КУСТУРИЦА: Хусеина и Гадафија су прогласили за тиране, а зар то није био и Франц Фердинанд?

СЛАВНИ РЕЖИСЕР САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ - У ИНТЕРВЈУУ ФАЈНЕНШЕЛ ТАЈМСУ - НАЗВАО АКТОМ ПОЛИТИЧКОГ ОСЛОБОЂЕЊА

Емир Кустурица

          САРАЈЕВСКИ атентат био је пре свега акт политичког ослобођења од незаконитог режима, изјавио је прослављени српски режисер Емир Кустурица у интервјуу за „Фајненшел тајмс“, уз поруку да је Андрићград изградио као „симбол пацифизма“.

          „Смешно је како су нам Би-Би-Си и Си-Ен-Ен приказали свргавање Садама Хусеина - као тиранина, (Моамера) Гадафија - као тиранина. Франц Фердинанд, очито, није приказан као тиранин - али је то био“, рекао је Кустурица у интервјуу лондонском листу.

          Контраст између два погледа на младог сарајевског атентатора Гаврила Принципа сумира начин на који је историја политизована у овом изузетно напетом делу света, приметио је аутор текста у британском листу, уз констатацију да Први светски рат није решио проблеме региона, „далеко од тога“.

          „Било је то само рециклирање вишевековног међуетничког ривалитета који траје до дан данас“, закључује ФТ.

          Говорећи о Андрићграду за британски дневник, Кустурица га је описао као своје „највеће остварење“, својеврсни времеплов при чијој градњи су поштовани сви утицаји који су обликовали то место током векова, али је напоменуо да се при том није придржавао архитектонских правила већ је следио своје инстинкте.

          „Мислим да је овај град најснажнији орган друштвене меморије човечанства“, објаснио је чувени режисер одговарајући на питање шта га је навело да са стварања филмских сцена пређе на реална места.

          Андрићград би требало да буде „симбол пацифизма... Срце које треба да откуцава једну велику идеју, да охрабри источну Босну као симбол мира“, закључио је Кустурица.

факти

Сто година страдања

Причу о Великом рату сам започео пре неколико дана питањем које се понавља већ стотину година. Да није било атентата да ли би било рата? Било би, кажу историчари. И образлажу: рат је био једино решење за нагомилане проблеме и све већу нетрпељивост у односима Беча и Пеште. Рат је био, бар што се тиче бечког двора, најбоља хомогенизациона сила за очување урушене империје



Може ли нека несрећа и невоља, неко зло, нека трагедија да мимоиђе Србију, да народ ове земље проживи и неки век мира и спокоја, да се посвети и неком другом послу осим спасавања голог живота?

У ХХ веку шест ратова: три балканска, два светска и један са НАТО.

ХIX век прошао у бунама, устанцима и ратовима за ослобођење земље окупиране вековима.

А ХХI век – половином маја месеца 2014. године, започео воденом стихијом незапамћеном на овим балканским просторима.

На стогодишњицу од почетка Великог рата Србију је „окупирала“ и унесрећила Велика вода, од које ћемо се опорављати годинама. Нестали су многи животи, хиљаде и хиљаде кућа, имања, села, варошица, градова... Библијске слике потопа.
Данима покушавам да напишем причу о почетку Великог рата; седам, устајем, одлазим да нешто урадим, да помогнем колико могу, враћам се, гледам и слушам трагедију народа налик на предања о смаку света.
А причу о Великом рату сам започео пре неколико дана питањем које се понавља већ стотину година.

Да није било атентата да ли би било рата?

Било би, кажу историчари.

И образлажу: рат је био једино решење за нагомилане проблеме и све већу нетрпељивост у односима Беча и Пеште.

Рат је био, бар што се тиче бечког двора, најбоља хомогенизациона сила за очување урушене империје.

