Sekte su kod nas definiciju dobile u titovo vreme.
I svi mnogo usko to posmatraju.
Treba biti obazriv sa etiketiranjem,posebno treba sveštena lica da budu obazriva.
Sve crkve onu drugu zajednicu nazivaju sektom,ispada da su svi ljudi na planeti sektaši.
Stranke su sekte jer imaju određene rituale i svog vođu koji je neprikosnoven?!:)
Isus je pripadao sekti esena,i svi van te zajednice su bili mrtvi,pa kada su prihvatali njihovo učenje oni "vaskrsli".
I moje učenje su počeli da nazivaju sektaškim,a ja nemam nikakve rituale,samo što govorim ljudima da treba da se pokaju za greške koje je počinila njihova duša u prošlim životima.
Po meni su sektaši samo oni koji maltretiraju svoje pristalice,i koji se ne libe čak od brutalnosti i ubistva.

слежем се..

Психолошко насиље у савременим сeктама и култовима
Аутор: Антонина Пантелић, Број 1026, Рубрика Црква и савремени свет
Није тајна да су многе људе, њихове познанике и пријатеље заустављали на улици, у продавници, у парку или градском превозу и постављали им питања: „Да ли верујете у Бога?»

„Да ли сте читали Библију?» Исто тако, прилазили су им са молбама да помогну „студентској организацији“ или да купе неке ситнице као што су разгледнице, налепнице или привесци и то по ценама које су и по неколико пута веће од њихових стварних цена у продавницама. Најзад, прилазили су им са разним књигама, брошурама или листићима религиозног садржаја. Ови људи су чланови верских секти, иако се на све начине труде да то порекну. У последње време појавио се велики број ових верских „радикала“ који наметљиво и удворички наговештавају брзи свршетак света.

Практично, свако је био у прилици да размишља о смрти, о томе да ли постоји живот после живота. Све је више људи који су уверени да „такав живот постоји“. У светим текстовима говори се о томе да „будући живот непосредно зависи од тога колико сте достојно проживели овај“ и да се „небеса морају заслужити“. Многе верске групе предлажу своје концепције о томе како би требало заслужити то жељено место на небесима. На жалост, испоставља се да те концепције нису увек безопасне за људске животе, али човекова прирођена поверљивост је таква да се често догађа да људи „купују улазницу за рај од првога којега сусретну“, због чега су и они и њихови рођаци присиљени да касније плаћају високу цену.

Не могу се затварати очи пред реалношћу. Према поузданим подацима, процењује се да је у Русији, на пример, око 5 милиона људи учлањено у неку секту. При томе је чак милион људи учлањено у неку од секти деструктивног карактера. Уништено је око 250000 породица а појавио се и готово једнак број малолетне деце коју су родитељи напустили када су се учланили у секту, а што већ, само по себи, представља озбиљан друштвени проблем.

МАНИПУЛАЦИЈА

У савременом друштву, које од човека захтева самосталност и самоиницијативу, огромне масе људи су приморане да се суоче са варалицама и насилницима у психолошкој сфери. Уколико би се из међуљудских односа уклонило психолошко насиље, био би то предуслов и за уклањање свих других облика насиља, јер управо манипулација, психолошко насиље, рађа сва друга испољавања насиља и суровости.

Манипулација је психолошко насиље, односно, такав вид деловања на човекову свест и његова чула од стране другог човека или групе људи посредством којег се он подстиче да делује у складу са скривеним циљевима и интересима манипулатора: ови циљеви се при том брижљиво сакривају од жртве, посебно у првим етапама њеног увлачења у замку. Манипулација има две стране, које су неодвојиве једна од друге: истовремено се експлоатишу како човекова потреба за љубављу и пажњом, тако и његови страхови, тј. насиље се остварује и у форми „љубави“ и у форми отворених и непосредних претњи и застрашивања. Карактеристично је да деструктивни култови у првим етапама, када жртву увлаче у своју замку, користе разне видове вештачке „љубави“, док у последњим етапама експлоатације користе претњу лишавањем „љубави“. Термин „деструктивна религиозна организација“ најбоље одражава постојеће стање ствари и он као своје аналогије има још два назива: „деструктивни култ“ и „тоталитарна секта“. На жалост, често се догађа да два последња назива изазову протесте разних друштвених организација, иако, сами по себи, термини „култ“ и „секта“ немају ни најмање увредљив карактер. Именица „секта“, на пример, потиче из латинског језика („учење“, „усмерење“, „школа“) и означава:

1) религиозну заједницу која се одвојила од званичне Цркве и која је као по правилу, веома реакционарна,

2) групу која је затворена у своје сопствене, уске интересе. Култ, са своје стране, означава поклоњење пред неким или дубоко поштовање (такође потиче из латинског језика).

