Bem ti zivot u kakvu sam ja sektasku temu i drustvo upao.

Gotago, koja vjera ne smije vise da postoji? Hriscanstvo? Kod tebe pise "ocistimo Srbiju", treba je ocistiti od takvih kao sto si ti.

Shone to sto ti je na avataru arapin sa koljackim nozem je tvoja stvar. naravno ti si razumni hriscanin, takav i treba da budes.

panini garantujem da si klinac koji nema vise od 15 godina, zatucan i neinteligentan. a to da ides da pljujes po muhamedu a ne po hriscanstvu sam rekao samo TEBI. ja postujem islam koliko oni postuju hriscanstvo, ni manje ni vise.

Pa ti ispadni iz tog drustva. Niko te nije za usi vukao da upadnes u njega.

Tema!



Zmaj je jedan od demona atmosferskih pojava. Njegova glavna uloga se sastojala u borbi protiv ala, koje su nosile gradonosne oblake, a time i propast useva. Dakle zmajevi su bili zapravo dobar demon, čija uloga se sastojala, po verovanjima, u vladanju atmosferskim pojavama u korsit ljudi. Zmaj je bio dužan da obezbedi kišu kad je ona bila potrebna.
     Zmajevi su bili dimorfna bića, polu ljudi, polu životinje. Zmaj je vatrena ptica dugog repa, koja je tokom leta, oko sebe bacala varnice. Dok je među ljudima, mogao je uzeti ljudski oblik. Stanište zmajeva je bilo kraj šumskih voda u planini (ova mesta se i danas zovu zmajevaci), a mogao se nastaniti i u šupljoj bukvi.

Zmaj je mogao nastati od nekoliko vrsta životinja kad one dođu do određene starosti. Mogao je nastati od šarana, zmije, ovna, ili od smuka. Postoji dosta priča rasprostranjenih među narodom, uglavnom dunavskih ribara, koji su navodno videli kako šaran izlazi iz vode i pretvara se u zmaja. Kada šaran stigne do određenog broja godina, njemu rastu krila i on izlazi iz vode kao zmaj. Dok leti, varnice, koje baca oko sebe, imaju oblik šaranovih krljušti. U nekim krajevima šaranovo meso je bilo zabranjeno, pa se i izbegavalo u ishrani, jer je šaran smatran svetom životinjom. Smatralo se čak da čovek koji bi pojeo šarana je mogao da dobije epilepsiju. Zmajevi koji su imali rogove nastali su ovna. Ako se smuk preseče na pola, pa prednji deo ode u rupu, verovalo se da će od tog dela nastati zmaj. U kišovitim godinama se smatralo da zmaj nastaje od šarana koji nije hvatan, dok ako je godina sušna, smatralo se da nastaje od smuka istih osobina. Pol zmaja je zavisio od pola životinje. Zmaj je mogao bljuvati plavu ili crvenu vatru.
Zmajevi su mogli imati sexualne i ljubavne veze sa lepim ženama. Zmaj bi mogao biti nevidljiv, osim za ženu u koju se zaljubi. Ovakve veze sa ženama su bile dosta česte, a žene koje bi doživelje sexualni odnos sa zmajem bile bi blede, ispijene i izgubile bi zelju za sexom sa ljudima, zbog zmajeve ogromne potencije. Žene su se teško oslobađale veze sa zmajevima, a o tim vezama nikom nisu smele da pričaju. Prekid veza sa zmajem obično žene nisu ni želele, međutim zmaj bi se isterivao ukoliko bi došla sušna godine, jer se smatralo da je zmaj zbog žene zapostavio svoju ulogu donošenja padavina. Zmaj bi obično kod žene dolazio kroz komin. Ukoliko bi žena htela prekid veze sa zmajem trebalo je da se kadi svojom kosom ili da nađe šuplju bukvu u kojoj je živeo zmaj i da je zapali. Smatralo se da i vrela voda može naškoditi zmaju, pa se u kotlu vrela voda stavljala pod komin. Kada bi zmaj upao u vrelu vodu izgore bi. Navodno žena je mogla odbiti zmaja ukoliko bi imala pri sebi loj nekog drugog, izgorelog zmaja.

