Slovenci u ratu 1991. godine koristili podmukle metode u sukobu sa JNA

Otimali decu da iznude predaju starešina

Netrpeljivost prema JNA bila je očigledna na svakom koraku, a u jednom kafiću u Kranju bio je istaknut natpis: "Zabranjeno za vojnike i za pse". Jedanaest dana nisu imali vezu sa komandom, i bila im je isključena struja i voda. Vojnici ostali bez hrane, jeli su samo po parče dvopeka, a vodu pili iz bazena

PETROVAC NA MLAVI - Povodom napisa u medijima o "slučaju Holmec" u Sloveniji, našoj redakciji javio se Slaviša Živanović (34) iz Trnovča kod Petrovca, koji je u to vreme služio vojnik rok u Vojnoj pošti Sežana. "Ovi napisi podsetili su me na događaje od pre 15 godina, u kojima je učestvovalo još 19 vojnika sa karaule kod naselja Vrh Polje, u blizini Kranja", rekao je Slaviša. On navodi da je u ovoj karauli koja se nalazi na samo sedam kilometara od italijanske granice, boravio od 26. decembra 1990. godine, zajedno sa vojnicima iz svih krajeva tadašnje SFRJ, na čelu sa vodnikom Matom Blaževićem. "Još pre nego što su slovenački teritorijalci krenuli u akciju, na svakom koraku mogla se videti netrpeljivost prema Vojsci. U jednom kafiću u Kranju videli smo javno istaknut natpis: "Zabranjeno za vojnike i za pse", seća se Slaviša.
      

Brisao adrese

"Izgubio sam adrese i brojeve telefona vodnika Blaževića i svojih drugova sa karaule jer sam morao da uništim blok sa tim podacima. Voleo bih da mi se javi neko od njih, ukoliko pročita ovaj tekst", rekao je Slaviša. Kao jedinu uspomenu na svoje ratne drugove, ima nekoliko fotografija koje su sačuvane jer ih je slao u pismima svojim roditeljima.
      
   
   

Dva dana pre početka rata, 24. juna 1991. godine, na ovu karaulu došla su četvorica slovenačkih teritorijalaca, u džipovima sa policijskim oznakama, da ih ubede da se predaju. "Metoda koju su primenjivali kako bi iznudili predaju, bila je da kidnapuju decu i supruge starešinama, i onda ih njima ucenjuju. Tako su dolazili do oružja, koje su zarobljeni vojnici predavali. Međutim, to im se izjalovilo u slučaju našeg vodnika, kome je majka bila Srpkinja a otac Hrvat jer su njegova supruga, Slovenka, i dete, bili na sigurnom, u Brčkom", seća se Slaviša. On navodi da ih je vodnik potom okupio radi dogovora i da su tada svi odlučili da se ne predaju već da se bore do kraja. "Iako su tada mnogi vojnici i starešine iz Slovenije bežali u Italiju, u Trst, mi nismo tako uradili, već smo odlučili da se borimo. Na karauli su bila i dvojica Slovenaca, koji su sa nama ostali do kraja", kaže Slaviša.

Narednog dana, ovoj karauli isključeni su struja i voda i presečene sve veze sa komandom. Sledećih 11 noći, teritorijalci su na njih otvarali vatru iz obližnje šume, teško ranivši vojnika s Kosmeta, Sulejmana Aziza, koji je zadobio prostrelnu ranu ramena. Ranjen je bio i Ivica Božić iz Odžaka, koga su pogodili u ruku. Posle četiri dana vojnici su ostali bez hrane i za obrok jeli samo po parče dvopeka, a vodu pili iz bazena koji su pročišćavali specijalnim tabletama.

"Jedne noći, vodnik i Sulejman bestrzajnim topom uništili su benzinsku pumpu koja se nalazila 200 metara od karaule, kod graničnog prelaza "Krvavi potok", što je teritorijalce dodatno razbesnelo. Iako smo mogli da ih gađamo "zoljama", poštedeli smo ih toga, da u šumi ne bi buknuo požar", rekao je Slaviša. On navodi da se posle 11 dana opsade pojavio sa svojim tenkovima general-potpukovnik Marjan Čad iz Rijeke, koji je napredovao kroz Sloveniju i oslobađao zarobljene vojnike. Posle toga, Slaviša je prebačen u Rijeku, u kojoj je ostao do kraja vojnog roka.


