Предраг Марковић


Разумна капитулација


Ми данас нисмо никаква атрактивна удавача, већ хендикепирана сиротица коју нико неће. Да смо миражџика, другачије би све изгледало


Радмила Станковић

На крају књиге Тито – поговор, аутор Предраг Ј. Марковић, историчар, каже за Тита да он као да је удружио више судбина и више људи у свом пустоловном животу: „Ако сам у нешто сигуран, јесте то да је његов историјски лик јединствен и непоновљив, као и његово време.“

Ова занимљива и забавна књига (издавач Службени гласник) резултат је рада нашег саговорника и писца Владимира Кецмановића. На левој страни је Марковићев, а на десној Кецмановићев текст. И обојица, поводом Броза, имају асоцијацију на један од најзанимљивијих ликова из светске књижевности, варалицу Феликса Крула, јунака Томаса Мана. Иначе, Предраг Ј. Марковић (48) је написао неколико књига и више десетина студија, претежно из области друштвене историје и историје културе. Запослен је у Институту за савремену историју, а предаје на Факултету за медије и комуникације. Поводом Тита каже нам да спада ваљда у прву генерацију „младих“ који према Титу нису имали никакву емоцију. Он му је био занимљив као историјска личност, без икаквог личног односа.



Како бисте описали 20. век у односу на неки други век, како бисте га вредновали?

Један од највећих историчара света, Британац Ерик Хобсбаум, који је умро 2012. у 95. години, рекао је за 20 век да је то век који је показао најбоље и најгоре особине човечанства. Потпуно се слажем са тим. Најбоље и најгоре ствари су се десиле у 20. веку. Најгори су били Холокауст, тотални рат, долазак на ивицу уништења... а истовремено су се десиле и најбоље ствари. Освајање слободе, технолошки напредак, незамисливо благостање. Људи у 20. веку су дошли до благостања које је раније било непознато. Највећи умови света, моћници, умирали су од баналних ствари као што је обична инфекција и слично, што је у 20. веку или искорењено или стављено под контролу. Цар Душан и Александар Македонски су умрли од неких обичних заразних болести. Погледајте тако на ствари и лако ћете закључити колика је привилегија, са медицинске тачке гледишта, живети у 20. веку. Наравно, форме разарања и уништења које су се догодиле у 20. веку су такође незабележене. Раније човек није толико уништавао, од природе до других људи. Због свега тога, не постоји противречније доба људске историје од века који је за нама.


На недавној промоцији књиге Добрице Ћосића Косово 1966-2013 казали сте да су Немци према Србима, када је о Косову реч, били много беневолентнији 1941 године него данас. Због чега?

Мало намерно сам направо ту досетку. У Другом светском рату Србија је, уз Пољску, Словенију и Чешку, била најпониженија земља. Ипак, та понижена Србија у то време има границу јужно од Ибра. Данашњи Немци који нас као воле, не дају нам ни то што смо имали пре 70 година. Нећемо имати границу ни на Ибру, а камоли јужно од Ибра. Нацистичка Немачка је из својих разлога толерисала српску власт на Косову, а данашња је не толерише.

Срби су били много лоши с краја 20 века?

Не могу да објасним зашто су бољи пријатељи немачке Европе косовски Албанци, ако се зна да нема тог злочина и криминала у који нису укључени косовски лидери. Имате случај уредника најугледнијег косовског недељника који је у случају Харадинај уцењивао сведоке. Можете ли да замислите вашег Ћулибрка (Милан Ћулибрк, главни и одговорни уредник НИН-а, Р.С.) или Жарета (Драгољуб Жарковић, главни и одговорни уредник недељника Време, Р.С.) како раде тако нешто? Не можете, наравно. Замислите какав је то ниво друштва где уредник најугледнијег недељника то ради? Да ли је могуће да је такво друштво заслужило већу подршку од друштва Србије?

Срби су оптужени за етничко чишћење више него сви други народи заједно?

А ко није био националиста у бившој Југославији? Да ли Хрвати можда нису извршили етничко чишћење над Србима? Хрвати су вршили етничко чишћење над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату, после тог рата су то чинили над Италијанима и Немцима, и сада опет над Србима. Они су шампиони етничког чишћења.

