E kako krenuste, jos malo, pa ce ispasti da je celo covecanstvo sekta. 

Тај посао раде Наташа Кандић и остала компанија "бораца за људска права" који серу како смо криви и како смо сви стока...
А и ако би напали неку секту они би се одма јавили како нападамо "легитимно верску организацију" и како "кршимо људска права".

како смо криви и како смо сви стока...

Ima jedna divna recenica u filmu "Profesionalac" koja opisuje nas narod aq vezana je za govna i Milosevica i ko je kriv.

Iju ptoinice-šta bi tvoj pop rekao?Sram te biwo 

Inace taj "Helsinski odbor za ljucka prava" postoji i radi iskljucivo na teritoriji zemalja bivse SFRJ , bez Slovenije naravno

nije mi bash jasno kako  to odvajate mentalnu manipulaciju od vere ,vashe presvetlo zuto velicanstvo ? 

Bitno je s cije strane ta manipulacija dolazi. Neka manipulacija je prihvatljiva, cak sta vise, pozeljna...

mene je mama namarala ko vola kada sam ko klinac otvorio vrata Jehovinim svedocima 

Сам нечастиви је ушао у ошишану главу Дарка Миличића, па се центар Србије у рекету понашао као девојчица из „Предсказања”, нарасла на два и по метра. Марка Јарића су опселе ђаволице прерушене у манекенке с Дорћола, тако да је, уместо да дода лопту у последњем нападу против Израелаца, размишљао с којом да изађе увече у град. И опседнути Гуровић се бранио од урока с три прста, али, како је шутирао, не би погодио тројку до следећег сабора на Равној гори. А Мока? Подразумева се да је одавно сатаниста, канибалске провинијенције, још из славних дана, када је за вечеру јео пуковника Гомељског. Можда је заиста најлакше тако: да 12 жигосаних кошаркашке репрезентације консензусом прогласимо за секташе, у пакету са Стручним саветом, и кренемо даље, немоћни да се боримо против више силе, ловаца на људске душе и осталих плаћеника.

Судије да не помињем. Мора да су Јеховини сведоци у савезу са сајентолозима, који раде за ЦИА, Албанце, дуванску мафију. И, наравно, Чеду.

Склоност да свему што нам се лоше догоди, приписујемо оностраним, мрачним силама које владају у том мистичном поретку, ипак се није поновила у разјашњењу катастрофе кошаркаша на Евробаскету, али, реч секта као да поново постаје доминантно, омиљено објашњење за све несреће које нам се стровале на главу. Нарочито онда када субјективне снаге имају проблем да се суоче са сопственом одговорношћу. Поскупљују хлеб и уље? Хм, чист окултизам пекара. Криза у влади? Хм, влашке вуду-бабе кују заверу, прерушавају се у конобарице и на седницама кабинета, Коштуници и Ђелићу трују киселу воду, а онда Вељину слику боду Кострешовом хемијском. Удри онда по сектама, па на пиће. Ако нису ђаволци, онда мора да воле дечаке, што му дође на исто.

Када уместо озбиљне стручне јавности и благовремене реакције државних органа, после ужасних злочина у Јабуковцу и Новим Бановцима, на сцену изађу егзорцисти и у пакту с таблоидима, покрену лавину теорија о испијању крви, канибализму, тајним процесијама и ритуалним убиствима, па се онда разгоре легенде о мистериозним нестанцима људи, које командоси Харе Кришне ваљда преносе у Индију, да од њих праве миришљави сапун или их износе на међународну црну берзу људским органима, поставља се питање: да ли су верске секте државни непријатељи број један за друштво или представљају дежурне кривце за Србе, који још увек више воле да чују да им је за све крив глобализовани сатана – још ако је из Натоа, тим боље – него момак из комшилука, који је, једноставно, пукао.

Секте су, међутим, догматско црквено, а не државно питање. Са социолошког, политиколошког, демократског становишта и према доктринама верског плурализма, које проповедају Брисел и Вашингтон, секте не постоје. То су грађани који су се ујединили и организовали на верској основи.

Традиционалне, историјске цркве их не признају и у друштвима у којима је утицај доминантне цркве значајан, на шта иначе упозорава овдашња либерална јавност, непрекидно звони аларм да у тим јеретичким учењима има нешто опако, завереничко, болесно и обавезно, антисрпско. Као некада Ватикан и Коминтерна.