КУЛТОВИ И СЕКТЕ

Према речнику страних речи урађеном у редакцији А. Г. Спиркина, култ је један од обавезних елемената сваке религије и изражава се у посебним обредима, поступцима свештенослужитеља и верника који имају за циљ да изврше жељено дејство на натприродне силе. Уопштено говорећи, култови подразумевају или одређену мистичку праксу и службе, или одређени круг људи обједињених изузетном приврженошћу, преданошћу и поклоњењем некој личности, тенденцији, уметничком или интелектуалном програму. У извесном смислу, култови могу да буду и благотворни по својој суштини. Нужно је, међутим да се направи разлика између појмова „секта“ и „тоталитарна секта“.

Сектама би се могла назвати већина нових религиозних покрета који су се, као по правилу, одвојили од традиционалних религија. Постоје секте које су извршиле огроман културни утицај и које су се временом претвориле у снажне покрете, разликујући се при том од традиционалне религије само по неким догмама. Овде би као пример могао да послужи протестантизам. Данас, међутим, у свој маси религиозних покрета постоји читав низ оних чија је делатност у раскораку са световним законима („АУМ Синрике“, „Јеховини сведоци“, „Бело братство“, итд) или чија доктрина непосредно позива на насиље над људима који су изван њиховог култа (сатанисти и сл). Због тоталитарног уређења какво влада у оваквим заједницама, оне се називају и тоталитарним сектама. Криминални карактер оваквих организација добро је замаскиран, али се он и поред тога пројављује у многим инцидентима. Можда би било најбоље ако бисмо све сличне организације дефинисали на следећи начин: деструктивни култ или тоталитарна секта је ауторитативна хијерархијска организација ма какве оријентације која се рушилачки односи према природном хармоничном, духовном и физичком стању личности (унутрашња деструктивност), а такође и према устаљеним традицијама и нормама, уобличеним социјалним структурама, култури, поретку и друштву у целини (спољашња деструктивност). То је организација која практикује прикривено психолошко насиље, а оно се испољава тако што поједина лица (вође) или групе лица (руководство) ради својих себичних циљева спроводе незакониту контролу над свешћу, понашањем и животом других личности, без њиховог добровољног и свесног пристанка. Они то чине у намери да код њих створе и одрже стање неприродне и противзаконите зависности и покорности доктрини и лидерима који, са своје стране, теже да кроз неинформисаност и искоришћавање припадника секте увећају своје богатство и власт.

Овој појави се, пак, може дати следеће одређење. Контрола свести („незаконит утицај“, „реформисање мишљења“ или „програмирање“) представља свесно, насилно управљање (манипулисање) психом и понашањем; то је психички утицај који за циљ има остваривање користи посредством прикривеног подстицања друге особе да врши одређене радње (у корист манипулатора). Ово се постиже помоћу насилног укорењивања убеђења (обраћања у веру) или помоћу техника модификације понашања без свесне сагласности или уз изнуђену сагласност оног човека на којем се ова техника примењује. Чињеница да неке религиозне организације практикују контролу свести својих чланова тј. да делују на њихову психу са циљем успостављања потпуне контроле над њима јесте реалност коју потврђује читав низ ауторитативних стручњака и веродостојних докумената.   

РАЗНОЛИКОСТ КУЛТОВА

Култови би се могли поделити у неколико група:

1. Религиозни - разне „цркве“ и секте;

2. Комерцијални - компаније које се баве маркетингом на неколико нивоа („Хербалајф“, Амвеј“, итд). За разлику од традиционалних секти, њихов виши циљ није „вечни живот“, него новац и материјална добра. Према њиховом схватању, сиромаштво је аналогно паклу;

3. Философско-религиозне;

а) дианетика (философско-религиозна доктрина уз маркетинг на неколико нивоа);

б) комунизам;

в) фашистичке идеологије (национал-социјализам Трећег рајха био је заправо сатанистички култ).

