Lendsir


Velik je, snažan, skladno građen pas. Sličan njufaundlendu, mada na višim nogama. Njegov je korak dug i odlučan. Glava je široka i masivna, s dobro razvijenim zatiljkom. Stop je dobro izražen, mada prelaz iz čeonog u nosni dio lobanje nije tako strm kao kod bernardinca. Glava je plemenitog izgleda, bez nabora. Pogled smeđih, tamnih očiju je prijatan. Rep je snažan, jako odlakan. Dlaka je duga, po mogućnosti priljubljena i gusta, bele boje s tamnim pegama na leđima i križima. Glava je tamna sa svijetlom gubicom. Svetle boje su i vrat, poprsje, trbuh, noge i rep. Visina - do 80 cm, težina - do 80 kg. Doživi oko 10 godina. Pas je dobio ime po engleskom slikaru Edwinu Landseeru, koji ga je naslikao 1837. godine. Veliki belo-crni pas s Newfoundlanda je u početku bio popularniji od crnog njufaundlenda. Planski su ga uzgajali u Engleskoj. Kao samostalna pasmina landseer je priznat 1960. godine. Landseer je izrazito veran svome gospodaru i uvek je spreman umiljavati mu se. Mada je tako velik, nadasve voli sediti u gospodarevom naručju. Sa djecom je izvanredno strpljiv. Dobro se oseća u vodi, a kupanje s njim na godišnjem odmoru može postati zabavno. Prevelik je za držanje u stanu.Pouzdan je čuvar. Iznenađujuće dobro zna pretiti strancima. Strpljiv je prema manjim psima, koje ne napada, čak i onda ako mu dosađuju.Živahniji je od njufaundlenda, mada je i svojeglaviji. Treba ga svaki dan češljati i četkati, što zahteva puno vremena.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Leonberger


Velik je, snažan, mišićav, elegantan, skladno građen pas. Vrlo je samouvren i miran, unatoč živahnom temperamentu. Čeoni dio lobanje je izrazito nadsvođen i uži nego kod bernardinca. I obrazi su manje razvijeni. Na čelu nema nabora i pod vratom nema podvoljak. Rep je bogato odlakan i nešto savijen. Dlaka je duga, priljubljena, po mogućnosti glatka. Na vratu i prsima ima bogatu grivu. Lavlje je ili zlatno žute do crveno žute boje sa crnim licem. Vrhovi dlaka mogu biti tamni. Visina - 72 do 80 cm (mužjaci), težina - 60 do , 80 kg. Životna dob - srednje duga.Gradski svećenik Essigg iz Leonberga 1860. godine želio je uzgojiti psa sličnog lavu na gradskom grbu. Ukrštao je bernardinca i njufaundlenda. Dok je nastajala ta pasmina, bernardinac je bio omiljen u svetu i svi su hteli imati velikog psa. Leonbergera su u kinološkim krugovima dugo samo kritikovali. Richard Strebel je 1901. godine u reviji "Nemački psi" ("Die deutsche Hunde") napisao da su leonbergeri čudna mešavina pasa. Unatoč svemu, leonberger se kasnije kao pasmina održao. Leonberger je dobrodušan, pouzdan pas i voli decu. Nije agresivan, mada je dobar i nepotkupljiv čuvar. Može živeti vani, ali mora imati dodir s ljudima. Posebno voli vodu i dobar je retriver. Jako je privržen gospodaru, a prema strancima je nepouzdan. Otporan je na vremenske neprilike i zdrava je životinja. Pasminski je podložan displaziji kukova.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Lhasa apso


Malen je, nizak pas s lepim, teškim i gustim krznom mnogobojnih kombinacija boja. Glava je nežna, s izraženim čeonim kolenom, skrivena pod plaštom dlaka, koje padaju preko očiju. Ima izrazitu bradu. Uši su ovešene i odlakane dugom dlakom. Na vrhovima su crne i dodatan su ukras toj pasmini.Rep je savijen, postavljen preko leđa i jako odlakan. Mačje šape zbog velike odlakanosti nije moguće videti, a kada stoji šape se potpuno izgube među dlakama. Dlaka je dvostruka, viseća i tvrda. Ima sve boje, od zlatne preko sive do crne ili bele. Može biti i višebojan. Visina - od 24 do 28 cm, težina - od 5 do 8 kg.Njegova domovina je krov sveta, na nadmorskoj visini većoj od 3 000 metara, gdje vladaju ekstremne temperature i teške vremenske prilike. Štiti ga bujna dlaka. Psi te stare pasmine su živeli po samostanima i u dvorištima plemića. Bili su čuvari, a ujedno i simboli sreće. Prve je pse u Englesku donela 1928. godine supruga pukovnika Baileya, koji je radio u Tibetu. Psi su se brzo aklimatizirali i raširili. Prvi klub ljubitelja te rase osnovan je 1933, g. Na nevreme je neosjetljiv pas. Kada laje daleko se čuje. U našim, evropskim krajevima postao je sobni pas. Svojeglav je, oprezan i pametan. Tesan odnos s obitelji za njega je posebno važan. Umiljat je. Redovito čišćenje preduvjet je za lepu dlaku. Raznolikost boja i njihovo menjanje glavni je uzgojni cilj: dva ista psa te pasmine ne postoje. Lhasa apso živi dugo i prijatan je, veran pas.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Mađarska oštrodlaka vižla


