Међу бројним поремећајима у понашању који захватају модерно западњачко друштво и његову омладину, све је присутније и саморањавање. Свест о том начину уклањања емоционалне боли, пробудиле су јавне личности.

  Можда нам није чудно да то чини контроверзна Кортни Лав или Ангелина Жоли, прекривена тетоважама. Но, примери нежне Кристине Ричи или покојне принцезе Дајане откривају свеприсутност овог модела понашања.

   Заправо, зачудили бисте се колико људи то чини – може бити реч о вашем колеги, цимеру, надређеном... Стручњаци у Великој Британији процењују да једна десетина тинејџера посеже за ножем, жилетом или прибадачом како би на својој кожи начинила површинске ране, најчешће на запешћу или бедру, довољно дубоке да крваре, а довољно површне да не узрокују озбиљније проблеме.

То не значи да им не прети опасност од губитка превелике количине крви због чега се могу и онесвестити, а подложни су и инфекцијама. Неретко се догађа крива процена дубине порезотине, што води хоспитализацији или шавовима.


Но, саморањавање уопште није физички проблем. Оно је само слика емоционалног стања. Када се особа саморањава, она на себи исписује физичке ожиљке који одржавају оне емотивне.

   Споменула сам већ процене британског здравства. Амерички психолози такође су врло забринути због пораста саморањавања као тренда. Док је некад оно било везано само за неке субкултуре, данас се равномерно јавља међу целокупном адолесцентском популацијом. Најчешће је међу тинејџерима и младим женама, али нипошто није ограничено на њих. Ипак, процењује се да је само 20 до 25 посто мушкараца међу особама које се саморањавају.

Иако поглед на запешћа особе која практикује саморањавање изазива згражање, гађење и неразумевање, то најчешће нису суицидалне особе. Њихова је намера тренутно олакшање емоционалног бола. Но, саморањавање прераста у својеврсну зависност због навале адреналина и кратке еуфорије која га прати. Оно се употребљава као облик ескапизма. Није необично да особе које су преживеле трауму прибегну саморањавању.

''То је као да попијете пиће. Али је брже,'' о свом је проблему проговорила Кристина Ричи за часопис „Ролинг Стоун“. ''Знате како се мозак искључи од бола? Бол би био толико јак, да би присилила моје тело да успори и не бих више била тако ансиозно. Смиривало ме.''

Претпоставља се да они који се саморањавају нису развили здраве механизме суочавања с проблемима. Када осећаји досегну неподношљив ниво они се опредељују за по њих опасне опције како би задобили осећај контроле. Осећаји које је тим особама тешко изразити могу бити бес, бол, стид, фрустрација, тескоба или депресија.

Треба имати у виду да је саморањавање каткад симптом менталних оболења, попут биполарног поремећаја, анорексије и булимије, опсесивно-компулзивног поремећаја и депресије.

Код случајева саморањавања потребна је професионална помоћ да би се искоренила потреба за наношењем озледа себи самоме. Чак и када особа престане с резањем, она може повремено осетити потребу за самооповређивањем. Тешко је признати да је реч о проблему, нароито кад знамо да су такве особе склоне да прихвате свој озлеђени изглед и сматрати га неодвојивим делом себе.

Као помоћ у тренуцима када надође потреба за резањем, стручњаци предлажу алтернативе попут хладног туша, вежбања или шетње пса. Стручни надзор каткад укључује и терапију лековима, зависно о појединачном случају – а сваки је различит.

savremeno drustvo... stres... sveopsta emicionalna nezrelost...

uf... strasno... 

Ja kapiram da je to stvar onog moto-a : Jedan bol , ublazava drugi ...

Mislim da je to ipak odraz stanja u porodici ... a ne toliko drustva i emocionalne zrelosti ...

Imala sam u svojoj okolini osobu sa ovom vrstom problema.Nanosila je sebi oziljke nozem,ziletom,chak i komadima stakla.......samopovredjivala se nekad svakodnevno,a nekad su prolazili meseci.......Nekad je ''okidach'' bio stres,nekad manja rasprava,a nekada razloga nije ni bilo,bar ih ja nisam videla...........
Vremenom sam nauchila da ovom stanju predhodi povlachenje u sebe,samosazaljenje,nekada i agresija......Ovaj problem nije bio izolovan,vec u kombinaciji sa josh nekim psihichkim problemima.Rane su namoshene uvek na delovima tela koji mogu da se uspeshno prekriju garderobom.Ovo je stvarno ozbiljan problem za chije reshavanje je neophodna pomoc struchne osobe.

