***
Ne rasipa to vetar šume,
Nit lišće padom zlati hume.
Nevidljiva je kula sinja,
S nje psalam zvezdani rominja.

Vidim - u marami modrine,
Po oblacima bez težine,
Voljena mati ide k nama,
Prečisti sin joj na rukama.

Ljudima nosi sina svoga,
Da raspnu Hrista uskrsloga.
"Bez doma, sine, lutaj svetom,
Zorom mi zori pod drvetom."

I svaki putnik, svaka rita
Sa brezovim što štapom skita
Ispuni mene bolom ljutim,
U njemu božjeg sina slutim.

A možda put ću tajne preći
I ne znajući, ne videći
Krila anđela usred granja
I gladnog boga pored panja.

***
Pođe gospod da kuša ljude u ljubavi,
I dođe ko bogalj na prilaz, u šoru.
Stari ded na suvom panju, u dubravi,
Žvako je desnima prepečenu koru.

Ded spazi ubogog kako se povazdan
S gvozdenom tojagom putaticom šulja.
I pomisli stari: "Gle, kako je jadan! -
Zacelo od gladi on se tako ljulja."

Približi se gospod, krijuć jad i muku:
Vidi se, ne ganu srce posustalo ...
A starac mu reče, pružajući ruku:
"Na, požvaći i ti... ojačaćeš malo."

***
Poći ću ko monah skrušen, tijan,
Il bosjak što put ga dalek čeka -
Tamo u polje koje sija
Od belog brezovog mleka.

Neka me vodi zvezda daleka
Da premerim svu zemlju nečim:
Ima li sreće za čoveka
U brazdi što od raži zveči.

Dok svitanje rukama rose
Otresa jabuke zore,
Pevaju kosači i kose,
Za mene pesme se ore.

Preko presuka gledam njive,
Ponavljam sebi nemilice:
Srećni su oni koji žive
Uz štap i torbu lutalice.

Srećni - što radosni zacelo,
Bez dušmana i druga mogu,
Mole se putem kroz selo
Kamari blagoj i stogu.

***
Zemljo draga! Duša sniva
U vodi stogove sjaja.
Ja bih hteo da me skriva
Zvonki gustiš tvoga gaja.

Na međi, svud, kraj rezede,
Plašt lucerki neizmernih.
Brojanice šušte blede
Vrba - monahinja smernih.

Puši se rit maglom daljnom,
Gar i čađ su svod pritisli.
Za nekoga s tihom tajnom
Zatajih u duši misli.

Primam sve i pozdrav svemu,
Rad da dušu vinem, stavim.
Došao sam na tu zemlju
Da je što pre ja ostavim.

***
Trojičino jutro, jutrenje se čuje,
Po brezama zvono belo odjekuje.

Od prazničnih snova selo još tijano,
I u razvigorcu proleće pijano.

Rezbareni prozori u trake i drače.
Poći ću o službi na cveće da plačem.

Zapevajte sa mnom, ptice, nek je radset,
Sahraniću s vama danas svoju mladost.

Trojičino jutro, jutrenje se čuje,
Po brezama zvono belo odjekuje.

***
Nad plićakom trske zašuštale meke.
Zaplakala lepa devojka kraj reke.

Lepotica htela sudbinu da čita.
Vodom raspletena rujnog cveća kita.

Ah, ni ovog puta neće se udati,
Vilenjak će opet jadnoj na put stati.

Bela breza gola oglodane kore, -
Miševi se sa njom oko kuće bore.

Kopitaju konji, strašno glavom mašu,
Kućni duh ne voli crnooku našu.

Iz šumarka jele na tamjan mirišu,
Vetrovi za pomen poju i uzdišu.

Ona ide rekom, suza joj u zeni, ,
Tka joj pokrov talas sav u nežnoj peni.

BRKA

Ne, sneg to nije nad Donom-rekom
Svu stepu plavom zatrpo jekom.
Kao taraba stoji planina.
Ispod nje mati ispraća sina.

"Zbogom, moj sine, o, moje oči,
Došlo je vreme da moraš poći.
Zemljica naša kraj Dona ječi,
Nju jaram, čizma Moskova gnječi!"

Ne, riblje jato vodom ne pljušti, -
To konj kopita, jasika šušti.
Kroz šum, kroz trepet crven-čestara
Ovako majci sin odgovara:

"Ne stoj na putu niti me žali,
Moli se bogu, sveću upali:
Vihor ću Donom donegi puku
Srušiti cara, zatrti muku."

