Po meni ne postoji sve je to jedno te isto!

PRESUDA U KORIST MORMONSKE SEKTE
(pregled naslovnih strana u stranoj štampi)
Marija Bursać
petak, 23. maj 2008

Spektakularna akcija teksaških vlasti u kojima je na stotine dece odvojeno od njihovih roditelja, članova sekte, imaće, izgleda, neslavan završetak. Francuska ponovo u štrajku, ali je vlada odlučna da sprovede sporne reforme. Američki senat usvojio izdašan finansijski paket za pokrivanje troškova ratova u Iraku i Avganistanu. Skupa nafta može značiti kraj jeftinih letova.

Deca nelegalno odvedena iz sekte

Sud u Teksasu doneo je presudu prema kojoj su vlasti ove savezne države nelegalno odvele 468 dece iz njihovog doma na jednom ranču u vlasništvu frakcije mormonske crkve koja propagira poligamiju, prenosi američka štampa.



Njujork tajms navodi da je ranč udaljen oko 200 kilometara severozapadno od San Antonija i da je centar otpadničke mormonske sekte Fundamentalističke crkve Isusa Hrsta svetaca poslednjeg dana, koja otvoreno zagovara poligamiju, a osnovao ju je samozvani prorok Voren Džefs. Džefs je u novembru pred sudom u državi Juta osuđen na dugogodišnju kaznu zatvora kao saučesnik u silovanju, jer je prinudio četrnaestogodišnju devojčicu na brak sa njegovim devetnaestogodišnjim rođakom.

Glavnina Crkve Isusa Hrsta svetaca poslednjeg dana, kako zvanično sebe nazivaju mormoni, odbacila je praksu poligamije pre više od sto godina. Poligamija je zakonom zabranjena u SAD, ali se muškarci iz sekti koje je praktikuju često žene jednom osobom, a druge žene uzimaju za svoje „duhovne supruge“. Te duhovne supruge su u očima američkog zakona samohrane majke, pa mogu da koriste razne socijalne pogodnosti i dodatke.

Policija je početkom aprila izvršila pretres ovog ranča u teško pristupačnom regionu na zapadu Teksasa posle žalbe koju je uložila mlađa žena koja posle nije identifikovana. Tom prilikom je 468 dece odvojeno od svojih porodica zbog sumnji da su zlostavljana. Sud u Teksasu je juče ovu odluku vlasti proglasio nelegalnom zbog nedostatka dokaza da su deca zaista bila u opasnosti od seksualnog ili fizičkog zlostavljanja, ali još nije naredio da se deca vrate roditeljima. Deca su od početka aprila smeštena po starateljskim domovima širom Teksasa, zbog čega su njihovi roditelji morali da prelaze na stotine kilometara samo da bi ih posetili.

Vlasti se brane da je pomenuta akcija sprovedena u najboljem interesu dece, pošto je ustanovljeno da postoje dokazi o seksualnom zlostavljanju maloletnika na ranču. Zvaničnici tvrde da je istragom utvrđeno da su maloletne devojčice bile primorane na „duhovno ujedinjenje“ sa starijim muškarcima, piše Njujork tajms.

Balkanmagazin

Појмови шта је Црква, шта је секта, а шта култ?

Кажимо најпре да верске заједнице у начелу, а такоће и оне новијег датума, умећу у свој назив оно што сматрају суштинским за себе, мада је то некад претенциозно и често нешто што се подразумева, па самим тим представља и својеврстан плеоназам. Примера такве претенциозности код верских секти има на претек. Не мали број њих, на пример, назива себе Црквом, мада се то апсолутно не уклапа у сам појам Цркве, нити има везе са њеном јерархијом и њеним проповедима, те таква организација сама себи скаче у уста. Код верских секти, као и код политичких партија, наилазимо тако на чисту таутологију у називима. Традиционалне цркве давале су себи имена по принципу претежне припадности одрећеној нацији. На пример: Српска православна црква, Румунска православна црква, или пак, по месту столовања: Цариградска патријаршија, Московска патријаршија, а не по верско-догматским обележјима која се подразумевају. Шта значи ако нека верска заједница назива себе „Христовом духовном црквом" или „Хришћанском адвентистичком црквом"? Све традиционалне хришћанске цркве јесу по својим учењима, догмама, „символима вере", као и по другим атрибутима Христове, духовне и адвентистичке (очекују други долазак Исуса
Христа). Дакле, и Српска православна црква је хришћанска. адвентистичка и духовна, али је црква, а не секта. Ево зашто:

Појам цркве

1. Црква је продужетак (наставак) Христовог присуства на Земљи: „Црква је тело Христово чијаје он глава".
2. Црква је апостолска само одабраних дванаест апостола Христових следбеника добило је власт од Христа и било обдарено Светим Духом (на њих је сишао Дух свети) да шире веру хришћанску, да крштавају, причешћују... Не стижући свугде, апостоли су рукоположили епископе, презвитере и ћаконе, а ови, опет, своје следбенике, и то је апостолско прејемство. Постоји посебна света тајна свештенства, непрекинута од Господа нашег Исуса Христа до данас, до данашњих епископа и свештеника. То је једина, аутентична и истинита веза и доказ присуства
Божијег, то јест присуства Светога Духа у Цркви и доказ Христових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века". Само, дакле, овако хиротонисани, односно рукоположени, свештеници и епископи по претходно описаном следу апостолског прејемства, то јест непрекинуте
светодуховне и еванћеоске везе са Господом, могу данас да чине и воде Цркву, да крштавају и врше друге црквене радње које им је оснивач Цркве, Исус Христос, оставио у наслеће још пре две хиљаде, а не пре 150 година.
3. „Црква је стуб и тврђава истине и лађа спасења." Исус Христос је зато и основао своју Цркву за живота, дајући власт апостолима: „Идите и крстите све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Ко поверује и крсти се, спашће се. Ко не поверује, неће се спасити." Педесетог дана после васкрсења Христовог, а десетог дана после вазнесења, сишао је Свети Дух на апостоле, те су се они, тек њиме обдарени, разишли по свету, ширећи хришћанство. Још једном поновимо: Црква хришћанска настала је тада.
4. Црква хришћанска је једна: један је Господ, једна вера, једно крштење, један Свети Дух. Следивши претходно Христово упутство „... идите у све народе...", настале
5. су помесне цркве (руска, српска...), али са једном догматиком. Одређених разлика данас има измећу римокатолика и православних, што је последица извесних догматских и структуралних разлика, али се због тога не доводе у питање аутентичност, догматска постојаност и, што је најважније, апостолско прејемство ни једних ни других.
6. Црква је света, јер је благодатно води Дух свети.
7. Црква је васељенска свеопшта. Није намењена само једном народу или једном племену.
8. Учење Цркве засновано је како на Светом писму, тако и на светом предању, дакле и на оним примерима и поукама из живота Исуса Христа које једноставно нису забележене у јеванђељима, а које су апостоли усмено преносили следбеницима. Свето предање обухвата и искушеничке и подвижничке поруке светих отаца и великомученика из историје хришћанства, а које се помињу у проповедима Цркве. Од Христа и његових непосредних следбеника, од тих „сведока Божјих", који су животе посвећивали Христу, не може бити бољих тумача хришћанства. Њихова богоугодност или њихово страдалништво створило је од њих у Цркви светитеље, чија имена славимо и данас, и чије поуке често помињемо на сопственом путу богопознања. Да се разумемо: светитељима, као и Богородици, обраћамо се за молитвено посредовање пред Богом, а не као боговима (те, тобоже, испадамо многобошци, што нам пребацују секташи, сасвим погрешно и злонамерно).
9. Црквом зовемо и заједницу верних следбеника учења Исуса Христа и светог предања, окупљених на већ описан начин, те имамо Руску православну цркву, Српску православну цркву, Бугарску православну цркву и остале помесне цркве.
10. Црквом називамо и Дом Господњи, дакле зграде у којима се обављају свештене радње.