U vojsci se brijanje glave smatra kao neko samokaznjavanje ili samoranjavanje. par mojih drugara iz vojske i ja smo imali problem kad smo u nekom selu za vreme rata nahvatali nekog " frizera " da nas shisha.

da vidim tog junaka sto ce mene da osisa na celavo

Da nisi možda kosijaner? 

ne ali nema tog coveka koga bi pustio da me osisa na celavo pa makar i general bio 

nas izbor je bio da se na brzinu osisamo, ali posto smo bili tanki sa vremenom onda je shishanje do glave bilo najbrze za nas sestoricu, ali kad nas je video komandir chete uhvatio se za glavu, nije mogao da veruje i onda nam je objasnio kako je u vojsci shishanje do glave zabranjeno bez dozvole lekara, jer se smatra samopovredjivanjem i nekim buntom

Jel ovo tema o shishanju? 

Brojni su i često prilično surovi načini na koje ljudi sebe kažnjavaju. Čovek ume da se na sebe ostrvi gore od bilo kog spoljnog nerpijatelja, pretvorivši se u vlastitog dušmanina. To ljućeg što je u prilici da svoju žrtvu muči iz časa u čas.
Ljudi sebe kažnjavaju razdirućim i parališućim osećanjem krivice. Kao i osećanjem vlastite ništavnosti i bezvrednosti. Kažnjavamo sebe zabranom svake radosti i svakog zadovoljstva.
Preduzimamo prema sebi i mnoge druge kaznene mere.Uskraćujemo sebi ono što nam je prijatno, ugodno, potrebno pa i neophopdno.
Stavljamo stroge zabrane na želje i onemogućavamo njihovo ispunjenje ako se ipak pojave.Odričemo se onoga do čega nam je stalo. Premaramo se i iscrpljujemo – satiremo sebe prekomernim radom.Lišavamo se sna i odmora.Hranimo se loše i neredovno. Izgladnjujemo sebe i to predstavljamo kao «dijetu».
Zanemarujemo se i zapuštamo u svakom pogledu. Intelektualnom, emocionalnom, fizičkom.Umrtvljujemo se i zatupljujemo. Uz besomučno gledanje televizije. Pa i opijanje ili narkomaniju.«Nehotice» se povređujemo i nanosimo sebi različite vrste fizičkog bola.
Narušavamo svoje zdravlja i srljamo u bolest. Izlažemo se nepotrebnim i ponekad pogibeljnim opasnostima.
Priređujemo sebi neuspehe u poslu kojim se bavimo i u odnosima sa ljudima koji nas okružuju. Kvarimo pa i uništavamo odnose sa onima do kojih nam je stalo i koji su nam potrebni.Propuštamo prilike koje nam se ukazuju.Dovodimo sebe u neprijatne pa čak i bezizlazne situacije.Izlažemo se sramoti. Živimo ispod svojih mogućnosti. Često ljudi čine druge vlastitim dželatima, izvršiocima presude nad sobom, koju su sami doneli. Izazivaju one koji im mogu naneti štetu. Traže društvo onih koji ih ne poštuju, omalovažavaju i vređaju.
Dovode se u podređen i ponižavajući položaj, što ponekad poprima odlike pravog dobrovoljnog ropstva. Dug je i zastrašujući spisak zla koje sebi nanosimo.

Zbog čega to činimo? Čemu ta okrutnost prema sebi?

Sebe bezobzirno kažnjavamo zato što nismo onakvo veličanstveno biće kakvo smo zacrtali da bismo morali biti.
Podsvesno kao da kažemo: «Evo ti, na! Kada nisi dostojan onoga što od sebe zahtevaš, sada ćeš dobiti ono što si zaslužio.»
Samokažnjavanje je najgrublji izraz nesvesno donesene odluke da živimo u ratu umesto u miru sa sobom.