Izvor: Glas Javnosti \ D. Novković
   

kad je rat,je rat za sve!jadnici(vojnici),nisu ni znali,protiv koga se bore.a slovenija nije imala takvog naoružanja kao jna,pa je počela da koristi takve metode(ucenjivanje,odklapljanje struje i vode itd.)

Ubijali mučki, s leđa

Slučaj “Holmec” samo je jedan od mnogobrojih događaja koji su se tokom tragične 1991. godine odigravali na prostorima Slovenije. Da su pripadnici JNA, pa i mnogi civili, stalno bili na meti naoružanih slovenačkih separatista, najbolje može da se vidi u brošuri “Istina o oružanom sukobu u Sloveniji”, koju je krajem te godine izdala “Narodna armija”.
     U njoj su navedeni mnogobrojni primeri podmuklih zločina članova Teritorijane odbrane i MUP Slovenije. U delu gde se opisuju stradanja vojnika, tvrdi se da su Slovenci pod oružjem "povredili pravila međunarodnog hu­manitarnog prava, nepoštovanjem dogovorenih prekida vatre i bele zastave, a upotrebljavali su zabranjene municije podobne da nanese suvišna i nepotrebna patnja."
U “Istini o oružanom sukobu u Sloveniji” navode se sledeći primeri.
* Tenkovska jedinica majora Danila Radovanovića došla je po zadatku, 27. juna, na aerodrom "Brnik". Tri čete teritorijalaca i specijalne snage milicije Slovenije neprekidno su atakovali na ovu formaciju JNA, tako što su ispred sebe puštali civile, koji su vojnike vređali, gađali kamenjem i drugim predmetima.
Iza civila su se nalazili teritorijalci sa raketnim bacačima, iz kojih su pucali na tenkove. Shvativši da vojnici neće da potežu oružje na civile, teritorijalci su to zloupotrebili i uništili jedan tenk. U napadima na jedinicu JNA ranjen je jedan vojnik, kome je bila neophodna medicinska pomoć. Smešten je u transporter sa kojeg je bilo skinuto naoružanje, a postavljena bela zastava. Međutim, na transporter je otvorena vatra i ranjena su još dva vojnika i oficir.
* Prilikom napada na vojnu jedinicu na "Brniku", slovenački teritorijalci su kao zaklon koristili i novinare. Tako su krajem juna i nastradala dva austrijska poslenika javne reči koje su pustili na pistu aerodroma, ali nakon prekida vatre. Dok su novinari postavljali kamere, iza njih su se teritorijalci pripremali za napad. Jedinica JNA je bila prinuđena da otvori vatru, pri čemu su novinari poginuli.
* Carinik Miki Bogdanović, koji je bio prebačen sa bugarske granice na granični prelaz Rožna dolina, bio je zarobljen ali je sa još jednim kolegom uspeo da se oslobodi. Sklonili su se u kasarnu u blizini Nove Gorice, gde su bili svedoci podmuklog napada teritorijalaca. Bio je na snazi prekid vatre, a u kasarnu je stigao hleb, pa su trojica starešina i dva vojnika pošli da ga donesu. Kad su vojnici podigli gajbe, teritorijalci su, s leđa, otvorili vatru na njih. Dva oficira su teže povređena, a jedan lakše. Niko nije imao oružje kod sebe.
* Krajem juna, na jednom putu, kolona vozila koju je vodio kapetan prve klase Dragan Blagojević naišla je na barikade i zaustavila se. Nakon kraće borbe došlo je do prekida dejstava, a kapetan je izašao iz oklopnog vozila radi pregovora. Neko od teritorijalaca pucao mu je u leđa i teško ga ranio.
* Sličan zločin odigrao se i 29. juna, dvanaest sati nakon uspostavljanja primirja, u blizini graničnog prelaza Škofije. Napadnuto je vozilo JNA koje je prevozilo hranu za vojnike. Bilo je propušteno iz blokade, a u povratku je zapucano iz zasede. Kapetan Slobodan Pantelić, građansko lice na službi u JNA Branko Sedlar i vojnik Osmani Nedžmedin ubijeni su hicima u potiljak.
* Pripadnici TO Slovenije su 2. jula, kršeći dogovor o prekidu oružanog sukoba, iz svih raspoloživih sredstava napali jedno vojno skladište. Kada je vodnik Afrim Misimi zatražio kontakt sa napadačima, kako bi ih upozorio na postignuti dogovor, lišen je slobode i oko šest sati držan sa lisicama na rukama. Vodnik Misimi i jedan od vojnika koji je ranjen prilikom napada, kome inače nije pružena nikakva medicinska pomoć, zadržani su kao taoci.
* Slučaj stradanja vojnika Milana Tanaskovića, koji je bio je na straži u jednom skladištu JNA, pokazao je najprizmeniju bestijalnost naoružanih slovenačkih policajaca. Ovo skladište su krajem juna 1991. godine opkolili i blokirali, ali nisu otvarali vatru. Vojnici i pripadnici policije čak su međusobno redovno komunicirali i razgovarali o besmislenosti sukoba. Posle dva dana, jedan pripadnik MUP-a prišao je žičanoj ogradi i zamolio Milana Tanaskovića da mu pripali cigaretu. Kada je vojnik pokušao da to učini, policajac je ispalio više rafala iz automatskog oružja i usmrtio ga.
U toku prekida vatre, koje je JNA dosledno poštovala, pripadnici tzv. Oružanih snaga Slovenije izvršili su preko 50 napada na jedinice JNA.
           