To je srednje velik pas s jedva vidljivim mišićima, jakim kostima i jakim žilama. Boja krzna je smeđa, kao dobro zapečeno pecivo. Telo je vitko i plemenito, čeoni dio lobanje je visok i plosnat, stop je dobro izražen. Njuška je tupa, kratka i gruba, na donjem dijelu ima 2 cm dugu bradu. Oči su nešto tamnije od dlake. Uši su postavljene srednje visoko i završavaju se u obliku slova V. Dobro su odlakane. Jaki rep je kupiran na trećinu. Na vratu i na leđima je dlaka duga 3 do 4 cm, lagano polegnuta, krhka i bez sjaja, na zadnjim delovima udova je nešto duža, obrve su guste. Visina - od 57 do 64 cm, telesna težina od 22 do 30 kg.Između 1930. i 1940. godine mađarski su lugari ukrštali nemačkog oštrodlakog s mađarskim kratkodlakim ptičarom i dobili na loše vreme neosetljivog psa koji je bio, osim u boji, jednak nemačkom oštrodlakom ptičaru. Oštrodlaka vižla je primerena pre svega lovcu. Izvrstan je pas za rad na polju i u vodi, istrajan je i neverojatno voli rad. Pametan je pas, koji dobro surađuje sa svojim gospodarom, tako da lovac, koji je jednom imao vižlu, s drugim psima ne zna i ne može raditi.U Mađarskoj ih lovci puno koriste, a izvan domovine oštrodlaka vižla je skoro nepoznata.Vižla aportira pernatu divljač i iz ledeno hladne vode. Sate i sate može mokra biti u čamcu i osušimo je tek kući. Dakle, istinski je otporna životinja, ali ne podnosi grubo ponašanje.Potreban joj je rad i lov. Može živeti vani. Doživi oko 12 godina starosti.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Majmunski pinč


Malen je, dugodlak, nizak pas. Ime je dobio po licu koje liči majmunskom. Glava je više okrugla nego istegnuta, jako izbočena, s izrazitim čeonim delom lobanje. Njuška je kratka, mada ne toliko kao kod briselskog grifona. Svinuta je na gore s predgriznim zubalom. Okrugle, tamne oči nisu izbuljene, obrubljene su vencem tvrdih dlaka. Rep je kupiran na tri kralješka, postavljen preko leđa. Leđa su lagano polegnuta. Dlaka je tvrda i gusta, osobito duga na glavi, izrazit je venac dlaka oko očiju. Ima lepu bradu. Dlaka se na obrazima spušta preko donje čeljusti. Potpuno je crn. Visina - od 25 do 30 cm, težina oko 4 kg. Doživi oko 15 godina starosti. Slavni slikari Jan Van Eyck i Albrecht Durer su majmunskom pinču slične pse naslikali već u XV i XVI stoljeću. "Taj pas je tako ružan, da je lep i privlačan, i zato ga mnogi ljudi cene i ljubomorno čuvaju." - napisao je 1890. g. veliki nemački poznavalac životinja Brehm. Moram naglasiti da je ružan samo na prvi pogled, ali je po drugim osobinama daleko ispred mnogih rasa. Od 1870. godine je majumunski pinč kao porodični pas počeo izguravati špica, pre svega zbog svoje svežine i bistrine. Neustrašiv je, jako dobar i ne preglasan čuvar. Kuću energično brani od stranaca. Što se tiče prehrane nije zahtevan, nije mu potrebno puno šetnji i treba malo prostora. Možemo ga imati u najmanjem stanu i uz njega nam nikada neće biti dosadno. To je odličan pas za samce. Njegova privrženost ljudima je ganutljiva.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Mali engleski hrt-vipet