Žena sa zmajem je mogla imati i dete. Radi boljeg poroda, veze sa zmajevima nekad se nisu smatrale gresnim. Takođe verovalo se da deca zmajeva i zmajica su muškog pola. Verovalo se da deca sa zmajem su izrazito jaka, da su nepobediva, takođe ta deca su bila izrazito mudra i imala neke natprirodne osobine. Ovakva verovanja su bila povod da veliki junaci steknu nadimak Zmaj. Tako unuk poslednjeg vladara Srbije, Đurađa Brankovića, u narodnim pesmama nosi nadimak Zmajognjeni. Njegovo rođenje je takođe zavijeno u misteriju, te se u narodnoj pesmi pominje kako ima vučju šapu, orlovo krilo i zmajevo kolo pod pazuhom, a iz usta mu modri plamen bije. Takođe junak prvog srpskog ustanka, Stojan Čupić dobio je nadimak Zmaj od Noćaja. Deca zmajeva su izgledala kao i svi ostali ljudi, jedino što se verovalo da imaju veću glavu i da pod pazuhom imaju mala krila. Detetom zmaja se smatrao i despot Stefan Lazarević, o čemu svedoči pesma ,,Carica Milica i Zmaj od Jastrebca’’.
Zmaj predstavlja neku vrstu mitskog predka, kako je to Čajkanović nazvao ,,mitskim herosom’’, a zbog toga su i junaci u narodu obično smatrani da su zmajevitog porekla. Zmajev nastanak od životinja govori o njegovom totemističkom poreklu. Šume su u Slovenskoj mitologiji zamišljane kao boravište predaka, a to je mesto gde živi i zmaj, tako da to može biti dokaz tome, da je on mitski predak Slovena.


Izvor

Шоне,

Не вређам ничију веру. Ако си пажљиво прочитао написано, вршио сам упоредну анализу да иста особа/бог/појава у различитим верским система могу да се третирају драстично другачије и да треба поштовати туђа веровања. Где је ту увреда?

Акреца,

и ја о теби могу много тога да закључим... На пример, да не знаш коме шта говориш. Да пљује по Мухамеду, рекао си Шонету, не мени. Могу да закључим и да, када немаш аргументе, прибегаваш увредама. Као и да си изузетно нетрпељива особа, можда просечне памети (у најбољем случају), а свакако не претерано образована.

И заиста, ко је Змај од Јастрепца?

Najzad si ukapirao.


Kada predstavnika necije vera nazoves povampirenim drvodeljem to je uvreda. S obzirom da si ti to uradio najmanje dva puta na ovoj temi dobio si upozorenje za koje ti savetujem da ispostujes. Dovoljno si dugo na forumu da razumes neke stvari i sta ce biti ako se oglusis o upozorenje koje je veoma jasno.

Moguce da je mitska licnost, posto nigde nema da se povezuje sa nekim istorijskim llikom.

hrišćanstvo sam na ovom forumu branio mnogo više nego ti, kada su bili u pitanju ne pravoslavci. evo poslednja tema je bila o Ocu Branislavu.
kažem da paganstvo ne sme da postoji, jer kada bi se kojim slučajem vratili u istu, bili bi smo pobijeni kao divljaci, od strane civilizovanih evro-atlantskih katoličkih (hričćanskih) zemalja.

jel ? jel da bi ste se nesmetano naselili ?
to je pokušao i jovo kapičić.
 

gotago, izvinjavam se. pogresno sam razumio, povlacim sto sam rekao o tebi.

definitivno izlazim iz ove teme.

pozdrav

Шоне,

Метафору сам написао, без зле намере, да мало размрдам учмале умове. Што се види и по другој поруци у којој објашњавам о раѕличитим виђењима исте ствари. И мислио сам да ћеш то разумети. Наравно, извињавам се свима које сам увредио.

Суштина онога што желим да кажем је (а сведоци смо тога и на овој теми): људи често несвесно (или свесно) вређају или ниподаштавају туђе вредносне системе. Зар није суштина хришћанске вере толеранција? И зар та суштина пречесто не бива изневерена?