Bezumnosti

Rezultat bezumnog divljanja oružanih sastava Slovenije 1991. godine su 44 mrtva pripadnika jugoslovenske vojske - po šest oficira i podoficira, 30 vojnika i pitomaca, jedno građansko lice na službi u JNA i jedno neidentifikovano lice. Ranjena su 184 pripadnika JNA.
     
Tajna
     
Podaci iz brošure “Istina o oružanom sukobu u Sloveniji” bili su tajna za širu javnost. Zašto se toliko godina ćutalo o zločinima nad pripadnicima JNA u Sloveniji, može samo da se nagađa.
Poznato je da je vojska svojevremeno obavezala sve oficire da ćute o događajima u Sloveniji, a čak je i roditeljima poginulih vojnika bilo zabranjeno da o tome govore.

Poginuli
     
Stariji vodnik Miroslav Šandor (1956), VP 7660 Pleso, stariji vodnik Mirko Brndušanović (1959), VP 7464 Varaždin, poručnik Dragan Bubalo (1964), VP 7464 Varaždin, zastavnik Mustafa Hadžiselimović (1949), VP 7464 Varaždin, poručnik Eldin Hrapović (1965), VP 7660 Pleso, kapetan Milenko Jorgić (1956), 7660 Pleso, potporučnik Aleksandar Milošević (1970), VP 2465 Jastrebarsko, kapetan Anton Mrlak (1950), VP 3880 Pleso, kapetan Slobodan Pantelić (1946), VP 7640 I. Bistrica, vodnik Rama Salihi (1969), VP 2950 Sežana, stariji vodnik Bojanče Sibinovski (1959), VP 3880 Pleso, kapetan Zoran Stojanović (1955), VP 4142 Murska Sobota, građansko lice Branko Sedlar (1954), VP 9481 Rijeka.
    Poginuli su i vojnici Stipo Đati (1968), VP 3672 Postojna, Ljubo Babić, VP 8164 Maribor, Dejan Bjelogrlić (1971), VP 7464 Varaždin, Branko Bojanić (1971), VP 3293 Karlovac, Halil Cucak (1972), VP 8866/9 Zagreb, Dušan Dejanović, VP 2465 Jastrebarsko, Popaj Halimi, VP 3672 Postojna, Fahir Imamović (1972), VP 3293 Karlovac, Antonije Šimunović (1972), VP 7646 Dravograd, razvodnik Zoran Ješić (1972), VP 7646 Dravograd, Ivan Jeličić (1972), VP 5312 Vrhnika, Ratko Jovanović (1972), VP 5312 Vrhnika, Florim Kasumi (1971), VP 3293 Karlovac, Mirko Lučić (1970), VP 1298 Ribnica, Goran Maletić, VP 7646 Dravograd, Zoran Mirković (1972), VP 8866 Zagreb, Stojan Miletić, Vojko Obradinov (1970), VP 4848 Koprivnica, Dragan Đokić, VP 2465 Jastrebarsko, Nedžmedin Osmani (1970), VP 7640/11 I. Bistrica,
Muhamed Palić (1971), VP 2146 N. Gorica, Franc Špelko (1971), VP 8164 Maribor, Borislav Pivač (1972), VP 8164 Maribor, Špiro Ponjavić (1972), VP 5312 Vrhnika, Dragan Rodić (1969), 6919 Niš, Domagaj Sotinac (1968), 5312 Vrhnika, Goran Stanković (1972), VP 2146 N. Gorica, Obrad Stevanović (1971),
VP 2146 N. Gorica, Slobodan Stojković (1972), VP 5312 Vrhnika, Milan Tanasković (1972), VP 1098 Kranj, i jedan neidentifukivan pripadnik JNA.


