Oštrodlaki foksterijer


Izuzrtno je aktivan pas, što je vidljivo već u njegovim opreznim i pozornim očima te u držanju ušiju i repa. Glava, zbog počešljane brade, izgleda nešto duža nego kod kratkodlakog foksterijera. Čeljust izražava snagu. Vrat je vitak, mišićav i dug. Prsa su duboka, leđa ravna i čvrsta s jakim, malo zaobljenim križima.Udovi su snažni i sa svih strana ravni. Dlaka je kovrčava i tvrda, tako gusta da prstom ne možemo doći do kože. Poddlaka je mekana. Visina - najviše 39,5 cm. Telesna težina - 8 kg.Za oštrodlakog foksterijera kažu da "na svet donosi veselje". Nakon prvog svjetskog rata postao je Ijubimac po čitavom svetu, pravi moderni pas, što nije dobro ni za jednu pasminu.U Nemačkđj je 1949. godine bilo 10 000 legala. To je, za čudo, pozitivno uticalo na rasu.Psi su postali psihički i fizički tvrdi, odlučni, aktivni, ali ne i nezaustavljivi.Oštrodlaki foksterijer je privržen porodici. Ljubomoran je ako ga po njegovoj oceni zanemarimo. Kada ga dobro zaposlimo i vodimo na duge šetnje zajednički je život puno jednostavniji. Dobar je čuvar i u automobilu.Preporučujem skrban i dosljedan odgoj. Dlaku mu treba skraćivati četiri puta godišnje (električne makaze za šišanje, obične makaze i nož za trimanje). Nekoliko nedlja nakon trimanja potrebno je temeljito odstraniti mrtvu poddlaku.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Oštrodlaki Jazavčar


Kao što je već rečeno, telesna grada kod sve tri vrste jazavčara je jednaka. Prednje noge su mišićave i nešto krive, primjeren je za lov u rovu koji mora biti visok barem jednu trećinu visine jazavčara. Zadnji dio tela je mišićav, kosti su debele i jake. Gofjenične kosti su kratke i stvaraju s bedrom pravi ugao. Pas je dlakav po celom telu, oči su smeđe, uši priležeće. Jako je razvijena poddlaka i zajedno s gornjom (krovnom) dlakom čini gusto krzno. Pod gubicom ima bradu s dužim dlakama, trepavice su kosmate. Dozvoljene su sve boje krzna, bele pege nisu požefjene. "Jazavčare nalazimo u gradovima i na selu kod siromašnih i bogatih. Njegova kolijevka je šuma, pomoć pri lovu čini mu veseIje. Lovio je s plemićima i bio je samostalan." Te reči zapisao je nemački stručnjak za tu pasminu Ernst Kamphausen 1958. godine kao predgovor u svojoj knjizi o jazavčarima. Osobno najviše cijenim oštrodlakog jazavčara koji je samouveren, tvrd, svojevofjan, oštar i inteligentan. Razmaženi jazavčari koji danas žive po gradovima nemaju puno zajedničkog sa svojim precima koji su bili odlični kopači jama. Danas su jazavčari omiljeni porodični psi. Godine 1811. lovni je stručnjak Hartig o oštrodlakom jazavčaru zapisao da obično nije tako kratkonog i da nema tako zakrivfjene noge kao što ih imaju kratkodlaki. Ljeto kasnije je o tome pisao dr. Walther: "Oštrodlaki jazavčari napadaju svakog psa kojeg sretnu bez obzira koliko je velik." Taj problem se pojavfjuje još i danas - oštrodlaki jazavčar je spreman u svakom trenutku napasti suparnika, čak i kada je mnogo veći. Još dok je mlad, jazavčara moramo naviknuti na sustrete s drugim psima. Jazavčari su svojeglavi, rado se udafjuju od gospodara i ne žele slušati njihove pozive. Neki vlasnici pogrešno zaključuju da "jazavčari nisu pokorni" i da se od njih ne može ništa napraviti. Misle da su jazavčari neodgojeni i da kao voda čopora (alfa životinje) postaju neurotični napadači kojih se boje i porodični članovi. Istina je potpuno drugačija - lovci ih koriste u lovu, svestrani su lovački psi, odlično kopaju jame i glasno gone divljač. Sposobni su se probiti kroz najveći gustiš i uvijek pronađu lovinu. Love polako i poslušaju lovca od prve. Rado ih koriste u potrazi za medvedima. Čak i krvoslednici će zbog straha napustiti trag medveda, dok se jazavčaru to ne može dogoditi. Postoji i manji tip jazavčara koji se naziva patuljasti jazavčar kunićar čiji opseg prsiju iznosi 35 cm. Ta vrsta je namijenjena za kopanje jama u vrlo tijesnim rovovima. Po tjelesnim omjerima taj je jazavčar jednak većem tipu. Težina i veličina su okvirni. Najmanji medu jazavčarima teži 2 kg, a najteži do 10 kg. Sa svim jazavčarima treba obaviti lovačke ispite ako ih želimo koristiti za lov. Jazavčar je jedan od najkorisnijih lovačkih pasa, iako se većina jazavčara ne nalazi u rukama lovaca. Jedna je od najraširenijih pasmina u Nemačkoj i Austriji gdje ih ima ih približno milijon. Primeren je za manje stanove i velike vrtove, za velika urbana nasefja i selo. Ne odgovara Ijudima koji ne vole svojeglavost ili su previše mekoga srca.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Oštrodlaki vendenski baset