То су историјске чињенице, али светско јавно мњење је уверено да су то Срби?

Не видим никакав интерес страних сила кад је о Косову реч. Тај мит о Бондстилу је чиста глупост, Бондстил је на путу за нигде. Они који имају огромне базе у Румунији и Бугарској, у Грчкој и Турској, шта ће њима база на месту које нема пута? Хоћете ми рећи где води пут за Урошевац? Не видим да су ти наши митови о неком војно-стратешком значају на било каквим реалним основама. И тај лигнит који се помиње, сумњам да би се све ово радило због једног рудника лигнита? Или је у питању нешто сасвим друго.

Шта је у питању?

Код релативно малих проблема, као што је Косово за Америку, много су ефикаснија та ситна лобирања, ситне корупције. Америка не може да се купи на питању Турске или на питању Израела, али овде где нема нарочитог интереса, мало новца уложеног на праву ствар има велики ефекат. Суштина је у систематском куповању малих бирократа.

А Србија је непрестано губила углед од последње деценије прошлог века?

Срби, који су се толико борили за Југославију, оптужени су као једини кривци за њено разарање. Нико од Срба није више желео да остане Југославија, и нико није више од Срба волео да живи у Југославији. А слика у светском мњењу о распаду Југославије је потпуно обрнута. Народ који је једини желео ту Југославију, оптужен је као једини кривац за њен распад. Добар имиџ Југославије прешао је на Словенију, Хрватску, чак и Босну, а кривци су само зли српски националисти. Неће нас ваљда неко убедити да другде није било националиста? Погледајте овакав пример.

Самозвани интелектуалци, критичари културе, праве од српских фолк звезда некакве националистичке феномене. Има једна глупа теорија по којој је фолк везан за национализам. Имате књигу о Баји Малом Книнџи, а нико не зна ко је Баја Мали Книнџа. А Томпсон пуни стадионе. Цеца Ражнатовић је мултикултурна, толерантна, глобална певачица у односу на Томпсона. На том нивоу звезда, код нас не постоји националистички дискурс.

Код нас се дуго говорило да је турбо-фолк заправо производ деведесетх, међутим, он не престаје ни 2014. Речју, није и за то био крив Милошевић?

Турбо-фолк је процветао после 2000. Што би рекли комунисти, ми Срби се лако самокритикујемо. А погледајмо једну упоредну перспективу. Рецимо, колика је отвореност нашег друштва за људе других националности. Можете ли да замислите да су велики руководиоци у Црној Гори, која није ратовала са нама, Србијанци из Ниша, на пример? А да не говоримо о Загребу. Не можете, наравно. Чак и у најгорим временима, ми смо били људски, друштвено отворени за људе, а о другим културама да не говоримо. Упоредите програме радио-станица у Србији и Хрватској, па ћете доћи до поражавајућег податка по нас кад је реч о емитовању српске музике у Хрватској у односу на емитовање хрватске музике у Србији. Можете рећи да је хрватска музика квалитетнија, али суштина је у нашој отворености према музици која долази из Хрватске, и у њиховој затворености.

Чиме бисте објаснили чињеницу да је од 2000 године до данас статус и положај културе у Србији тако рапидно пао?

Издвајања за културу су драматично смањена у целој источној Европи. Социјалистички режими су свуда много улагали у културу, тачније социјализам је највише улагао у културу, али је то данас, у читавој Европи, на најнижем нивоу. Либерална економија је готово равнодушна према култури. Људи који се баве културом немају тај статус и тај престиж као што су га имали људи у земљама социјализма. То је било добра мешавина деветнаестовековне традиције, када су интелектуалци били нека врста националних месија, и социјалистичке народно-просветитељске традиције. Идеја социјализма је да васпита и образује народ. У томе је, рецимо, разлика између гулага и нацистичког логора. Идеја гулага, или Голог отока, на пример, била је да се њихови затвореници морају перманентно преваспитавати, дакле, и на месту као што је логор, комунисти су имали идеју да преваспитају логораше.