Izvor: Novosti

U mestu Škofije, kod Kopra, u Sloveniji, 1991. godine ubijena trojica pripadnika JNA

Nisu sahranili vojnika da ne prlja zemlju

Slovenački teritorijalci, u vreme primirja, u zasedi, streljali kapetana Slobodana Pantelića, iz okoline Užica, vozača Branka Sedlara, iz Plaškog u Lici, civila u JNA i Nedžmedina Osmanija, vojnika na služenju vojnog roka, sa Kosova. Panteliću i Sedlaru pucali u potiljak, a Osmanija izrešetali sa 27 metaka

BEOGRAD - Osim zločina na graničnom prelazu Holmec, pripadnici teritorijalne odbrane Slovenije mučki su, u vreme primirja, 1991. godine ubili i trojicu pripadnika JNA, u mestu Škofije, kod Kopra, ali ni ovaj zločin nije procesuiran. U zasedi koji su tada postavili koloni vojnih vozila, slovenački teritorijalci streljali su kapetana prve klase Slobodana Pantelića, iz okoline Užica, starog oko 50 godina, vozača Branka Sedlara, iz Plaškog u Lici, starog oko 30 godina, koji je bio građansko lice u JNA i Nedžmedina Osmanija, vojnika na odsluženju vojnog roka, sa Kosova, koji je u to vreme imao oko 20 godina. I o ovom slučaju, slovenački Helsinški odbor za ljudska prava je obavestio Karlu del Ponte, ali im je ona odgovorila da nisu nadležni za zločine u Sloveniji.

Napali kolonu vozila

Vojnicima je pucano u glavu, otpozadi, u potiljak, a da bi se prikrilo gde su ubijeni, na glavu su im stavljene kacige. Slovenački Helsinški odbor o tim ubistvima poseduje obdukcione nalaze, koji su rađeni u Zavodu za sudsku medicinu u Rijeci. Beograđanin Nikola Jarić (45), bivši oficir JNA i predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida Grocke, bio je u koloni vozila koju su napali kod Škofije, ali je izbegao smrt sa još trideset kolega iz jedinice. Jarić i pobijeni vojnici su bili stacionirani u garnizonu u Ilirskoj Bistrici, a sagovornik Glasa je tada bio komandir u trinaestoj motorizovanoj brigadi. Garnizon je bio u sastavu 13. korpusa iz Rijeke, čiji je komandant bio general-major Marjan Čad. Jarić je u garnizon u Ilirskoj Bistrici došao iz Rijeke juna 1988, a na početku sukoba u Sloveniji dobili su naredbu da sa saveznom policijom zauzmu sve granične prelaze u toj republici.

Obdukcija u Rijeci
      

Agim Čeku ponavljao godinu

Nikola Jarić je išao u Vojnu gimnaziju sa kosovskim premijerom Agimom Čekuom, a na Akademiju sa hrvatskim generalom Tihomirom Blaškićem.
- Čeku je sa mnom završio gimnaziju, ali je ponavljao godinu. Blaškiću je, inače, pravo ime Tihofin, a ne Tihomir. Tako mu je pisalo u vojnoj dokumentaciji. Sa njim se kasnije nisam sreo, ali jesam sa jednim "klasićem" Borisom Klausićem, koji je pucao na mene, nakon što je prebegao iz kasarne.
      