КАРАКТЕРИСТИКЕ ДЕСТРУКТИВНОГ КУЛТА

Деструктивне религиозне секте поседују неколико специфичних карактеристика:

 одабирање нових чланова врше посредством њиховог довођења у заблуду;

 примењују неуротичне сугестије да би задржале чланове своје групе („отићи ћеш у пакао“, „убићемо те“, „настрадаће твоја породица“ и сл);

 управљају и манипулишу човеком тако што прибављају све могуће информације о њему;

 намећу лажне вредности, које су у супротности са општеприхваћеним нормама;

 изоловање некадашњег члана групе и забрана контаката са њим;

 искључивост („само је наше учење исправно“, „једино ћемо ми отићи у рај“ и сл);

 пирамидална хијерархија.

Свака секта има читав низ прописа за своје чланове, који су само њој својствени. Као по правилу, религиозну секту чини група људи која као основу за свој живот и начин размишљања прихвата одређену религиозну концепцију, створену од стране једног човека или групе људи. Њима као полазна основа могу да послуже и свете књиге традиционалних религија, као што су Библија, Коран или Веде. Поред тога, учење секте заснива се и на личним делима њихових оснивача или на њиховим тумачењима поменутих књига. Најзад, ту је и својеврсни „устав“ секте, који предвиђа правила понашања њених чланова унутар и изван секте. Често се, међутим, догађа да основу секте чине личне религиозне концепције њеног оснивача. Оне могу да буду својеврсна мешавина разних религија и конфесија, а могу једноставно да буду и плод маште оснивача секте. Субјективно тумачење религије од стране оснивача секте најчешће је засновано на његовом убеђењу да је он „месија“ и „пророк“. Као по правилу, овакве вође су психички неуравнотежени људи или лукави бизнисмени. Њихова роба је - место у рају, и они нуде саме себе као посреднике у добијању тог места од Бога Којега остали људи не могу лично да сусретну. Из тог разлога се члановима секти непрестано сугерише да је њихов вођа „светац“, „месија“, „пророк“ и „живо оваплоћење Бога на земљи“, да је њихова секта једина исправна од свих и да поседује „ексклузивно право“ да додељује места у рају. У већини случајева, циљ секти је да читав свет преобрате у сличне себи. Практично, свака секта објављује да је она једина која човеку нуди спасење и вечни живот у рају после физичке смрти.

Секта има своје символе, знакове, сленг, песме и ритуале. Секта дели људе на два табора - на „своје“, тј. на оне који су примили обред посвећења у секту, и на „туђе“, а то су сви остали, који нису спасени и који извесно иду у пакао.

Секта од својих чланова захтева да се беспоговорно потчињавају вођи и да га подржавају, али, исто тако, захтева и да помажу и подржавају себи сличне. То, међутим, није све, јер се у сектама подстичу потказивање (члан секте нема право да било шта скрива од свог вође, и обавезан је да све исприча и о себи, и о другима) и самопонижавање (чланови неких секти обавезни су да пред осталима или пред вођом причају о појединостима свог интимног живота).

Секта обавезује да се само у њеним оквирима склапају бракови и успостављају пријатељства, да се њени чланови међусобно помажу. На њиховим скуповима се, на пример, вешто читају одломци из светих књига који, наводно, прописују управо такав облик понашања какав спроводи њихов вођа. Овакви одломци, заправо, губе сваки смисао када се извуку из контекста, због чега допуштају да се, у зависности од постављених циљева, манипулише туђим понашањем. Свако одступање од заповести вође третира се као грех непослушности, јер вођа оличава власт која је, наводно, дата од Бога. Непокоравање вођи једнако је непокоравању Богу, а што и јесте огроман грех. Уколико је, пак, више грехова, утолико је човек даљи од раја и утолико је већа вероватноћа да неће задобити „спасење“.