Taj mali pas daje utisak uravnoteženosti mišića i telesne građe, a i ujedno nežnosti i elegancije. Vipet je građen za brzinu i rad, njegovo,je kretanje dugo i elastično. Glava je duga i suha, prilično široka među sjajnim očima prodornog pogleda. Ima malene uši boje slonovače, koje čuju sve. Ima vrlo duboka prsa s puno prostora za srce. Leđa su mišićava, izbočena u jasno vidljivom luku. Dlaka treba biti fina, kratka, i što gušća. Dozvoljene su sve boje i mešavine boja. Njuška mora biti prilagođena boji krzna. Kod belih i vrlo svetlih životinja njuška može biti i druge boje. Visina - 47 cm, telesna težina - oko 9,5 kg.U severnoj Engleskoj su do sredine XIX. stoleća tog psa nazivali "konjem vrednih ljudi". Rudari su se kladili na vipete koji su se sa štakorima borili u ringu. Kada je taj "sport" bio zabranjen, štakore su zamenili posebnim krpama koje su se povlačile po tlu. Vipet je jedan od retkih hrtova kojeg možemo držati i u stanu ili manjem vrtu. Potrebno mu je puno kretanja, a u stanu tj. u automobilu zauzima malo prostora. Negovanje je vrlo jednostavno - zadovoljava navlažena krpa. Laje malo i nije čuvar. Pokazuje toplu privrženost ljudima. Potrebna mu je stalna veza s članovima porodice i želi uvek biti s njima. Duge sate može preležati na svom mestu koje mora biti nešto uzdignuto. Traži toplinu i zato vrlo rado odlazi u krevet, a leti se voli izležavati na suncu. Izvan kuće doslovno podivlja. Na natjecanjima dostiže brzinu 52 km/h.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Mali minsterlender


Elegantan je, srednje velik, čvrst pas. Glava je duga i vitka, čeono koleno je samo malo izraženo. Ima jak nosni dio lobanje, njuška mora biti smeđe boje. Uši su visoko postavljene, jake i s kovrčama. Prednji udovi imaju sa stražnje strane dlaku oblikovanu u uvojke, zadnji udovi imaju hlače. Rep, koji ima zastavicu, srednje je dug i postavljen ravno. Nije kupiran. Boja je belo-smeđa s većim oznakama ili plaštom smeđe boje. Svetlije oznake mogu biti i na njušci, oko očiju i stražnjice. Dlaka je srednje duga, ravna ili lagano valovita. Visina - od 52 do 56 cm, težina - oko 20 kg. Doživi oko 10 godina starosti. Mali munsterlander je stara pasmina, koja je na prelazu stoleća ponovo dobila veću vrednost zbog svojih specifičnih sposobnosti. Drže ga za bližeg rođaka nizozemskog drentskog prepeličara, a pretpostavlja se da u sebi ima i krvi španijela i nemačkog dugodlakog ptičara. Mali minsterlandski ptičar je pas koji se rano razvije i igrajući se uči. Uz to ima i sposobnost, koju moraju imati svi lovački psi, da prepoznaje trag bolesne i trag zdrave životinje. Slediti može samo obolelu (naravno i ranjenu) divljač, jer niti jedan lovački pas ne sme biti štetočina. Psi te pasmine mogu biti u svim godišnjim dobima vani, u psećoj kućici. Unatoč vodljivosti nije pas za nelovce, već je čisto lovački pas, a kod lovaca se ponaša i kao dobar čuvar. Nije ga dobro imati kao porodišnog psa, iako se to zadnjih desetleća događa sve češće. Potrebno mu je puno kretanja, ima jak lovački nagon.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Mali špic i patuljasti špic


