Разумна капитулација :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Предраг Марковић

Разумна капитулација

Ми данас нисмо никаква атрактивна удавача, већ хендикепирана сиротица коју нико неће. Да смо миражџика, другачије би све изгледало

Радмила Станковић

На крају књиге Тито – поговор, аутор Предраг Ј. Марковић, историчар, каже за Тита да он као да је удружио више судбина и више људи у свом пустоловном животу: „Ако сам у нешто сигуран, јесте то да је његов историјски лик јединствен и непоновљив, као и његово време.“

Ова занимљива и забавна књига (издавач Службени гласник) резултат је рада нашег саговорника и писца Владимира Кецмановића. На левој страни је Марковићев, а на десној Кецмановићев текст. И обојица, поводом Броза, имају асоцијацију на један од најзанимљивијих ликова из светске књижевности, варалицу Феликса Крула, јунака Томаса Мана. Иначе, Предраг Ј. Марковић (48) је написао неколико књига и више десетина студија, претежно из области друштвене историје и историје културе. Запослен је у Институту за савремену историју, а предаје на Факултету за медије и комуникације. Поводом Тита каже нам да спада ваљда у прву генерацију „младих“ који према Титу нису имали никакву емоцију. Он му је био занимљив као историјска личност, без икаквог личног односа.

Како бисте описали 20. век у односу на неки други век, како бисте га вредновали?

Један од највећих историчара света, Британац Ерик Хобсбаум, који је умро 2012. у 95. години, рекао је за 20 век да је то век који је показао најбоље и најгоре особине човечанства. Потпуно се слажем са тим. Најбоље и најгоре ствари су се десиле у 20. веку. Најгори су били Холокауст, тотални рат, долазак на ивицу уништења... а истовремено су се десиле и најбоље ствари. Освајање слободе, технолошки напредак, незамисливо благостање. Људи у 20. веку су дошли до благостања које је раније било непознато. Највећи умови света, моћници, умирали су од баналних ствари као што је обична инфекција и слично, што је у 20. веку или искорењено или стављено под контролу. Цар Душан и Александар Македонски су умрли од неких обичних заразних болести. Погледајте тако на ствари и лако ћете закључити колика је привилегија, са медицинске тачке гледишта, живети у 20. веку. Наравно, форме разарања и уништења које су се догодиле у 20. веку су такође незабележене. Раније човек није толико уништавао, од природе до других људи. Због свега тога, не постоји противречније доба људске историје од века који је за нама.

На недавној промоцији књиге Добрице Ћосића Косово 1966-2013 казали сте да су Немци према Србима, када је о Косову реч, били много беневолентнији 1941 године него данас. Због чега?

Мало намерно сам направо ту досетку. У Другом светском рату Србија је, уз Пољску, Словенију и Чешку, била најпониженија земља. Ипак, та понижена Србија у то време има границу јужно од Ибра. Данашњи Немци који нас као воле, не дају нам ни то што смо имали пре 70 година. Нећемо имати границу ни на Ибру, а камоли јужно од Ибра. Нацистичка Немачка је из својих разлога толерисала српску власт на Косову, а данашња је не толерише.

Срби су били много лоши с краја 20 века?

Не могу да објасним зашто су бољи пријатељи немачке Европе косовски Албанци, ако се зна да нема тог злочина и криминала у који нису укључени косовски лидери. Имате случај уредника најугледнијег косовског недељника који је у случају Харадинај уцењивао сведоке. Можете ли да замислите вашег Ћулибрка (Милан Ћулибрк, главни и одговорни уредник НИН-а, Р.С.) или Жарета (Драгољуб Жарковић, главни и одговорни уредник недељника Време, Р.С.) како раде тако нешто? Не можете, наравно. Замислите какав је то ниво друштва где уредник најугледнијег недељника то ради? Да ли је могуће да је такво друштво заслужило већу подршку од друштва Србије?

Срби су оптужени за етничко чишћење више него сви други народи заједно?