Živahan je, jak pas pravougaonog oblika. Rep drži uspravno i ponosno. Prijatan je. Oba tipa (veliki i mali) imaju sličan standard, razlikuju se samo po veličini, dužini gubice i ušiju.Ima jake kosti i skladno telo. Kretanje je lagano i puno.Dlaka je oštra, tvrda i ne preduga. Jednobojan je - zemljasto smed, zečje boje ili belo siv. Može biti i dvobojan - beli i narančast ili crn i siv. Trobojni psi te pasmine su bele, crne i smede boje. Visina - od 38 do 42 cm, težina - 15 kg. Otporan je i doživi veliku starost.Oštrodlaki vendenski baset poteče od oštrodlakog vendenskog goniča, kojeg su stolećima u lovu upotrebljavali francuski kraljevi i zato još uvijek ima nadimak "beli kraljevski pas". U srednjem veku bio je poznat i "sivi kraljevsk pas", čiji je potomak današnji niverneški oštrodlaki gonič.Laicima oštrodlaki vendenski baset jedva sliči basetu. Pripadnost toj pasmini dokazuju samo tipičan obraz, ponosna brada, grmaste obrve, tople i pametne oči.Oštrodlaki vendenski baset je hrabar, odlučan pas mekane duše. U porodici se oseća dobro, prijateljstvu sa članovima porodice nema granica. Niti jedan baset ne zna pozdravljati tako veselo s celim telom, kao vendenski. Voli se igrati s decom, i nikada ih ne napadne. Zbog toga je osim za lov - najčešće na nisku divIjač, omiljen i kao porodični pas. U odnosu na druge basete prijatan je, živahan i brz.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Pas sv Huberta