Зар није јасно да су политичари после 2000 године културу заменили естрадом?

Имате чињеницу да се последњих деценија променио укус публике. Погледајте само да су се осамдесетих година у поп песмама помињали и цитирали писци. Бајага, рецимо, у песмама из тог времена цитира Маркеса и Ремарка. Можете ли замислити да данас у поп тексту неко цитира Пола Остера, на пример? Осамдесетих година је писац тих текстова рачунао да ће неко препознати алузију, да ће разумети ту врсту идеје, а данас је то незамисливо. Променио се начин конзумирања културе, озбиљно је нарушена култура читања. Некада се сматрало нормалним да младић који изведе девојку зна неку песму, неки Преверов стих. Сада Превера не зна ни студент књижевности. Студент француског не зна најпознатију песму Жака Превера. А да не говоримо о домаћим песницима. Данас не постоји никакав канон шта је то што млади човек треба да зна кад је реч о националној кутлури, на пример? Око тога не постоји консензус ни међу критичарима ни међу ствараоцима.

Постоји ли и данас историја у служби политике?

Историја није у служби политике, јер једноставно  нема политике. Државни правац ове земље мења се на годишњем нивоу. Радикали из 2003. имају потпуно другачије ставове о историји од мутираних напредњака из 2011. Вучић данас цитира идеје Латинке Перовић! То је онај чувени текст о изградњи железнице као примеру антимодерности народа. Све и да хоћете да будете у служби политике, како можете ако они мењају мишљење на годину дана. И још нешто. Да би једна политика инструментализовала науку, мора да буде озбиљна и моћна, која зна шта хоће и има неку визију. Замислите да историчар неколико година гради озбиљну националистичку историју, а онда ти његови ментори за које је то радио преко ноћи постану највећи Европејци? Иначе, не би уопште било лоше када би држава знала шта хоће од науке. Али, она нема никакву идеју и тако ми немамо никакву научну политику.

Шта нама дође цар Константин, а шта Његош, чијих смо 200 година од рођења заборавили, као што упадљиво само ми славимо 1.700 година од Миланског едикта?

Са Константином је испала спрдња јер тај јубилеј нико у свету није ни приметио осим нас. Константин је дете војног лица које се родило у Наисусу, као што се Џони Штулић као дете војног лица родио у Скопљу. По тој логици би Скопље требало да слави рођендан Џонија Штулића. А кад је о Његошу реч, такође нико није приметио 200 година од његовог рођења. У Црној Гори, вероватно, због тога што је био мало већи Србин него што то њима одговара, а овде је мало већи Србин него што је потребно у овом тренутку.

Ипак, власт одлучује шта се и како слави?

Да би власт о томе одлучивала морала би да има мало више од два месеца распон пажње. А наши политичари имају концентрацију као лептирови. Не верујем да о било чему размишљају бар 15 дана унапред.

Како бисте као историчар оценили договор у Бриселу?

Договор у Бриселу је одустајање од наше државности на Косову. То је било  нужно, али није требало да се слави као победа. То је иста врста „победе“ као што смо славили после бомбардовања НАТО. Капитулација је неки пут једино разумно решење, али тада се нико  не хвали да је победио. Побеђује онај ко има ресурсе. Милош Обреновић је новцем купио аутономију. Србија у Првом светском рату је имала најстабилнију могућу валуту поред швајцарског франка. Ми данас нисмо никаква атрактивна удавача, већ хендикепирана сиротица коју нико неће. Да смо миражџика, другачије би све изгледало. Све те ствари идејне природе бледе пред атрактивношћу привреде. А ми ту баш немамо чиме да се похвалимо.



НИН

Dosta lepo receno...

Dobar je i pametan lik, secam ga se jos sa "Kviskoteke". 

 

A bas je nedavno bio sa Oliverom kod I. Ivanovica

No, sto se mene tice - koncentracija kao u leptira je pobedila 

pametni su ljudi, ti istoričari

I ja to kazem  

паметан историчар, неоптерећен гледањем у прошлост и у стању да види даље од свог носа кад је у питању будућност је бре јбна реткост. Ваљда им је то професионална деформација ...  