Сатанистичка убиства шест војника у касарни у Врању, 1993. године, убиство старице Косаре Башевић, када су је у ритуалном убиству њена унука и најбоља другарица масакрирале са 133 убода ножем, неки су од злочина, који упућују на закључак да је са Запада, осим демократије, кеш кредита и селектора Клементеа, заиста увезен и ђавољи ноу-хау. То, међутим, никако не значи да секуларна држава треба да забрањује сва верска удружења грађана или пујда званичне истериваче духова да их каче на зид срама и плаше њима малу децу. Држава, иначе, јемчи грађанима Србије слободу веровања и јавног исповедање вере, али, наравно, не и слободу психоманипулације, призивања духова и спиритуалистичких сеанси. Такве езотеричне активности подразумевају углавном следеће работе: нађе се наивко склон црним мислима, преваранти га убеде да извесни гуру из краја има божје акредитиве, па би било добро да та жртва прода стан или му преда сву уштеђевину. Јер, сине наш, и небеска деца имају фиксне трошкове. Имовина се истопи, гуру нестане, како и приличи божјем наследнику, а наивка – или нађу обешеног, или се опорави, па даје интервјуе, с насловом: „“Како сам побегао из канџи секте”.   

Процењује се да у Србији постоји два одсто нововераца, док 98 одсто становника припадају традиционалним црквама. Другим речима, и адвентисти и баптисти и разне еванђеоске цркве у Србији – регистровано их је око 200 – са становишта традиционалних конфесија, представљају класичне секташе. Али, религиозни плурализам подразумева конкурентску борбу различитих цркава, у небеском маркетингу за придобијање људских душа. Српска православна црква је, као носилац државотворне и духовне свести нашег народа, најодговорнија за мобилисање свог стада под сводовима Светог Саве и некако се чини да, заузета великим државним пословима, од одбране Косова, до очувања целовитости суверенитета и територијалног интегритета епархије милешевске – чак и рок критиком – кад се Мик Џегер оптужује да је демонов посинак – запоставља најобичније, ситне, ововременске проблеме транзиционих мученика и губитника.

Треба ли онда неке од тих неверника прогласити за следбенике сотоне и потенцијалне масовне убице, ако мисле да ће пронаћи утеху растурајући стрипове Јеховиних сведока и звонећи вам на врата као да траже склониште уочи судњег дана? Треба ли и оне који навуку црна одела и постану мормони, верујући да се брачни живот наставља и када кажете до виђења овом поквареном свету – што им је, верујем, сасвим довољна казна за одбацивање тамјана – осудити као стране плаћенике? Зато моја СПЦ нема алтернативу: бар ми даје другу шансу, у животу после живота.
Александар Апостоловски
[објављено: 09.09.2007.]


Izvor: Politika

У мрежи секташа
Да ли је бекство детета у секту одраз претеране потребе за самосталношћу и експериментисањем или је овај чин бунт против васпитних метода родитеља 
 
Аутор Новица Коцић
 
Прво истраживање о присуству верских секти у школама које је извршио педагог Слободан Малушић, на популацији ђака седмог и осмог разреда београдске основне школе „Карађорђе”, непосредно пре него што је веронаука постала саставни део основношколског курикулума, показало је да је од 194 ученика – чак 23 њих одговоре на вечна трансцедентна питања духа потражило у учењима неких сатанистичких секти. На питање – којој секти су се приклонила, хришћанска деца која су се по сопственом нахођењу „прекрстила” у Сатанине поданике, изјављивали су да су чланови Мунове секте, Црне руже, Вечне душе, Врата пакла...

Све наде аутора овог истраживања да су се деца мало „нашалила”, распршене су када су они почели експлицитно да наводе и ритуале „њихових” секти. Осим тога, изненађујуће велики број малишана – 86 одсто њих, признао је да је чуо за постојање верских секти. Уз много ограда и бираних речи, аутор овог истраживања је малишане које су приступали „метарелигијском свету” окарактерисао као „психички нестабилну, емотивно рањиву и породично занемарену децу” уз додатак да нека од њих потичу из разведених бракова...

Феномен верских секти остао је предмет интересовања овог педагога, који се данас налази на функцији директора Основне школе „Ђуро Даничић” и који за „Политику” истиче да сва истраживања говоре да су деца која најчешће упадају у „мрежу” верских секти најчешће несрећна, усамљена деца, породично занемарена или злостављена деца, која су препуштена сама себи и која нису пронашла психолошко „уточиште” у друштву вршњака. Жељни љубави и одобравања, ова деца ће се везати за свакога ко им „сервира” макар и мрвице пажње...

Стручњаци кажу да се сва деца у пубертету налазе у „психолошком” сазвежђу близанаца Полукса и Кастора, од којих један чезне за самосталношћу и одвајањем од родитеља, док други ужива у хладу породичног стабла. Да ли је бекство детета у секту одраз претеране потребе за самосталношћу и експериментисањем или је овај чин невербална „дијагноза” породичне климе и бунт против васпитних метода родитеља?

„У периоду пубертета, када већина деце руши родитеље са престола ауторитета и трага за новим идолима, лак плен верских секти могу постати тинејџери у чијим породицама владају вечити сукоби или ’хладни рат’, у којима родитељи малтретирају или запостављају децу и не обраћају пажњу на њихове развојне потребе и проблеме, у којима царује алкохолизам или нека друга болест зависности или у којима ’недостаје’ један од родитеља.”