Дипл.оце. Миодраг Дамњановић
Прокупље, Србија

ХРАСТ - СВЕТО ДРВО СРПСКОГ НАРОДА


Дрво је у средишту људских догађања, некад свесно, некад несвесно, али увек као симболика односа ЧОВЕК-ПРИРОДА..
Шума има вишеструку улогу и значајно утиче на многе функције друштва као целине. Шума својим производима омогућује егзистенцију човека на одређеном простору, коришћењем биљног и животињског света. Развојем технике и технологије ови производи добијају све више на значају.
На просторима Србије тутњале су освајачке и рушилачке хорде са претензијама уништења и истребљења српског народа, културе и српске тековине, како у стара времена у средњем веку тако и у модерна времена. Шуме су помогле српском народу да опстане и очува богату културу. Посебан значај српске храстове шуме имају за српски народ у условима одбрамбеног рата. Велика пространства, разноврсности и посебна својства саставних елемената храстових шума има значајну улогу у одбрамбеним ратовима у прошлости и садашњости где се користе савремена наоружања која подразумевају и нуклеарна, биолошка и хемијска оружја. Нарочито је важна улога српских храстових шума у заштити од радијације. По неким проучавањима, подручја под шумом имају и до петнаест пута мању количину радиоактивних честица у поређењу са обешумљеним подручјима.
Емоционални утисак који храстова шума оставља на српску православну душу није могуће проценити јер је део духовног живота, извор мира и спокојства, услов живота и стваралачког рада. Ових вредности српски православни човек је свестан и зато негује храстову шуму и храст као дрво посветио.
Оваква емоционална осећања се негују вековима са циљем савладавања разних животних тешкоћа са повећаном тежњом преживљавања у тешким животним ситуацијама. Ова осећања су корисна понашања и у модерно доба, пренешена од предака и прешла у наслеђе.
Таква осећања су опевана и у модерно стилизованој песми рокерског стила (пева Неша): "Православље долази са југа, / Православље испуњава жеље. / Моја суза залеђена чека, / Православље народно весеље. / Поруке стижу са свих страна, / Тише од Тихог океана..."
Овако српски народ преноси мисао још из паганских времена, односно развијао је српску митолошку мисао. Српска видијанска мисао изворно је живела у српском народу за све време старог и средњег века као и у време турске доминације поробљене Србије, упоредо са хришћанством. (Видијанство у Срба - Неуротика проф. др. Симоновић 1995.)
Српско Видијанство досеже до данашњих модерних дана, зато што је дубоко уткано у народне обичаје, а са тим у живот Српског човека, породицу и друштво у целини. Бели Вид је божанство светлости у паганском многобожачком периоду, и сада се у народу среће метафора бело видело (светлост). Наши давни преци поздрављали су долазак дана певањем и играњем, а о доласку новог годишњег доба пролећа, и зеленим шумама и пашњацима, цветњу биља и цвећа одржавају се скупови народа и у песми, игри и весељу протканим лепим и топлим обичајима.
Низ веровања и обичаја везано је за биљни и животињски свет, за земљорадњу и гајење домаћих животиња, са основним настојањем да се утиче на плодност поља, на здравље и размножавање стоке (Екологика, Сања Ристић).
Одржавана су, у измењеним облицима и многа митолошка веровања али је православље било јаче. Култни обреди често су спој Паганских веровања са церемонијама хришћанске цркве као што су посвећено дрво - запис, уношење бадњака и други обичаји.
Интимна веза са природом изражава се у многим топлим обичајима старине, у навикама, веровањима и врачањима која се везују за смену годишњих доба, за небеске и климатске појаве, за шуме, планине и планинске врхове (Јован Цвијић). Овакви су обичаји о Божићу, Ускрсу и Ђурђевдану, уношење бадњака и ритуал бадње вечери; бадњак мора да буде храстово дрво.
Савремени човек ће у њима препознати нове доживљаје који ће му у исто време бити непресушни извор нових инспирација. Време ће показати да ли ће се ти далеки одјеци веровања наставити и одржати.
Овде имамо да су се два митска обичаја поклопила и добили смо нови обичај уношење бадњака уочи рођендана Исуса Христа. Преношење обичаја Паганског периода приношење жртве, слављење култа Бога Перуна задржао се све до примања хришћанства.
Други хришћански обичај настао је у време Христове голготе када је Христово мртво тело пребачено у пећину народ се окупљао и палио ватру ложећи тако храстово дрво, чувајући Христово тело по народном обичају.
Ова два обичаја у српском православљу поклопила су се чинећи нови обичај уношења бадњака од храстовог дрвета у свако Српско православно домаћинство са тачно утврђеним православним обичајним обредом. Ово се све чини у славу рођења Исуса Христа.
Наши народни обичаји откривају и особито поштовање храста, који је био веома поштован код старих Словена.
Посебан однос и поштовање указивано је живом дрвећу које растући у вис стреми ка висинама где "живе" богови. Колика је словенска духовност била усаглашена са елементима природе говори о њиховој дубокој вези са природом коју су поштовали верујући у бројна божанства, препознавајући их у свим природним појавама, а посебно у дрвећу. Словени су обележавали своја насеља посебно видним белезима, углавном моћним стаблима дуговеких дрвета као што је храст, орах, липа, буква, дуд и друга. Овако моћна стабла су заветно чувана и штитила цело насеље и заједницу од злих сила, болести и других недаћа. Често је постојао главни запис који се налазио најчешће у средини насеља као споменар а простор око њега се називао молитвиште или порта а дрво је представљало духовно колективно биће целе заједнице. Преко тога се одржавала веза са прецима који су заузимали почасно место као ослонац, као корени и стубни камен живих. Обичаји одигравања свечаности опште сеоске славе -заветина и ношење литија, за опште добро у српском народу задржао се до данашњих дана, као несумљиви предхришћански култ.
Паганска баштина преточена је у хришћанску религију и културу у обичај и веровање у заштити од злих сила окупљање народа и светковања око посвећеног, обично храстовог моћног старог лиснатог стабла. Обреди око записа говоре о споју паганског и хришћанског, помиреног на добробит заједнице, а у циљу плодности људи, животиња и очувању биљака и летине.
Светост записа огледа се у обављању свете радње у општебожанском духу. Преко корена запис се везује са прецима, дебло им је дато да у њега урезују свети крст или се обнавља претходни, а гране са зеленом лиснатом масом, која се обнавља припада Богу и будућим генерацијама и тако проглашава светим записом кога поштују и верују да се у њему налази божанство. То дрво постаје симбол божанства и вере - СВЕТИЊА. Из тих разлога свето дрво је табу и раширено је веровање да ће зло стићи свакога ко се усуди да запис или читав простор, молитвиште око њега, повреди или злоупотреби. Посвећено дрво се није смело посећи све док се само не осуши. Као традиција, као нераскидива веза са природом и њеним силама, али и као страхопоштовање.
Свети дуб, како наводи један извор, поштовали су и стари Руси који су му жртвовали петлове, кокошке, хлеб и месо. Као што се зна, веома изразити остатак поштовања дрвећа сачуван је у српском обичају летњих заветина - ношења литија. Обилажење поља свештених лица са крстоношама које се том приликом обављало, имало је да утиче на род усева и да их сачува од непогода. Главни пагански елеменат обичаја представљао је обилажење у круг посвећеног дрвета или записа од којег се директно очекивало да утиче на очување летине и заштиту од злих сила.
Поштовање храста у српском народу изражено је и у облику да је храстово лишће део нашег грбовног венца. Највећи храст се код нас назива лужњак, тако да носи у свом имену Српске Лужнице.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Из овога произилази порука да се лако не одричемо драгоцених сведочанстава из ближе и даље прошлости, да с пажњом негујемо старе вредности, наравно, не одричући се неминовности савременог напретка. Тежећи да све зелено, древно и вредно отргнемо од таме и зборава, да расветлимо и упознамо њихову прошлост и значај; да оживимо потиснуте и заборављене културне обичаје и свечаности.
У данашње време у овом друштвеном тренутку при реално присутним, политичким, социјалним, верским и економским превирањима која нису честа и нормална животна ситуација, веома је тешко остати пре свега чиста и честитога духа. Зато враћање коренима и неговање српских обичаја је можда најважније сазнање и потреба душе. Враћање поверења у човека и имати корене су неодвојиви од идеје постојања. Потреба за коренима је у основи усмерена против сламања човека и душе.