Припадници секти су најчешће обавезни да плаћају данак, односно, да 10% од свих својих прихода ставе на располагање религиозној заједници којој припадају. Обавезни су да своју имовину деле са истомишљеницима и немају право да их, на пример, не приме у свој дом. Са људима који су постали неподобни за секту поступа се на разне начине - од бојкота до физичког обрачуна, а што зависи од политике секте. Најзад, сектама је својствено да туђе заслуге припишу самима себи. Познат је пример једног од вођа секте „Московске цркве Христове“, иначе америчког држављанина, који је изјављивао да су се сви амерички огранци ове секте молили за реформе у Совјетском Савезу и на тај начин „утицали на Бога“ да дође до почетка демократског преображаја у Русији, као и до рушења Берлинског зида или укидања апартхејда у Јужној Африци!

НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ...

Тимур Михаилович Сулејманов,

Пренето са...

Knjiga
"Verske sekte", autor Zoran Lukovic

ПОЈМОВИ ШТА ЈЕ ЦРКВА, ШТА ЈЕ СЕКТА, А ШТА
КУЛТ?

Кажимо најпре да верске заједнице у начелу, а такоће и оне новијег датума, умећу у свој назив оно што сматрају суштинским за себе, мада је то некад претенциозно и често нешто што се подразумева, па самим тим представља и својеврстан плеоназам. Примера такве претенциозности код верских секти има на претек. Не мали број њих, на пример, назива себе Црквом, мада се то апсолутно не уклапа у сам појам Цркве, нити има везе са њеном јерархијом и њеним проповедима, те таква организација сама себи скаче у уста. Код верских секти, као и код политичких партија, наилазимо тако на чисту таутологију у називима. Традиционалне цркве давале су себи имена по принципу претежне припадности одрећеној нацији. На пример: Српска православна црква, Румунска православна црква, или пак, по месту столовања: Цариградска патријаршија, Московска патријаршија, а не по верско-догматским обележјима која се подразумевају. Шта значи ако нека верска заједница назива себе „Христовом духовном црквом" или „Хришћанском адвентистичком црквом"? Све традиционалне хришћанске цркве јесу по својим учењима, догмама, „символима вере", као и по другим атрибутима Христове, духовне и адвентистичке (очекују други долазак Исуса Христа). Дакле, и Српска православна црква је хришћанска. адвентистичка и духовна, али је црква, а не секта. Ево зашто:

Појам цркве
1. Црква је продужетак (наставак) Христовог присуства на Земљи: „Црква је тело Христово чијаје он глава".
2. Црква је апостолска само одабраних дванаест апостола Христових следбеника добило је власт од Христа и било обдарено Светим Духом (на њих је сишао Дух свети) да шире веру хришћанску, да крштавају, причешћују... Не стижући свугде, апостоли су рукоположили епископе, презвитере и ћаконе, а ови, опет, своје следбенике, и то је апостолско прејемство.
Постоји посебна света тајна свештенства, непрекинута од Господа нашег Исуса Христа до данас, до данашњих епископа и свештеника. То је једина, аутентична и истинита веза и доказ присуства Божијег, то јест присуства Светога Духа у Цркви и доказ Христових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века". Само, дакле, овако хиротонисани, односно рукоположени, свештеници и епископи по претходно описаном следу апостолског прејемства, то јест непрекинуте светодуховне и еванћеоске везе са Господом, могу данас да чине и воде Цркву, да крштавају и врше друге црквене радње које им је оснивач Цркве, Исус Христос, оставио у наслеће још пре две хиљаде, а не пре 150 година.
3. „Црква је стуб и тврђава истине и лађа спасења." Исус Христос је зато и основао своју Цркву за живота, дајући власт апостолима: „Идите и крстите све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Ко поверује и крсти се, спашће се. Ко не поверује, неће се спасити." Педесетог дана после васкрсења Христовог, а десетог дана после вазнесења, сишао је Свети Дух на апостоле, те су се они, тек њиме обдарени, разишли по свету, ширећи хришћанство. Још једном поновимо: Црква хришћанска настала је тада.
4. Црква хришћанска је једна: један је Господ, једна вера, једно крштење, један Свети Дух. Следивши претходно Христово упутство „... идите у све народе...", настале
5. су помесне цркве (руска, српска...), али са једном догматиком. Одређених разлика данас има измећу римокатолика и православних, што је последица извесних догматских и структуралних разлика, али се због тога не доводе у питање аутентичност, догматска постојаност и, што је најважније, апостолско прејемство ни једних ни других.
6. Црква је света, јер је благодатно води Дух свети.
7. Црква је васељенска свеопшта. Није намењена само једном народу или једном племену.
8. Учење Цркве засновано је како на Светом писму, тако и на светом предању, дакле и на оним примерима и поукама из живота Исуса Христа које једноставно нису забележене у јеванђељима, а које су апостоли усмено преносили следбеницима. Свето предање обухвата и искушеничке и подвижничке поруке светих отаца и великомученика из историје хришћанства, а које се помињу у проповедима Цркве. Од Христа и његових непосредних следбеника, од тих „сведока Божјих", који су животе посвећивали Христу, не може бити бољих тумача хришћанства. Њихова богоугодност или њихово страдалништво створило је од њих у Цркви светитеље, чија имена славимо и данас, и чије поуке често помињемо на сопственом путу богопознања. Да се разумемо: светитељима, као и Богородици, обраћамо се за молитвено посредовање пред Богом, а не као боговима (те, тобоже, испадамо многобошци, што нам пребацују секташи, сасвим погрешно и злонамерно).
9. Црквом зовемо и заједницу верних следбеника учења Исуса Христа и светог предања, окупљених на већ описан начин, те имамо Руску православну цркву, Српску православну цркву, Бугарску православну цркву и остале помесне цркве.
10. Црквом називамо и Дом Господњи, дакле зграде у којима се обављају свештене радње.