   
   

- To smo i uspeli da uradimo. I granični prelaz Škofije prema Italiji smo uspeli da zauzmemo i njega je čuvalo 50 vojnika. Dobili smo informacije da su u slovenačkoj vladi poludeli što smo prelaze zauzeli bez otpora. Na prelaz Škofije smo išli nekoliko puta da menjamo ljudstvo, a na dan zločina krenuli smo sa pet terenskih vozila. Pantelić, Sedlar i Osmani su bili u prvom vozilu, a ja sam bio na začelju kolone. U blizini prelaza, na jednoj raskrsnici, upali smo u zasedu. Počela je pucnjava, a pošto nismo imali jedinicu za otpor, povukli smo se. Posle dva dana saznali smo da su Pantelić, Sedlar i Osmani ubijeni jer je garnizon bio na vezi sa teritorijalcima. Njihova tela su posle dva dana predata i poslata na obdukciju u Rijeku. Pošto sam poznavao patologa Elviru Mustać, pozvan sam na identifikaciju. Video sam da su Pantelić i Sedlar imali metak u glavi, a u Osmanija je ispaljeno čak 27 hitaca.

To nisam znao sve dok mi lekari nisu rekli da su se nad njim iživljavali. U borbi toliko metaka nije mogao da dobije jer su sva trojica bila u istom vozilu, pa bi i Pnatelić i Sedlar bili izrešetani. Nisam lično video kako su ubijeni, ali sumnjam da su izvedeni i streljani - kaže Jarić, koji je po povratku sa identifikacije presrelo 30 teritorijalaca, ali su ga pustili jer je poznavao jednog od njih. Tada mu je rečeno da im je njihovo kretanje javio njegov kolega iz jedinice Franjo Primorac, koji je kasnije bio zapovednik "zengi" u Gospiću. Jarić se seća i da nije bilo dozvoljeno da se kapetan Pantelić sahrani u Ilirskoj Bistrici, iako su mu supruga i sin Slovenci.

- Ceo grad se tada digao. Rekli su da neće Srbina na svom groblju, kako im ne bi prljao zemlju. Tada je JNA poslala helikopter po njegovo telo i on je sahranjen u Srbiji. Sedlar je sahranjen u Rijeci pošto su mu je supruga tamo živela - priča bivši oficir JNA. Pripadnici TO Slovenije su, kaže on, imali svoje doušnike u JNA, koji su ostali zbog špijunaže u korist slovenačke strane. Jarić je uveren da su se Slovenci pre izbijanja rata pripremali za sukobe.

Spremali se za rat

- Pred sam rat promenjen je komandant brigade u Bistrici i umesto Gojka Vojnovića iz Ključa, postavljen je Vlado Hodelj, koji je kasnije bio komandant Zbora narodne garde u Sisku. U garnizonu je bio i zastavnik Horvat, Hrvat, koji je prebegao, a posle je uhapšen u grupi koja je trebala da minira most u Iloku - kaže Jarić, koji je posle rata u Sloveniju prešao u garnizon u Bileći.

- Moraju se kazniti krivci za smrt u Škofijama. Andrej Laušin, slovenački ministar odbrane je bez griže savesti dolazio 2003. na proslavu 20 godina od završetka akademije. Ako mi procesuiramo naše ratne zločine, i oni moraju da odgovaraju za smrt više od 40 ubijenih vojnika - zaključuje Jarić.


Izvor: Glas Javnosti \ D. Ćuruvija

ja sam u to vrijeme bio vojnik ali sam jedva izvukao živu glavu i pobjegao iz kasarne kući.pola puta po nekakvim šumama i jedva sam se dovukao do kuće.sad kad se sjećam svega mogu samo da optužim tadašnje oficire koji su manipulirali s nama redovnom vojskom.tko je pušio priču i vjerovao izložio se ovakvim opasnostima,a mnogi su ostali jer su se bojali pobjeći.za neposluh se prijetilo streljanjem,to što su nam radili oficiri je ratni zločin za koji nitko nije odgovarao.mržnja prema nama vani je  bila ogromna što je i razumljivo jer su nas identificirali sa nečim o čemu mi nismo imali pojma a bili smo aktvirani u čuvanju nečega što više nije imalo veze sa relnošću.imao sam super prijatelje iz Bosne,Srbije a s nekima sam i danas u kontaktu.Ja bi samo pitao Blagoja Adžića,Kadijević Veljka i sl. "umove" da li bi svoje sinove onako olako gurali u smrt???