ЛИТЕРАТУРА

Бобинац Мартин, Посебни примерци старих стабала лужњака у Босутском басену, Заштита природе бр.51/2, Београд, 1999.год.; Вукчевић Емилија, Декоративна дендрологија, Привредно-финансијски водич, Београд 1982.год. ; Ђорђевић Зоран и Красуља Слађана, Споменичко наслеђе и природа Косова и Метохије, Заштита природе бр. 51/1, Београд, 1999.год. ; Јовановић Бранислав, Дендрологија са основама фитоцено-логије, Научна књига, 1967.год. ; Кулинић Шпиро, Из старе сроске религије, Српска књижевна задруга, Београд, 1970.год.; Лазаревић Владимир и Вучићевић Слободан, Значај стања и угроженост шумских екосистема у Србији, Часопис Шумарство бр. 1-2, Београд, 1996.год.; Марковић Велимир, Поштовање дрвета у симболима народа, Ревија шуме бр. 46, Београд, 1998.год.; Остојић Драгана и Красуља Слађана, Заштита појединих стабала као споменика природе, Заштита природе бр. 50, Београд, 1998.год. ; Ристић Сања, Аграрна митологија, Екологика бр.1, Београд, 1988.год. ; Ш.Симоновић Драгољуб, Видијанство у Срба Неуротика, Градина, Ниш, 1995.год. ; П.Цветковић Кузмановић Јулка, Прокупље град светог Прокопија, Библиотека народног музеја Топлице у Прокупљу, Прокупље, 1998.ГОД.