Težak, jak pas impozantne veličine s laganim i punim korakom. Tipična je i uočljiva njegova mršava i duga glava s ovešenom kožom i borama. I usnice su mu duge i viseće. Uši su duge i nisko postavljene, pomaknute malo napred i prekrivene kratkom svilenom dlakom. Uši mu mogu prekriti čitavu njušku. Donji očni kapci su otvoreni i može se videti crvena sluznica. Prsni koš je snažan i dubok, noge jake i mišićave. Rep je elegantno zakrivljen. Crne je i smede boje. Visina je 67 cm, a težina oko 48 kg. Životna dob je od 8 do 12 godina. Pasmina potiče od crnog psa svetog Huberta koji je uzgojen u jednom od ardenskih samostana. Verojatno su ga Normani doneli u Englesku. Tamo su ga lovci koristili za traganje, jer tu pasminu odlikuje izuzetan njuh. U Engleskoj i Americi ih još uvijek koriste za traganje, dok su drugdje postali pre svega porodični psi. Nisu čuvari, iako djeluju strašno zbog svoje veličine.Ljubitelji te pasmine govore: "Njegove prirodne vrijednosti su osobine gentlemana, iako voli dražiti druge pse, nikada ne napada."Vrlo je velik, potrebno mu je puno prostora. Preporučujem ga Ijudima koji imaju mogućnosti udomiti bloodhounda. Robustan je. Postoji mogućnost da dode do torzije želuca. S njim je lako napraviti ispit za tragača - krvoslednika. Zbog izuzetnog čula njuha u Americi ga koristi policija.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Patuljasti pinč


To je umanjena slika pinča, bez anatomskih grešaka patuljaka. Skladno je graden malen pas. Telesne karakteristike, kao što su glava, njuška, rep, vrat, leda, dlaka i boja jednake su kao i kod pinča. Oznake, koje se razlikuju od osnovne boje pojavljuju se iznad očiju, na vratu i prsima u obliku dva međusobno odvojena, ograničenih trougla, pa na sredini prednjih nogu, na šapama, na unutrašnjoj strani zadnjih nogu i oko stražnjice. U greške spadaju: težak i zaobljeni čeoni dio lobanje, vrapčasto lice s glavom oblika jabuke, nabor na čelu, tanka dlaka, jeguljasta crta po ledima ili tamno sedlo. Visina - 25 do 30 cm, težina - od 3 do 4 kg. Doživi do 15 godina starosti. Pisac pseće istorije Strebel nije bio prijatelj te pasmine. Napisao je: "Po celi se dan smrzava i ima podvučene zadnje noge." To se odnosilo na patuljastog pinča kojeg su tada zvali srnasti pinč. Kada ga je Strebel tako opisao patuljasti je pinč bio prilično omiIjen. 1895. godine, kada su ga prvi puta upisali u njemačku rodovnu knjigu bila su upisana 83 patuljasta pinča. Teškoće su se pojavile kada su uzgajali premalene pse koje su umjesto nogu imali "olovke" i visinu 20 cm. To više nisu bili pinčevi. Pravi patuIjasti pinč je jako temperamentan, barem toliko koliko i njegov veći brat pinč. Voli igru i oprezan je, previše glasan. Njegova privrženost porodici je neizmerna. Lako se neguje i ima sve prednosti malenog psa. Kod kupovine pazite da vam ne prodaju premalenog psa. Minijaturna kopija tog psa potiče iz premalo nadgledanih uzgajačnica.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Patuljasti šnaucer


To je smanjeni oblik srednjeg šnaucera i nema niti jednog znaka patuIjatosti. Spada medu skladno gradene malene pse. Pojedine karakteristike pasminskog standarda, kao što su glava, ugriz, uši, rep i šape odgovaraju opisu kod drugih šnaucera, a isto važi i za boju dlake. Može biti potpuno crn, boje papar i sol, crno-srebrnkast ili beli. Kod pasa boje papar i sol uzgojni je cilj srednji ton - jednakomerno razdeljena i dobro pigmentirana paprena boja sa sivom poddlakom. Za pse srebrno crno boje je karakteristična crna pokrovna dlaka sa crnom poddlakom i belim oznakama iznad očiju, ispod vrata i na drugim delovima tela, koja propisuje pasminski standard. Osnivanjem Kluba za pinčeve i šnaucere su već 1890. godine patuljastkog šnaucera razdvojili od majmunskog pinča. Prvi predsednik kluba Josef Berta tada je zapisao: "Već sada ih je moguće jasno razlikovati. Što je bilo karakteristično za patuljastog šnaucera nije dolazilo u obzir kod majmunskog pinča.".Patuljasti šnaucer je i po svojim osobinama kopija većih rodaka, samo je nešto živahniji i isto tako neustrašiv i oprezan.Inteligencija mu omogućava prepoznavanje čovekovih slabosti. lako je tako malen sposoban je preuzeti vlast nad vlasnikom i cijelom porodicom. To naravno nije dopustivo, jer je posebno sposoban za učenje. Možemo ga držati i u malom stanu i moguće ga je nositi u košari.Otporan je i doživi veliku starost. U starijim ga godinama mogu zadesiti degenerativne promjene zgloba kuka (displazija) što u mladosti i zrelom dobu nije slučaj