kako se ne seti da pitash Kuchana, Janshu i ostalu djubrad gde im je srce bilo kada su napadali golobrade mladice (nisam rekao Srbe, nego mladice). Ne, ti opet spominjesh krajnje nebitne likove koji nema veze sa time osim sto su tada figurirali kao generali. Njihov posao je bio upravo ono sto su i uradili. Ali hrabri slovenacki teritorijalci su znali da nasa vojska nema ovlascenja da puca, a cak i da nije zaduzila municiju. Posto si bio u JNA setoi se samo sta sve treba da se desi, pa cak i da se rat zavrshi, dok se ne izda naredba o deljenju municije vojsci. E, sada znas da se neko za to spremao mnogo, mnogo ranije. Seti se lista Mladina i Cankarjevog doma, pa nemoj i n jih da zaboravish da ih pitash. I jos jedno pitanje: znas li molim te za neki slucaj da je neki vojnik streljan zato to je pobegao?

Vrlo cudna izjava. Kakav si ti prijatelj koji napusta svoje saborce, pa makar bili i Srbi i Bosanci koje spominjesh naravno u proshlom vremenu.

znam ja više nego misliš.
te prljave poslove je trebao da obavlja profesionalni sastav JNA,a ne gurat regrute u pizdarije.Mudonje se skrile a gurnule nas da gubimo glavu.mladići od 18 godina da gube glavu bez obzira koje nacije???

Ja te opet pitam gdje su ti generali što su kući slali mrtve regrute sa falširanim smrtnim listovima,ako ti misliš da su to heroji svaka ti čast. Gdje su ti generali,pukovnici koji se nisu skidali s televizije u ono vrijeme,što se njih ništa ne pita oni sve znaju kako su s tuđom djecom branili svoju guzicu.

Eksploziv u ćeliji (2)

Slovenački pakao za pripadnike JNA u Sloveniji krajem juna i početkom jula 1991. godine trajao je i za vreme zvaničnog primirja. Kako se navodi u brošuri “Istina o oružanom sukobu u Sloveniji”, koju je krajem te godine izdala “Narodna armija”, između 1. i 15. jula, suprotno prihvaćenim odlukama Predsedništva SFRJ o prekidu vatre, u više navrata napadana su vojna skladišta u Rakeku, Str­mici i Poganici, gde je ranjen jedan vojnik.
Od 4. jula u 21 sat, do sutradan u 4.30 sati, kasarna u Novom Mestu i obližnje skladište bili su izloženi napadima u kojima su lakše ranjena dva vojnika. Iste noći napadnuto je skladište Stralica kod Postojne. Za vreme prekida vatre, 5. ju­la u dva sata, kod Novog Mesta napadnuti su vojni objekti „Pod muhaberom”, „Češća Vas” (ranjena dva oficira) i „Bršljan”. U toku prevoženja hrane za odseče­ne delove JNA, 2. jula, dok je trajao prekid vatre, napadnuti su vojni objekti u re­jonima Maribora, Kranja, Medvodama. Pogođen je i jedan helikopter iznad Me­dvoda.
Iako je već bio na snazi dogovor o prekidu vatre, 2. jula 1991. teritorijalci su na­pali jedinicu majora Dragana Jovanovića, na granici kod Šentilja. Ranjeno je ne­koliko vojnika. Major je bio prinuđen da jedinicu izvuče u Austriju, da bi se preko Mađarske vratila u Jugoslaviju.
U ponoć 2. jula, posle bezuspešnih poziva na predaju, u vreme prekida vatre, na­padnuta je jedinica JNA kod šume Krakovski Gozd. Poginula su dva, a ranjena četiri vojnika. Zabeleženo je i da je jedinica pukovnika Svetozara Marjanovića se­dam dana neprekidno napadana, uprkos primirju koje je bilo na snazi, a atakova­li su na njih i dok su trajali pregovori. Vojnici Florim Kasumi i Branko Bojanić po­ginuli su 2. jula, u vreme kad je već nekoliko dana važio dogovor o prekidu vatre.
Teritorijalci Slovenije su pripremali i terorističke akcije, za koje se unapred znalo da će naneti velike žrtve. O tome svedoči i poruka upućena policijskim patrola­ma u Ljubljani: „Svim vozilima koja razvoze plinske boce iz Plinare omogućiti prolaz i dolazak na određena mesta”. U rejonu Ajdovšine je potom napadnuta oklopna jedinica vatrenim oružjem, ali i zapaljivim bocama. Među pripadnicima JNA bilo je žrtava.
U “Istini o oružanom sukobu u Sloveniji” dokumentuje se i da su Slovenci 1991. godine kršili pravila mećunarodnog humanitarnog prava, jer ranjenicima i bolesni­cima nije pružana odgovarajuća pomoć, dok se pritvorenim licima pretilo nasi­ljem nad životom.
Pripadnici MUP i TO Slovenije su 27. juna 1991. oko 20.25 sati uhapsili Dragolju­ba Kovačevića, Mirka Jokića i Predraga Jankovića, iz Saveznog SUP, koje su starešine uputili u ovu republiku radi preuzimanja kontrole prelaska državne gra­nice. Oni su trinaest dana držani u zatvoru u Ljubljani, potom u logoru Dol pri Hrasniku i u KPD Dob pri Mirni.
Bili su izloženi teškoj psihičkoj torturi, a saopštavano im je vreme i mesto gde će biti streljani. Ispred vrata njihove ćelije stavljen je eksploziv koji bi, u slučaju vazdušnog napada jedinica RV PVO JNA, bio aktiviran i oni ubijeni, a zločin bi se pripisao jugoslovenskoj vojsci.
Na udaru su bile i starešine JNA, koji su hapšeni u svojim domovima. Kapetana prve klase Jože Pečeka 1. jula uhapsio je pripadnik MUP Slovenije i odveo u KPD Dob pri Mirni. Za vreme dok je bio u zatvoru nije mu, iako bolesnom, pruže­na ni najminimalnija medicinska pomoć.
Slovenački policajci su 28. juna lišili slobode starijeg vodnika Gorana Ferenčića, dok se vraćao s posla kući. Odveden je u zatvor u Novom Mestu. Kako nije pri­hvatio da pristupi jedinicama TO Slovenije, Ferenčić je 3. jula sa starijim vodni­kom Grujićem i još nekoliko starešina u blindiranom vozilu, bez dovoljno vazdu­ha, prebačen u KPD Dob pri Mirni.
Pripadnici jedinica TO Slovenije uhapsili su 28. juna oko šest sati i zastavnika Momira Stojanovića, dok je prevozio hranu. Odveden je u zatvor u Domžalama. Narednog dana, posle dugotrajnog ispitivanja, slikanja i uzimanja otisaka prstiju, Stojanović je vezan. Pojedini čuvari su mu pljuvali u lice.

