Imam jedno pitanje: Kako razlikovati bolest od razmazenosti?
Slucaj je sledeci.  .  .  

Osoba koju poznajem je konstantno nezadovoljna, histericna i nema kontrolu nad sobom, ali samo u odnosu na druge.   Vredja sebi bliske ljude tako da joj je jako tesko oprostiti sve sto kaze.   
Zenskog je pola i ima 43 godine.   Udata je i ima dva odrasla sina.   Ono sto sam ja uspela da primetim je da je nezadovoljna onim sto je postigla u zivotu.   Stalno se zali na muza i njegovu nezainteresovanost, a pritom izjavljuje kako ne zeli da ima sex sa njim i cesto spava u odvojenom krevetu.   
Plane na svaku sitnicu, ima izgovor (samoj sebi) za svako svoje ponasanje i ponasa se kao zrtva kad god sebi da za pravo da histerise.   
Brizne u histerican plac i trazi podrsku i razumevanje, a ako je ne dobije, onda je dugo besna.  Ukoliko je dobije, uvidja da to prolazi i jako cesto ponavlja svoj nastup.   
Isla je kod psihijatra, ali lekove koje je dobila ne zeli da pije u propisanoj dozi i stalno izmislja nove poremecaje ili iznosi pretpostavke o poremecajima koje ima.  

Smatram da preteruje u svojim reakcijama i mene jako iritira ponasanje doticne osobe.   Igrom slucaja nisam u mogucnosti da se potpuno distanciram, ali isto tako zelim da joj pomognem - mozda je sebicno - ali zbog sopstvenog mira i ljubavi prema osobi koja je direktno vezana za nju.  

Gledano ocima obicnog posmatraca.   Ova osoba stalno "bezi" od kuce, ide na obilaske, u posete, kao da bezi, ali ako bi joj neko i dao slobodu da zivi sama i postigne ili se potrudi da postigne ono za cim zali - ne bi bila u stanju da se suoci sa tim, jer njoj jednostavno treba publika i mora da bude zrtva sebe ili drugih.   Govori o samoubistvu.   A opet, odmah sutradan je sve KAO u redu i zivot se nastavlja.   

U porodici su se vec navikli na ovo stanje i retko joj zameraju.   Strahujem da bi mogla lose uticati na decu.  

Zanima me.  .   Da li ovo mora da bude posledica poremecaja ili je stvar razmazenosti i samozivosti koja je karakterna osobina nekih ljudi.   Da li je lecenje neophodno (posebno ako se uzme u obzir njeno nepostovanje dijagnoze i lecenje) ili bi ignorisanje i grub stav prema takvom ponasanju doprineo poboljsanju? Ipak, ova osoba zdravo pristupa mnogim drugim stvarima u zivotu, a poteze bolest samo kada nema drugi argument.   
Znam da je sada sve vise ljudi koji pate od razlicitih poremecaja, ali i sve vise onih koji to koriste kao paravan za svoju samozivost i bes (deteta koje ne dobije sta zeli).  

Spremna sam da ulozim sav svoj trud da pomognem osobi, ali ne zelim da gubim vreme ako je sve ovo bezobrazluk nastao u zakasnelom pokazivanju nezrelosti, samozivosti, razmazenosti.   
Polazim od pretpostavke da smo svi ljudi i da je potreban jako veliki poremecaj da zaista nismo u stanju da kontrolisemo izlive gneva i gomilu uvreda koje se prosipaju ne stedeci na recima.  
Tugu ili kako je moderno nazivaju DEPRESIJA i mogu da razumem i znam da je vreme kao takvo nametnulo gomilu briga koje opterecuju i vode nas ka situacijama koje nekad izgledaju potpuno bezizlazno.   
Ali mislim da za bezobrazluk nema izgovora!!

Molim vas, bar mi pomozite da razumem, zbog osobe koju ja volim.  

Hvala.   


[/b]

---

---

Веома је битно да кажеш ко је та особа, то јест шта она представља у твом животу јер је то битан параметар у односу на неке твоје будуће поступке.
На основу овога што си написао, рекла бих да је у питању и саможивост и себичлук, а највише веома дубоко незадовољство сопственим животом, као и неспремност да се исти мења.