Појам секте

Реч „секта" потиче од латинске речи „sequi", што значи следити. Енциклопедијска дефиниција секти каже да је реч о малим групама истомишљеника које су се одвојиле од матице религије у неку другу, самосталну религијску групу. Пошто свака традиционална, да кажемо званична религија има своје секте, то ће се о појмовним разликама сваке врсте говорити појединачно, наводећи при томе главне
одлике. Кренимо од псеудохришћанских секти. Главно је питање свакако, зашто их не можемо сматрати црквама, иако оне себе тако зову. Не можемо, најпре, због одступања у њиховим учењима. Наиме, реч је о великим одступањима у тумачењу Светог писма у односу на црквена тумачења. Свака од секти на свој начин извлачи из контекста одрећене делове Светога писма и даје им нарочит значај, те се тако, по правилу, ствара једино аутентично, спасоносно, правоверно и апсолутно тачно учење. При томе су сама одступања врло велика. Она могу бити: одбацивање догми о Светој Тројици (код неких) или богочовечанској природи Исуса Христа, одбацивање молитвеног поштовања
Пресвете Богородице и слично. Рецимо одмах, ради разјашњења, и коју реч о догмама. Догма је богооткривена истина, најпре пророкована, затим откривена кроз живот и дело Исуса Христа, а потом чувана и проповедана кроз симбол вере у Цркви Христовој. Догме су, дакле, једном дате и непроменљиве. То су богословске категорије, а не научне и идеолошке дефиниције које временом могу бити превазићене, мењане и слично. У њих, дакако, неко може веровати, али и не мора, али се, без обзира на то, оне не могу мењати или укидати. Онај који то чини из својих материјалистичких или других личних погледа на свет, и при томе по опредељењу не верује у Бога, јесте атеиста, али
онај који себе сматра верником, а не следи богооткривене истине, догме, јесте јеретик. Према томе, секте су јеретичке верске заједнице, а не цркве. О конкретним одступањима сваке секте појединачно биће речи накнадно. Наравно, рећи ћемо нешто и о запостављању светог предања од стране псеудохришћанских секти. Тиме оне одбацују не само богословско-црквене, него и морално- етичке домете хришћанске цивилизације, оличене у светитељима и њиховим богонадахнутим и општечовечанским порукама и поукама. Секте на тај начин скрнаве тековине хришћанства уопште. Такоће, секте су верске заједнице које немају васељенску (свеопшту) веру и апостолско прејемство.
Дакле, њихови самозвани и саморукоположени „свештеници" немају апостолску везу са оснивачем Цркве, Господом нашим Исусом Христом. Зато иако многе себе називају црквама, иако (неке) имају и милионе „верника", иако располажу великим бројем објеката и материјалним богатствима, иако учествују у многим хуманитарним акцијама (што ће Господ, верујемо, позитивно оценити на Страшноме суду), ми их, ценећи по црквеним догматско-доктринарним начелима, никако не можемо сматрати црквама. Када се говори о синкретистичким* и сатанистичим сектама ту више није реч ни о каквој јереси, или одступању од Светог писма или предања. Ту је реч о потпуно супротним доктринама и веровању у сасвим други систем верских и морално-етичких вредности. Ту више није реч о хришћанству, већ о смеси хришћанства, окултизма, магије, хиндуизма, будизма, „New Age"-a, а све под плаштом екуменистичког и универзалног овладавања истином, за које делимично користе и
поменуте званичне принципе али и „тајна окултна знања, вековима скривана од званичне Цркве" коју они са индигнацијом и презиром одбацују. Посвећеници хиндуизма са индигнацијом, чућењем и готово подсмехом говоре о декаденцији ове религије, модификоване, прилагоћене и прагматизоване по мери индустријског човека. Хиндуизам се представља кроз плагијаторска и фалсификаторска учења разних надригуруа и група раширених по Западу. Они су комерцијализовали технике и знања која су, иначе, вековима сакупљана и преношена кроз жестоку аскезу и подвижништво монаха по ашрамима (храмовима) широм Индије. Неретко само копирана, а иначе из контекста времена и места настанка изваћена, ова учења и технике имају за циљ само да импресионирају евентуалне
аспиранте, тако да ове инстант верске групе имају следбенике на Западу и, што је карактеристично, оне баш са Запада, а не са својих матичних подручја, стижу и на наше просторе.
* Синкретизам, по дефиницији представља верски правац који садржи елементе више религија уз присуство окултизма и магије, као и
јеретичких праваца свих религија. Разумљиво да имамо и више синкрестичких заједница, различитих по свом претежном обележју.

Појам култа

Што се тиче култа, ту имамо два приступа проблематици и две дефиниције. Најпре да кажемо да је култ један од четири вида испољавања религије, а то су: догма, култ, морал и верска заједница. Док догма представља богооткривену истину, истину која говори о Богу и његовом делу, култ поодразумева богослужбенерадње (молитву, благосиљање...). Дакле, култ је спољна манифестација догме, те према томе, тамо где се деформисала догма деформисао се и култ. Баш то, рецимо, проналазимо у псеудохришћанским сектама, где су другачије (уколико постоје) неке богослужбене радње (крштење, причешће, исповедање...). Мећутим, у одрећеним заједницама даје се већи значај ритуалу, где је ритуал једнак догми или је чак изнад ње. То налазимо у синкретистичким, сатанистичким и псеудохиндуистичким сектама. За култ у његовом другом виду особени су, бар тако примери говоре, још неки посебни елементи: много већа дисциплина чланства него код цркава или секти; нагласак на ритуалима и њиховој мистичности и езотеричности; чести ритуали са приношењем крвних жртава (жртава у крви). Излагање у наставку оправдано ће довести до питања да ли су неке верске заједнице секте или култови. О тој проблематици, већ смо рекли, расправља се у свету већ навелико. Рецимо да је у Конгресу државе Мериленд у САД још седамдесетих година дата једна дефиниција култа: „Култ је група или покрет, одана преко мере воћи или идеји, који користи неетичне манипулативне технике испирања мозга, да би усредсредила чланство на ефикасније остваривање циљева својих воћа". У сваком случају, то су групе са екстремистичким циљевима и идејама, где је вера само средство за постизање фанатизма у остварењу конкретних циљева, задатих од стране воћа.

