Саморањавање :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Међу бројним поремећајима у понашању који захватају модерно западњачко друштво и његову омладину, све је присутније и саморањавање. Свест о том начину уклањања емоционалне боли, пробудиле су јавне личности.

Можда нам није чудно да то чини контроверзна Кортни Лав или Ангелина Жоли, прекривена тетоважама. Но, примери нежне Кристине Ричи или покојне принцезе Дајане откривају свеприсутност овог модела понашања.

Заправо, зачудили бисте се колико људи то чини – може бити реч о вашем колеги, цимеру, надређеном... Стручњаци у Великој Британији процењују да једна десетина тинејџера посеже за ножем, жилетом или прибадачом како би на својој кожи начинила површинске ране, најчешће на запешћу или бедру, довољно дубоке да крваре, а довољно површне да не узрокују озбиљније проблеме.

То не значи да им не прети опасност од губитка превелике количине крви због чега се могу и онесвестити, а подложни су и инфекцијама. Неретко се догађа крива процена дубине порезотине, што води хоспитализацији или шавовима.

Но, саморањавање уопште није физички проблем. Оно је само слика емоционалног стања. Када се особа саморањава, она на себи исписује физичке ожиљке који одржавају оне емотивне.

Споменула сам већ процене британског здравства. Амерички психолози такође су врло забринути због пораста саморањавања као тренда. Док је некад оно било везано само за неке субкултуре, данас се равномерно јавља међу целокупном адолесцентском популацијом. Најчешће је међу тинејџерима и младим женама, али нипошто није ограничено на њих. Ипак, процењује се да је само 20 до 25 посто мушкараца међу особама које се саморањавају.

Иако поглед на запешћа особе која практикује саморањавање изазива згражање, гађење и неразумевање, то најчешће нису суицидалне особе. Њихова је намера тренутно олакшање емоционалног бола. Но, саморањавање прераста у својеврсну зависност због навале адреналина и кратке еуфорије која га прати. Оно се употребљава као облик ескапизма. Није необично да особе које су преживеле трауму прибегну саморањавању.

''То је као да попијете пиће. Али је брже,'' о свом је проблему проговорила Кристина Ричи за часопис „Ролинг Стоун“. ''Знате како се мозак искључи од бола? Бол би био толико јак, да би присилила моје тело да успори и не бих више била тако ансиозно. Смиривало ме.''

Претпоставља се да они који се саморањавају нису развили здраве механизме суочавања с проблемима. Када осећаји досегну неподношљив ниво они се опредељују за по њих опасне опције како би задобили осећај контроле. Осећаји које је тим особама тешко изразити могу бити бес, бол, стид, фрустрација, тескоба или депресија.

Треба имати у виду да је саморањавање каткад симптом менталних оболења, попут биполарног поремећаја, анорексије и булимије, опсесивно-компулзивног поремећаја и депресије.

Код случајева саморањавања потребна је професионална помоћ да би се искоренила потреба за наношењем озледа себи самоме. Чак и када особа престане с резањем, она може повремено осетити потребу за самооповређивањем. Тешко је признати да је реч о проблему, нароито кад знамо да су такве особе склоне да прихвате свој озлеђени изглед и сматрати га неодвојивим делом себе.

Као помоћ у тренуцима када надође потреба за резањем, стручњаци предлажу алтернативе попут хладног туша, вежбања или шетње пса. Стручни надзор каткад укључује и терапију лековима, зависно о појединачном случају – а сваки је различит.