Koton iz Tulera


Poreklo ovog psa seže veoma daleko, jer ovaj mali madagaskarski pas postoji već vekovima u oblasti Tuleara. Inače veoma liče na bišone, kako morfološki, tako po konstituciji i po dlaci, ali bilo bi nesigurno istraživati srodstvo izmedju njih.
Koton je ljupki pratilac privržen gospodarima; dovoljno je miran i uravnotežen da bi živeo u kući, ali napolju iskazuje svu svoju snagu, jer tokom šetnji se nikada neće umoriti pre svog gospodara.
Tek odnedavno je poznat široj javnosti u Evropi i počinje da biva cenjen zbog svih pomenutih vrlina I zbog estetike svog krzna neuporedive dlake.Najpopularniji je u Francuskoj.
Glava sa ispupčenom lobanjom i naglašenim stopom se završava njuškom koja je duža nego šira, sa malom tamnom pečurkom slabo otvorenih nozdrva. Živahne, dobro razmaknute oči su tamne i izražajne. Trouglaste uši su prelomljene u osnovi. Telo i šape su mišićavi. Dugački rep, istanjen na vrhu, spušta se do skočnog zgloba. Struktura tanke,duge i talasaste dlake podseća na pamuk.Bela je,ali je dopušteno nekoliko mrlja u manje ili više izraženim nijansama žute, posebno na ušima. Ozbiljnim nedostacima na taknmičenju se smatraju oči, nos ili usne koji su svetli ili bez pigmenata, prekratke uši ili prekratak ili predugačak rep, nedovoljna dlakavost ušiju i repa, slaba građa, prekratka kovrdžava ili svilenkasta dlaka ili prisustvo crne dlake.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Kraški ovčar


Jak je i srednje velik pas. Glava je široka, plemenita, prijatnog izgleda, lobanja malo izbočena, čeono koleno slabo izraženo, gubica je duboka sa škarastim ugrizom. Ovješene uši imaju oblik slova V. Vrat je jak bez podvoljka, trup krepko razvijen, srednje dug (10 posto je duži od visine) s ravnom leđnom linijom. Rep je visoko postavljen, sabljast, srednje dug, spušten. Dlaka je duga i ravna s gustom poddlakom, na glavi i na prednjem delu nogu je kratka. Boja: metalno siva, čim tamnija osobito na grebenu. Po trbuhu i na prednjem delu nogu je svetlija. Visina kod mužjaka - 57 cm, težina - 30 do 40 kg, kod ženki - 54 cm, težina - 25 do 30 kg. Ima dugu životnu dob. Međunarodni kinološki savez je kraškog ovčara službeno priznao 1939. godine na skupštini u Stockholmu gde je njegov standard predstavio stručnjak slovenske kinologije Teodor T. Drenig. Tada su ga nazvali ilirski ovčar, a pod istim imenom i jednakim standardom je FCI obradila šarplaninca. Službeno su te dve pasmine izdvojili i priznali ih kao kraškog ovčara odnosno šarplaninca 1968. godine. Kraški ovčar je miran, bistar, dobrodušan i ukoliko je potrebno oštar pas, jako privržen gospodaru. Ranije se mogao naći u kraškim predjelima i u Istri, gdje su se njime koristili na teškim brdskim terenima.Još uvijek se koristi kao ovčarski pas, inače je dobar čuvar i prijatan pratilac i kućni pas u prava suprotnost šarplanincu koji je nepoverljiv i oštar, korišten uglavnom za posao pastira u planinama ili kao čuvar većih ograđenih objekata i poseda.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Kratkodlaka mađarska vižla