Да ли би рат почео 1914. године, да је осиони и болесни - о болести ћу причати нешто касније, надвојвода, будући цар, послушао савете својих (и страних) обавештајних служби да не иде у Сарајево на Видовдан, јер се „проверено“, спрема нешто налик на „оружани дочек“, као одговор на скрнављење тог „светог дана“.

Да ли би неки други повод за рат – ако је рата морало бити, омогућио Србији краћи или дужи период опоравка од балканских ратова 1912/13. године?
(Улазимо у нови рат, писале су локалне, шабачке новине, а у граду нема да се купи метар црног платна.)

Да ли је неко размишљао шта Србија добија и шта губи, шта Србију чека у случају „неизбежног рата“ ако метак погоди Фердинанда тамо где је планирано и где је „заслужио“?
Србија 1914. године има „4 милиона душа, Црна Гора 280.000, а Аустроугарска – 55 милиона!“

Да ли је у разговорима, причама и плановима у кафани „Златна моруна“ било речи и о убиству Фердинандове жене, грофице Софије Хотек, коју би Беч, да је могао, и сам убио?
Да ли се причало о последицама убиства – масакра краљице Драге Машин, које је осрамотило Србију и српски народ медијски сатанизовало као „дивље племе недостојно живота у цивилизованој Европи“, јер су „жене поштеђене освете и у најпримитивнијим племенима са обичајима крвне освете“?
А уз све то, већ тако оцрњено, грофица Софија Хотек је била трудна.
И реч- две, о поменутој „болести“ Ф. Фердинанда.

Ко је био, и шта би био, убијени надвојвода, да којим случајем није дошао у Сарајево?
Да није посетио Сарајево, или да је после првог неуспелог атентата одустао од смотре својих (окупационих) трупа, да је поживео још коју годину, био би, како је писао „Словенски гласник“: „Кад буде ступио на престо, аустроугарског надвојводу и престолонаследника чека следећа титула: цар Аустрије, краљ Угарске, краљ Чешке, Далмације, Хрватске, Словеније, Галиције, Лодомерије, Раме, Босне и Херцеговине, Куманије, Илирије, Јерусалима, војвода Дубровника и Задра, господар Котора“...

Касније, у истим новинама, у великом националном заносу, постављено је и једно „двосмислено“ питање: „Да ли је још неко од силних поробљених народа имао потребу да учини то што су учинили наши соколови? У организовању атентата били су присутни и Муслимани, и Хрвати, али је Србин пуцао и убио правде ради“.



Кад сам поменуо да је будући „цар Аустрије“ и господар још двадесетак земаља и народа имао „душевних проблема“, мислио сам на „дијагнозу“ преписану из дневника Фердинандовог секретара: „Велика страст му је лов. До овог пролећа убио је око 500.000 дивљачи. Само за једног лова у Чешкој убио је 2.140 комада ситне дивљачи. У Блумбаху је за један дан устрелио 53 јарца. Током досадашњих ловова убио је преко 6.000 јелена . . .“

Ето, каже Учитељ у мојој драми „Свети Георгије убива аждаху“, да није ништа друго учинио, требало га је убити због помора оволиког броја недужних животиња.
Тај „помор“ је могао да учини само озбиљно болестан човек, излечен тек кад је и сам био убијен.

Док сам писао поменуту драму, пре тридесет година, једног дана сам разговарао и са Васом Чубриловићем у Земуну. Већ у озбиљним годинама, али чистог и живог сећања, рекао је причајући о свом учешћу у атентату – био је осуђен на 16 година робије, да нико од њих (младобосанаца) није озбиљно размишљао о последицама евентуалног убиства. Жеља за правдом и осветом негована дугогодишњим зулумом окупатора, уз младост и храброст епског заноса, најбоље је изречена стихом Гаврила Принципа урезаног, кажу, на дну робијашке мањерке:

... „Ал’ право је рекао пре,
Жерајић соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи.“

Убиство надвојводе - оболелог ловца, који би, да је поживео још коју годину, убио и последњег зеца у Европи, било је племенити чин уклањања штеточине, „навучене на крв“ свега што се кретало пољима и шумама његовог царства.
Какав је то човек био - ако се може назвати човеком, који из обести и задовољства убије „500.000 дивљачи“?