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Pekinezer


Malen je, živahan pas s jakim kostima, koje deluju groteskno. Odlučan je i samouveren, bogato odlakan. Dok hoda čini se kao da se valja po tlu.Glava je masivna, široka i plosnata u čeonom delu, čak i lice je plosnatog izgleda. Uši su nisko postavljene, jako razmaknute, kao i oči. Dlaka na vratu je grivasta, slična dvostrukom krznu. Poddlaka je gusta, obrasla ravnom krovnom dlakom. Dozvoljene su sve boje krzna. Što je pekinezer manji, to je cjenjeniji. Visina - od 15 do 25 cm, težina - od 1,5 do 6 kg.Pse su uzgajali u kineskoj carskoj palači i pažljivo su ih negovali. Pasminu je opisala careva udovica Tsze-Hi i time je postavila prvi standard. Prve primerke su u Englesku doveli 1860. godine. 1898. godine nastao je europski standard za pekinezera o kojem su govorili da je "pas za fine Ijude". Jako je pametan i samouveren, sposoban je postati obiteljski tiranin. Toliko je malen, da ga možemo nositi u naručju. Oprezan je i neustrašiv, robustan i odlučan - dakle, nije razmaženko ili pas za decu. Štenetu treba puno Ijubavi, a odrastao pas je uvek malo suzdržan. Potrebna mu je pažljiva nega i kvalitetna prehrana. U takvim okolnostima može doživeti veliku starost. Pas je za individualiste. Pekinezer je pas za razonodu i zabavu, a istovremeno je dobar čuvar. Potrebno mu je puno nege, treba mu čistiti i zube kako bi spriječili ispadanje.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Perzijski hrt


Ljubak je, skladno građen pas, koji se na prvi pogled ne razlikuje od punokrvnog konja. Izgled dopunjuje svilenkasta dlaka, plemenito držanje i mirne, u daljinu uperene oči. Već njegov izgled upozorava da se radi o vrlo brzom psu, koji je nekada u prošlosti lovio gazele po peščanim dinama i grebenima. Glava je duga i suha, njen oblik izražavaju ovešene uši pokrivene valovitom svilenkastom dlakom. Prsa su duboka, šape vrlo snažne i gipke. Rep je dug, odlakan s nešto dužom dlakom nego telo (postoje i kratkodlaki salukiji). Boja: od bele preko zlatne do sive sa smedim pegama, može biti i trobojan. Visina 59 do 71 cm, težina - 14 do 25 kg. Taj prototip orijentalnog hrta od Turske do istočnog Turkistana nazivaju tazi što znači Perzijac. Njegov se način trčanja razlikuje od greyhoundovog (napeta snaga). Saluki trči lako kao pero, skoro da pliva. Ima veliku sposobnost učenja, bistar je i možemo ga vrlo dobro odgojiti uz doslednost i Ijubav. Saluki žudi za pohvalama koje prima dostojanstveno. U porodici obično odabere osobu koju drži za vodu. To nije uvek porodični član koji ga hrani, već onaj koji ga razume, vodi na šetnje i s njim trči. Prema deci je suzdržan. Miran je pas, čuvar postane tek onda kada kuću i vrt shvati kao svoje vlasništvo. Nije pas za boks. Kao i svi drugi hrtovi potrebno mu je puno kretanja. U svojoj domovini je još uvek lovac. U Guinnesovoj knjizi rekorda je sa 69 km/h zapisan kao najbrži pas na svetu. Na trkama dostiže brzine od 50 do 55 km/h.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Pikardijski ovčar