Иначе после ове естрадно-педерско-матор-коњ-позира-ко-сватка-мавена слике сам хтео да одустанем од читања текста... ал зајебао бих се ... човек је стварно брдо паметних ствари рекао без да је направио иједан једини фејл ил лупио иједну једину глупост...

Алистере... по ко зна који пут ... свака част на теми  

ovo za gledanje u prošlost je profesionalna deformacija, a ovo za nos je više preduslov

у принципу ... није да се баш слажемо у тој констатацији ... ал није ни да се не слажемо 

E, ne znam sto se tako slikao i meni bilo malko cudno, on je ozbiljan covek - ima jos jedna gde bi moglo da se oceni lokacija - nisam dugo prosla tuda, ali cini mi se da su u pitanju stepenice kod Brankovog mosta

A ovo sto si rekao za istoricare i retkost - pa ja nekako bas to i ocekujem od njih - da zahvaljujuci svom poznavanju istorije (svega sto to vec podrazumeva) mogu da vide sta bi se moglo odigrati u buducnosti - pogotovo bi to trebalo da budu u stanju oni koji se, kao i g. Markovic, bave nama blizom istorijom





Hvala Vi   

нема ви на чеме 


исувише концентрисани на један аспект ... нема шансе да им то не искриви поглед у дијаметрално супротан аспект... јебемлига тако контам, можда сам и у криву 

Citao jedan njegov intervju u Novostima pre nekog vremena gde je isto lepo pricao. Evo, mislim da je ovo...

Predrag Marković: Trebaju nam čudotvorci

Istoričar Predrag Marković o našoj gladi za podelama, ljubavi zapada i rađanju novog rimskog carstva: I kada bismo ovog časa priznali Kosovo mi ni za pedalj ne bismo bili bliži EU

OVDE je apatija zavladala do te mere da nam je i ova predizborna kampanja nekako mlaka. Nema mnogo teških reči, optužbi, otrovnih strelica. Birači su malodušni, a vidim i da političari nisu puni žara.

Predrag Marković, doktor istorijskih nauka, ovako vidi ko zna koje po redu "sudbonosne izbore" koji su pred nama. Sa njim u vaskršnjem broju "Novosti" govorimo o neuzvraćenoj ljubavi Zapada, našoj gladi za podelama, obnovi Svetog rimskog carstva i novog socijalizma.

* Šta je uzrok našoj kolektivnoj anesteziji koju pominjete: protraćene nade, nedorasla elita ili višak istorije?

- To je zbog toga što na našu sudbinu ne utiče mnogo garnitura na vlasti. Okviri za politiku su nam nametnuti stalnim interesima velikih sila i žestokom ekonomskom krizom. Istorijska pouka kod dobrih državnika je što su imali sreće ili pameti da izaberu manje loše rešenje. Mi očigledno više nemamo dobrih rešenja i zato moramo da biramo najmanje loše. Više nije moguće naći neke čudotvorce koji bi pomenuta dva strašna spoljna zida mogli da probiju.

* Jedni čudotvorci nam obećavaju Evropu kao eldorado, a drugi je predstavljaju maltene kao naše gubilište. Ima li sredine?

- Nije to toliko drastična dilema, pošto su dve najveće stranke za Evropu. One partije koje su protiv EU su znatno manje. Mislim da je sada veća bitka oko toga ko je ubedljiviji Evropljanin, iako je članstvo u EU na dugom štapu. U najboljem slučaju, tek će treća vlada da nas uvede u EU, ako nam Brisel ne uvede neku vrstu posebnog statusa. Mnogi nagoveštavaju mogućnost da se EU interno podeli na A, B i C grupu.

* Mnogi upozoravaju da ćemo i put u "treću ligu" EU da platimo Kosovom? Je li to paprena cena?

- I kada bismo ovog časa priznali Kosovo mi ni za pedalj ne bismo bili bliži EU. Sve dok mi ne priznamo Kosovo ono neće imati državnost. Ali, pitam se da li smo ikada u poslednjih sto godina držali Kosovo? Bojim se da nikada nismo imali rešenje za Albance koji su otvoreno mrzeli našu državu. Sada vidimo birokratsku želju sila da se to pitanje skine sa dnevnog reda. Kosovo je bunar koji je progutao najveće pare po stanovniku u istoriji EU. A, rezultata nema, pošto još nije država i verovatno nikada i neće biti.