Citat iz knjige " Verske sekte ", autor Зоран Д. Луковић

Црква је света, јер је благодатно води Дух свети.

Ovo obozavam ovakve patos izjave. A kako vodi ?Povodac oko vrata ili sta?

Учење Цркве засновано је како на Светом писму, тако и на светом предању, дакле и на оним примерима и поукама из живота Исуса Христа које једноставно нису забележене у јеванђељима, а које су апостоли усмено преносили следбеницима. Свето предање обухвата и искушеничке и подвижничке поруке светих отаца и великомученика из историје хришћанства, а које се помињу у проповедима Цркве. Од Христа и његових непосредних следбеника, од тих „сведока Божјих", који су животе посвећивали Христу, не може бити бољих тумача хришћанства. Њихова богоугодност или њихово страдалништво створило је од њих у Цркви светитеље, чија имена славимо и данас, и чије поуке често помињемо на сопственом путу богопознања. Да се разумемо: светитељима, као и Богородици, обраћамо се за молитвено посредовање пред Богом, а не као боговима (те, тобоже, испадамо многобошци, што нам пребацују секташи, сасвим погрешно и злонамерно).
9. Црквом зовемо и заједницу верних следбеника учења Исуса Христа и светог предања, окупљених на већ описан начин, те имамо Руску православну цркву, Српску православну цркву, Бугарску православну цркву и остале помесне цркве.
10. Црквом називамо и Дом Господњи, дакле зграде у којима се обављају свештене радње.

Da da. Moli se ovom svecu i onom svecu i radi sve sto ne treba da se radi, posle kad neko to primeti e onda je zlonamerno.
Crkvenjaci su najbolji politicari.

Baš tako.Sveci se pojavljuju u drugom Isusovom Jevanđelju koje su usmeno preneseni do današnjih sveštenika,a ne pisano,jer neko jednostavno zaboravio to drugo Jevanđelje da zapiše.Možda im nestalo mastila za pisanje.

Pazi ovako kad su Jevreji koji su navodno bili odabran narod ostali pri staroj religiji ne priznajuci Isusa sta da kazem drugo.
Oduvek sam se pitao sta koje znaci ali sto sam vise istrazivao video sam slicnosti sa starim religijama, kontrolu i manipulaciju.
Relgija je u stvari velika Sekta i tacka.

Ubo' si u centar

Valjda treba pustiti ljude da veruju u veru koja za njih predstavlja spasenje, sta znaci rec sekta ako tamo ljudi bolje zive nego neki u Hriscanskoj ili Budistickoj,  naravno da treba zatvoriti sekte koja propagira ubistva i mucenja, ali ima tako dosta sekti u srbiji za koje sam cuo nisu mrava zgazili a nazivaju ih sektasima i okrecu im ledja, pogledajte npr. subotare ovde kod nas znaci sve familije su vredne, njihuve kuce nijedna nece biti u korov da je zarasla sva deca nesto rade i pored firme imaju njive i vocnjake, to nazivanje sekti je crkva nametnula kako bi imala sto vise vernika i para koje bi ljudi davali.

Pazi ovako da ste malo vise citali i da vas je malo vise zanimao zovit ranohriscana onda biste se iznenadili ko su zapravo bili prvi Hriscani
Sta mislite ?
To su bili Jevreji koji su zivjeli daleko od same Judeje njima je Hriscanstvo predsatvljalo spas  jer su se vec poceli gubiti daleko od Judeje pod uticajem svih onih pagana

Znaci,lose je biti Hriscanin?

Vecu glupost nisam procitao odavnooooo na forumu.Jbt,znao sam da na bureku raznih likova ima,ali sektasa - to se nisam nadao...