To je skladno građen, srednje velik pas, laganih pokreta, koji podseća na korak trkaćeg konja. Telo je vitko i mišićavo. Na čeonom delu lobanje, koje je više uže nego šire ima lagano izraženu brazdu. Nosni otvori su razmerno veliki, njuška, koja je iste boje kao i krzno, izvaredno je pokretljiva. Oči su tamne. Uši su prilično duge i ovešene. Rep drži malo niže nego druge lovačke pasmine. Trećina repa je kupirana, dozvoljen je i nekupiran rep. Dlaka je kratka, gusta i sjajna. Krzno je smeđe boje, a u Nemačkoj uzgajaju i vižle boje cigle. Visina - od 57 do 64 cm, težina - od 22 do 30 kg.Mađarsku vižlu su već od 1700. g. uzgajali čistokrvno. U drugoj polovici prošlog stoleća su je, slično kao i druge rase u Europi, ukrštali s drugim lovačkim psima (poenterima i nemačkim kratkodlakim ptičarima). Prvi rasni klub osnovan je 1920. godine i već je iste godine izdana prva rodovnica. U poslednje vreme vižlu najčešće koriste mađarski lovci. Od svih pasa ptičara samo je vižla smeđe do jelenje crvene boje. Vižla ima izrazito razvijen smisao za rad s gospodarom. On je za nju vođa čopora, kojemu je odana, podređena i spremna ga je braniti. Kod pasa takvih osobina školovanje na silu osuđeno je na neuspeh. Ako netko istovremeno traži porodičnog i lovačkog psa za njega je vižla pravi izbor. Prilagodljiva je, poslušna i ljubazna. U lovu nikada ne nestane iz vidnog polja svog gospodara. Vižla može biti oštra i prema čoveku.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Kratkodlaki Bernandinac


Snažan je, čvrst i mičićav pas s moćnom glavom i pametnim pogledom. Maska (obrazni dio lobanje) je tamna i zbog toga deluje ozbiljno, iako ne oštro. Oči su mu okrugle, prijatnog pogleda i smeđe boje dobro zapečenih žemljica. Donji očni kapci su u pravilu otvoreni iako ne smiju biti previše ovešeni. Uši su srednje velike i priležeće. Kratka dlaka je vrlo gusta, rep kosmat, bez zastavice. Može biti beli sa smeđim područjima ili smeđi sa belim područjima. Šape, psi i kraj repa su uvijek bele boje. Visina je oko 75 cm, ženke 70 cm. Žive 10 godina. Kratkodlaki bernardinci su osim po dužini dlake, potpuno jednaki dugodlakima. Kod kratkodlakih bernardinaca više dolazi do izražaja mišićavo telo i lakše ih je negovati. Pre nego li kupite bernardinca, dobro razmislite. Tako veliki pas promeni život svakoj porodici. Potrebno mu je puno prostora i dobro podnosi boravak na otvorenom. Glasan je, iako ne laje puno. Nemirni psi u susjedstvu mu ne smetaju. Nije gradski pas i njegova ogromna količina izmeta ne izgleda lepo. Štenci ne smeju hodati po stepenicama (posebno je opasno hodanje niz stepenice), jer može doći do trganja mišića i veza. Sve to naglašavam stoga što ljudi doživljavaju bernardinca kao statusnog psa. Ova rasa nije za sportaše koji žele školovati psa. Bernardinac koji postane oštar, jako je opasan. Nije ga dobro brzo buditi! Ako je pravilno odgojen može biti prijatan.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Kratkodlaki foxterijer


Po eleganciji podseća na trkaćeg konja. Leđa su kratka, udovi stabilni. Od oštrodlakog terijera razlikuje se samo po dužini dlake iako su to dve različite rase. Pročitajte sve o obe rase da biste dobili potpunu informaciju. Tipično za te pse je da ih i najmanje uzbuđenje dovede do najveće napetosti. Glava je duga, suha i plosnata, skoro bez čeonog kolena. Oči su malene, tamne i duboko usađene. Uši su u obliku slova V, nagnute napred, rep je kupiran na dve trećine dužine i uspravan. Kratka i glatka dlaka je tvrda i gusta. Prevladavati mora bela boja, a na njoj su oznake drugih boja.Kratkodlaki foksterijer nije toliko raširen kao oštrodlaki. Postao je slavan kada ga je 1889. godine naslikao slikar Francis Barraud. Slika je postala slavna u celom svetu. Dok je pozirao, da bi bio miran, pas je s fonografa slušao "glas" svojeg gospodara. Tog živahnog i aktivnog psa prvi su put pokazali na izložbi u Engleskoj 1860. godine. Foksterijer je lovačka pasmina, zato ima rep tako dug da ga lovac može čvrsto primiti kada napadne lisicu ili jazavca. Krakodlakog foksterijera je jednostavno negovati četkom i vlažnom krpom. Duže dlake iščupamo ili odrežemo.Oprezan je (rado laje), pametan (iskorištava gospodareve slabosti) i neumoran. Veterinar ga vidi samo onda kada ga dovedu šivati rane koje je zadobio u borbi s divljim životinjama.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Kratkodlaki jazavčar