Појам секте

Реч „секта" потиче од латинске речи „sequi", што значи следити. Енциклопедијска дефиниција секти каже да је реч о малим групама истомишљеника које су се одвојиле од матице религије у неку другу, самосталну религијску групу. Пошто свака традиционална, да кажемо званична религија има своје секте, то ће се о појмовним разликама сваке врсте говорити појединачно, наводећи при томе главне одлике. Кренимо од псеудохришћанских секти. Главно је питање свакако, зашто их не можемо сматрати црквама, иако оне себе тако зову. Не можемо, најпре, због одступања у њиховим учењима.
Наиме, реч је о великим одступањима у тумачењу Светог писма у односу на црквена тумачења. Свака од секти на свој начин извлачи из контекста одрећене делове Светога писма и даје им нарочит значај, те се тако, по правилу, ствара једино аутентично, спасоносно, правоверно и апсолутно тачно учење.
При томе су сама одступања врло велика. Она могу бити: одбацивање догми о Светој Тројици (код неких) или богочовечанској природи Исуса Христа, одбацивање молитвеног поштовања Пресвете Богородице и слично. Рецимо одмах, ради разјашњења, и коју реч о догмама. Догма је богооткривена истина, најпре пророкована, затим откривена кроз живот и дело Исуса Христа, а потом чувана и проповедана кроз симбол вере у Цркви Христовој. Догме су, дакле, једном дате и непроменљиве. То су богословске категорије, а не научне и идеолошке дефиниције које временом могу бити превазићене, мењане и слично. У њих, дакако, неко може веровати, али и не мора, али се, без обзира на то, оне не могу мењати или укидати. Онај који то чини из својих материјалистичких или других личних погледа на свет, и при томе по опредељењу не верује у Бога, јесте атеиста, али онај који себе сматра верником, а не следи богооткривене истине, догме, јесте јеретик. Према томе, секте су јеретичке верске заједнице, а не цркве. О конкретним одступањима сваке секте појединачно биће речи накнадно. Наравно, рећи ћемо нешто и о запостављању светог предања од стране псеудохришћанских секти. Тиме оне одбацују не само богословско-црквене, него и морално- етичке домете хришћанске цивилизације, оличене у светитељима и њиховим богонадахнутим и општечовечанским порукама и поукама. Секте на тај начин скрнаве тековине хришћанства уопште.
Такоће, секте су верске заједнице које немају васељенску (свеопшту) веру и апостолско прејемство.
Дакле, њихови самозвани и саморукоположени „свештеници" немају апостолску везу са оснивачем
Цркве, Господом нашим Исусом Христом. Зато иако многе себе називају црквама, иако (неке) имају и милионе „верника", иако располажу великим бројем објеката и материјалним богатствима, иако учествују у многим хуманитарним акцијама (што ће Господ, верујемо, позитивно оценити на Страшноме суду), ми их, ценећи по црквеним догматско-доктринарним начелима, никако не можемо сматрати црквама. Када се говори о синкретистичким* и сатанистичим сектама ту више није реч ни о каквој јереси, или одступању од Светог писма или предања. Ту је реч о потпуно супротним доктринама и веровању у сасвим други систем верских и морално-етичких вредности. Ту више није реч о хришћанству, већ о смеси хришћанства, окултизма, магије, хиндуизма, будизма, „New Age"-a, а све под плаштом екуменистичког и универзалног овладавања истином, за које делимично користе и поменуте званичне принципе али и „тајна окултна знања, вековима скривана од званичне Цркве" коју они са индигнацијом и презиром одбацују. Посвећеници хиндуизма са индигнацијом, чућењем и готово подсмехом говоре о декаденцији ове религије, модификоване, прилагоћене и прагматизоване по мери индустријског човека. Хиндуизам се представља кроз плагијаторска и фалсификаторска учења разних надригуруа и група раширених по Западу. Они су комерцијализовали технике и знања која су, иначе, вековима сакупљана и преношена кроз жестоку аскезу и подвижништво монаха по ашрамима (храмовима) широм Индије. Неретко само копирана, а иначе из контекста времена и места настанка изваћена, ова учења и технике имају за циљ само да импресионирају евентуалне аспиранте, тако да ове инстант верске групе имају следбенике на Западу и, што је карактеристично, оне баш са Запада, а не са својих матичних подручја, стижу и на наше просторе.
* Синкретизам, по дефиницији представља верски правац који садржи елементе више религија уз присуство окултизма и магије, као и јеретичких праваца свих религија. Разумљиво да имамо и више синкрестичких заједница, различитих по свом претежном обележју.