Ova osoba je majka mog supruga.  
Do sada sam pokusavala da se drzim po strani i da ne reagujem, a takodje, ne mogu mnogo da se mesam u sve to jer je opste poznato koliko je osetljiv odnos snahe i svekrve.   Medjutim, pre desetak dana sam bila u situaciji da je mene napala, ali ne licno iako je znala da sam u istoj prostoriji.   
Problem je nastao sto me je bezbroj puta nazvala imenom bivse devojke mog supruga.   Razumljivo je da je to mene iritiralo (mozda i nije razumljivo) ali ja nista njoj nisam rekla znajuci da moze pogresno da protumaci i da pomisli da imam nesto protiv nje - sto i nije daleko od istine zbog ovakvog ponasanja, ali je moj suprug odreagovao tako sto je pozvao da nasamo popricaju i rekao joj da on veruje da ona to ne radi namerno, ali da meni to smeta.   E, tu je nastao opsti haos.  .   Vredjanje, plakanje, ridanje, histerija, a sve pre gostima koji su bili prisutni.  
Ona, na srecu, ne zivi sa nama, ali zbog ljubavi prema suprugu, ne zelim da se postavim lose iako sam jako iziritirana ovakvim ponasanjem.  
I osecam se jako lose kad u mom prisustvu (pre tog dogadjaja) prica svasta o svom suprugu - cak i o njihovom sexualnom odnosu.   Mislim da to bas nije uobicajena tema za razgovor i meni je neprijatno.  
Pomislim onda da sam ja netrpeljiva i da mozda treba drugacije da se postavim, ali ne znam kako.   
Ona nas je i posle vencanja zvala da se zali kako je bilo "sugavo" jer je bilo u najuzem krugu i vec tad sam stvorila neku averziju prema njoj.   Svom sinu je rekla: "Bolje da sam te abortirala", a ja se plasim da ce njemu stvoriti probleme i da ce zbog trauma od svoje majke, mozda, postati kao ona.  
Sve joj smeta i stalno drami, a ja ne mogu da se otmem utisku da to radi da bi privukla paznju i zato sto jednostavno nece da poradi na sebi i ne zeli da se kontrolise.  .  

Sada ja sama sebi zvucim sebicno  :? ali svi mi imamo probleme i nekako se borimo protiv njih tako da sto manje ugrozimo ljude do kojih nam je stalo.  

A, nisam pomenula i cinjenicu da ta osoba nije zaposlena, sto po meni moze da bude jak razlog za nastanak ovakvog ponasanja jer nema cime sebi da ispuni dan.  

Volela bih da znam sta je tu problem.   Cak i da gresim, volela bih da znam kako da se ispravno postavim, ali uzmite u obzir da i moje najdobronamernije mesanje moze da bude shvaceno lose.  

Hvala

Управо јер си свесна ове чињенице, једини излаз је да се дистанцираш од ње, барем због свог мира.

Има доста људи којима је овакво понашање црта карактера, ништа више. Вероватно има своје друге узроке, те је зато заправо последица, али таквим људима никако не можеш показати и доказати грешку...

Ona definitivno nije psihički stabilna osoba. Zašto njena deca (tj. tvoj muž..pa i ti) tako bojažljivo pristupaju i njoj i tom problemu, trebate svi biti stroži po pitanju njenog lečenja. Ako to ne uradite situacija može biti samo još gora...Lekići će joj samo pomoći da kontroliše ta svoja stanja-osećanja, nije to ništa strašno. Popričaj sa svojim mužem o tome. Nisi dužna da trpiš tako nešto, tvoj muž je dužan da ti obezbedi mir i nomralno okruženje. Ako to ne želi da uradi, ne znam...ja tako ne bih mogla da živim.

То је жена која је веома рано прихватила на себе обавезе које браки деца носе са собом, обавезе за које она очигледно није била спремна. Сада жали за "изгубљеним временом" и приликама, а заправо је кукавица и неуротичар.
Сигурна сам да те читава та ситуација веома иритира, мој савет ти је да будеш дипломата, да не схваташ ништа лично, да не дозволиш да те повредим својим коментарима, а о свему што те тишти попричај наасамо са супругом,мирно, разложно, са аргументима. Никад, али баш никад немој супругу говорити ружне ствари о његовој мајци, већ само о томе како се њени поступци одражавају на тебе,а ли без карактерисања и анализирања њених побуда. То остави њему. Ти немаш ама баш никакав разлог да се трудиш да јој помажеш и сама чињеница да то желиш говори да си добра особа. Она не жели да јој се помогне већ да настави по старом, да кука и жали се, али да ништа не учини да то промени.
Држи се и буди добра и прибрана као и досад, а твој супруг ће већ знати како да се постави ако види да си ти чистог срца и без лоших намера.

Preosetljiva si ... promeni iz korena odnos prema toj osobi i njenim postupcima - smej se tome i smej se njoj, jer to je u najmanju ruku smesno, da osoba od toliko godina ima takve sindrome i neuroticna stanja namerno izazvana zarad privlacenja paznje ... ne boj se, nece se ubiti. To bi znacilo prestanak paznje, a to nikako ne sme da se dogodi jer je njoj previse dosadno u zivotu ...