Миодраг Дамњановић, рођен је 22. септембра 1937. године у селу Бресничић, Општина Прокупље, Србија. Завршио је Средњу техничку школу у Београду. Вишу школу за организацију рада у Новом Саду и Економски факултет у Прилепу. Радио као машински техничар у Београду, у Фабрици обојених метала у Прокупљу на разним дужностима, на дужности помоћника директора и комерцијалног директора "Нишмаркета" Ниш.
Објавио преко двадесет стручних радова на домаћим и међународним научно стручним скуповима и у часописима, радови су из области Организације рада, Економије, Маркетинга и Екологије. Учествовао у изради и реализацији неких инвестиционих пројеката. Сада је на дужности и носиоц неких еколошких пројеката у Еколошком друштву. Поред значајне библиографије из области екологије и заштите животне средине, 2002. године објавио је и књигу ''Стара стабла у Топлици''.


svevlad

ЗАКЉУЧЦИ
ДЕВЕТОГ СЛОВЕНСКОГ РОДНОВЕРНОГ ВЕЋА
донети 17. 08. 2012. године


I Учесници Већа

Девето по реду састајање Словенског родноверног Већа догодило се 16-18. августа 2012. у Соботки на свештеној гори Сленжа у Пољској. Учествовали су представници следећих земаља и организација:
- Пољска: Конфесија 'Родна вера' (Вроцлав): обласна удружења из Сленска, Поморја, Мазовша; Родноверна група 'Ватра' (Вроцлав); Политичка партија 'Савез словенски'; Друштво 'Никлот'.
- Украјина: Религијски центар Обједињених родноверних Украјине (ОРУ): кијевско удружење 'Православље', бориспољско 'Пољани', тернопилска 'Сварга'; редакција часописа 'Сварог', газета 'За родну веру!', издаваштво 'Мандривец' из Тернопила.
- Русија: 'Савез Венеда': удружење 'Свјатослав Храбри' из Санкт Петерсбурга, редакција часописа 'Арја' и журнала 'Волх'.
- Бугарско удружење 'Дуло' (Русе, Софија).

Веће су својим саопштењима поздравили 'Перунова светиња' из Хрватске и 'Сварожји круг' из Босне и Херцеговине.

Као гости Већа, присутни су били представници удружења 'Свага' из Риге (Летонија) и 'Вигрид' (Норвешка), такође истраживачи словенског родноверја.
Већу је присуствовало 29 људи, од тога 24 учесника и 5 гостију.

Из разних разлога у раду Већа нису учествовали, али су упутили поздраве: Информациони центар „Свевлад“ из Србије и удружење староверних „Световид“ из Словеније, који су уједно послали и предлоге о побољшању квалитета сарадње између духовних вођа Словена.

У оквиру Већа је 16. августа одржана научна конференција под називом „Неодложна питања родноверја и словенства“ у граду Соботка.
Већем је координисао Сташко Потребовски, старешина 'Родне вере' из Вроцлава у Пољској.

II Циљеви Деветог Словенског родноверног Већа:

1. Установљење, ширење и учвршћивање везе између родноверних удружења у словенским земљама, сарадња са научницима, истомишљеницима и истовернима.

2. Размена искустава у развоју родне вере у словенским земљама и информација о састанцима родноверних удружења током протекле године.

3. Оцена Словенског родноверног Већа као облика сарадње родноверних и истицање неопходности допуне раније предвиђеног развоја родноверних удружења у словенским земљама.

4. Предлагање нових облика општења родноверних у оквирима Словенског родноверног Већа који би у новим условима носили научни карактер и имали способност да захваљујући њима заживи Стратешки програм развоја Словенске родне вере и докумената донесених током ранијих заседања Већа.