Наравно, Принцип и другови то нису знали и није их интересовала прича о „ловачким злочинима“; жеља им је била да се будући владар њихове окупиране земље „крунише“ на Видовдан, кад је већ сам изабрао баш тај дан „да изазива, пркоси и вређа све оне којима је Видовдан светиња“.
И десило се то што се десило; два месеца касније започео је Велики рат који ће захватити већи део света, а Србију опустошити и до дана данашњег унесрећити нестанком једне трећине највиталнијег становништва.
Само током Церске битке, за две недеље, погинуло је 250 официра и 16.045 подофицира и војника, српских младића тек стасалих за војску.

После 1914. године, дошла је Деветстопетнаеста - роман Бранислава Нушића, великог писца и родољуба, коме је ове године указано поштовање, сећање на стотину и педесет година од дана његовог рођења.
Кад поменемо Нушићево име, већином се осмехнемо, сећајући се ликова из његових комедија; само се понеко присети и смркне при помисли на приче из Деветстопетнаесте; такав ужас и такве страхоте, сцене из „овоземаљског пакла“, написане су у књигама посвећеним страдању људи по стаљинистичким казаматима и нацистичким логорима.
Деветстопетнаеста је „пролог“ највећег зла у историји света.
А роман је посвећен погинулом сину, Бану, 1915, речима:

„Место трошне камене плоче,
сине,
овом књигом туге и болова
бележи ти отац гроб“.

И следе странице и странице ужаса, прича, све горих и горих, и посебно страдања деце широм Србије, злочина претходнице зликоваца немачких СС-трупа, које ће се појавити двадесетак година касније, под командом лудака пореклом из Фердинандове земље.
Шта је могло (и морало) да се учини да Србија и српски народ током стогодишње историје не доживе све ужасе овога света?
Да ли је било могуће да се паметнијом политиком „историјски ток“ мало преусмери и понеко зло заобиђе већ опустошену и сироту земљу?
Прошло је стотину година, уз стотину питања, без доброг одговора.

А ове године, маја месеца, сазнали смо за још једну трагичну чињеницу: „ кућу на путу“ смо саградили у речном кориту; па кад путем не пролазе силне војске, тутњи вода рушећи све живо што јој на путу стоји.
Ваља нам се пресабрати, присабрати и призвати памети да ХХI век проживимо - ако је икако могуће, са много више знања, разума и бриге за живот будућих генерација; херојства, ратова, погибија и несреће имали смо у ХХ веку довољно за наредних хиљаду година.
Било би лепо и паметно, ако бисмо ХХI век проживели у миру, обнови народа који биолошки нестаје, уз дужно сећање и поштовање жртава ХХ века - Века смрти.


Душан Ковачевић


NIN

uh.. jebeno   

Mora da je lovio sa ovim 



Il je koristo kasetne bombe 

Trebali su malo da smanje sarana, mislim, po miliona divljaci tesko da se naslo u komplet Austrougarskoj 


Sada, treba pobiti i sve mesare po klaonicama, tu prodju milioni zivotinja, koje nikom nista nisu skrivile 

A najcrnje je sto su te zemlje izgradile solidne drzavne-ekonomske sisteme (i na osnovu ratova) i sad ih skoro i boli kurac kakav je pogled na istorijska desavanja.

To im spada u domen "bio sam mlad mangup".

Mi se jos batrgamo na svaki cim.

--
Lijepa je ta Kustina ideja i trud  medjutim nisam siguran da je moralni okvir/paradigma ikad sprijecila rat.
Mozda ne vidim dovoljno daleko.. 

