Mančesterski terijer


Srednje je velik, elegantan, a istovremeno čvrst, kratkodlaki pas snažnih kostiju. Po kostima ne smije biti sličan engleskom malom hrtu (whippetu). Moguče ga je zameniti s pinčem,posebno ako pinč nema kupirane uši. U poređenju s pinčem, mančesterski terijer je manji i već po spoljašnosti je tipičan terijer.U uskoj, dugoj glavi usađene su male i tamne oči. Prsa su uska i duboka, leđa kratka i u predelu bubrega malo zaobljena. Rep je deblji u korenu i tanji na kraju - nije kupiran. Glatka dlaka je gusta, mekana i sjajna. Boja: crna s pečatima boje mahagonija na udovima i njuški. Visina - 40 cm, težina - 8kg. Dočeka oko 12 godina starosti.Rasu u sadašnjem obliku poznajemo od sredine prošlog stoleća. O njoj su se vodile svađe jer su neki tvrdili da su 1879. godine pasminu English Black and Tan Terrier preimenovali u mančesterski terijer. Obe pasmine inače nemaju ništa zajedničkog. Svađa je završena tek 1920. godine, a mančesterski terijer je verovatno stoga skoro nestao. Nerazumljivo je da je tih prijatnih porodičnih pasa ima tako malo. Privrženi su u porodici, suzdržani prema strancima i jako osećajni. Lajanje možemo ograničiti doslednim odgojem.Mančesterskog terijera možemo imati i u manjim stanovima. Jednostavano ga je negovati (koristimo samo vlažnu krpu i četku). Bistar je i samouveren, vrlo prijatan pas. Odličan je lovac na miševe i štakore. Ako taj pas živi u seoskom dvorištu, u blizini nema štetnih glodavca. Po prirodi je zdrav.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Mekodlaki pšenićnobojni terijer


Srednje je velik, kratak i čvrst pas, izražava veliku snagu. Njegovu dugu, svilenu dlaku ne skraćujemo. Dlakom više podseća na pastirskog psa nego na terijera. Glava je duga, u skladu s tijelom. Po licu možemo psa malo ošišati, a nad očima i nad bradom mu pustimo dugu dlaku. Njuška je crna, oči su tamne boje. Uši su spuštene napred i lagano su osenčane tamnijom dlakom. Rep je kupiran na dve trećine dužine i nošen je uspravno. Dlaka je meka i svilena, bez poddlake, valovita iako ne kovrčava. Boja: od svetlo pšenične do crveno zlatne. Visina - 47,5 do 48,5 cm, telesna težina - 16 do 18 kg.Ovaj pas je rođak irskog plavog terijera i crvenog irskog terijera. Irskim seljacima je "četveronožna devojka za sve". Koriste ga za lov, čuvanje stada i kao kućnog čuvara. Engleski kinološki savez priznao ga je 1943. godine. Neko vreme je bio popularan u Americi što za pasminu nije bilo dobro - pokvarili su joj osobine. Kada su ga poboljšali Soft coated whea-ten terijeri su postali prijatni, osećajni i ljubazni psi. U većem su dijelu Evrope retki, možda zato što na prvi pogled nisu previše privlačni i nalikuju mešancima. Uzgajačica Margret Moller-Sieber ovako je opisala ovog terijera: "Stopostotni je porodični pas kojem je potreban stalni kontakt s čovjekom." Dobar je pas za decu. Za njega je karakteristična mirna osećajnost bez nepotrebnog lajanja.Dlaka "sazrije" tek nakon dve godine, a treba je barem tri puta nedljno češljati i četkati. Dočeka visoku starost.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Meksički goli pas


Elegantan pas s nežnim vratom poput gazele, istovremeno je i snažan tako da ga možemo uspoređivati i s mančesterskim terijerom. Usprkos vitkosti i gracioznosti ovaj pas ima široku glavu. Usnice su mršave, gubica duga, nos crn ili mesnato crvene boje. Izgleda pametno i neshvatljivo. Uši kao kod šišmiša duge su do 10 cm tako da mu daju izraziti izgled. Leđa su savijena, rep dug s kratkim i jakim dlakama na kraju. Pas je inače bez dlaka osim po glavi gdje ima čuperak. Boja dlake je sivo crvena, a može biti i slonovski siva koja prelazi u crnu. Visina - od 33 do 50 cm, prosječna težina - 8 kg. Dočekaju visoku starost - do 20 godina. Xolotl je bio čovek koji je postao junački bog nekadašnjih meksičkih Tolteka. Bezdlaki meksički psi dobili su ime po tom božanstvu i veličali su ih kao bogove. To su bile prve svete domaće životinje. Po spoljašnosti nisu slični psima techichis iz meksičke pokrajine Colime koji su bili, po i danas raširenim slikama i kipovima,kratkonogi i prljavi psi koje su jeli Indijanci.Xoloitzcuintle je prijatan porodični pas koji se voli igrati i privržen je porodici. Rado spava u naručju savijen kao klupko i čudno nas grije. Istrajan je trkač koji uživa u dugim šetnjama. Ne laje previše, ali je oprezan i nepoverljiv prema neznancima. Manji pas te pasmine teži samo 2,5 kg i zove se tepeitzquintle - to je takode asteško ime. Njega meksičkog golog psa je jednostavna - povremeno ga okupamo i premažemo dječjim uljem. Zdrava je i otporna pasmina koja nije osetljiva na bolesti.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Mešanci