Svaki put kada u buducnosti napravi "situaciju" samo joj se nasmej u facu onako blago bezobrazno i cinicno ... time ces joj dati do znanja da te savrseno boli dupe za njene sindrome i da se zbog njih nimalo ne sekiras ... a suprug ako te pita nesto u fazonu "cime si iznervirala moju majku?" (jer ce ona da se zali na sva usta), ti samo kazi "maco, ja sam se samo blago nasmejala, jer  mi je to bila prva reakcija, znas i sam da ona sve preozbiljno shvata ... "

.
Hmm. .  Nisam bas toliko dobra. .  Jer da jesam ne bi me iritiralo ovo ponasanje - nego bih bila blagonaklona i smirena, a nesrecna sam sto i pored mog truda da sve bude kako treba ili bar podnosljivo, to nije tako :(


Da, i  ja mislim da je najpametnije da se distanciram, ali ne znam kako da se postavim ako ona mene bude i dalje odbijala i postavljala se lose u situacijama kada je neizbezno da budemo zajedno.  Moram da priznam da nisam bas imuna na uvrede i ne mogu da okrenem drugi obraz kad me neko osamari.  Valjda je i to ljudski  :cry:


Veruj mi, jako je tesko ostati smiren.  
Ono cega se plasim, iako sumnjam u njenu bolest - koju toliko potencira, sta ako zaista sebi nesto uradi?? Mada, po mojoj proceni, to je vise zastrasivanje okoline i dramatizacija.  Ali, sta ako? Mene ce to gristi i kako cu ziveti sa tim?!
Naravno, i ja smatram da treba da se leci i da treba da se sanira to i da je trebalo mnogo ranije, ali kao sto sam napisala prethodno, ona se stalno postavlja iznad doktora i kao da ona sve zna.  Tako je zarko zelela da joj dr, kod kog je vec bila, uspostavi dijagnozu da boluje od "bipolarnog poremecaja", a onda kad je nacula nesto o tome, odjednom je pocela da odbija da je to njena dijagnoza.  Njoj treba jak autoritet i neko koga ce slusati, postovati i verovati u ono sto joj se govori.  A ona ima jako veliki problem sa tim, naviknuta da joj se ljudi prilagodjavaju i popustaju joj.
I mislim da bi napravila ogroman problem ako bi grubo pokusali da je nateraju da se leci - mislim da bi onda teorija o bolesti pala u vodu.  Ipak, to su samo moje pretpostavke.

Uhhh. . .  Osecam se kao da sam u zacaranom krugu iz koga ne mogu da izadjem.
Nije iskljuceno i da ja pravim veliku frku oko toga, kad su svi vec oguglali na to, ali valjda sam naviknuta na neki drugaciji odnos.  
Naravno, svaka porodica ima problema, nije sve uvek bajka, ali. .  
Nas brak je tek poceo. .  Ne zelim da oko ovakvih stvari imamo problem.  Da, muz treba da me zastiti od ovoga, ali razumem i njegovo oklevanje - to je jako osetljiva oblast.  Ja sam supruga, a ona je majka.  Ne zelim da stojim izmedju, ne zelim da stoji izmedju - ni on, ni ona. .  Volela bih da imam sa njom cist odnos.  Ne mora da bude ljubavi, ali bar postovanja - sto ona ima od mene.
Posle onog ispada oko imena, i posle uvreda koje sam cula, stvarno mi nije bilo dobro. .  
Znam da ne treba uvek sve shvatati licno i nije to do mene, ali. .  Nekad je tesko ne videti i ne cuti. .  Ako razumete. .

U svakom slucaju, prija mi sto sam to podelila, pomoglo mi je - bar do sledeceg slucaja :) a potrudicu se da ostanem mirna kao i do sada.

Ништа ти не брини, неће она себи ништа зло учинити, њој је душевна храна да кињи друге које криви за сопствену несрећу.
Ти имаш добру вољу да разрешиш конфликт који заправо и ниси проузроковала, то те чини врлоп одобном за сарадњу. Отворено поразговарај са супругом, реци му шта те тишти, али одмерено, без драматичности (тога има довољно од мајке) и реално.
Знам да је лако некоме рећи "не дозволи да те изнервира", али пробај, ако не да се насмејеш, онда да бар останеш потпуно мирна.

CharlieTheNoone verovatno je majka tvog supruga manično-depresivna, možda ima i elemenata šizofrenije, ali ako njeni sinovi i muž nisu u mogućnosti da je nagovore da se leči i da menja život u smeru poboljšanja kvaliteta jedino što ti za sebe i svoju porodicu možeš da učiniš je da se sa njom ne viđaš, da joj ne daješ nikakvu priliku da truje tvog muža i tebe.

Veliki problem kod lećenja nekoga na silu je preuzimanje starateljstva tj odgovornosti za postupke te osobe.