaju zbog gladi, ali i u sukobima sa vukovima iz drugih čopora u borbama za teritorij. Uz ta dva glavna razloga smrtnosti manji deo spada i u mortalitet uzrokovan raznim bolestima i drugim činjenicama. U područjima gde nema uticaja čoveka, ili je on minimalan, glavni uzrok smrtnosti vukova su drugi vukovi, čak do 70% od ukupne smrtnosti.
Vukovi imaju 42 zuba.Pare se samo jednom godišnje. Psi se za razliku od njih pare dva puta godišnje.
Sezona parenja može započeti već u ranom januaru pa sve do kasnog aprila, zavisno od klimatskih uslova gde vukovi žive. Ukoliko žive u toplijim krajevima sezona parenja započinje ranije.
Graviditet ženke traje 63 dana.
Obično okoti od 4 do 6 mladunaca,i za mladunce brinu i čuvaju ih svi članovi čopora.
Vukovima je usađen prirodni instinkt za lov. Vukovi koji su rasli u zarobljeništvu za puštanje u divljinu naučeni su veštinama lova, ali im preživljavanje u prirodi zavisi o tome koliko su se naučili da se paze od se čoveka. Ali vukovi koji su rođeni u divljini svakako su učeni od strane svojih roditelja veštinama lova.
Pritisak vučje čeljusti iznosi 300 kg po cm2, što je dva puta jače od Nemačkog ovčara. Vukovi mogu smrviti velike kosti u par ugriza.
Kod nas su glavni plen vukova krupna divljač: jeleni, srne, divlje svinje, ali i ostali sitni glodavci poput zečeva.
Vukovi su društvene životinje. Zajednički život u čoporu koristi im radi lakšeg preživljavanja i pronalaženja hrane. Da bi lovili veliki plen, predatori moraju biti ili veliki skoro kao i plen (primer su zveri porodice mačaka), ali mogu biti i manji, pa loviti u grupi (vukovi, afrički divlji psi), što je i razlog njihova evolucijskog uspeha. Osim što mogu uhvatiti veći plen, zato jer su u grupi, mogu veliki plen odmah i pojesti, odnosno potpuno ga iskoristiti.
Hijerarhija u čoporu neutrališe agresivnost, smanjuje konflikte i promoviše socijalni red.

Socijalna organizacija vučjeg čopora

Glavni i na najvećem položaju su alfa par: alfa mužjak i alfa ženka. U čoporu se razmnožava samo alfa par. Beta vukovi su na nižem položaju od alfa vukova, a na najnižem položaju u čoporu se nalazi omega.
Jezgru čopora čini jedan reproduktivni par vukova, dok su svi ostali pripadnici čopora, štenad i njihova starija braća, potomci tog para roditelja. Vukovi u čoporu putuju, love, hrane se i odmaraju, to jest, zajedno su tokom cele godine. Da bi sve te aktivnosti grupa uspešno provodila, u čoporu postoji relativno složena društvena struktura. Vučji čopor je hijerarhijski organizovan, gde roditeljski par vukova drži dominantan položaj, dok ostali pripadnici čopora međusobno grade odnose nadređenosti i podčinjenosti, po muškoj i po ženskoj liniji. Dominantan vuk ili vučica odlučuje kada će čopor ići u lov, gde će biti brlog, a hijerarhijska struktura vidljiva je i kod hranjenja na plenu - podčinjeni vukovi jedu nakon nadređenih. Osim toga jaka dominacija, naročito po ženskoj liniji, onemogućava parenje podčinjenih članova, bilo međusobno ili sa jednim od dominantnih vukova. Tako u pravilu samo jedna vučica u čoporu može imati mlade, što je jedan od mehanizama samoregulacije veličine populacije ovog glavnog predatora. Ujedno je i sprečeno parenje u srodstvu.
Veličina čopora varira od veličine teritorije koju pokrivaju. Čopor može imati samo dva vuka, a može uključivati i do 20 jedinki. Najveći čopor ikada zabeležen brojao je 37 jedinki u NP Yellowstone u proleće 2002. Taj čopor podelio se je kasnije na nekoliko manjih čopora.
Vukovi često izaberu ženku za ceo život. Ukoliko jedan od partnera ugine ili strada na bilo koji drugi način ponekad ga vuk koji je izgubio partnera nadomesti drugim partnerom.
Vukovi kako se priča ne zavijaju na mesec. Zavijaju kao znak svog prisustva, nakon što su ulovili plen ili kako bi se ponovo okupili. Katkad zavijaju i u znak žalosti,kada se dogodi da ljudi poubijaju više vukova.
Vukovi komuniciraju na različite načine:
- zavijanjem
- režanjem
- cviljenjem
- lavežom
- govorom očiju
- ostavljanjem tragova (izmet, urin, grebanje po tlu).
- govorom tela
Nikada nije dokumentovan ni zabeležen napad zdravog vuka na čoveka. Vukovi su po svojoj prirodi životinje koje izbegavaju bilo kakav kontakt s ljudima. Zapravo su poprilično stidljivi.

