***
Svetlosti toploj, na otaca prag,
Zove me zamišljen tvoj uzdah drag.

Čekaju baba i deda tamo
Mene nemirnog da dođem samo.

Radi, ko breza vitkom unuku
S medom u kosi, somotskih ruku.

Samo, o mili, po oku plavom
O njemu nešto saznaju pravr.

Šalje im radost sva ozarena
Iz ugla ikona svetla žena.

Krotak joj osmeh po licu kruži
Unuka im na rukama drži.

LABUDICA

Iza šume, šume sumračne, S
inu plamen rujne zorice,
Rasu kao dugu šarenu
Rumen-niti, zrake purpurne.

Gore, plamte jarkim plamenom
Ko divovi snažni borovi,
Četinari svud se prevukli
Zlatotkanom, sjajnom koprenom.

A okolo rosa biserna
Rumen nakit proli blistavi,
I nad srebrom tihog jezera
Šaptavo se njiše ševarje.

U to jutro, suncu u susret,
Otud, iz tih tamnih šikara,
Kao mlada zora ispliva
Snežno bela labudica.

Iza nje su, divnim buketom,
Labudići beli plovili,
Nabirala voda prstene,
Prstenčiće mirne, smaragdne.

Eno, od tog tihog zaliva,
Posred samog sjajnog jezera,
Protegla se struja vodena
Kao tamna traka široka.

Otplovilo belo labuđe
U prostranstvo glatko, široko,
A u ćutljivome zatonu
Legla trava, trava svilena.

Kraj obala mirnih, zelenih,
Priklonivši nežne glavice,
Ljiljani se došaptavali
Sa stišalim potočićima.

Labudica tad je pozvala
Labudiće svoje malene
U livadu cvetnu, u šetnju,
Slatki miris trave da piju.

Labudići za njom izišli,
Da čupkaju travu zelenu,
A rosica, rosa srebrna
Kao biser s nje se krunila.

Naokolo cveće azurno
Razlilo je vale mirisne,
Kao gostu dragom, dalekom
Smeškalo se danu veselom.

I šetala deca radosna
Po dolini rosnoj, širokoj,
Labudica bela, i srećna,
Netremice ih je pazila.

Ako bi se kobac nadvio,
Ili zmija travom provukla,
Labudica tad bi gaknula,
Decu belu brižno tražeći.

Dečica bi tako drhtala
Ispod topla krila majčina,
A opasnost kad bi minula
Opet bi se lepo igrala.

Al ne vide majka-čuvarka
Okom svojim brižnim, pažljivim,
Da od sunca, sunca zlatastog
Crn se oblak mračno nadvio -

Mlad orao u toj visini
Raširio krila koščata,
Preleteo Zrzim pogledom
Beskonačnu travnu ravnicu.

U tamnoj je šumi spazio,
Na prigrevku toplom, u klancu,
Zmiju pggo je mirno izišla,
Svijena u prsten - greje se.

I orao opak zažele
Da se baci na nju, munjevit,
Al ga zmija srećno primeti,
Pod humku se sakri zelenu.

Zamah krila, i u visini,
Gladan kandže oštre raširi
I plen tako očekujući
U vazduhu on se pritaji.

Okom svojim ljutim, orlovskim,
On razgleda stepu daleku,
Kraj jezera plavog, širokog
Labudicu belu ugleda.

Krila snažnih strašnim zamahom
Oblak sedi razbi orao
I ko tačka crna, kružeći,
Pun se pretnje poče spuštati.

Labudica bela u taj čas
Pogleda po glatkom jezeru,
Spazi strašna krila široka
S neba što se odražavaju.

Uplašeno majka zadrhta
I zagrakta labudićima,
Dečica se bela skupiše,
Pod krilo se skriše majčino.

A orao lupi krilima,
Ko strela se zemlji ustremi,
Zari oštre kandže koščate
Labudici pravo u grlo.

Pretrnula krila opusti
Labudica bela kao sneg
I nogama, već obamrlim,
Ispod krila decu odgurnu.

Pobegoše deca jezeru,
Pojuriše trkom u čestar,
A njihova majka rođena
Teškom suzom gorko proplaka.

Orao je oštrim kandžama
Nežno telo njeno kidao,
Svud je belo perje letelo
Na sve strane, kao pahulje.

Mreškalo se tiho jezero,
Šaputalo meko ševarje,
A dečica srca ranjena,
Pod humkom su malom drhtala.

***
Da l praporci srebrnasti
Zvone to? Il sanjam sada?
Sjaj ikona ružičasti
Na povije zlatne pada.

Nek nisam taj dečko slatki
U šumu krila plavom tome,
Radostan je san moj kratki
O proplanku nebeskome.

Ne treba mi groba "jao",
Tajna neće s rečma ludim,
Nauči me, da bih znao,
Nikad da se ne probudim.

***
Naigro se, naplakao pljusak proletnji,
Umuko je bure let.
Dodija mi s tobom o, Sergej Jesenjin,
Da gledam ovaj svet.

Mrsko je slušati pod granom nebesnom
Nevidljivih krila šum:
Razbuditi nećeš ti svojom pesmom
Dedova starih hum.