5. Допуна Устава Словенског родноверног Већа.

6. Одређивање форме, места и времена одржавања следећег Родноверног словенског Већа и бирање координатора за следећу годину.

7. Предлагање тема за дискусију за следеће Словенско родноверно Веће: Морални принципи родноверног покрета и симболика Словенског родноверног Већа.

III Девето Словенско родноверно Веће истиче:

1. Богато наслеђе, заједничко за све Словене, најбоља јеоснова за сарадњу међу свим словенским народима. Родна вера утврђује суштину религиозности и представља алтернативу у погледу на свет осталим светским религијама, сходно чему показује виталност да постане духовни избор већине Словена данас. Словенско родноверно Веће одлучно је у тврдњи да је ренесанса етничке религије у свим словенским земљама чињеница на коју се мора рачунати.
Развој родне вере међу Словенима не дешава се по јединственом моделу у свим земљама. У Украјини и Пољској се ти покрети заснивају на радовима филозофа В. Шајана и Ј. Стахњука (30-те године 20. века). У Русији – В. Безврхова (80-те године 20. века). У Јужних и Западних Словена (Чешка, Словачка, Хрватска, Босна), а такође и у многим регионима Русије, формирају се стихијски на крају 20. и са почетком 21. века, и покренули су их нови иницијатори базирајући се на преимућству омладинске субкултуре, која постаје популарна, да не кажемо 'модерна'. Дакако, нема у свим земљама родна вера званичан статус. Зато, а такође и због односа званичних институција, средстава масовних комуникација и званичних цркава, везе између родноверних традиционалиста, који свој однос према оживљавању родне вере базирају на научној методологији и савремених омладинских родноверних група нема наслеђујући карактер.

2. Обнова родне вере је сложен и деликатан задатак чија природа захтева да се оријентишемо не једино у односу на филозофска знања и поглед на свет древних Словена, већ и према озбиљним научним достигнућима, фолклору и етнографији, којима често млада покољења не владају у довољној мери. Научници, слависти, још увек се држе по страни од решавања практичних задатака учвршћивања родноверја, аналитичари религија узимају учешћа у нашим конференцијама али са циљем изучавања родноверског покрета, не и због сарадње, размене и научних консултација. За родноверне који у истој комбинацији организују конференцију и веће потребне су компромисне формуле у смислу утврђивања тематике, циљева и задатака таквих форума, који су надасве компликовани за организаторе конференције али не решавају практичне задатке родне вере. Зато решење проблема родноверних у целини лежи на плећима наших сопствених научника, који су истовремено родноверни, као и свештеника.

3. По правилу, све што је истински вредно и квалитетно се формира током дугог временског периода, брижљиво се преносећи са покољења на покољење. Егзистенцијалистички нихилизам (убеђење да 'живот нема никакву вредност', потом конфликт 'оца и детета') рушилачки се односи према националној традицији која изумире због одсуства ослањања на искуства читавих генерација. Омладина која игнорише или не уважава достигнућа својих претходника у првом покољењу, у генерацији својих родитеља, није у стању да обнавља родну веру предака, која је суштином посвећена далеким покољењима (прапрадедовима); то је просто аксиом. Из тога проистиче да се омладинска родноверна из субкултуре проистекла удружења често заснивају на фантастичним представама о вери предака, самољубивости и амбицијама појединачних лидера, неадекватним обредима и магијској пракси, или се ограничавају на чисто виртуелне форме, не уносећи вредности родне вере у праксу свакодневног живота. Савремени њу-ејџ често се скрива у руху популарног паганизма, али такав он не може да замени веру родних предака. Према таквим појавама је нужно односити се као према дечјим болестима, а одрасли, савесни човек, продужава своју потрагу за правим путем према вери предака и ван сумње га налази.

4. Неодложни задатак Словенског родноверног већа првенствено остаје потрага за истомишљеницима и истовернима међу Западним и Јужним Словенима. Њихово привлачење нашем родноверном кругу може бити у исто време и пораст ауторитета нашег Већа. Ми смо дужни не само да преносимо информације о духовним основама родне вере и сопствено богато практично искуство, него да постатнемо уједно духовни и морални ауторитет, узор који брине о очувању пожељне слике нашег удруживања.