Међутим, важи и обрнуто – „плен” секташа могу бити и деца из „добрих” кућа, чији родитељи имају превелике захтеве када је у питању њихово (ван)школско постигнуће, због чега су она принуђена да се сваки дан шетају по маршрути основна школа – музичка школа – часови тениса... Другим речима, очекивања родитеља да дете сија и блиста на свим пољима може бити веома фрустрирајуће и може мотивисати дете да своје „место под сунцем” пронађе у једном наизглед незахтевном окружењу секте у којој оно има доживљај да је прихваћено и вољено такво какво јесте. И, коначно, није редак случај да момак или девојка који су већ чланови неке секте врбују свог партнера и емотивно условљавају наставак везе чланством у секти, објашњава Слободан Малушић.

Скицирајући начин „регрутације” нових следбеника наш саговорник истиче да секте обично пошаљу своје „извиђаче” у школско двориште како би осмотрили која деца беже са часова, имају лошији школски успех, поремећене односе са вршњацима или показују склоност ка неким пороцима, као што су пушење, дрога, коцка... А на питање – да ли су деца са слабијим школским успехом лакши „плен” секташа, Слободан Малушић одговара да би се такав закључак могао извести из чињенице да ова деца, насупрот бољим ђацима, имају више слободног времена које не испуњавају креативним активностима, већ „глуваре”, мање су заокупљени обавезама, нису амбициозни и немају чврст циљ коме теже. Због тога на њих и „циљају” мисионари секти и култова, нудећи им „спасоносно решење” за већину невоља које су их снашле – за слаб успех у школи, низак углед у друштву вршњака, проблеме са родитељима... 

Како препознати дете које се уплело у мрежу неке верске секте?

„Родитељи би требало да се забрину и нешто предузму ако њихова деца нагло и без објашњења промене начин живота, пронађу нове пријатеље, али одбијају да породицу упознају са њима, увек у исто време излазе из куће, без објашњења куда иду и кад ће се вратити, усвајају нов начин облачења, психички се искључују из догађања у породици и на све родитељске покушаје да са њима поведу разговор имају обичај да кажу: „Ви сте своју биолошку дужност испунили, ја имам право да бирам свој пут и имам право да пронађем своје Ја”. Наиме, то је став који усађују све секте. Међутим, највећи проблем настаје када либерално оријентисани родитељи све ове промене у понашању припишу пубертету и одмахују руком у стилу „проћи ће га бубице”. Када схвате да промене у понашању не изазивају „тинејџерске бубице”, већ гуруи неке секте, обично је касно за реакцију. 

На питање – којим се верским сектама деца најчешће прикључују, он одговара да су школарцима, на жалост, најзанимљивији сатанисти – њихови ритуали су често екстремни и пуни „сценских ефеката” који се виђају на филмовима и то је веома фасцинирајуће за тинејџере који су оријентисани на површинско посматрање појава и заслепљени спољним ефектима појава. Осим тога, клинци у пубертету најчешће су пуни револта, бунта и беса а кроз агресивне ритуале сатанистичких секти они прочишћавају своју негативну енергију.

--------------------------------------------------------------------------

Утицај секти на ментално здравље следбеника

Иако се у Међународној класификацији болести припадност верској секти не третира као болест зависности, стручњаци који изучавају дејство верских секти на психу њених следбеника објашњавају да гуруи разним менталним манипулацијама код својих следбеника изазивају психичку, физичку и социјалну зависност од секте. Код неких секти процес деструкције личности веома је убрзан и драстичан – познато је, на пример, да сатанистичке секте, посебно у фази иницијације, својим следбеницима у почетку бесплатно дају марихуану, екстази или хероин.

Испитујући ментални статус 353 припадника верске секте психијатри Конвеј и Зигелман дијагностиковали су депресивност у две трећине случајева, усамљеност у 68 одсто случајева, страхове и осећање кривице у половини случајева, а ноћне море имало је 60 одсто следбеника. Скоро сваки други припадник секте није могао да се ослободи мантрања и медитирања. Сексуално злостављање од стране гуруа регистровано је у 60 одсто случајева секте Божја деца.

Психијатри Лангом и Чемберс су истраживали дејство секти на душевно здравље 3308 бивших припадника 101 секте и дијагностиковали осећање страха код 83 одсто следбеника. Код више од половине њих дијагностиковано је безнађе, пад самопоштовања, депресивност, беспомоћност и осећање кривице уз поремећај стања свести. После изласка из секте, више од 70 одсто жртава примало је медицинско-психијатријску помоћ.


Катарина Ђорђевић
[објављено: 09.09.2007.] 


Izvor: Politika