Које ретардиране глупости достојне кретена. Текст имплицира управо оно што тврде Швабе - да Србија стоји иза атентата. Шта је имао ко из Србије да размишља о последицама атентата, који су организовали људи из Аустроугарске? Да ли је Принцип био држављанин Србије? Да ли су чланови Младе Босне били држављани Србије? Какве везе Србија има са свим овим чудом, и шта је клиња из Босне попут Принципа имао да размишља о некаквим последицама по Србију? Принцип идеолошки није био никакав српски националиста, већ анархиста и левичар. Једино што је по националности био Србин.

Па само Италијани су убили једног (или два... више се не сећам) америчког председника, аустријску царицу и сопственог краља. Нико није објављивао ратове Италији због тога или су их сматрали за "терористичку нацију".

Аустријски генералштаб је ургирао за рат са Србијом још од 1909 и само је чекао било какву прилику. Та прилика није дошла од Србије, већ од њихових сопствених грађана. Један од планираних тентатора је био Мухамед Мехмедбашић, који није био Србин. Принцип се само случајно задесио, када је Фердинандов возач променио трасу пута. Сама Србија је упозорила Беч о могућности атентата и ургирала да Фердинанд не иде тамо. Сама Србија је прихватила скоро све тачке ултиматума. Шта ту има Србија да се онда пита или не пита? Овде је Аустрија објавила рат Србији који је желела тако дуго, поводом догађаја који са Србијом нема везе. Чему онда глупаво питање из текста?

Ако убица или лопов нападне жртву коју је вребао већ дуже времена, шта онда ту жртва има да себе пита о својој одговорности, посебно када је учинила све да то избегне? Аустрија је хтела рат и добила га је. Да нису можда Срби криви и за Шлифенов план Немачке из 19. века да води светски освајачки рат?
Да није Србија крива што је Немачка напала неутралне Белгију и Луксембург, кршећи све међународне норме? Да није Србија крива за употребу хемијског оружја од "цивилизованих" земаља? Да није Србија крива што је Немачка бомбардовала цивилне циљеве по Британији и Француској? Да није Србија крива за покоље цивила К.у.К трупа по Србији и за Аустријске конц логоре за Србе и Русине? Немачка и Аустроугарска (све са Бугарском) су у том рату вршиле систематска кршења свих правила ратовања и норми, а сада покушавају да се оперу понављајући стару прљаву пропаганду.

Принцип је крив за почетак првог светског рата, отприлике као што су Хитлерови родитељи криви за почетак другог.

Узгред, ево један добар чланак на ту тему:

http://m.theage.com.au/world/the-lie-that-started-ww1-20140628-zsp7y.html


Управо апропо ретардираног става којег сам цитирао.

covek ni ne prica o drzavi Srbiji, mada ne moze se sporiti da kod nas uvek postoje neke strukture koje vuku konce iza scene, ne u ime drzave Srbije, vec ko zna za ciji racun, pogledati i danasnjicu - on samo govori o razmisljanju o posledicama postupaka

A da neko odavde nije imao veze sa Mladobosancima, u to ne verujem

I bas stoga sto se povod za rat u Evropi samo cekao, trebalo je razisljati o postpucima (u nas najcesce nepromisljenim) i posledicama (najcesce nesagledanim) - rekla bih da on  o tome govori, a ne o tome da je Srbija kriva, uzrokovala rat - pa poslednjih min dve godine svaki njegov intervju govori bas o tome - da nestajemo i da moramo biti pametniji, a ne da smo za nesto krivi

Цело ово садашње замешатељство око 1. светског рата је управо последица пројекција садашњице и скорашњег доба на 1914. Овде се бркају скорашњи догађају и погрешне одлуке Србије на прошлост, где пошто имамо део кривице у скорашњим дешавањима, дакле имали смо га увек и у сваком тренутку у прошлости. Дакле, уколико Србија упозори Беч на могућност атентата и ургира да Фернинанд не иде у Сарајево, исто тако да и после атентата прихвати скоро комплетан ултиматум (изузев једне тачке)...да ли из тога следи да није Србија та која је морала да мисли на последице...и да је управо Србија учинила све да све то избегне?