* Kako Srbija da se održi na nogama podeljena između teza da se okanemo istorije i gledamo u budućnost, a da se u isti mah suočimo sa svojom prošlošću?

- Deo naših autošovinista traži gore stvari od nas nego što su tražili Amerikanci od Nemaca ili Japanaca 1945. Kritičko preispitivanje prošlosti je obaveza svake države, ali da li je iko tražio od Hrvata da preispitaju "Oluju"? Je li ta akcija bila humanistički projekat?

* Da li je preterivanje reći da su najbučniji branitelji tekovina Zapada uglavnom oni koji sa Zapadom opšte smo kroz fri šopove na aerodromima?

- Kod nas postoji čvrsta veza između dogmatskih komunista i današnjih mondijalista. Mondijalisti su po svemu - komunisti. Oni bi da hapse. Kao što je komunistima bila Moskva, sada je njihova neokominterna u Briselu i Vašingtonu. Ti neokomunisti, u nekim ekstremnijim slučajevima, najviše liče na ljotićevce. To su oduševljeni kolaboracionisti.

* Tvrdite li i dalje da je naša ljubav prema Zapadu u suštini mazohistička?


- Bilo bi dobro da možemo da budemo zapadno društvo, ali tu je problem što je ta ljubav jednostrana. Očigledno je da nas neke zemlje u Evropi neće.

* Da li je to zato što nas vekovima vide kao male Ruse? Verujete li u teoriju da su i bombe 1999. bile "pedagoška lekcija" za sve potencijalne saveznike Moskve?

- Postoji zaista ta teorija. Neki naučnici smatraju da je to kažnjavanje Srbije bila zapravo pokazna vežba kako prolaze potencijalni ruski saveznici. Inače, naša cela politička elita 19. veka je izrazito zapadnjačka. Naš prvi ustav je, u stvari, belgijski ustav. Nismo baš toliko slični Rusima. Zapanjilo me kada sam nedavno pročitao elaborat bivšeg američkog ambasadora Mantera koji je napisao da su Srbi voleli Tita zato što je bio dobar sa Rusima. Dakle, iza mnogih stavova velikih sila o nama krije se površnost i improvizacija. A, kad ste mali, to vas mnogo košta.

* Može li Rusija da nam bude zamena za Evropu, kako preporučuju neki?

- Nisam siguran. Nismo mi visoko na njihovoj listi prioriteta. Ali, kad je Rusija na kolenima, teško nama. Zahvaljujući njima uspeli smo u Prvom svetskom ratu da se konsolidujemo posle povlačenja preko Albanije. Ipak, u San Stefanu podržali su Bugarsku, jer im je bilo stalo do izlaza na topla mora. Dakle, velike sile ne vole, one imaju interese. Kad bismo mogli da biramo, idealno bi bilo da igramo kao Tito. On je imao tri oslonca: SSSR, Ameriku i nesvrstane.

* Ta rastrzanost između Istoka i Zapada dovela je do podele na dve Srbije. Priznajete li je?

- Ta podela ne dotiče ogromnu većinu ljudi. To je jedna beogradska salonska ujdurma. Zato nikada neću pristati na tu podelu.

* Otkuda ta ubilačka težnja za atomizacijom srpskog bića? Je li tačno da je u Drugom svetskom ratu mala Srbija imala 16 zavađenih vojski?

- Tačno je. To cepanje i nesloga nas uvek zadesi kada nemamo jasnu viziju. Poslednji svetski rat je upravo bio takav momenat. Tada su samo komunisti imali viziju šta hoće da urade. U to vreme Srbija je imala loš status u evropskom poretku i to se odrazilo na ljude. A, i nacisti su želeli da pocepaju srpski prostor.

* Sa pričom o rehabilitaciji Draže Mihailovića ponovo su otvorene stare rane.Je li taj čin doprinos nacionalnom pomirenju ili revizija istorije?