А ко није био националиста у бившој Југославији? Да ли Хрвати можда нису извршили етничко чишћење над Србима? Хрвати су вршили етничко чишћење над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату, после тог рата су то чинили над Италијанима и Немцима, и сада опет над Србима. Они су шампиони етничког чишћења.

То су историјске чињенице, али светско јавно мњење је уверено да су то Срби?

Не видим никакав интерес страних сила кад је о Косову реч. Тај мит о Бондстилу је чиста глупост, Бондстил је на путу за нигде. Они који имају огромне базе у Румунији и Бугарској, у Грчкој и Турској, шта ће њима база на месту које нема пута? Хоћете ми рећи где води пут за Урошевац? Не видим да су ти наши митови о неком војно-стратешком значају на било каквим реалним основама. И тај лигнит који се помиње, сумњам да би се све ово радило због једног рудника лигнита? Или је у питању нешто сасвим друго.

Шта је у питању?

Код релативно малих проблема, као што је Косово за Америку, много су ефикаснија та ситна лобирања, ситне корупције. Америка не може да се купи на питању Турске или на питању Израела, али овде где нема нарочитог интереса, мало новца уложеног на праву ствар има велики ефекат. Суштина је у систематском куповању малих бирократа.

А Србија је непрестано губила углед од последње деценије прошлог века?

Срби, који су се толико борили за Југославију, оптужени су као једини кривци за њено разарање. Нико од Срба није више желео да остане Југославија, и нико није више од Срба волео да живи у Југославији. А слика у светском мњењу о распаду Југославије је потпуно обрнута. Народ који је једини желео ту Југославију, оптужен је као једини кривац за њен распад. Добар имиџ Југославије прешао је на Словенију, Хрватску, чак и Босну, а кривци су само зли српски националисти. Неће нас ваљда неко убедити да другде није било националиста? Погледајте овакав пример.

Самозвани интелектуалци, критичари културе, праве од српских фолк звезда некакве националистичке феномене. Има једна глупа теорија по којој је фолк везан за национализам. Имате књигу о Баји Малом Книнџи, а нико не зна ко је Баја Мали Книнџа. А Томпсон пуни стадионе. Цеца Ражнатовић је мултикултурна, толерантна, глобална певачица у односу на Томпсона. На том нивоу звезда, код нас не постоји националистички дискурс.

Код нас се дуго говорило да је турбо-фолк заправо производ деведесетх, међутим, он не престаје ни 2014. Речју, није и за то био крив Милошевић?

Турбо-фолк је процветао после 2000. Што би рекли комунисти, ми Срби се лако самокритикујемо. А погледајмо једну упоредну перспективу. Рецимо, колика је отвореност нашег друштва за људе других националности. Можете ли да замислите да су велики руководиоци у Црној Гори, која није ратовала са нама, Србијанци из Ниша, на пример? А да не говоримо о Загребу. Не можете, наравно. Чак и у најгорим временима, ми смо били људски, друштвено отворени за људе, а о другим културама да не говоримо. Упоредите програме радио-станица у Србији и Хрватској, па ћете доћи до поражавајућег податка по нас кад је реч о емитовању српске музике у Хрватској у односу на емитовање хрватске музике у Србији. Можете рећи да је хрватска музика квалитетнија, али суштина је у нашој отворености према музици која долази из Хрватске, и у њиховој затворености.

Чиме бисте објаснили чињеницу да је од 2000 године до данас статус и положај културе у Србији тако рапидно пао?

Издвајања за културу су драматично смањена у целој источној Европи. Социјалистички режими су свуда много улагали у културу, тачније социјализам је највише улагао у културу, али је то данас, у читавој Европи, на најнижем нивоу. Либерална економија је готово равнодушна према култури. Људи који се баве културом немају тај статус и тај престиж као што су га имали људи у земљама социјализма. То је било добра мешавина деветнаестовековне традиције, када су интелектуалци били нека врста националних месија, и социјалистичке народно-просветитељске традиције. Идеја социјализма је да васпита и образује народ. У томе је, рецимо, разлика између гулага и нацистичког логора. Идеја гулага, или Голог отока, на пример, била је да се њихови затвореници морају перманентно преваспитавати, дакле, и на месту као што је логор, комунисти су имали идеју да преваспитају логораше.