Svaki četvrti pas u Nemačkoj je mešanac. Postoji više od milijon pasa bez rodovnice, bez potvrde o precima. U Hrvatskoj mešanci čine većinu iako se odnos postupno popravlja u korist čistokrvnih pasa. U Nemačkoj je takav odnos i kod odbačenih pasa, pa je u domovima za životinje 80% pasa bez rodovnika. Iz iskustva zapadnih država poznato je da se psi najčešće napuštaju u vrijeme dopusta. Što jeftinije neko plati psa, veća je mogućnost da će ga u određenim okolnostima i odbaciti. Stoga - nikada ne poklanjajte psa! U kinološki razvijenim državama većina odbačenih pasa na sreću, ipak, završi u toplim domovima. Biološki gledano izraz mješanac za pse nije baš odgovarajući. Mešancima nazivamo pse koji su nastali kao rezultat parenja bez nadzora. To mogu biti dva psa s rodovnicima ili dva "mešanca". Zoolozi smatraju da je mešanac onaj plod koji nastane parenjem dveju različitih životinjskih vrsta, vuka i psa, magarca i konja. Stoga bi pravilan stručni izraz za te pse bio: plodukrštanja pasa različitih rasa. Dok šetate s mešancem u urbanoj sredini, često vas ljudi pitaju koje je rase vaš pas. Pitanje je glupo i može vas zbuniti. Kakvo je bilo pitanje, takav neka bude i vaš odgovor. Izmislite neku rasu, budite što uvjerljiviji i prolaznik će biti zadovoljan. U kraju gdje živim svi poznaju tošnjaškog terijera koji je prelepi mešanac 21 rase. Na gornjoj slici je mešanac između dobermana i erdel terijera. Mešanci su vredni poštovanja. Često su otporniji na bolesti, iznutra su tvrdi i bistriji od čistokrvnih pasa. To, naravno, ne možemo općenito primeniti. Kupovina mešanca uglavnom je kupovina mačka u vreći i nikada ne možemo već na početku znati što će iz te male prijatne životinje razviti. Kod pasa s rodovnicom, to je u velikoj meri jasno. Ako uzimamo u obzir statistiku veterinarske službe, psi bez rodovnice predstavljaju tek 10% njihovih pacijenata. Ne znači da su mješanci zdraviji, već da vlasnici na njih ne misle dovoljno.Američki stručnjaci su došli do zaključka da mešanac nije otporniji od čistokrvnog psa. Važni su njihovi roditelji koji su u mnogim slučajevima, ipak, psi s rodovnicom. Uostalom, nove su rase i nastajale ukrštanjem različitih pasa. Ako su roditelji dobrih osobina i ako imaju harmoničnu nasljednu sliku, mogu njihovi potomci biti bolji od roditelja. Naučno se ta pojava naziva heterosis efekt (promjena). Stoga mogu sa sigurnošću reći da su neki mešanci uistinu bistri psi.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Mops


To je stasit patuljasti pas, koji potiče od malo poznatih linija molosoidnih pasa. Glava mu je velika i okrugla, s dubokim poprečnim kožnim naborima na čelu. Nosni dio lobanje je kratak, ravan i širok, napred tup, s izrazito crnim licem i širokom crnom njuškom. Mopsu je u standardu predviđen predgriz. Oči su tamne, skoro crne, okrugle i postavljene tako da svako gleda na svoju stranu. Pogled je vrlo pozoran. Uši su crne, malene, tanke. Vrat je kratak i snažan, s jako izraženim podvratnikom. Rep je po mogućnosti dvostruko savijen, držan iznad leđa. Dlaka je kratka i svetleća, od srebrno sive do boje marelice. Visina - do 32 cm, težina - do 8 kg. Doživi i 15 godina. Mopsovo poreklo nije potpuno jasno. Preci su možda bili engleski buldozi ili kineske pasmine. Ime mops, kojeg i mi upotrebljavamo, nemačkog je porekla (staronjemački mup znači natmuren). Spada u pse za pratnju. Nekada je bio modni pas, a sada je razmerno rijedak. Upravo je šteta da ti psi nisu više rašireni. Mops je stvarno nezahtevna, pristupačna rasa i može živeti u malom stanu. lako je malen, hrabar je čuvar - u tome se ogleda njegova molosoidna prošlost. Potreban mu je dosledan odgoj. Moramo biti odlučni i kada odraste. Naime, izvanredno je pametan, sposoban brzo otkriti sve slabosti svojeg gospodara i dobro ih iskoristiti. Može postati pravi tiranin. Još jedna slaba osobina: kada diše glasno sopće, a dok spava hrče. Po naravi je tvrd. Moramo paziti na nabore među kojima se mogu pojaviti upale.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Napuljski mastif