5. За девег година свога постојања Словенско родноверно Веће је саздало и читав низ конструктивних докумената стратешког карактера о развићу родне вере и самоочувању Словена као велике суперетничке заједнице са сопственом самосвојном духовном културом. Нашим успесима се нашироко користе родноверске организације различитих праваца, чак и оне које нам не припадају или се постављају као алтернатива, сигнализирајући наш интелектуални утицај на родноверски покрет као целину. То се примећује како у њиховом филозофским позајмицама, тако и у терминологији и уопште, у дискусијама о било којој теми која је у науци давно обрађена, а била је сасвим непозната или неочекивана за новообраћеника.

6. Упоредо с тим, већ се искристалисало здраво језгро способних родноверских организација, које стоје на традиционалним аутохтоним начелима и показују се као одговорне за очување изворних принципа родне вере. На нама је да ово искуство поделимо са млађим генерацијама. Зато је насушни задатак Словенског родноверног Већа да разради такве облике деловања који би максимално могли да удовоље интересовањима словенске омладине према вери предака, њиховим духовним и мисаоним основама, обичајима и обредној пракси, користећи за то нове технологије, непрестано осавремењавајући процес обучавања и васпитања родноверсне омладине. Такав циљ су једино способне да достигну компетентне и одговорне духовне вође родне вере Словена, а не помодари.

7. Циљ деветог Родноверног словенског Већа је достигнут. Стратешки циљ остаје актуелан: уједињење свих снага словенских родноверних како би се обновила исконска етничка религија и сачувала култура словенског суперетноса.

IV У вези са организационим питањима изнета су следећа решења:

1. Обнародовати документе 9. Родноверног словенског Већа у својим сопственим и другим доступним средствима комуникације (часописима, интернет-страницама, форумима, веснику «Слава!») на језицима свих учесника.

2. Изучити материјале научно-практичне конференције ''Неодложна питања родноверја и словенства» која је уприличена 16. августа 2012. године у Пољској. По могућству, публиковати зборник или поједине радове изложене на Конференцији.

3. Прихватити нову редакцију Устава Словенског родноверног Већа у делу који се тиче процедуралних питања.

4. Вратити у Словенско родноверно веће првобитну идеју сусрета словенских вођа/свештеника по принципу делегирања, како је то било предвиђено Уставом Већа који је донет на четвртом заседању Словенског родноверног Већа у Пољској 2006. године. Тако ће саветовање имати оперативнији карактер у општењу између вођа родноверских удружења који су већ подробно упознати с текућим проблемима и решењима, приступају питањима суштински и делују озбиљно и савесно. За широко упознавање са родном вером које је неопходно за све остале Словене биће предложене различите форме сарадње, које су од велике важности у организовању масовних догађаја – фолклорних фестивала, конференција, уметничких изложби и др.

5. Изоставити из састава Организационог одбора Словенског родноверног Већа Павела Владимировича Тулајева (у складу са раније поднетим захтевом) и Владимира Александровича Сацевича (услед чињенице о удаљавању).
Списак чланова Организационог одбора обнародује се заједно са Решењима Већа.

6. У циљу повећања ефективности родноверске праксе и установљења духовне организације родне вере успоставља се једном годишње састајање словенских свештеника и вођа на редовном семинару у граду Ужгороду, где би се спроводила обука духовне праксе Словена, размена знања и искустава, виши семинари и други научно обогаћујући садржаји.

7. Десето Словенско родноверно веће ће се одржати 2013. године у Украјини у Ужгороду почетком јула. Свим учесницима Већа саветујемо да припреме предлоге који се односе на симболику Словенског родноверног већа, а такође и препоруке које се односе на аксиолошке и моралне принципе родноверних (за следеће Веће).

8. Координатори Словенског родноверног Већа за годину која следи су Галина Лозко (Украјина) и Матјаж Анжур (Словенија).
Ниже прилажемо списак Организационог одбора.

Присутне вође делегација на деветом Родноверном словенском Већу:
Станислав Евгењевич Потребовски, Пољска
Галина Сергејевна Лозко, Украјина
Виктор Кирилович Федосов, Русија
Антон Рачев, Бугарска

17. август 2012.


Прилог:

 Списак чланова Организационог одбора за Словенско родноверно веће:
Матјаж Анжур, Словенија
Галина Сергејевна Лозко, Украјина
Александра Маринковић Обровски, Србија
Станислав Евгењевич Потребовски, Пољска
Антон Рачев, Бугарска
Алексеј Борисович Тишченко, Русија

Утврђено 17. 08. 2012.

                                                                                                 Превод са руског: А. М.О.


svevlad