Rasni standard jednak je za sve tri vrste jazavčara: to je nizak pas s dugim iako postavnim telom i čvrstim mišićima. Glava je uska, i izgleda pametno. Jazavčar ne sme biti nepokretan ili suhonjav kao lasica. Uši su mu visoko postavljene, nisu preduge i na krajevima zaokružene. Dlaka je kratka, gusta, sjajna i glatka. Boje su različite od žute do smeđe ako je jednobojan, a može biti i dvobojan: crni, smeđi, sivi ili beli sa smeđim pegama. Visina - od 23 do 27 cm, težina ispod 9 kg. Dočeka starost od 12 do 14 godina. Jazavčar je jedna od najomiljenijih i najraširenih pasmina. Još iz pradavnih vremena nalazi se na području Njemačke, gdje je tokom godina rasa usavršena pa se Nemačka smatra matičnom zemljom te rase. Osbitost jazavčara su krive noge - ti psi postali su popularni zbog telesne mane. "Kobasičasti" oblik dobivao se stolećima strogom i planiranom selekcijom tako da je uzgajačima uspelo dobiti dužeg i nižeg psa koji je sposoban uvući se u najmanju jazbinu. Širom seta postao je poznat kada su u Americi izmislili viršle u dugim pecivima nazvanim "hotdog" - na prvim reklamnim plakatima je umjesto viršle bio nacrtan jazavčar. Jazavčar je samouveren pas, karakteristične osobnosti. Takve osobine su mu potrebne za borbu s jazavcem ili lisicom u rovu. lako je jazavčar omiljen i živi na urbanom području on je lovački pas i ako treba veoma je oštar. Rado laje i dobar je čuvar malih stanova.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Kratkodlaki vajmarski ptičar


Srednje je velik, lepo oblikovan i žilav lovački pas vrlo zametljive boje krzna. Kratkodlaki i dugodlaki vajmarski ptičar razlikuju se samo po dlaci i zato preporučujem da pročitate opise oba psa. Glava je masivna, s dugim nosnim delom. Kod ženki je nežnija nego kod mužjaka. Gubica je skoro okrugla. Usnice su boje mesa, njuška tamnija koja prelazi u sivkastu. Oči su kod mladunčadi plavkaste, a kasnije postanu svetle do boje jantara. Uši su široke i prilično duge. Dlaka je kratka i čvrsta, glatka i priljubljena. Poddlake ima malo ili je uopšte nema. Boja: srebrna, srnasto ili mišje siva, moguće su i nijanse. Visina - od 59 do 70 cm, težina - od 23 do 28 kg.Kratkodlakog vajmarskog ptičara su nekada uzgajali skoro isključivo u Thurengenu. Odličan je tragač, koristan i za traženje pogođene divljači. Sadašnje ime nastalo je u zadnjoj trećini XIX. stoljeća. Pasmina ga je dobila po velikom knezu Karlu Augustu Weimarskom (1757-1828.), koji je lovio s kratkodlakim, svetlim psima, moguće i sivim. Prvo društvo za uzgoj čistokrvnih kratkodlakih vajmarskih ptičara srebrno sive boje bilo je utemeljeno 1897. godine.Vodljiv je, ima izrazito razvijen lovački nagon, temperamentan je i primeren za život u porodici. Dobro se oseća u kući, ima razvijen i obrambeni nagon. To ne smemo razumijeti pogrešno - iako može živjeti u kući, uz obitelj, kratkodlaki vajmarski ptičar nije porodični, već lovački pas. Za uzgoj se koriste samo psi koji završe određene lovačke radne ispite i ispit za obrambeni rad.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Kromforlander


