Taj fazon.

Al ima i ljudi koji hronicno ne vole zivot.

I kad su "srecni", mogli bi da "izadju na zadnja vrata"(Hese).

Bez obzira sto su mozda i kvalitetni i ostvareni u mnogim poljima.

e ovo je samoubistvo 

Uvijek mozes otici u Afriku da se boris kao placenik. Tvoje prisustvo za nekog zaista moze biti presudno tada. 

Ovu temu nasao pa cu postaviti ovde...

Mitovi o samoubistvu

S obzirom da je tema samoubistvo ovih dana aktuelna, odlučili smo da objavimo seriju članaka kako bi se široj javnosti skrenula pažnja na neke osnovne činjenice o samoubistvu.

Počećemo sa mitovima o samoubistvu. Samoubistvo je, čini se, još uvek tabu tema, i prisutno je mnogo zabluda kada su u pitanju pojedinci pod rizikom, kako i zašto neko odluču da se ubije, kako prepoznati i pomoći onome ko namerava da se ubije. Nedostatak informacija onemogućava pojedinca da dobije adekvatnu vrstu pomoći. Informisanost će vam pomoći da sačuvate svoj ili život onog koga volite!

 

Mit: Ljudi koji pričaju o samoubistvu nikada se zaista ne ubiju!

Činjenica: Govoriti o samoubistvu zaista može biti poziv u pomoć. Većina ljudi svoje namere o samoubistvu indirektno ili direktno nekome saopštava. To može podrazumevati i nagoveštaj, pisanje mračne poezije, potenciranje priče o smrti i umiranju. Ukoliko osoba ne dobije adekvatan odgovor, misli mogu da pređu u akciju- pokušaj samoubistva. Zbog toga, svaka priča o samoubistvu se mora shvatiti vrlo ozbiljno. Ljude koji pričaju o samoubistvu treba podsticati da i dalje razgovaraju i potraže profesionalnu pomoć. Podatak: Od 10 osoba koje oduzmu sebi život, njih 8 je odavalo znake svojih namera!

Mit: Izbegavanje razgovora na temu samoubistva sprečiće suicid.

Činjenica: Važno je da se od suicida ne pravi tabu tema. Pažljivo i direktno pitanje o samoubistvu, daju osobi pod rizikom dozvolu da govori o svojim nevoljama, i pokazuje da postoji neko kome je stalo. Umesto da se oseća gore, osetiće olakšanje kada se temi priđe bez osuđivanja i sa brigom. Moglo bi čak i da spreči akciju i poveća šansu da potraži pomoć. Dakle, nikako sam razgovor ne može ubaciti nekome ideju o samoubistvu ako je pre toga nije bilo.

Mit: Pokušaj samoubistva je samo način da se privuče pažnja.

Činjenica: Sve suicidalne misli i ponašanja predstavljaju poziv u pomoć, i treba odgovoriti na njih i saslušati ih. Ne možemo da pravimo pretpostavke o namerama i moramo ih shvatiti ozbiljno. Svako ko je dovoljno uznemiren da govori ili pokuša da se ubije, zahteva profesionalnu pomoć. Činjenica da je osoba ranije pokušala da oduzme sebi život, trebalo bi da nas čini još pažljivijim u slušanju i savetovanju. Čak i ako je neko spreman da stavi svoj život na kocku kako bi zadobio našu pažnju, napravićemo manju grešku ukoliko ga shvatimo ozbiljno, nego ako mu pošaljemo poruku da mora uraditi nešto još drastičnije kako bismo ga konačno primetili.

Mit: Suicidalne osobe imaju jasnu nameru da umru.

Činjenica: Većina ljudi koji pokušaju samoubistvo nemaju jasnu predstavu o tome da li žele da umru ili da žive. Većina želi da živi bolje i srećnije, ali im je potrebno olakšanje od intenzivnog emocionalnog bola koji proživljavaju. Ukoliko bi neko imao jasan cilj da želi da umre, ne bi komunicirao svoj bol drugima. Pričajući o bolu, oni zapravo žele da dođu do pomoći kako bi olakšali svoj emotivni bol. Svih dvadesetdevetoro ljudi koji su preživeli pokušaj samoubistva skokom sa Golden Gate mosta u San Francisku, izjavilo je da su zažalili zbog tog čina već onog trenutka kada su skočili.

Mit: Poboljšanje nakon krize znači da je rizik od suicida nestao.

Činjenica: Nagla pozitivna promena raspoloženja može značiti dve stvari: osoba je donela odluku da želi da nastavi da živi, ili samo deluje mirno jer je razrešila dilemu pitanja života ili smrti u korist smrti. Donošenje odluke čini da izgleda srećnije i mirnije. Na primer, depresivna osoba usled nedostatka energije nije mogla da ostvari svoje planove. Kako se nivo energije i aktivnosti povećava, povećava se i mogućnost da najzad oduzme sebi život. Zbog toga je važno da oni koji se brinu o ovim osobama budu oprezni i obrate pažnju na druge indikatore koji ukazuju na crne misle, kao na primer pisanje testamenta ili poklanjanje ličnih stvari. Najveći broj suicida se dešava u roku od tri meseca od „poboljšanja“.