To se na stenje val ne obara,
To momak trže svoj nož iz sara,
Brčinu crnu nad usnom seče,
Pa onda ovo nad šumom reče:

"Ti, golubice, majko, pohrani
Taj brk u ćivot naš osveštani,
Daj neka nad njim sva zvona poju,
Pa pod ikonu stavi ga svoju!"

Pod maglom tmurnom on kliknu živo.
Humlje se pokri prašinom sivom,
A mati zbori, lice joj bledo:
"O, sinko mili, ti, moje čedo!"

Na visu kaluškom, na strmoglavom,
Venčo se Brka s mećavom plavom.
Pod jelom, usred snežnog blistanja,
Leži mamuran od pirovanja.

Pred njim vlastela sva i bojari.
U rukama im zlatni pehari.
,,Ne, ne gadi se, niti se smrkni,
Digni se, Brko, bar malo srkni!

Nacedili smo rujnoga vina
Iz ovih tvojih prsiju džina,
I belokosa tvoja je žena,
Devica-mećava, njim opijena!"

Ne gleda Brka na njih, ne zbori,
Za ovim svetom žeđ ga ne mori,
Drugi nekakav svet on već sluti,
Mame ga, zovu nebeski puti ...

Načeka se sina udovica svela.
Kraj ćivota tužne dane je provela.
Već i drugo leto proguta tišina,
Sneg se opet beli, a njoj nema sina.

Ustade, kroz prozor potamneli zuri ...
"Stazice, mnogo vas preko polja žuri!
" Zviždi soko-vetar, huji iznad Dona.
"Bolje da se sklonim kraj zlatnih ikona…

Sklonila se, sela, gleda krotko-krotko…
"Kome li si slično, dete svetlooko?…
A! - nad suhim brkom njena suza sine. -
To ti kao Isus gledaš me, moj sine!"

Radosne tad joj potekle suze.
Zapeva pesmu i češalj uze.
Starački lik joj strog je i blag.
Ustade, sede uz peć, na prag.

Hladno je veče mrko ko vuci..
Starica drži češalj u ruci
I zove koke, smrznuto pile:
"Pile-pilence, kokice mile!"

Ustade, s čelom u pomrčini,
I dete-Hrista češlja u tmini.

BELGIJA

Pobeđena, al ne robinja,
Ponosnoj, oklop ti ne blista,
Oskrnavljena je svetlnja,
Al duša ti je ko sneg čista.
Pir krvav u dimu požara:
Sotona grozni mačem stade
Mahnito divlje da udara ...
I tako hrabra zemlja pade.
Al ne izgubi svoje moći
Duh stari i slobodan i jak, Ko oro lebdi iznad noći
Nad lancem groblja guta mrak.
I pravda mora da pobedi,
Pred noge će ti, tužan, pasti
I moliće se dušman bledi
Oltaru tvome uz počasti.

ŠARE

Sama u sobici devojka vez veze,
Krst u šari crta i kopalja splet,
Pale na poljani pune smrtne jeze,
Na grudima palih - crta crven cvet.

Nežni konac plete lik hrabrog heroja,
Taj je heroj smeli - njene duše knez.
On leži, oboren u žestini boja,
A kraj njega trsku lomi krvav vez.

Crtež je dovršen. Lampa će da zgasne.
Devojka poniknu. Muti joj se vid.
Devojka tuguje. Jeca usred kasne
Noći koja šara prozore i zid.

Pogrebne je vence oblačje raznelo,
O njih lunin zape bledi ogrtač.
Tamo gde treperi priviđenje belo,
Kraj prozora, drhti devojački plač.

ŠTA JE TO?

Začaranom šumom ovom
Po srebrnim dugama
Juče dugo s puškom novom
Lutah snežnim prugama.
Stazom svuda dok krivuda
Nisam u trag ušao...
Ko se kradom skija tuda?
Ko je sreću kušao?
Pogledaću, strašno nije:
Sneg utaban tamo preko.
Ovde kandže, tamo skije...
Jurio je čudan neko.
"Kad bih dobro znao tajnu,
Čarolija imo moći,
Saznao bih, ma slučajno,
Ko tu luta preko noći.
Ja bih iza jelke neke
Otkrio zauvek jasno:
Ko tragove te daleke
Seje snegom tako strasno? ...