- Sudbina pokreta otpora u Evropi zavisila je od toga koji se saveznik negde pre iskrcao. U Grčkoj su na terenu mnogo bili jači partizani, ali su Britanci podržali tamošnje "četnike". U Poljskoj je mnogo brojnija bila Armija Krajova, ali su sovjeti podržali partizane. Kod nas su partizani na terenu dobili građanski rat, a dobili su podršku SSSR, pa čak i nekih zapadnih saveznika. Optužiti Dražu da je fašista to je isto kao kada biste Degolu prilepili tu etiketu. Hrvati optužuju četnike za masakre, a skoro deset puta više hrvatskih civila ubili su partizani nego ravnogorci. Mnoge Dražine odluke su problematične, ali ne manje od poteza Stepinca koji je proglašen za sveca. Neće ovom narodu biti bolje ako rehabilituju Dražu, ali zar je problem da se kaže da mu suđenje nije bilo potpuno regularno?

* Liči li vam sve ovo što se danas dešava u svetu na "repliku" Drugog svetskog rata? Osokoljena Nemačka kroji EU po meri Četvrtog rajha, Amerika vodi oružani pohod na naftna polja...

- Očigledno je da Nemci dominiraju u novom evropskom poretku. Ne bih rekao da grade Četvrti rajh, već je to pre restauracija Svetog rimskog carstva, gde su Berlin i Pariz kao u srednjem veku formirali jedan blok. Ne verujem da će taj model da gurne planetu u ponor, pošto su za veliki rat potrebne dve strane. Trenutno gledamo intervencije jedne premoćne alijanse. To više liči na kolonijalne intervencije iz 19. veka.

* Danas su nekadašnje kolonije pretekle "gospodare". Okreće li se kolo sreće kada gledamo kako mladi Portugalci idu trbuhom za kruhom u Brazil, a nekada bosa Indija izrasta u vojnu i ekonomsku velesilu...

- Kina i Indija su bile centar civilizacije i tehnologije hiljadama godina. Za njih je pet vekova evropske dominacije samo epizodica. Ova promena centara moći o kojoj govorite je samo povratak na jednu mnogo stariju tradiciju.

* De li je realno rađanje novog socijalizma?

- Socijalizam je propao jer nije bio ekonomski efikasan. Svakako da me brine ukidanje jednakih šansi za sve ljude, što je osnovna mana liberalnog koncepta. Kako obezbediti socijalnu pravdu istovremeno sa efikasnom privredom pitanje je koje muči vekovima najmudrije glave. Mi ga sigurno ne možemo rešiti.

KORIDOR I MUZEJ

 * HOĆEMO li pre završiti Koridor 10 ili otvoriti Narodni muzej?
- To govori o našoj duhovnoj zapuštenosti. Koliko dugo smo samo obnavljali Narodnu biblioteku? Kraljevina Srbija je prugu Beograd - Niš završila za dve, tri godine bez ijednog kvalifikovanog radnika i inženjera. Sličnu deonicu puta mi danas ne bismo sagradili ni za deset godina. Koridor i Narodni muzej su dva lica jedne iste nebrige.

TITU MERE REDOVE

 * JESTE li zadovoljni današnjim udžbenicima iz istorije? - Smetaju mi ritualni napadi na njih skoro svake školske godine. Mere koliko u njima ima Draže, koliko Tita... Ne znaju da je najvažnije da se knjiga čita sa užitkom, kao što smo nekada "gutali" Gudeljeve čitanke.

SAVA, STEFAN I VUK

 * TRI najznamenitija Srbina su... - Prvi je Sveti Sava koji je stvorio našu kulturu i pomirio zavađene "stranke". Tu je i despot Stefan Lazarević koji je Srbiju podigao iz pepela i postavio je u centar pravoslavne kulture. Ne mogu da preskočim Vuka Karadžića, koji je kulturu jednog nepismenog naroda ubacio u središte evropske baštine.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:375405-Predrag-Markovic-Trebaju-nam-cudotvorci

Istoricar - prorok koji gleda unazad... zanimljivi tekstovi