Mit: Suicid se dešava bez upozorenja.

Činjenica: Istraživanja pokazuju da je osam od deset ljudi dalo upozorenje o svojoj nameri. Problem je što se ovi znakovi ne prepoznaju. Suicidalne osobe šalju brojne znakove za uzbunu.

Mit: Suicid je nasledan i prema tome, neizbežan.

Činjenica: Suicid nije nasledan. To je individualni obrazac ponašanja. Međutim, jedno samoubistvo u porodici može dovesti do drugih. Smatra se da je to zbog toga što i ostali članovi porodice prihvataju samoubistvo kao rešenje emocionalnih problema. Osoba koja veruje da je samoubistvo nasledno, a u porodičnoj istoriji postoje ljudi koji su oduzeli sebi život, pod većim je rizikom. Takve ljude treba podsetiti da postoje i druge alternative, i da mogu da izaberu da svoje suicidalne misli ne sprovedu u delo.

Mit: Sve suicidalne osobe su mentalno bolesne. „Normalni“ ljudi ne razmišljaju o samoubistvu.

Činjenica: Misli o samoubistvu nisu neuobičajene i mogu se desiti svakome od nas. Ljudi koji vide samoubistvo kao opciju, proživljavaju emocionalnu bol i duboko su nesrećni. Iako mentalne bolesti kao što su bipolarni poremećaj, depresija i šizofrenija, mogu biti povezane sa suicidalnim mislima i ponašanjima, ne živi svako ko razmišlja o samoubistvu sa mentalnom bolešću.

Mit: Kada čovek odluči da izvrši samoubistvo, ne možemo ništa uraditi da ga sprečimo.

Činjenica: Suicidalna kriza je više vapaj za pomoć nego želja za smrću. Jedan deo osobe želi da umre, drugi želi da živi. Uz adekvatnu pomoć, možemo je ohrabriti prema životu. Ukoliko osoba dobije pomoć, manje je verovatno da će doći do pokušaja. Suicidalna kriza može biti kratkog veka. Kako biste zaštitili osobu tokom tog vremena budite sa njom, slušajte ih, ohrabrujte.

Mit: Najveći broj samoubistava izazvan je jednim konkretnim događajem.

Činjenica: Osoba koja razmišlja o samoubistvu obično se oseća loše duži vremenski period, a neki događaj u takvom stanju može da bude okidač za drastičnu reakciju.

Mit: Sve suicidalne mlade osobe su depresivne.

Činjenica: Iako je depresija često povezana sa suicidalnim mislima, nisu svi mladi ljudi koji razmišljaju o samoubistvu nužno depresivni.

Mit: Ukoliko mi neko traži da njihove planove i misli o samoubistvu sačuvam kao tajnu, moram da se držim obećanja.

Činjenica: Izbegavajte ovakve paktove: ishod može biti fatalan. Ukoliko postoji šansa da se neko povredi, poverljivost se ne može održati- morate podeliti ovu informaciju sa nekim. Objasnite osobi da celu priču shvatate veoma ozbiljno i da to ne može ostati tajna. Morate da kažete drugima kako bi se pronašla adekvatna pomoć. Naravno nećete reći bilo kome, niti ikome ko ne treba da zna.

Izvor

Samoubistvo- faktori rizika (I deo)

Iako je samoubistvo kompleksan problem koji je teško predvideti, postoje određeni faktori za koje se smatra da doprinose riziku. Nejasno je na koji način određena interakcija ovih faktora dovodi do suicida, s obzirom da samoubistvu obično prethodi proces, koji počinje sa prolaznim suicidalnim mislima, zatim se razvija kroz mnogo konkretnije planove i suicidalne pokušaje. Efekat faktora rizika posmatra se u probabilističkom a ne determinističkom smislu.

Prethodni pokušaji samoubistva. Istorija pokušaja samoubistva je snažan i značajan prediktor narednih pokušaja. Iako postoji razlika između pokušaja samoubistva i samopovređivanja, istraživanja pokazuju da su mladi koji namerno sebi nanose fizičke povrede pod većim rizikom od samoubistva. Teško je napraviti razliku između samopovređivanja i ‘pravih’ pokušaja. Mladi ljudi često nemaju jasnu percepciju o tome koje metode dovode do kakvih efekata, tako da i samopovređivanje bez suicidalne namere često dovodi do smrti; dok pokušaji samoubistva često dovode do minimalnih povreda. Štaviše, postoje istraživanja koja pokazuju da mladi ljudi imaju iskrivljen pojam smrti, što se samo po sebi može uzeti kao poseban faktor rizika.

Samopovređivanje među mladim ljudima je češće nego što se misli, i retko zadobija pažnju zdravstvenih radnika. Posmatra se kao ozbiljan znak mentalnog rastrojstva.

Depresija. Depresija može biti povezana sa teškim psihološkim distresom, socijalnim povlačenjem, ćutljivošću, prekidanjem ličnih, porodičnih i društvenih odnosa, prestupništvom, niskim samopoštovanjem, drogama i alkoholom, poremećajima u ishrani i pokušajima samoubistva. Depresija kod mladih ljudi često prolazi nezapaženo, samim tim i bez adekvatnog tretmana, jer se pogrešno pretpostavlja da je u pitanju normalni adolescentski „acting out“.