Зар није јасно да су политичари после 2000 године културу заменили естрадом?

Имате чињеницу да се последњих деценија променио укус публике. Погледајте само да су се осамдесетих година у поп песмама помињали и цитирали писци. Бајага, рецимо, у песмама из тог времена цитира Маркеса и Ремарка. Можете ли замислити да данас у поп тексту неко цитира Пола Остера, на пример? Осамдесетих година је писац тих текстова рачунао да ће неко препознати алузију, да ће разумети ту врсту идеје, а данас је то незамисливо. Променио се начин конзумирања културе, озбиљно је нарушена култура читања. Некада се сматрало нормалним да младић који изведе девојку зна неку песму, неки Преверов стих. Сада Превера не зна ни студент књижевности. Студент француског не зна најпознатију песму Жака Превера. А да не говоримо о домаћим песницима. Данас не постоји никакав канон шта је то што млади човек треба да зна кад је реч о националној кутлури, на пример? Око тога не постоји консензус ни међу критичарима ни међу ствараоцима.

Постоји ли и данас историја у служби политике?

Историја није у служби политике, јер једноставно нема политике. Државни правац ове земље мења се на годишњем нивоу. Радикали из 2003. имају потпуно другачије ставове о историји од мутираних напредњака из 2011. Вучић данас цитира идеје Латинке Перовић! То је онај чувени текст о изградњи железнице као примеру антимодерности народа. Све и да хоћете да будете у служби политике, како можете ако они мењају мишљење на годину дана. И још нешто. Да би једна политика инструментализовала науку, мора да буде озбиљна и моћна, која зна шта хоће и има неку визију. Замислите да историчар неколико година гради озбиљну националистичку историју, а онда ти његови ментори за које је то радио преко ноћи постану највећи Европејци? Иначе, не би уопште било лоше када би држава знала шта хоће од науке. Али, она нема никакву идеју и тако ми немамо никакву научну политику.

Шта нама дође цар Константин, а шта Његош, чијих смо 200 година од рођења заборавили, као што упадљиво само ми славимо 1.700 година од Миланског едикта?

Са Константином је испала спрдња јер тај јубилеј нико у свету није ни приметио осим нас. Константин је дете војног лица које се родило у Наисусу, као што се Џони Штулић као дете војног лица родио у Скопљу. По тој логици би Скопље требало да слави рођендан Џонија Штулића. А кад је о Његошу реч, такође нико није приметио 200 година од његовог рођења. У Црној Гори, вероватно, због тога што је био мало већи Србин него што то њима одговара, а овде је мало већи Србин него што је потребно у овом тренутку.

Ипак, власт одлучује шта се и како слави?

Да би власт о томе одлучивала морала би да има мало више од два месеца распон пажње. А наши политичари имају концентрацију као лептирови. Не верујем да о било чему размишљају бар 15 дана унапред.

Како бисте као историчар оценили договор у Бриселу?

Договор у Бриселу је одустајање од наше државности на Косову. То је било нужно, али није требало да се слави као победа. То је иста врста „победе“ као што смо славили после бомбардовања НАТО. Капитулација је неки пут једино разумно решење, али тада се нико не хвали да је победио. Побеђује онај ко има ресурсе. Милош Обреновић је новцем купио аутономију. Србија у Првом светском рату је имала најстабилнију могућу валуту поред швајцарског франка. Ми данас нисмо никаква атрактивна удавача, већ хендикепирана сиротица коју нико неће. Да смо миражџика, другачије би све изгледало. Све те ствари идејне природе бледе пред атрактивношћу привреде. А ми ту баш немамо чиме да се похвалимо.

НИН