Može reći da su današnji psi i vukovi u srodstvu. Sve pasmine pasa nastale su udomaćivanjem vuka u procesu koji je započeo oko prije 100000 godina, stime da je i kasnije dolazilo do povremenog mešanja sa vukom (Vila i sur. 1997). Tako danas smatramo da su pas (C. lupus familiaris) i vuk ista vrsta. Rod Canis još uključuje kojota (C. latrans) i dvije vrste čagljeva (C. aureus i C. mesomeles).
Neki se psi i danas ukrštaju sa vukovima pa tako postoje i hibridi između vukova i pasa. Ukrštanjem ponekad dobijemo i novu pasminu - Češkoslovački vučji pas, koji je nastao ukrštanjem Nemačkog ovčara i vuka. U današnje vreme najčešće se za ukrštanje sa vukovima koriste Sibirski haskiji i Aljaški malamuti.
Sibirski haskiji, iako su sličniji vukovima od drugih pasa, blizina njihova srodstva sa vukovima je ista kao i u drugih pasa.
Vukovi nisu krvoločne životinje to je jedna od predrasuda koja prati vuka kao prirodnog predatora koji se hrani isključivo mesom. Vuk napada i ubija svoj prirodni plen ne iz zabave, već stoga jer mu je to prirodom predodređeno za njegov opstanak.
Ljudi mrze vukove prvenstveno zbog straha. Ali i suparništva na mnogim područjima. Na primer: ukoliko uklonimo i zamenimo vučji prirodni plen (jelene, srne, divlje svinje), i na tim se područjima ljudi počnu baviti intenzivnim stočarstvom, vukovi će ubijati ovce i stoku kako bi mogli preživeti da se prehrane. A svakako je važno i suparništvo čoveka kao prirodnog predatora i lovca koji je preuzeo njegovu ulogu i počeo smatrati divljač svojim prirodnim pravom, iako to pravo pripada prvenstveno vukovima i to još od davnina. Mržnja prema vukovima se svakako usađuje već u ranom detinjstvu u pričama za decu i bajkama u kojima je vuk redovno opisivan kao krvoločna i zla životinja.



Kult vuka kod starih Slovena

Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući. U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana. U Bugarskoj postoji običaj da žene ne predu i ne tkaju za vreme vučjih praznika tj. da se ni na kav nečin ne bave ovčijim runom jer će im za kaznu ovce stradati. Ono što je zajedničko za sve Slovena koji žive na tlu Balkana jeste da se vuk ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjaniti ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.



Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritalom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».

Vukodlaci-kult predaka i moguća magijska praksa

Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da se njihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje u slovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima. Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstom magijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojij duša čoveka napušta njegovo telo i ulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji se noću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana iz svih krajeva sveta.Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junake koji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima- alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače. Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove- zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje.

Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove влъколакъ, kod Rusa волкодлакkod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak a Srba I Hrvata vukodlak.. Ova imenica se satoji od dve reči vuk i dlaka označavajući tako čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i u nordijskoj reči ulfsark, gde imenica ulf označava vuka a sark kožu ili košulju. Ove imenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika-čoveka koji je svojom voljom za života ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom, što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sa svojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudi koji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti ljudi koje smo već spomenuli kao i nordijski berserci, ljudi koji se delimično pretvaraju u medvede.

Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da će se njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo biće nazive se i vampir a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju. Zašto su Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što je srpsko vhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji je životinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vlada mrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da će srpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je i napomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeni način još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacija ima odike oba sveta; ljudskog- jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer je čovek poprimio odlike jedne htonične životinje.
Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči neko živinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući im krv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kao vampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj , sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom iz čega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenih mrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba. Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš. Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije I folklora..Ždrebe se odvajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji, posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu između ljudskog sveta i sveta duhova. Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da ima zaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osim vučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov a osim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavjivao i oko vodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno dete koje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim, ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije. U Bugarskoj se veruje se da je onaj koji je sahranjen u odeći napravljenoj od vune koja se prela da Mratince, vučje praznike, posle smrti postaje vukodlak. Zbog toga su bugarske žene pazile da svoje upokojene muževe ne obuku u takvu odeću.

Preci se kod Srba i Rusa ne pretvaraju samo u vukove.Oni mogu postati zmije, petlovi i ostala živine što znači da vuk nije jedina htonična životinja u slovenskom folkloru. Kao i u slučaju projekcije čoveka u životinju i ovde vladaju zakoni čija priroda još nije razjašnjena a koji svoju osnovu verovatno imaju u slabijoj ili jačoj vezi čoveka sa njegovim životinjskim pretkom te prirodom samog čoveka koja je jednim delom svakako i životinjska.

Vuk- totemska životinja Starih Slovena

Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njiovom folkloru zauzima veoma važnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbog čega je važna da ispitamo kakva je uloga ova životinje staro-slovenskoj religiji.

Mitologija

Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog, bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave. Šta zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjem Severu,u legendarnoj VukHiperboreji. Veoma je čudno da beli vuk koji se smatra pretkom jednog južnoslovenskog naroda- Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika, dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu. Bele životinje u evropskom folkoru inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut ima svoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca. Kao što znamo, vuk je životinja koja se u shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskim rodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je na nivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svim fazama , sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinja imati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođe karatkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno sa fazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći. Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.

Još jedno božanstvovezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz- Bog Meseca i jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovog izlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kao životinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe, ovo je i doba u kome se pojedini ljudi- vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka). Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva do Krima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego što izađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičan vukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik. Jer šta je «vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kao vukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranije verovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom». Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskoj mitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je ime Managarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje.

Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemni svet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana i Dažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u koga više nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost i odnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca na lomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje da može spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo steći svoje ljudsko obličje. Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave na lomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara u čoveka spašavaljući sestu od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kao takav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kod Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemo osvrtom na netradicionalnan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.

Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominje vuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu Bogova- Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utiču na zbivanja u svetu Bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje sunca –Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi. Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopagana slovenizovsno, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođe vuk-Volh Zmajevič , odnosno srpski- Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominje venetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovog sina, tj. poštovalo je Bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji je njihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog je Veles.


Kult vuka kod starih Slovena

Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinsji oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila. Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kanže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.

Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević, Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk» odnosno bugarski «вьлк”. Neka od njih su: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчи градь, Вьлчовци, Вьлчиня itd.

Јаромир Великородов

СВЕТ СЛОВЕНСКИХ БОГОВА


Јаромир Великородов (рођен 1980. године, Русија) већ дуго резбари кипове словенских богова.
Култура старих Словена њему је блиска и по духу, a и по крви.
Кипови су од липовог дрвета, премазани маслом и пчелињим воском,
онако као што се то радило у давна времена.

Јаромир Великородов нас својим делом подсећа да су
наши преци некада у својим домовима у посвећеном куту држали овакве кипове,
украшене везеним ручницима, где су стајале и слике богова, ритуално посуђе,
разни страшници и друго - место које је представљало центар вршења обреда везаних за дом,
његову заштиту, срећу и напредак.

svevlad

Песме о Перуну


1.

Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави.
Вај дажду вај
Вај Перуне вај!
Да остави преко мора
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај.
Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!



2.

У даждице зелен венац.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
У Перуна ти громови
И громови оштре муње
Што натоне што пролећу.
Што пролећу и просећу
Те облаке пуне дажда.
Нек нам даде росне кише
Као дажда своје дреје
Своје дреје и одело.



3. Кад иду преко села:

Ми идемо преко села
Вај дажду вај.
Вај Илија вај!
А облаци преко неба!
Вај дажду вај,
Вај Илија!
Ми стадосмо на сред села
А облаци на сред неба.
Ми стадосмо те играсмо.
Облаци се проломише
Росну кишу одпустише
Росну кишу без те туче
Беле туче љутог града.
Наше њиве оросише
Оросише натопише,
Плодном кишом напоише.



4. Кад дођу пред кућу чију.

Изиђ изиђ домаћице.
Вај дажде вај!
Домаћице Ратајице
Вај дажду вај!
Дођоше ти мили гости!
Мили гости из далека!
Са облака даждљивога
Од онога Дажда силна
И његова мила брата
Громовника тог Перуна.
Донеше ти лепе гласе
Лепе глас лепше вести:
Ведро небо провали се
Росну дажду одпустило
Одажди ти те усеве,
Ту пшеницу бијелицу.
Белу лојзу ту винову
Танка лана и конопље.
Даруј даруј ратајице
Наша млада домаћице.
Даруј даруј нас даждоле
Нас даждоле те додоле!
Свакој дажди бела гроша
А тој дажди жути дукат





5. Кад играју.

Овде нами кажу дома
Вај Илија вај!
Вај дудуле вај!
И у дома млоге њиве
Не рошене не даждене
Ситном даждом плодородном.
Сега дојде тија дудуле
Ђе играју Бога моле
Да удари росна киша
Росна киша плодна дажда,
Да се роди берићето.
Да се роди, да се плоди,
Да се рани сирочево.
Дарувајте рока брашно
Рока брашно рока солца.
Мало брашно, мало солца
Да се роди берићето
Да се роди да се плоди
Да се рани сирочево
Та голема и малена.



6. Кад поливају додоле водом.

Ој додоле ој даждоле,
Мој божоле,
Мој Перуне!
На даждолу киша пада
Ој додоле ој,
Мој божоле мој,
Мој Перуне мој!
На додолу киша пада
Киша пада трава расте.
Трава расте жито с пуни,
А курузи влатају нам.
Свако биље напредује
Свако биље и берићет.
Да се рани сиротиња
Са њезиним силним стадом
Воловима и коњима
Тим овцама и козама.



7. Кад полазе дариване већ од кућа.

Додоле се богу моле
Ој додоле ој,
Мој Божоле мој,
Мој Перуне мој,
Мој Илија мој!
Да удари росна киша.
Ударила росна киша,
Окисоше и орачи,
И орачи и копачи,
И сви они усевачи.
Све окисло све покисло
Понајвише црна земља
Црна земља мила мајка
Што нас рани што нас држи,
Што нас гоји и негује.
Даруј нама домаћице
Што ти лани окасоше
И кудеље покисоше.
Биће теби танке пређе
И предива и плетива.
Само брзе руке имај,
Брзе руке лаке ноге,
Лаке ноге бистре оке
Свега доста биће теби.





8. Кад одлазе већ додоле.

Гром громеше
Тотан Тотнеше.
Муња севаше
Дажда падаше.
Дажда падаше
Земљу росеше.
Земљу росеше
Трава растеше
Свега је доста
Берићета биће.
Берићета биће
Свачега доста:
Вина ракије
Меда јабука.
Меда јабука
Сладке пресладке.
Сладке пресладке
Јабуковаче.
Леба бијела
Меса дебела.
И свега доста
И свега млого.





9.

