Nikada nekom ne kvrcne odjednom u glavi da se ubije,sve je to dugotrajan proces nakupe se u coveku bes,strahovi,sve jadi i sivila zivota i onda vidi da nema izlaza iz zacaranog kruga ili bar tako on misli da nema.

Ne znam, ja sam mislio da je kod pokušaja samoubistva obavezna hospitalizacija. Mada, možda je ta praksa promijenjena. A čim je taj deda toliko istrajavao na samoubistvu, nešto mi govori da ga je shizofrenija potkačila.

Da jesu... a i ti uvek kada se potegne moral kazes - samo nemojmo o moralu. 

To o čemu pričaš je već ozbiljna stvar,baš daans pričam sa drugaricom i dohvatismo se teme,tj jednog čovjeka koji je pokušao da se ubije,da se baci sa mosta,ali ga je jedan čovjek spasio. njegovi kažu da je to jedan u nizu pokušaja,da ga je žena skinula sa konopca prije 2 godine. i nije išao u bolnicu niti se liječio,koliko znam. nikako se ne obaziru na to,on će opet pokušati.
mora se praviti razlika izmedju ozbiljnih životnih problem,amaksimalno narušenog zdravlja kao 'fine baze' za zaključak-pa meni svakako nema pomoći i onoga kada je neko prosto labilan,cura se ubije jer  je prevarena ili joj nije uzvraćena ljubav. ili neko nije prihvaćen u društvu,a toliko se trudio..ili je poginuo nečiji omiljeni pjevač..

znaš koliko je do nas...da makar saslušamo. ja sam slušala mnoge,i taksiste,i starice,komšije,usamljene prolaznike...moji misle da nisam normalna,da će neko jednom da me izbode nožem ili otme 
ali šta da radiš kad te žena zamoli da joj pomogneš da predje ulicu,a onda ti pola sata priča o porodici,unucima koje godinama ne vidja,nekim davnim uspjesima i boljim vremenima...ili neko u autobusu,prosto su ljudi željni razgovora. i grijeh je ne saslušati,ne dati toliko prostora da se neko olakša,da se osjeti manje usamljenim. ljudima treba malo pažnje,podrške..da ne skrenu,da se ne osjete isključenim. neko jednostavno  nema nikog kome je stalo do njega.
polako se kod ovakvih ljudi javljaju problemi koji se vremenom usložnjavaju i postaju opasni. često i fatalni.
jer neko proato nije mario

Slabo ko i ima razumevanja. Taj covek o kome pricas je imao srecu i imao dobru porodicu. Zamisli da i to nemas...

I to je nesreca, jer ljudi postanu dosta labilni i treba im neko da ih "podigne". I to ne samo porodica i prijatelji vec i strucno lice. Druga stvar je sto je nase zdravstvo katastrofa. Nece ni da te pogledaju ako ili nemas vezu ili ne tutnes neku paru. Retko koga je istinski briga pa da pogleda coveka i leci ga pravilno. Treca stvar je da ni ljudi nisu navikli na trazenje psihicke pomoci. Po Americi imas psiholge, psihijatre, terapeute koliko hoces i najmanji problem je da odes kod nekoga sednes na kauc i popricas sa njim o tvojim problemima pa dobijes neku terapiju. Da, znam, ovo trece se ne odnosi na tvoj slucaj ali cisto kazem kakva je situacija kod nas...

nešto razmišljam... ako neko želi da se ubije, zašto ga drugi sprečavaju ?    čovjek je odlučio šta želi, njegov život je njegova stvar.... tako da je to spašavanje veoma bezobrazno 

Zato sto je moral rastegljiva kategorija.

Evo, ja znam da se tebi moj odgovor ne bi dopao. Zato cu sama reci da sam amoralna i zakljuciti pricu o moralu.
Lakse je.

Ma nema sta da mi se dopadne ili ne dopadne... niti to ista menja niti ocekujem da imamo iste poglede na svet... sad si me strpala u neku cudnu kategoriju koje ce dici Burek u vazduh ako neko ima suprotno misljenje od mene. 

Samo rekoh da ti obicno ukazujes na to da su price o moralu bespredmetne, nema to veze sa tvojim vidjenje na ovaj i slicne slucajeve.

Pa, objasnila sam i zasto...

Moral je rastegljiva kategorija...

Moj moral po tom pitanju se kosi sa nekim opstim - da svi jesu vredni spasavanja...

Ja smatram da nekad treba pustiti...

Misljenja sam datreba pustiti one koji su svoj zivot unistili svojom voljom, a spasavati one koji nisu za to krivi. Eto, to je negde moja linija spasavanja.