Зар о последицама светског рата није првенствено требала да размишља Аустроугарска, која је објавила рат сва срећна и у милитаристичком делиријуму, за разлику од Србије? Да не спомињемо крвожедност са којим је АУ ушла у рат.

Са обзиром да су владари убијани редовно пре Сарајева, а да то није дало повод за рат, зар онда ни атентатори не могу бити кривци за почетак рата и позивати се на одговорност? Рат је изазвала Аустроугарска објава рата Србији, што је започело ланчану реакцију. Дакле, управо су се кругови у Аустроугарској требали питати за могуће последице изазивања светског рата (Србија је била део Антанте) као и уништења сопствене државе (слома Аустроугарске).

Ако смо и могли да избегнемо неке догађаје око 2. светског рата и у скорашњој прошлости, ово нисмо могли да избегнемо јер одлука није била на нама, као што није била ни на Пољацима 1939.

naravno da se ist dogadjaji tumace u kontekstu vremena u kom su i nastali

moja namera nije bila to koju spocitavas

i btw - obicno se ti "kampovi" za obuku nalaze u nekim tesko dostupnim mestima samo kod nas u centru grada u kafani 

ja o jednom a ti o drugom

No, da idemo dalje sa temom

---

---

Пре­драг Мар­ко­вић

Разорна моћ заблуда

Ср­би­ја је би­ла оаза ра­ци­о­нал­но­сти и опре­за у рат­ном хи­сте­ри­јом за­хва­ће­ној Евро­пи

На ду­бљем ни­воу за­пра­во је све­јед­но ко­ји је по­је­ди­на­чан до­га­ђај до­вео до Ве­ли­ког ра­та ко­ји је уни­штио или осла­био све европ­ске ве­ли­ке си­ле. Пра­во пи­та­ње је ка­ко су во­ђе зе­ма­ља ко­је су се­бе сма­тра­ле све­ти­о­ни­ци­ма ци­ви­ли­за­ци­је, на­прет­ка, ко­ји су твр­ди­ли да им је циљ ста­бил­ност и мир у све­ту, гур­ну­ли цео свет а и сво­је зе­мље у са­мо­у­би­лач­ки по­ду­хват, нај­стра­шни­ји ко­ји је свет до та­да ви­део. Сви при­ка­зи ина­че про­бле­ма­тич­не књи­ге Кри­сто­фе­ра Клар­ка  Ме­се­ча­ри ци­ти­ра­ју њен ефект­ни за­вр­ше­так: Уче­сни­ци де­ша­ва­ња 1914. би­ли су ме­се­ча­ри, буд­ни, али не­ви­де­ћи, оп­сед­ну­ти сно­ви­ма, али сле­пи за сву ствар­ност ужа­са ко­ји су се спре­ма­ли да до­не­су на овај свет. Ра­то­ви се ни­ка­да не од­ви­ја­ју ка­ко су за­ми­шље­ни. Ра­то­ви су увек, ре­као је Лин­колн, за­па­њу­ју­ћи.



Да ства­ри бу­ду го­ре, у том од­луч­ном тре­нут­ку европ­ске исто­ри­је, ве­ли­ке си­ле во­де ма­ли љу­ди. Не­ма ви­ше Би­змар­ка, Ди­зра­е­ли­ја, Глед­сто­на... Би­змарк је на при­мер сма­трао да Не­мач­ка мо­ра да одр­жи мир у Евро­пи и да по­мир­љи­во­шћу спре­ча­ва „ко­шмар­ну ко­а­ли­ци­ју про­тив Не­мач­ке”. Укла­ња­њем Би­змар­ка, Не­мач­ку су пре­у­зе­ли ам­би­ци­о­зни љу­ди без до­вољ­но др­жав­нич­ког ис­ку­ства, али са ве­ли­ким им­пе­ри­јал­ним сно­ви­ма. Пред­во­ђе­ни су не­ста­бил­ним, по не­ким ми­шље­њи­ма лу­дим, кај­зе­ром Вил­хел­мом Дру­гим. Ру­си­ју пред­во­ди не мно­го спо­соб­ни­ји Кај­зе­ров ро­ђак, Ни­ко­лај Дру­ги, ко­ји је об­у­ста­вио ре­фор­ме Сто­ли­пи­на и Ви­теа, и окру­жио се де­сни­чар­ским екс­тре­ми­сти­ма. Ни дру­ге ве­ле­си­ле не­ма­ју на че­лу ве­ли­ке др­жав­ни­ке. У том сми­слу, Ср­би­ја је са Ба­јом Па­ши­ћем би­ла по­зи­ти­ван из­у­зе­так.