У поле су два шатора
Два шатора два чадора.
Једен бел други шарен.
Под белим Јанкула Перуне
Под шареним Јаника Марица.
Оба они братац и сестрица.
Јанкул братац Јаники говори:
"Ај Јаника мила сестро ле!"
Ајде сејо да се ми венчаме!"
Ал Јаника брату сборуваше:
Ја Јанкуле мој мили брато ле!
Зашто така ти брате говориш
Лел ли смо ми братац и сестра.
Два рођена брата и сестрица.
Лел те неје од Бога грехота
А од народ зазор и страмота?
Како брате могло да то бидне?"
Ал Јанкуле сестри говорио;
„Мила сестро младо ми Јанико!
Све то сестро може да нам бидне
Да се земи братац и сестрица,
И Јанкуле со сестри Јаника.
Со Јаника со сестра Марица."
Кад Јаника брата саслушала
Свога брата луто проклинала:
Проклет да си мој брате Јанкула,
Дај Боже и Перун громовник
Да из небо врело камен падне
Врело камене и росе крваво.
Како рекла то сестра Јаника
Како рекла тако се сторило.
И западало то врело камене
И западало та роса крвава
И се незеше Јанкул и Јаника
Два рођена братац и сестрица
Два рођена до два побратима.



10.

Калопер шћери материна!
Што се и ми ђегод нетревимо?
„Што би било и да се тревимо?
Крушка нијесам да ме коме шаљеш
Ни јабука да у њедри мећеш;
Већ дивојка од два господара."
Ал' говори Перун момче младо:
„Љути јади помињу ме нате."
А ја нећу ни глиједат на те;
Већ глиједат на већега јунака.
На вијећег а и на бољега,
Што но скоро очо у војнике,
На јунака Ђура Даворића.
Једни веле никад доћи нијеће
Други веле да ће скоро доћи. "
Још Калоперка у ријечи била,
Ал' ето ти сина Триглавова
Триглавова сина Јеждраксина.
Како дође он непита мајку,
Живанију госпођу госпођа.
Он непита! "што ми радиш мајко?"
Већ он пита; „што ми ради драго?"
Па отиде драгоме на брану,
Па чрез брану драги бјешједио:
„Душо драга отвори ми брану!
Да уљезем чрез брану на врати.
Покисе ми самур на калпаку.
На калпаку триста тетреника,
Тетреника а и трепетника
Што но сам јих теби куповао,
Куповао новцем са разбојна,
Са разбојна мијеста разбојита
Ђе се бори свијетлост и тамина?





11. Моба Илина и Пантелина* * *

Две ми силне мобе жито желе,
Жито желе у два госдодара
У Илије и у Пантелије,
Обе желе обе попевале
Кад је било ужина да с' ужина,
Илина је моба ужинала
Ужинала трудна и уморна,
Пантелина није ни ручала.
Кад је било вечер да вечера:
Илина је моба вечерала.
Пантелина још је жито жела,
Жито жела, а песму певала
И у песми Пантелију клела;
„Пантелио хрђав господаре!
Што недајеш моби оданути.
Наручати и наспавати се?
Сини муњо запали му жито!
Пуцај громе удри Пантелију.
Пантелију тврда и лукава"
Пантелија ништа незнађаше,
Да га куне силовита моба
Да га куне и уклети хоће;
Већ он мобу једнако вараше.
Варајући моби припевује:
„Брже, брже, моја силна мобо!
Брже крају господској вечери.
Ајде крају на крају је торба,
И у торби свака ђаконија,
По највише вино и ракија
Медовина за цуре млађане,
По највише бијела погача
Пексимита леба бијелога
И овнујског дебелога меса,"
Мало било за дуго небило:
Сињу муња из ведрога неба;
Те запали жито Пантелији.
Гром загрми уби Пантелију,
Тада било сад се приповеда
И опет ће, ако Бог да
Ко ми вара силовиту мобу.
Ко недаје моби ђаконие,
Ђаконије јела свакојака,
Понајвише, винца и ракице,
Што ми моби одржава душу
Што везује снопље то големо.





12. Гором језђи Вуче самоуче.