Ti špicevi, što je njihova posebnost, imaju pre svega na vratu i plećima ravnu i labavu stršeću dlaku, koja ne sme biti valovita, kovrčava ili nalik koncu. Razdeljak na leđima nije dozvoljen. Najduža dlaka je pod vratom i na repu. Njuška je potpuno crna osim kod smeđeg špica gdje je tamno smeđe boje. Usnice i rubovi oko očiju su kod belih pasa crne, a kod smeđih smeđe boje. Mali špic može biti crn, beli, smeđ, narančast ili metalno siv. Patuljasti špic je jednakih boja, a uz to još i plave, boje vrhnja i paprene. Mali je špic visok od 23 do 28 cm, težak od 4 do 5 kg, patuljasti je visok do 22 cm i teži od 2 do 3 kg. Mali i patuljasti špicevi su osim po veličini posve jednaki velikoj braći. Malog špica su navodno u patuljastog smanjili Englezi u prošlom stoleću. Mali su špicevi idealni za malene i najmanje stanove. Samo im treba omogućiti dovoljno kretanja i s njima se puno igrati. Ako se puno igramo, duge šetnje nisu potrebne. I mali špicevi imaju sve dobre osobine većih. Od odgoja je ovisno koliko i kako glasno laju. Ako neprestano štekću radi se o smetnji u ponašanju, a ne o pasminskoj karakteristici.Zvonki glas tih malih pasa može biti dobar pomagač starijim nagluhim osobama. Kada zazvoni telefon ili kućno zvono pas počne lajati i upozori ih. Krzno je kod špiceva lepo tek nakon dve godine. Potrebno ga je svaki dan četkati i češljati. Četka mora biti od konjske dlake i ne plastična. Češljati moramo uvek od nazad prema napred, da dlake stoje uspravno. Potrebno je naučiti pravilnu tehniku češljanja.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Mali talijanski hrt


Malen je, visokonogi pas kvadratičnog tela, skoro filigranske elegancije. Glava je duga, iznosi gotovo četiri desetine visine u ramenima. Čeono koleno je samo naznačeno. Koža na obrazu je glatka i napeta, ali je zato dio ispod očiju izraženiji. Na kraju šiljate njuške mora biti nos crne boje, a tamno pigmentirani moraju biti i rubovi usnica. Oči su velike, ne smeju biti izbočene. Rep je nisko postavljen, nošen među stražnjim nogama. Dlaka je kratka, fina, polegnuta. Boja krzna je crna ili kameno siva u različitim nijansama. Bela pega na prsima i bela boja na udovima su dozovoljene. Ramena visina - 32 do 38 cm, težina - do 5 kg. Živi 15 i više godina. Talijanski kinolozi tvrde da je životinja, čije su ostatke našli u egipatskom grobu iz IV. stoljeća p.n.e. neposredni predak talijanskog hrta. Piccolo lovriero bio je najbrži patuljasti pas na svijetu. Bio je ljubimac Frederika Velikog, koji je u svojim psetarnicama imao više od 40 pasa te pasmine, a dva najomiljenija psa su s vladarom delila postelju. Od 1971. godine talijanskim hrtovima dozvoljena su i brzinska natjecanja. To je minijaturna vrsta hrta koja dostiže spomena vredne brzine. Među hrtovima dočeka najveću starost, a ujedno spada među najotpornije pasmine. Talijanski hrt je uvek dobro raspoložen, oprezan, temperamentan, mada ne laje puno. Nije pas za decu, možemo ga držati i u manjim stanovima. Za razliku od drugih hrtova, poslušan je. Potrebni su mu sati dugih šetnji radi održavanja telesne kondicije. Potrebno je paziti na susrete s drugim psima, jer mogu biti vrlo neprijatni. Dostiže brzinu do 42 km/h.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Maltezer


Mali je pas, kod kojeg je dužina tela veća od visine. Od glave do vrha rep je obrastao svilenkastom, dugom i svetlom dlakom. Glava ima naglašeno čeono koleno. Čeoni dio lobanje je izrazit, također i trepavice. Njuška i gubica su crne boje, oči velike, tamne, živahne i pametne. Telo je u pasminskom standardu potanko opisano. Rep je u korenu jak, na vrhu tanak i prekriven je dugom dlakom, koja pravi lepezu. Pojedine dlake tog gustog krzna duge su i do 22 cm. Boja krzna je potpuno bela. Visina mužjaka - od 21 do 25 cm, težina - 3 do 4 kg. Dožive veliku starost. Pas ne potiče s Malte, već je njegova domovina dalmatinska obala - otok Melitaea koji se danas zove Mljet. Maltezer je bio opisan još u starogrčkoj literaturi, a ti psi bili su ljubimci već i starogrčkim damama.Maltezerova dlaka podseća na staklenu vunu. Na krznu se često oblikuje razdjeljak, posebno na leđima. Dlaka se potpuno razvije tek u trećoj godini života i mora biti jako bogata. Treba je negovati četkom (ne metalnom!) i češljem (također ne metalnim). Redovito treba čistiti iscjedak iz očiju, jer inače dlaka na tom mjestu postane žućkasta. Maltezer je privržen čoveku, vrlo je oprezan, mada nije nervozan i osoran. Živahan je i rado se kreće. Kao i svi drugi bišoni tipičan je damski pas.Dobrog je zdravlja i rijetko oboli. Šteta je da su jako skupi i stoga prilično nedostupni.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)