У сва­ком слу­ча­ју, но­ва не­мач­ка ели­та, ко­ју је нај­ве­ћи кри­ти­чар не­мач­ке по­ли­ти­ке тог вре­ме­на исто­ри­чар Фриц Фи­шер на­звао са­ве­зом ви­со­ких пе­ћи и ви­те­шког по­се­да, ус­пе­ла је да то­ли­ко упла­ши Ве­ли­ку Бри­та­ни­ју да је ова зе­мља на­пу­сти­ла сво­ју „сјај­ну изо­ла­ци­ју”, са­вла­да­ла свој оп­се­сив­ни страх од Ру­си­је и при­шла ру­ско-фран­цу­ском са­ве­зу.
Аустро­у­гар­ска је да­ла свој пр­ви при­лог спи­ску са­мо­у­ни­шта­ва­ју­ћих за­блу­да ти­ме што је анек­ти­ра­ла Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну. Осим што је по­ве­ћа­ла број Ју­жних Сло­ве­на у сво­јој др­жа­ви, уз то и ве­о­ма не­за­до­вољ­них сво­јим по­ло­жа­јем, она је по­ни­зи­ла Ру­си­ју, ко­ја ни­је мо­гла да ис­тр­пи сле­де­ће та­кво по­ни­же­ње 1914. го­ди­не.

Све ве­ли­ке си­ле тог вре­ме­на су оп­сед­ну­те ути­ском. Ка­ко Ки­син­џер ка­же, све њих је об­у­зео па­ни­чан страх да би због по­мир­љи­вог ста­ва де­ло­ва­ле сла­бо и не­по­у­зда­но. Он­да би са­ве­зни­ци мо­гли да их на­пу­сте, па би оста­ли да се са­ми но­се са не­при­ја­тељ­ском ко­а­ли­ци­јом. Дру­гу не­во­љу је Ки­син­џер ви­део у сво­је­вр­сној игри бле­фи­ра­ња ко­ју су све си­ле та­да игра­ле. Ту игру Аме­ри­кан­ци зо­ву „пи­ли­ћи” и игра се та­ко што се два ауто­мо­би­ла за­ле­ћу је­дан у дру­ги, док се је­дан не упла­ши и не скре­не. Ова игра се од­ви­ја­ла не­ко­ли­ко пу­та пре Пр­вог свет­ског ра­та (Ма­ро­ко, Ли­би­ја, Пер­си­ја, Анек­си­ја БиХ, Бал­кан­ски ра­то­ви) и сва­ки пут је не­ко по­пу­стио. По­што је су­дар сва­ки пут из­бег­нут, игра­чи су за­бо­ра­ви­ли ко­ли­ко је ова игра опа­сна.