Гором језђи Вуче самоуче
Гором језђи, а гори бијешједи;
„Благо теби, о горо зељена!
Кад ти нијемаш од срца порода.
Сам ја нијемам од срца порода
Само Јању и Јанину мајку.
Јању проси Периша војвода
Ја је дајем, и мајка је даје.
Јања нијеће Перишу војводу."
Јањина се мајка разболијела
Од главице тијекер навалице,
И срдашца вијелике болијести,
Па је мајка Јањина зборила:
„Да је мењи Јања мушка страна!
Отишла бих за гору на воду
И донијела ладне воде мајци."
Кад то зачу прелијепа Јања.
Па облачи руво невијестачко,
А на руке девијет прстијенова,
Пак се покри станболском шамиом.
А узима од злата маштраву
Пак отиђе за гору на воду.
Кад је била за гори на води.
Ал' за гором Периша војвода
Су његових тридесијет другара.
Њему Јања до земље се клања
Периша је за руке увати
Па јој ријече тихо поносито!
„Шједи доље лијепа невијесто!''
Шиједе њему Јања уз колијено.
Пита Јању Периша војвода:
„Ој бора ти лијепа невијесто!
Од кога си рода и плијемјена?"
Њему Јања тихо одговара;
„Ој бора ми, Периша војводо!
Ја сам шћијерца Вука Горјанина,
А снашица Бана Маријана,
Вијерна љуба сина му Драгана."—
тада Периш друшству говорио:
"Зават' те јој воде у маштраву
И изпрат' те пријеко горе чарне
Рад хатара Вука Горјанина
Рад љубави бана Маријана
И његова сина Драгијана."
Дружина га била послушала
Заватила воде у маштрави
И провијела кроз ту гору чарну,
А за љубав рода вијеликога
Вијеликог рода госпоцскога.
Али кад су на разтанку били:
Извадио Периша војвода
Извадио стотину дуката
Те јих даје прелијепој Јањи.
Кријенули се горе уз планину,
Кад су били гори на подножју
Тада Јања јаглук извадила
Пак га даје Бану Милутину
Давајућиј Бану бијешједила!
"Чух ли мене Бане Милутине!
Ти поздрави твојега ујака
Твојег ујка Перишу војводу:
Утијече му са руке ђевојка
Баш ђевојка прелијепа Јања."
То изријече у поље утијеч.



13.

Перунико лепо цвеће
Лепо цвеће плаво цвеће.
Лепо расти, лепшо цветај
Да т' узберем моме брату
Моме брату Радигосту
Радигосту вељу бору
Вељу бору Гостославу.
Што но госте причекује
Што но гошће дочекује
Да му даде мили бору
Мили бору вељи Перун
Вели Перун вељу снагу
Вељу снагу и јачину
И јачињу крепке мишке.
Да побије свог душмана
Свог душмана Татарина
Татарина тог Турчина,
Тог Турчина црна госта
Црна госта незванога
Незванога проклетога,
Проклетога иза мора
Иза мора сиња црна.
Црна мора Татарина
Татарина тог туђина
Тог туђина душманина.




14.

Петрањско цвеће перунско,
Перунско цвеће плаветно.
Плаветно цвеће прелепо,
Лепо ми цвати те цвати
Лепше ми данас процвати.
Данас ке ћу те узберем
Милога бора закитим
Милога бора Коледа
Коледа брата Перуна,
Колед ми свашто додаје
Највише леба пшенице
И с мока бела дебела.



15.

Пошетала до два до три брата
Једно беше Купало обилни,
А друго ми Коледо сабирна
А треће ми Перуне даждљиви.
По крај двора огњене Марије
Миле сеје Перуна великог,
Перун пита своју милу сеју
Перун пита светитељ Илија:
Говори му огњена Марија;
Мили брате Перуне Илија
Давно било сад се приповеда
Када беше дана Илинога.
Дан ти проша, скоро неће доћи.
„Мила сејо огњена Маријо!
Кад но беше дана Илинога
Да се Ика мало провесели,
Провесели небу у облаку.
У облаку на све четир стране.
Да поигра муње и громове
И светлице што вразе налазе
А стрелице што вразе стрељају"
То Илији врло мучно било
Ама му се на ино неможо
Те он чека дана Перунова
Нек га чека дочекат' га неће.