"Ausvajs"

Ponašanje slovenačke vlasti nije se promenilo ni posle usvajanja Zajedničke de­klaracije. Vojni objekti su i dalje bili blokirani, ispred kasarni su postavljane kon­trolne rampe, a za pripadnike JNA su se pripremale posebne propusnice za kre­tanje van kruga vojnih objekata.
To je jedinstveni primer da okupirani izdaje "ausvajse" "okupatoru" i da ga kontro­liše na "okupiranoj" teritoriji.


Izvor: Novosti / M. RISTOVIĆ

Iživljavanje u logorima (3)

Na koje sve načine su pripadnici MUP i TO Slovenije šikanirali i zlostavljali starešine JNA i civile, najbolje ilustruje brošura “Istina o oružanom sukobu u Sloveniji”, koju je krajem te godine izdala “Narodna armija”. Sa namerom da interno informiše vojnike i starešine JNA, u njoj su navedeni i primeri kako su Slovenci postupali sa onima koje su zarobljivali.
Među zatvorenicima u Kazneno-popravnom domu Dob pri Mirni, krajem juna nalazilo se više bolesnika: kapetan Sahudin Lalić, sa akutnim pogoršanjem čira na želucu i teškom depresijom, potpukovnik Rade Otašević, uhapšen posle operacije, kod kuće na bolovanju, kome se rana inficirala pa je dobio je visoku temperaturu. U ovom kazamatu je bio I Dragan Blagojević, kome je zagnojila prostrelna rana na ramenu i podlaktici.
Pored njih, u teškom stanju bili su i pukovnik Vučković, kapetan Blagoje Mirović, zastavnik Petar Radan, potpukovnik Milan Saračević, vodnik Šatar Bećiri i major Đorđe Petrović. Umesto da im se pruži pomoć ili da budu premešteni u odgovarajuće zdravstvene ustanove, oni su uporno zadržavani u izrazito lošim uslovima smeštaja.
O odnosu prema zatvorenicima svedočio je pukovnik dr Milan Vrbanić, iz ljubljanskog Vojno-medicinskog centra, koji je obišao zatvorene pripadnike JNA u KPD Dob pri Mirni:
- Opšti uslovi smeštaja su izrazito loši. Smešteni su u samicama po dva ili u zatvorskim sobama sa po dvanaest ležaja, nabijeni kao sardine. Smeštaju se po vremenu pristizanja,nezavisno od čina, položaja i godina starosti. Hrana je nedovoljna i nekvalitetna.