За­пра­во, сви су за­бо­ра­ви­ли ко­ли­ко је рат стра­шан. Са­мо су Бал­кан­ци ма­сов­но осе­ти­ли стра­хо­те мо­дер­ног ра­та. У Евро­пи, пи­ше Хоб­сба­ум, од 1871. го­ди­не ни­је би­ло ра­та у ко­ме је вој­ник не­ке за­пад­не си­ле пу­цао на вој­ни­ка дру­ге за­пад­не си­ле. Би­ло је ра­то­ва у ко­ло­ни­ја­ма, или на ју­гу ру­ске ца­ре­ви­не, али они су во­ђе­ни са не­јед­на­ким про­тив­ни­ци­ма, па су ско­ро увек би­ли три­јум­фал­не по­бе­де европ­ских си­ла. Та­ко је у би­ци код Ом­дур­ма­на у Су­да­ну по­ги­ну­ло 47 Бри­та­на­ца и 10.000 исла­ми­стич­ких бо­ра­ца на про­тив­нич­кој стра­ни.

По­бе­да Ја­па­на 1905. го­ди­не би­ла је пр­ва по­бе­да остат­ка све­та над Евро­пља­ни­ма. Ни­ко се у Евро­пи ни­је се­ћао стра­хо­та Крим­ског ра­та, а аме­рич­ки гра­ђан­ски рат у ко­ме су се по­ја­ви­ла не­ка мо­дер­на оруж­ја као ми­тра­љез, ни­је био до­вољ­но за­па­жен. Рат се не сма­тра стра­шним, део ства­ра­ла­ца га чак при­жељ­ку­је. Џорџ Бер­нард Шо пи­ше у јед­ном пи­сму 1902. го­ди­не: „Ни­је из­ве­сно да ће же­на из­гу­би­ти си­на ако оде на фронт; у ства­ри, руд­ни­ци и же­ле­знич­ке ра­ди­о­ни­це су опа­сни­ја ме­ста од вој­нич­ког ло­го­ра”. И за­и­ста, ви­ше је љу­ди ги­ну­ло у руд­ни­ци­ма не­го у ко­ло­ни­јал­ним ра­то­ви­ма, са из­у­зет­ком бур­ских ра­то­ва у Ју­жној Афри­ци. Ни­че пред­ви­ђа и по­здра­вља бу­ду­ћи рат у Во­љи за моћ,  рат ко­ји ће ре­ћи „да”  вар­ва­ри­ну и ди­вљој жи­во­ти­њи у на­ма.

Ма­ри­не­ти пи­ше 1909. го­ди­не да ће ита­ли­јан­ски фу­ту­ри­сти ве­ли­ча­ти рат, „ту је­ди­ну хи­ги­је­ну све­та... див­не иде­је за ко­је вре­ди умре­ти и пре­зир пре­ма же­на­ма”. Чак је и Шер­лок Холмс, у сво­јој по­след­њој аван­ту­ри („Ње­гов по­след­њи на­клон”), ре­као Вот­со­ну да ће олу­ја ко­ја се спре­ма раш­чи­сти­ти про­стор за чи­сти­ју, бо­љу, сна­жни­ју зе­мљу.

Сва­ко је имао сво­ја оче­ки­ва­ња од ра­та, а сва су би­ла за­блу­де. Нем­ци су оче­ки­ва­ли да се по­но­ви фран­цу­ско-пру­ски рат, што зна­чи да бр­зо за­у­зму Па­риз. Раз­ли­ка је би­ла у то­ме што би се у но­вом ра­ту од­мах окре­ну­ли на Ис­ток, и ко­ри­шће­њем над­моћ­не не­мач­ке же­ле­зни­це и рат­не тех­но­ло­ги­је по­ра­зи­ли Ру­си­ју, пре не­го што она стиг­не да рас­по­ре­ди сво­је огром­не, али тро­ме сна­ге. Фран­цу­зи су ве­ро­ва­ли, да ће уз по­моћ Бри­та­на­ца, из­бе­ћи 1870. Бри­тан­ци су ми­сли­ли да ће рат би­ти мо­дер­ни­зо­ва­на вер­зи­ја ра­та са На­по­ле­о­ном 1814. Аустро­у­гар­ска је сма­тра­ла да ће са шест кор­пу­са за че­ти­ри не­де­ље за­у­зе­ти це­лу Ср­би­ју. Сви су би­ли уве­ре­ни да ће се рат за­вр­ши­ти до Бо­жи­ћа.