Појам култа

Што се тиче култа, ту имамо два приступа проблематици и две дефиниције. Најпре да кажемо да је култ један од четири вида испољавања религије, а то су: догма, култ, морал и верска заједница. Док догма представља богооткривену истину, истину која говори о Богу и његовом делу, култ поодразумева богослужбенерадње (молитву, благосиљање...). Дакле, култ је спољна манифестација догме, те према томе, тамо где се деформисала догма деформисао се и култ. Баш то, рецимо, проналазимо у псеудохришћанским сектама, где су другачије (уколико постоје) неке богослужбене радње (крштење, причешће, исповедање...). Мећутим, у одрећеним заједницама даје се већи значај ритуалу, где је ритуал једнак догми или је чак изнад ње. То налазимо у синкретистичким, сатанистичким и псеудохиндуистичким сектама. За култ у његовом другом виду особени су, бар тако примери говоре, још неки посебни елементи: много већа дисциплина чланства него код цркава или секти; нагласак на ритуалима и њиховој мистичности и езотеричности; чести ритуали са приношењем крвних жртава (жртава у крви). Излагање у наставку оправдано ће довести до питања да ли су неке верске заједнице секте или култови. О тој проблематици, већ смо рекли, расправља се у свету већ навелико. Рецимо да је у Конгресу државе Мериленд у САД још седамдесетих година дата једна дефиниција култа: „Култ је група или покрет, одана преко мере воћи или идеји, који користи неетичне манипулативне технике испирања мозга, да би усредсредила чланство на ефикасније остваривање циљева својих воћа". У сваком случају, то су групе са екстремистичким циљевима и идејама, где је вера само средство за постизање фанатизма у остварењу конкретних циљева, задатих од стране воћа.

Odlicno

Zavaravate se ako mislite da postoji bilo kakva razlika izmedju crkve i sekte. Jedia razlika je sto crkva ima vise sledbenika i sto je zvanicna priznata sekta. Nacin delovanja je isti, a u sluscaju SPC-a i gori nego kod nekih sekti. Recimo nametanje deci u skoli. To je zlocin.

а да ли је злочин кад католичка црква намеће веронауку деци у школи

веома је интересантна твоја исфрустрираност било чиме што има префикс српско
а још је интересантније јер си овде поменуо да ти је један од родитеља српског порекла....хммм....нека лоша сећања из детињства?...само нагађам...можда сексуално злостављање?

Deda tj. otac mog oca je Srbin. A pominjem SPC jer je ona dominantna sekta u drzavi u kojoj zivim a ne katolička crkva.

квалитетан изговор....у том смислу су и немци могли нешто слично да изјаве 1941 поводом нпр гасних комора

и спц није секта већ призната црква...као и католичка

                   

ovo su uradili pravoslavci !