Izrazito je težak pas sa snažnom glavom, na kojoj je koža jako naborana. Uši su kupirane kratko, a ukoliko nisu, obešene su i moraju tesno prijanjati uz glavu. Nosna kost je ravna, gubica velika i jaka, a klještast ugriz snažan. Tipičan je veliki dvostruki podvoljak, pokriven mekanom dlakom. Pas deluje ozbiljno, veličanstveno i preteće. Dlaka je kratka, svilenkasta i svetleća. Boja: siva u svim nijansama, sa pegama. Rijetko je potpuno crn ili peščane boje. Snažan rep je kupiran na trećinu.Visina - do 75 cm, težina - između 50 i 80 kg. Doživi starost do 10 godina. Rasa je ponovno otkrivena 1949. godine kada ju je priznao i Međunarodni kinološki savez. Te pse uzgajaju prvenstveno u njihovoj domovini Italiji i u Njemačkoj.Mastino je miran, samouveren pas svestan svoje snage. Ne laje puno i ne napada druge pse. Nije mu potrebno puno kretanja, samo redovite šetnje, kako mu mišići ne bi oslabili.Njegove glavne osobine su pouzdanost, hrabrost i dobar odnos sa članovima porodice. Prema deci je dobroćudan i pažljiv. Smrtno je opasno tog psa odgajati da postane oštar. Mastino ne spada na vježbalište gdje se školuju obrambeni psi. Za statusni simbol je malo pretežak. Potreban mu je dosledan odgoj i vlasnik koji razumije pseće ponašanje. S pravilnim odgojem bit će dobar i prijatan partner.Kupovina i održavanje napuljskog mastifa je skupo. Paziti moramo na displaziju.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Norfolški terijer


Malen je, čvrst i živahan pas niskih, ali snažnih, nogu pa su ga koristili za lov na lisice. Norfolški terijer je u celosti sličan norvičkom terijeru, različite su im samo uši stoga predlažemo da pročitate oba opisa. Glava je srednje velika, čeoni dio lubanje je malo zaokružen. Njuška je snažna, lisičjeg oblika, čeono koleno je jasno izraženo. Ugriz je snažan, njegovi zubi su poštovanja vredni. Oči su tamne, pogled bistar i oprezan. Uši su male, imaju oblik slova V i padaju na lice. Dlaka je tvrda, duga i prilegnuta. Dozvoljene su sve nijanse između crvenkaste i kukuruzno žute boje, a može biti i tigrast. Visina - 25,5 cm, telesna težina - 5 do 6 kg. Neki je trgovac psima, 1870. godine u Cambridgeu, prodavao male crvenkaste terijere koji su se koristili za lov na miševe i štakore. Nazvali su ih thrumpingtonski terijeri. Na prelazu stoleća ovom se pasminom počeo baviti uzgajač konja za lov, Frank Jones, i po njemu su preimenovani u Jonesove terijere. Engleski kinološki savez ih je 1932. godine priznao kao norvičke terijere koji su po standardu imali spuštene ili uspravne uši. Do odvajanja pasmine na norfološkog (spuštenih ušiju) i na norvičkog (uspravnih ušiju) došlo je tek krajem šesdesetih godina. Ti psi su posebno privrženi ljudima i s njima spontano, ali selektivno sklapaju prijateljstva. Po prirodi su prijatni, osećajni, nisu agresivni. Dobro se razumeju s drugim psima. Skoro su idealni gradski psi jedino moramo zadovoljiti njihovu želju za kretanjem i aktivnošću.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Norveški lovački špic