Srednje velik i jak pas sa raskuštranom dlakom i bogatim krznom. Izgleda rustikalno i elegantno. Ima jaka prsa i lijepu skladnu glavu s kosmatim obrvama koje ne smeju prekrivati oči. Nekupirane uši su uspravne i na krajevima pomalo zaokružene. Oči moraju biti tamne, rep i telo bogato odlakani. Jaki udovi. Šape su savijene, dozvoljeni su čaporci. Dlaka je srednje duga, tvrda i nije kovrčava. Od 5 do 6 cm duga dlaka mora biti jako tvrda da se to i pod prstima oseti. Boja krzna je siva, sivo crna, siva sa crnim pegama, sivo plava, sivo bakreno crvena ili smedkasta. Visina mužjaka - do 65 cm, težina do 23 kg. Dočeka visoku starost. Pasmina potiče iz sjeverne Francuske i poslije drugog svetskog rata ponovo su je uzgojili iz "ostataka živih pasa sakupljenih na različitim krajevima i mestima". Kažu da je pikard najstarija francuska ovčarska pasmina i da potiče još iz keltskih vremena. Današnji pikadijski ovčar je tvrd pas sa čelično jakim mišićima.Može baciti na pod i odraslog muškarca. Tipičan je radni pas, jako pametan i lako uči iako nije uvek spreman za učenje - može biti svojeglav i uporan. Svog gospodara poštuje kao boga iako nikad nije nametljiv. Posebno je dobar prema deci - voli ih, igra se s njima i pri tome kontrolira svoju snagu. Pošto je privržen čoveku, trpi ako mu se učini nepravda. Kada bismo ga dali od kuće, to bi ga moglo uništiti, duševno i telesno. To je pas koji želi čoveka, nepotkupljiv je čuvar. Pogodan je za službenog psa, a može biti i miran kućni pas. Ukratko: pas je za Ijubav na drugi pogled.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Pinč


Ima izrazit stav, sav njegov vanjski izgled izražava plemenitost. Kvadratičan je kao i šnaucer, mada zbog kratke dlake deluje elegantnije i laganije. Laici ga ponekad zamenjuju s dobermanom. Ima dugu i jaku glavu, njuška je klinasta. Uši i rep su isti kao i kod šnaucera. Dužina tijela jednaka je visini u ramenima. Dlaka je kratka, gusta, glatka, priljubljena i sjajna. Može biti jednobojan - smedi u različitim nijansama, do jelenje crvene, ili dvobojan - crn s crvenkasto smedim mrljama. Mrlje moraju biti što tamnije i oštrije. Visina - od 43 do 48 cm, težina - od 12 do 16 kg. Doživi oko 14 godina starosti."Glatki pinč" je 1836. godine bio opisan u delu "Pas u svojim glavnim i sporednim pasminama" ("Der Hund in seinen Haput und Nebenrassen") kao pas koji je u Nemačku došao iz Engleske. Navedeno je bilo da je preuzeo položaj mopsova.Ime pinč je za tog psa neodgovarajuće i netačno. Nastao je, naime, od velikih i malih, kratkodlakih i dugodlakih pasa te od terijera. Prijatan je kućni pas i dobar pratilac, vlasnici ga hvale i kao pouzdanog čuvara u automobilu. Žalosno je da kod Ijudi prevladava sve što je veliko pa je tako pinč ostao u seni dobermana i šnaucera i zato je razmerno retka rasa. Po naravi je oštar,mada ne napadački, dobrodušan i jako se voli igrati. Oprezan je, ne laje previše.Privržen je čoveku i jako je umiIjat. Negovanje je jednostavno i zato je primeren životu u stanu. Ima veliku sposobnost učenja i lako se školuje. Sklon je bolestima.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)