Сва оче­ки­ва­ња су се по­ка­за­ла као за­блу­де. Бр­зо­мет­на ар­ти­ље­ри­ја и ми­тра­ље­зи су уби­ја­ли на де­се­ти­не хи­ља­да љу­ди по да­ну по­је­ди­нач­не бит­ке. Европ­ске си­ле су их ви­де­ле у деј­ству по Афри­кан­ци­ма и Ази­ја­ти­ма, али су пре­ви­де­ли ка­ко из­гле­да ка­да и не­при­ја­тељ рас­по­ла­же истим та­квим уби­лач­ким ма­ши­на­ма. Огром­не фло­те гра­ђе­не за еп­ске бит­ке на мо­ру би­ле су бло­ки­ра­не ми­на­ма, тор­пе­ди­ма и под­мор­ни­ца­ма. Тре­ба­ло је да пад­ну сто­ти­не хи­ља­да вој­ни­ка да се на­пу­сти ста­рин­ски на­чин ју­ри­ша­ња у ус­прав­ном хо­ду и у уре­ђе­ним ре­до­ви­ма. До­бра илу­стра­ци­ја ка­ко бе­сми­сле­но из­гле­да ста­рин­ски ју­риш у но­вом ра­ту је крај фил­ма Га­ли­по­ље.  Из­гле­да да су срп­ски вој­ни­ци пре дру­гих на­у­чи­ли тех­ни­ку кре­та­ња у сит­ним ско­ко­ви­ма и за­ле­га­ња, при­ме­ре­ну ми­тра­ље­ској бор­би.

Ср­би су би­ли ме­ђу рет­ким на­ро­ди­ма ко­ји су до­че­ка­ли рат без оду­ше­вље­ња. Еуфо­ри­ја је за­хва­ти­ла и оне ко­ји би мо­ра­ли да бу­ду про­тив ра­та. Чак је и огром­на не­мач­ка со­ци­јал­де­мо­кра­ти­ја под­ле­гла шо­ви­ни­стич­ком рас­по­ло­же­њу, за раз­ли­ку од срп­ских со­ци­ја­ли­ста. Уоста­лом, не­ма срп­ског по­ли­ти­ча­ра ко­ји је за рат у ле­то 1914. Про­тив­но пред­ра­су­да­ма, Ср­би­ја је би­ла оаза ра­ци­о­нал­но­сти и опре­за у рат­ном хи­сте­ри­јом за­хва­ће­ној Евро­пи.

Пре­драг Мар­ко­вић

објављено: 28.06.2014.

OOOOddlican tekst.

Da se nadovezem sa nekim mojim utiscima.

--
I upravo zato sto je bila zaboravljena strahota rata, Veliki Rat je bio jeziv i izgubljena je romanticna slika rata.

Svima je postalo jasno da borba u rovovima, bojnim otrovima, minama i bodljikavim zicama nije nimalo herojska stvar.

Kazu da je preciznost vojnika prema neprijatelju bila negdje oko 50%.. polunamjerno.
Covjek je zaboravio da puca na covjeka.

Pacifizam nije bila prejaka struja prije 1 rata. Ako si momcina ti si za vojnicinu i tu nema dilema.
Za kralja, cara, narod.. i sl.
--
Upravo zato je u II ratu bila neophodna jaka propaganda i potpuna dehumanizacija neprijatelja.
Kad se boris protiv nize rase/poluljudi onda nije problem pucat.. ti pravis cistku zapravo.

---
--
Takodje kazu da je smjenjivanje Bizmarka (I danas se jedan model zdravstvenog osiguranja zove po Bizmarku.. covjek je bio inovator)
kao faktora stabilnosti i ultrasposobnog politicara bila najveca greska tog perioda.
Fakticki to je i dovelo da nereda.