Reč prisna, pritisla je viteški
Tvog dalekog dana poj.
Ne u vetru, već u knjigama teškim -
I san će odjeknut tvoj,

Sešće neko i pognuće leđa neko,
I prst će pružen da bdi.
Blisko je nekom crveno veče ti daleko,
Al nisi potreban ti.

Prevrnuće on Brjusova i Vloka,
Uzdrmat i druge, znaj,
Al dan će opet sinuti s istoka
I čas će planuti taj.

Lik zemlje neće stih izmeniti,
Nit stresti lišća bezbroj.
Uvek će za stablo privezan biti
Taj jezik crveni tvoj.

Pružio je zauvek neme ruke sani .
Tvoj Pilat zvezdani . . . A stih
Eloi, Eloi, Lama Savahvani,
Pusti u suton tih.

***
To ne luta oblak za ambarom
Niti zima.
Zamesila božja mati mladenčić
Za sina.

Zamesila s testom lekovite trave
Što su rasle.
Ispekla i, rumen, tiho stavila
U jasle.

Razigrano, umorno, u san palo
Dete,
Mladenčić mu zlaćani u slamu
Odlete.
Ispade kroz vrata i neko ga
Uze,
Pomutiše božju plavu dušu
Suze.

Govorila božja mati sinu:
"Čuj,
Ti ne plači, labudiću moj,
Ne tuguj.

Ljudi su na zemlji svi odreda
Čeda.
Što da se i njima makar malo
Ne da.

Tama bi im teško usred šuma
Pala.
Mladenčiću Mesec ja sam ime
Dala."

LISICA
A. m. remlaovu

Na razmrskanoj nozi se dovukla,
Uklupčila se kraj rupe i brega.
A krv je ko tanka brazda okrugla
Sanjivo lice delila od snega.

Još je nazirala pucanj kroz dim ljuti,
I vila se šumska putanja u oku.
Iz žbunja je vetar kosmati i kruti
Raznosio sitne sačme kišu zvonku.

Kao žunje, nad njom magla se je vila,
Bilo je crveno vlažno veče pozno.
Nemirno se glava dizala i krila
I jezik na rani ledio se grozno.

Žuti rep, ko požar, u sneg je upao,
Ko kuvana mrkva usna je otekla …
Širio se inja i sačme dah zao,
A krv, vrh čeljusti, curila je, tekla

***
Glas ti nevidljiv, ko vetar goli.
Skrušeno srce tebi se moli.

Ovsenim likom duh moj se hrani,
Životni druže, braniču znani.

Sunce na nebu u sjaju drema,
Istina večna imena nema.

Kruni se pesak u satu snova,
Al ti si zrna dodao nova.

Reči u njivi neznanoj niču,
U kovilj-travi misli se stiču.

Kreposne ruke nebu se bliže,
Na njima crkve zvuk-zidar diže.

Slatko je duši tvoj cvet da gazi,
Na prvom snegu svoj trag da spazi.

Al iznad svega krotkost je mila
Počivših večno uz fijuk krila.

***
Porumene oskoruša,
Poplavio val na vodi,
A konjanik-mesec, tužan,
Ispustivši uzde, brodi.

Kao labud plav u noći
Stiže mrak iz šume sive
I sa crnih krila toči
Čudotvorne mošti žive.

Kraju mili, rodni kraju,
Kao Voljgu pod vrbama,
Večni žulju i jecaju,
Pritisli te jad i čama.

Ali sada Spas ti stiže:
Ustaj, duha isceljena.
Čuj, labuđi pev se diže
I miluje dugu zena.

Žrtvom dana što izdiše
Iskupljen je greh tvoj celi,
I svežina nova briše
Dahom vetra sneg sazreli.

Al nevidljiv drhtaj sluti
Tvoja rastuća toplina ...
S kišom će te spomenuti
Glas Sergeja Jesenjina.

***
Zbogom, izvore sveži,
Zbogom, o, šumo stara,
Lanac oblaka beži,
Sunčev ga lemeš para.

Blistaj, vedrino dana,
Dok meni jad se piše,
Ja neću nož iz sara
Trgnuti nikad više.

Ni kraj ždrepca na senu
Sniti u gluhoj noći,
Niti kroz šumsku senu
S radosnim klikom proći.

Ni umaći od bura,
Od nevolja, od zveri,
Da grmnem sred azura
Zvekirom tajnih dveri.

***
Alev se mrak sred tamne boje
Ko požar na nebu grana.
Ja dođoh na večernje tvoje,
Zabiti gluha poljana.

Nije mi laka torba kleta,
Ni plava zenica čista.
Znam, zemljo, majko sveta,
Svi smo mi rodbina bliska.

Nas odlutale bez obzira
Pod azurnim krilom gore,
Sazvaće psalm iz psaltira
U rumen jutarnje zore.

Doći ćemo dok zora bije
Do pravde časnoga krsta,
Svetlost iz knjige golubije
Pašće nam u žedna usta.