Rusija o srpskom stradanju :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Ma, Srbija je i tada i sada bila samo moneta za potkusurivanje...

Sve ostale price o ljubavi podrsci... su tesko preseravanje.. ukljucujuci i danasnji tekst u Kuriru o Vucicu kao sponi istoka i zapada...

Cvijic je bio u pravu... a i tekst na tu temu... star 6 godina, doduse..

Србија и НАТО
Кућа насред пута

Јап де Хоп Схефер изјављује ових дана да не гаји „ни трунчицу сумње” у то да будућност Србије лежи у НАТО, потпуно игноришући чињеницу да је Србија прогласила неутралност

У НАТО-у се јавио план негде 1992. да се сломи и потом распарча Србија: Јасенице код Ваљева, 1999. године

Србија је и благословена и проклета. Благословени су и проклети и они који су због географских или неких других околности приморани да имају посла са Србијом. Они обично падну у замку њеног положаја.

Разлог је сасвим очигледан. Јован Цвијић, родоначелник српских географа и највећи проучавалац Балкана, својевремено га је образложио следећом констатацијом: „Ми смо своју кућу подигли насред пута”. Довољан је и летимичан поглед на мапу да се види колико је Цвијић био у праву. Србија не лежи само на Дунаву, највећем европском пловном путу који води ка југоистоку, већ је и на главном европском копненом путу који повезује север и југ. Управо је тим путем цар Константин Велики (иначе рођен у близини Ниша) у четвртом веку кренуо ка Византији, где је подигао своју величанствену престоницу. Године 1095, око пола миленијума пошто су Јужни Словени (Срби) стигли на Балканско полуострво, крсташи који су учествовали у првом крсташком походу тим путем су кренули у Свету земљу. Тим путем су дошли и турски, угарски и аустријски завојевачи. И Вермахт је користио тај пут.

Сада је организација Северноатлантског пакта поново на вратима српске куће подигнуте насред древног балканског пута. НАТО је 1999. већ бомбардовао ту кућу и том приликом побио стотине њених (цивилних) житеља, а сада, већ гојазан, али и даље добијајући на тежини, не куца нимало учтиво, већ грубо насрће на врата не би ли их развалио. Суседне државе Мађарска, Румунија и Бугарска већ су чланице НАТО. Хрватска и вероватно Македонија (иако се ова друга спори са Грчком око свог званичног имена) у априлу ће добити позивнице. На списку будућих партнера за предвиђени плес ускоро ће се наћи и Црна Гора и Албанија.

„Не гајим ни трунчицу сумње у то да дугорочна будућност Србије лежи у северноатлантским интеграцијама”, изјавио је генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схефер 14. марта, потпуно игноришући чињеницу да је Србија прогласила неутралност – чиме се у том релативно ретком статусу придружила Аустрији, Финској, Шведској и Швајцарској. Није ли онда чудно да су баш те четири земље починиле један нимало неутралан акт тиме што су похитале да признају независност Косова?

Реторика НАТО није ништа друго до димна завеса, у последње време пропраћена заводљивом и опасном песмом морских сирена и понављањем мантри о „евроатлантском јединству”. То је једна од историјских иронија. НАТО је формиран пре 59 година. Лорд Исмеј, његов први генерални секретар, духовито је, али сасвим тачно, приметио да је циљ алијансе да „Американце задржи унутра, Совјете напољу, а Немце ниско при земљи”. НАТО је успео у остварењу тих циљева, али се потом, када је окончан хладни рат, читавих неколико месеци безглаво тетурао, попут оних Пиранделових ликова који трагају за писцем. Онда је дошло до распада Југославије у коме је Србија згодно одиграла улогу негативца (у региону у коме је негативаца било с краја на крај Титове творевине).

Сходно начелу по коме бирократска неман никад не умире, него само мутира, алијанса је изнова рођена у виду источних канџи америчког орла (западне канџе се пружају преко Пацифика). Тобожње непријатеље НАТО једнообразно бирају Сједињене Државе, а не његове европске чланице. Вође алијансе сада у Африци и Јужној Америци виде будућа попришта.

Прво бојно поље на коме се НАТО опробао ван свог непосредног подручја – Балкан – било је, ако ништа друго, барем „европско”, кад већ није било „атлантско”. Упоредо се јавио и план, бар тамо негде 1992 – све имајући на уму Косово – да се сломи и потом распарча Србија. Тај процес је отелотворен и у формирању логора Бондстил, у пружању подршке независности Приштине, и, што је најновији потез, у плану председника Буша да косовским властима пошаље америчко оружје. (Могло би се догодити да једног од ових дана ветерани ОВК буду регрутовани за борбу на неком од ратних фронтова НАТО.)

Данас је НАТО веома ангажован на скоро највећој могућој удаљености од „Европе” и „Атлантика” – у Авганистану. Ту треба додати и следеће: један део НАТО се тамо заиста бори. Међутим, снаге Бундесвера су, на пример, одбиле да иду у стварне борбе. Другачије речено, НАТО почиње изнутра да губи на снази због тога што неки одбијају да салутирају и лупе петама на сваку америчку команду. У фебруару се амерички секретар за одбрану Роберт Гејтс пожалио да би то могло да „уништи алијансу”. Човек онда не може а да се не упита шта је са политичком солидарношћу и сврсисходношћу Европске уније – упркос њеним очигледним успесима и моћи коју она има као економска сила. Не треба губити из вида да је она успостављена 1951. године као економска јединица, као Европска заједница за угаљ и челик. Ни кроз све мене које су је пратиле до садашњег статуса организације у којој се окупило 27 чланица, та групација никада није превазишла своје унутрашње, дубоке политичке разлике. Те разлике истрајавају и данас, свеједно да ли се ради о питању формирања сопствене европске армије, питању усвајања обавезујућег устава, питању чланства Турске, независности Косова и, разуме се, питању учешћа Србије.

Када је реч о Србији, није незгодна једино околност да се она налази на сред среде једног од главних европских путева. Постоје проблеми који проистичу из чињенице да, после свргавања Слободана Милошевића – и његовог потоњег изручења Хашком трибуналу – као и бројних других уступака светским силама, демонизовање Срба и дискриминација Србије нису ни ублажени, а камоли да су нестали. Далеко од тога да су нестали, они су, заправо, само добили на снази и обухвату, тако да су сада свеобухватни и свепрожимајући. Забога, па чак је и у најмрачнијим данима владавине нациста остатак света Немцима признавао да имају свога Гетеа, свог Бетовена и свог Томаса Мана.

У 19. веку Вука Караџића су у Немачкој дочекали, изразили му добродошлицу и дивили му се Гете и Јакоб Грим. Доцније је Николи Тесли у Сједињеним Државама указана добродошлица, макар да и није био слављен. Данас би вероватно одбили да им издају визе, а, ако би, којим случајем, били прваци српског спорта, могло би им се догодити да им забране учешће на неком такмичењу.

Чини се да је бар један европски званичник свестан да је пут о коме је реч у директној вези са постојањем Србије. У излагању које је одржао 20. марта у Сарајеву, британски министар за европска питања Џим Марфи је рекао да је „Србија на националном и историјском раскршћу – избор је Европа или изолација”. Разуме се, била је то алузија на парламентарне изборе који ће се одржати 11. маја. Та је оцена, по свему судећи, сасвим претерана.

Дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пута могла сагледати на један знатно изнијансиранији начин. НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства.
Дејвид Бајндер
објављено: 25/03/2008