U “Istini o oružanom sukobu u Sloveniji” navode se i sledeći događaji. Po izlasku iz samoposluge, u kojoj je nabavljao namirnice za bolesnu suprugu i tek rođeno dete, 28. juna oko deset sati, pripadnici MUP Slovenije lišili su slobode kapetana Branka Lukića. Odveden je u napušteni rudnik, a potom u KPD gde je, nakon što je odbio da pređe u jedinice TO, maltretiran.

U vreme dogovorenog prekida vatre, 30. juna, u svom stanu lišen je slobode pukovnik Miladin Nedović, nakon što su specijalci MUP opkolili zgradu u Grablovičevoj ulici 24-26 u Ljubljani. Provalili su u stan upotrebom specijalne “šok-bombe” za razbijanje vrata, kada je povređena njegova supruga. U toku akcije aktivirali i dve bombe sa suzavcem. Zastavnik Miloš Lukovića uhapšen je 27. juna u Mariboru, kada je iz kasarne, u civilnom odelu, išao kući. Zadržan je u stanici milicije, gde je bio izložen dugotrajnim ispitivanjima. Tada je sa grupom zarobljenika, odveden u rudnik Dol pri Hrasniku.
U ovaj rudnik deportovan je i vodnik Jakub Jamaković, zarobljen na prevaru 27. una dok je prevozio intendantsku opremu. Pripadnici MUP su ga pozvali na pregovore, a kako oni „nisu uspeli”, Jamakovićje lišen slobode.
- U napuštenom rudniku Hrasnik, u prostorije od pedeset kvadratnih metara, smeštano je i po 200 ljudi - potvrdio je zarobljeni kapetan JNA Mile Petrović.- Pretili su da će svako ko pokuša bekstvo biti ubijen bez opomene.
Zastavnik Salko Hromo je istakao da su pritvorena lica svakog dana, pod izgovorom da preti opasnost od bombardovanja, spuštali u hladne i vlažne metanske jame rudnika, sa čijih se tavanica slivala voda. Mirko Jokić, komandant Brigade milicije Saveznog SUP i Predrag Janković, glavni inspektor, rukovodilac grupe za strance svedočili su o postupku sa uhapšenima.
Bili su smešteni u prostoriju, ukopanu u zemlju i sa duplim rešetkama. Oko ponoći su počeli da ih saslušavaju, pitajući ih da li znaju gde su došli i šta radi JNA u Sloveniji, naglašavajući da je ona okupatorska vojska. Nisu ih fizički maltretirali, ali su sve vreme ispred vrata oštrili noževe, dogovarali se na koji će ih način „kokati" - ko će koga držati, a ko će koga klati.

Na konferenciji za štampu Nikola Mirković, pripadnik Savezne uprave carina je rekao:

- U logoru u Kranju nalazila su se tri carinika, 13 policajaca Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove i oko 40 vojnika. Vojnici su bili čestiti mladi ljudi koji su se međusobno družili. Tada je stigla nekakva naredba da se vojnici podele po nacionalnoj pripadnosti. U jedan ugao su odvojeni Slovenci i Hrvati, u drugi Albanci, u treći Srbi i Crnogorci. To je nešto najstrašnije što sam video u svojoj karijeri i najogavnije što jedna politika može da uradi s mladim ljudima.

Hladnjače

Vojnik Nebojša Trivan je posvedočio o zločinačkim postupcima prema pritvorenim kolegama u jednom kazamatu:
- Pripadnik To je jedne večeri, vrteći puškom i provocirajući nas, ubio na licu mesta vojnika kome ne znam ime, ali je bio u sastavu moje straže. Ujutro su nas probudili i odveli na dvorište gde su, čini mi se, bile parkirane četiri hladnjače, u koje su nas smestili sa zavezanim lisicama, a ruke su visile preko šipke.


Izvor: Novosti / V.N.

mene zanima pratim mnoge dnevnike,srbske,nase,hrvatske..a nigdje price o tome...