Elegantan je, srednje velik pas, leđni dio je malo duži od visine. Pas je beli i smeđ, različitih tonova smeđe boje. Ima dugi korak i rado galopira. Nosni dio lubanje je kratak, glava klinasta sa slabo izraženim stopom. Uši su visoko postavljene, s ovješenim gornjim delom. Uši i viseći rep nisu kupirani. Poželjna je srednje duga oštra dlaka. Kromforlander može biti čisto beli sa smeđim poljima različitih nijansi na ušima, očima, na gornjem delu glave i na leđima. Sedlo deli bela crta. Visina - 38 do 46 cm, težina - od 12 do 14 kg. Doživi čak i 16 do 18 godina starosti.Kromforlander je jedna od najmlađih pasmina i zovu je pasmina XX stoleća, a međunarodno je priznata tek 1955. godine. Njeni preci su oštrodlaki foksterijer i bretonski grifon. Od dvoje predaka, pasmina je preuzela najbolje karakteristike.Radi se o temperamentnom psu koji vrlo rado trči, jako je oprezan i suzdržan prema neznancima. Prirodno je jako čista životinja. lako se dobro oseća i u manjem stanu, kromforlander slovi kao izvrstan čuvar, koji se probudi iz dubokog sna na najmanji šum. Moramo mu osigurati puno šetnje, za što na selu nema poteškoća. Iako je nastao iz dveju rasa s izrazitim lovačkim nagonom, ne goni divljač. Posebnost, a ujedno i prednost, je njegova dlaka: nečistoća se sama čisti, stoga ga nije potrebno kupati. Pametan je i marljiv učenik, izrazito navezan na čoveka. Robustan je i otporan pas.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Kuvas


Velik je i skladno građen pas privlačne spoljašnosti. Iz njega žari plemenitost i jakost. Kosti su masivne, ali ne i grube. Glava je plemenita s izrazitim čeonim delom i slabo izraženim stopom. Njuška, kapci i usnice su crne boje. Ugriz je jak i škarast. Oči su kose, oblika badema i tamno smeđe boje. Uši su ovešene u obliku slova V. Rep je nisko postavljen i na kraju nešto dignut. Kuvas ima grubu, valovitu dlaku. Oko vrata ima okovratnik, na prednjim nogama i na zadnjem delu tela ima zastavice. Visina - do 75 cm, težina - do 40 kg. Dočekaju starost od oko 10 godina.Ime potiče od turske reči kawasz koja znači "pouzdan čuvar" ili od arapske reči kawwasz koja znači strelac. Koriste ga prije svega kao čuvara - neustrašiv je, odgovara svakoj pretnji. Prijatan je s domaćom decom i za njih brine, drugu decu ne voli i prema njima je jako nepoverljiv. Čuvanje kuće i vrta mu je prirođeno i za to ga ne treba posebno školovati, ali ga treba školovati da bi postao obrambeni pas jer se nerado podredi. Živahan je i nije ga moguće imati u stanu. Primereno je življenje na otvorenom, iako mora imati kontakt sa čovekom. Ako toga nema može podivljati i postati opasan. Kuvas je pas privržen čoveku, iako se ne ulizuje. Ne podnosi nepravdu. Pas je za poznavaoce. Potrebno mu je puno kretanja i svaki dan je sposoban trčati u kasu i do 25 kilometara. Podložan je displaziji kukova.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Labrador


To je pas snažnog izgleda, aktivan i pun energije. Unatoč jakoj postavi lagano se kreće. Karakteristično za njega je jaka, kratka dlaka, ravna, bez kovrči. Poddlaka odbija vodu. Dlaka na nogama i na repu nije duža. Za tog retrivera tipičan je tzv. vidrin rep. Čeono koleno je izraženo, gubica jaka i na krajevima nije bitnije sužena. Smeđe oči su prijatnog izgleda. Uši su obešene tesno uz glavu, srednje velike i postavljene prilično unazad.Boja je crna, čokoladno smeđa ili svetlo žuta. Žuti psi imaju najgušću dlaku. Visina - 55 do 62 cm, težina - od 25 do 31 kg. Životna dob oko 12 godina.Prvi standard za labradore je napisan 1887. godine i u njemu su posebno isticali njegovu tvrdoću i vodljivost. Kao samostalna rasa bio je priznat 1905. godine. Najpre su bili samo crni, a druge boje nisu bile dozvoljene. Labradorova prednost je odlična vodljivost. Sposoban je učenik i već u toku šetnje ili igre naučimo ga donošenju. Po naravi je prijatan i voli decu.Nije previše glasan i unutrašnje je stabilan pas (i u velikim gradovima, gde ima puno prometa). Dobro se razume s drugim psima i ostalim domaćim životinjama. Neustrašiv je i razmjerno dobar čuvar. Koristi se kao vodič za slepe, a uzgaja se i za izlože. Ne obazire se na vremenske promene, robustan je i otporan, pa mu čak ni sneg ni hladnoća ne smetaju.Ubrajaju se među najomiljenije porodične pse. Posebno je dobrodušan pas.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)