Depresija je češća kod onih koji poseduju porodičnu istoriju depresije, anksiozni su, nisu u stanju da uspostave pozitivne društvene odnose, imaju poremećaj ponašanja, zloupotrebljavaju alkohol i droge, zabrinuti su o svojoj seksualnosti, ili prolaze kroz teške životne događaje kao što su zlostavljanje, porodična disharmonija, fizička, emocionalna ili seksualna zloupotreba.

Pored toga, određene okolnosti i iskustva u vezi sa gubitkom, deprivacijom ili neravnopravnošću (na primer, beskućnici, imigranti, zatvorenici), čine osobu podložnu depresiji.

Samim tim, rizik od samoubistva treba proceniti kod svakog ko pati od depresije. Međutim, pošto većina depresivnih osoba nikada ne pokuša samoubistvo, jasno je da i drugi faktori igraju važnu ulogu u uzročnosti suicidalnog ponašanja u depresiji.

Alkohol i droge. Mnoga istraživanja pokazuju veću stopu samoubistva kod alkoholičara i korisnika droge. Alkohol i bolesti zavisnosti često prethode suicidalnom ponašanju. Takve zloupotrebe mogu biti u vezi sa pokušajima samoubistva ili čak deo samog pokušaja.

Ovakvo ponašanje ne rezultira nužno suicidom. Većina korisnika ne pokušava da oduzme sebi život, ali zloupotreba supstanci povećava rizik u interakciji sa drugim faktorima. Procenjuje se da je zloupotreba supstanci prisutna kod četvrtine, a možda i polovine izvršenih samoubistava, dok intoksikacija alkoholom povećava rizik i do 90 puta.

Mnogi fiziološki, psihološki i sociološki efekti alkoholizma (kao što su razvod, prekid društvenih odnosa, otkaz, povećana impulsivnost, depresija) deluju kao precipitirajući faktori suicida. Zloupotreba supstanci utiče na moždane funkcije i smanjuje inhibiciju ponašanja. Afektivni poremećaji, posebno depresija, udružena sa alkoholizmom, nosi poseban rizik od samoubistva.

Sa starošću se povećava rizik od samoubistva povezan sa zavisnošću od alkohola.

Postojanje detaljnog plana. Kao i kod svakog drugog cilja, što je plan više razrađen, veća je verovatnoća da će se sprovesti. Osoba u suicidalnoj krizi razmišlja o samoubistvu kao o cilju, rasterećenju od bola. Što je plan detaljniji, sa jasnom metodom, obezbeđenim sredstvima, mestom i vremenom samoubistva, verovatnije je da će doći do pokušaja.

Uticaj medija na samoubistvo. Način na koji mediji izveštavaju o samoubistvu povratno utiče na formiranje stavova. Tako samo izveštavanje može da ima negativan uticaj i podstakne na suicidalno ponašanje. Iz prethodno rečenog ne sledi da samoubistvo treba prećutkivati, već da je jako važno na koji način se o njemu izveštava. Negativan efekat se javlja pogotovo onda kada je jasno prikazan metod samoubistva i kada se dramatično izveštava, posebno kada su u pitanju poznate ličnosti. Negativan uticaj se povećava onda kada postoji sličnost između osobe koja je izvršila samoubistvo i posmatrača (po polu, uzrastu, nacionalnosti, i sl). Samoubistvo u medijima se obično simplifikuje i taj akt se pripisuje jednoznačnim uzrocima kao što su nepoložen ispit, finansijski krah, prekid značajnih veza, a prisustvo mentalnih bolesti se najčešće previđa. Kako bi se izbegli ovi negativni uticaji od koristi bi bili adekvatni priručnici i vodiči za medije.

(nastavlja se….)

Izvor

Све горе наведено је тачно и  треба на време породица да реагује и неопходна је стручна помоћ.
Кажу да је депресија наследна, ја мислим да није.Јер ако је један члан породице, па нек је то и мајка, болесна, не мора да значи да ће и деца бити.
Науче деца да чувају себе и раде на себи да се не разболе.

Иначе, ја сам за психотерапију, која је одлична и која помаже у неком почетном депресивном стању.Конкретно мислим на КБТ (Koгнитивно-бихејвиорална терапија) где психотерапеут учи пацијента како да размишља.
Нажалост до КБТ се може доћи само приватно. Мислим да са 10-15 разговора човек је решио проблем депресије и негативних мисли.

Ја сам само читала о тој терапији, а знам девојку, која иде и која је супер сада.Да је прихватила оно све што јој је прописао неуропсихијатар, не би била способна ни за шта.Само би спавала, а то није лечење.
Тако да опрезно и са лекарима, бар у том почетном депресивном стању.Не кажем не тражити помоћ лекара, већ кажем уз лекара потражити и психотерапеута.
Не лечена депресија је опасна, и доводи до суцидних мисли.

Samoubistvo je za kukavice, a i da napomenem da je to veliki greh!