Nije tako čvrst i oštar kao druge nordijske rase. Njegovo pravokutno telo je pokretljivo i lagano. Sposoban je glavu saviti skoro potpuno unazad, prednje noge može izvrnuti za 90°. Klinasta glava ima srednje dug i suhi nosni dio. Svetle oči postavljene su malo na stranu. Uši su uspravne i trokutaste. Šape su zaobljene, s neskladno velikim jastučićima sa šest noktiju, a samo pet funkcionalnih. Krzno je dvostruko, sastavljeno od tanke poddlake i guste, tvrđe, mada glatke, gornje dlake. Zadnji dio nogu obrastao je dužom dlakom. I po repu je dlaka duža. Boja krzna je crvenkasto smeđa sa belim oznakama, a može biti i crna ili siva. Visina - od 32 do 36 cm, težina - oko 12 kg. Izvoz tih specijaliziranih pasa dugo je godina bio zabranjen. I Norveški kinološki savez se nije zanimao za njih i lundehund se održao samo na jednom od severnih norveških otoka. Usmereni uzgoj tih zanimljivih pasa počeo je 1937. godine i već 1943. godine ta je pasmina bila priznata. Sada ih u Norveškoj ima samo 500, oko 50 ih je u Švedskoj, a samo pojedini primerci se nalaze u Europi. Uloga toga psa je lov na njorke, koje se norveški zovu lunde, a žive u rupama iskopanim u zemlji. Ptice se često nalaze i u stenovitim rupama na obali pa pas mora puzati zato ima tako snažne nokte. Sposoban je nepropusno zatvoriti nosnice i ušne kanale tako da u njih ne ulazi niti zemlja niti voda. U gubici može nositi ptičja jaja da ih ne razbije.Živahan je i prijatan pas, izvanredno privržen svojem gospodaru, i zato je omiljeni pratilac, posebno ljudima koji vole odlazak u planine.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Norveški sivi gonič


Kad pogledamo tog psa čini nam se da se radi o mešancu između vučjeg špica i nemačkog ovčara. Kvadratičnog je oblika (visina je jednaka dužini tijela). Glava je klinasta, uši uspravne i visoko postavIjene, oči tamno smeđe s pretećim, odlučnim pogledom. Na vratu ima dobro izražen ovratnik.Odlakan je jednako kao i psi za vuču - ima dvobojan plašt, s gustom poddlakom. Siv je s tamnijim mjestima, posebno na leđima i gubici. Toj je rasi jako sličan i švedski pas za lov na losove - jemtlandski pas. Razlikujemo ih samo po visini. Norveški je visok 52 cm, a švedski 63 cm. Telesna težina - između 23 i 30 kg.Elkhund je stara lovačka pasmina. Prvi sistematično uzgojeni primerci poznati su iz 1865. godine, kada su ih upisali u rodovnicu. Švedski jemtlandski pas bio je priznat 1946. godine. U srednjoj Europi je jako redak, a Švedani su na njega jako ponosni i smatraju ga svojim psećim simbolom. "Losovce" upotrebljavaju i za lov na medvede. Po prirodi su ustrajni, brzi i samostalni. Lako slede divljač. Ne odustaju dok je ne dostignu. Elkhund je primjeren za naše krajeve i naše podneblje. Lov mu je veliko veselje i neumoran je trkač. To u svakidašnjem životu znači da dok šetamo neprestano traži trag divljači, a kada ga nađe, ustrajno ga slijedi. Ti psi se dobro osećaju samo zimi. Kupovinu preporučujem samo doslednim ljudima koji se razumeju u pse. Ti psi nisu sretni trčeći uz bicikl, niti na vježbalištu za pse kao ni u sportskom traganju.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Norvički terijer


Ima potpuno jednaku telesnu građu kao norfolški terijer. Vrat kod obe rase je kratak i snažan, kratko je i telo, leđa su ravna. Prsni koš je, gledano spreda, zaobljen. Na mršavim plećima su postavljeni ravni prednji udovi. Zadnje noge su snažne i mišićave što govori da se radi o izvrsnom trkaču. Zadnji udovi svojom građom omogućavaju veliku "potisnu" snagu. Šape su okrugle, nokti snažni. Rep je kupiran na trećinu i nije nošen potpuno uspravno. Uši imaju oblik slova V, uspravne su, prekrivene kratkom dlakom, na krajevima su zaobljene. Kod obe rase je dlaka na plećima duža. Dočeka 14 godina starosti.Za vrijeme prvog svetskog rata ova je pasmina skoro izumrla iako su je ustrajni uzgajači obnovili, pri čemu su se koristili bedlingtonskim i irskim terijerom. Najmanji je među terijerima tako da u stvari pripada patuljastim pasminama. Nestašan je pa mnogim ljudima donosi pravo veselje. Jako je pažljiv i voli članove svoje porodice. Nije pas kojeg lako možemo nositi u naručju: marljiv je, okretan i spretan lovac. U šetnji love i pokušavaju slijediti svaki zečji trag. Kod kuće je norvički terijer živahan i zato stan mora biti velik. Osećajnost pokazuje lajanjem, a ponekad osetljivost i obrambeni nagon iskaže tako da ugrize svojeg gospodara ako mu on previše preti. Paziti treba na debljinu, jer se radi o životinji koja voli puno jesti. S decom se dobro razumeju oba terijera. Četiri puta na godinu mu treba podrezati dlaku. Dobrog je zdravlja.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)