Dandi dinmontov terijer


Visok je približno kao jazavčar, ima snažno, nisko i dugo telo. Glava je u odnosu na telo prevelika, prekrivena bogatom i mekom čupavom dlakom. Velike, okrugle oči izražavaju odanost. Leđa su u predelu bubrega nešto zaokružena. Nosna kost je bez dlaka, oko očiju je tamni rub. Viseće uši su tanje prema krajevima, prekrivene su dugom, mekom i svetlom dlakom. Rep nije predug, sabljast je. Krzno je mešavina meke i tvrde dlake. Dlaka je po telu duga 5 cm, na glavi je bujnija, mekanija i svetlija. Ne treba je puno kratiti. Boja: boja papra ili senfa sa svetlim čuperkom na glavi. Visina - 24 do 28 cm, telesna težina - 8 do 12 kg. Rođak je bedlingtonskoga terijera, najpre su ga znali kao Pepper Terriera, a 1814. g. je dobio svoje sadašnje ime. Tada je sir Walter Scott objavio knjigu "Guy Mannering" u kojoj su glavni junaci bili seljak i lovac Dandie Dinmont i njegovi terijeri boje papra i senfa. Ta je knjiga pobudila zanimanje za te pse. Pisac Scott upoznao je ove pse kod seljaka na graničnom području između Engleske i Škotske. Dinmontovog terijera 1850. g. naslikao je slikar Landseer. Dandie nije izgledao kao terijer, ali je imao više osobina terijera. Oprezan je, iako malo laje. Glasa se samo onda kada ima razlog. Bistar je a, ako odrasta s detetom onda se s njim uvijek dobro razume. Uljudan je, privržen i mekan, svojeg gospodara previše poštuje. Zna i snažno zgrabiti te braniti kuću i vrt. Prema strancima je suzdržan. Može živeti u stanu, ali mu je potrebno mnogo šetnje.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Doberman


Srednje velik, snažan i mišićav pas kojeg odlikuju elegantno kretanje, brzina i temperament. Glava je klinasta, plitka i jako mršava. Kupirane uši nosi uspravno. Telo je u načelu kvadratno, pri čemu taj pojam u odnosu na elegantne telesne linije nije previše precizan. Kretanje je elastično - hoda kao da je na opruzi. To je pas mešane krvi nemačkih pinčeva, tirinških ovčara, nemačkog ptičara, rotvajlera, engleskog hrta i mančesterskog terijera. Dlaka je kratka, tvrda i gusta, crne, tamno smeđe, plave ili peščane boje sa smeđim, oštro određenim pegama. Visina mužjaka je do 72 cm, težina od 40 do 45 kg. Dočekaju 14 godina starosti. Dobermana je 1860. godine uzgojio Louis Dobermann iz Apolde - po njemu je pasmina i dobila ime. Reč pinč dodana je 1949. godine. Posebno je omiljen zbog svoje nepokolebljive vernosti gospodaru i nepotkupljivosti. Poznat je po opreznosti i zato ga se ljudi boje. Ponekad ga prati glas da je to pas koji teško uči. To je greška jer je doberman izuzetno inteligentan, lagano uči i voli raditi pa ga je lako odgojiti i školovati. Preporučujemo rad na poligonu za pse. Obrambeni posao prihvata ozbiljno i dobro laje. Telesno je tvrd, duševno osetljiv. Kada mu se dogodi nešto neprijatno, više je dana nesretan i žalostan. Velik je prijatelj dece. Potrebno mu je mnogo kretanja. Kratka dlaka omogućuje jednostavnu negu. Zdrav je i bez obzira na veličinu kod njega se rijetko kada razvije displazija. Zima na otvorenom se ne preporučuje.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Dugodlaki Bernardinac


Ima srednje dugu dlaku, ravnu pa čak i malo valovitu, posebno na ledima. Njegov rep se završava zastavicom, a na bedrima ima izražene "pantalone". Podvoljak je oblikovan poput ogrlice i zato deluje veličanstveno. Telesna linija dugodlakog bernardinca izgleda nešto mekše nego kod kratkodlakog. Šape su bele,široke i zatvorene. Često se pojavljuju čaporci. Uzgajač ih mora odstraniti. Kao i većina velikih pasmina bernarinci imaju predispozicije za displaziju kukova. Prije nego kupite štene, proverite da li su njegovi roditelji oboljeli od displazije. Težina odraslog psa je oko 80 kg, a životna dob oko 10 godina. Bernardinci su po prirodi robusni. lako mirni, znaju ponekad i ugristi. To će učiniti samo kad osete ozbiljnu opasnost, jer su inače dobrodušni i imaju visok prag izdržljivosti. Mogu se koristiti kao čuvari, jer svojom, poštovanja vrijednom vanjštinom, izazivaju nelagodu i djeluju prije svega preventivno.Bernardinac je životinja koja voli udobnost i nema veliku želju za kretanjem, stoga ga ne treba često voditi u šetnje. Nije grubijan, iako je samouveren i retko će ga kada napasti neki drugi pas. Bernardinac je osjetljiv i privržen čoveku, stoga je preporučljivo da, ukoliko živi na slobodi, barem jedan sat dnevno bude uz porodicu. lako je to razborit pas, poput djeteta se oduševi svaki puta kad se netko od ukućana vrati svom domu. Tada laje i njegov glas se daleko čuje. Od silne radosti može nekoga i srušiti na tlo. Vrućinu podnosi puno teže nego hladnoću, stoga mu treba prostor u senci.Vlasnik bernardinca u šetnji s psom, često naleti na tri različite reakcije šetača: 1. Majke pošalju svoju decu da pomiluju ljupkog psa, jer pogrešno misle da je bernardinac draga curica u krznu. Bernardinac je stvarno dobrodušan pas koji voli djecu, ali ponekad je dovoljno da se dijete nađe na putu toga diva i već će biti na tlu. To će se dijete onda čitav život bojati pasa. 2. Ljudi koji rado popiju štogod žestokog, imaju velike oči kada ugledaju bernardinca, jer bi on na vratu trebao imati lepo burence s rumom za prvu pomoć. Tu posudicu su bernardinci nekad i nosili, ali danas je nose samo na turističkim priredbama. Jedna od uloga tih pasa u prošlosti bila je i otkrivanje krijumčara čokolade i cigareta na švicarsko - talijanskoj granici. Priču o alkoholnom piću oko vrata opisao je švicarski pisac Meissner u knjizi "Alpske ruže" (Alpenrosen) koja je izašla 1816. godine. Na naslovnoj stranici je bio bernardinac s nacrtanom bačvicom oko vrata. U kronikama samostana Svetoga Bernarda o tome nema zapisa. 3. Ljudi oduševljeni psima, sanjaju o Barryu, psu koji je u 12 godina svog života spasio 40 Ijudi. To je vjerojatno legenda o kojoj u samostanu nije ništa zapisano. Nije zapisano niti da je spasilac bio Barry, kao ni da su to radili drugi psi. Do 1860. godine bernardince su zvali medvjeđim psima i jedan preparirani primjerak dobio je mjesto u bernskom muzeju. Ime bernardinac u upotrebi je od 1865. godine, a čistokrvni uzgoj započinje u samostanu St. Bernard. Monasi su koristili kratkodlake bernardince kao alpske pastirske pse za traženje puteva, krčenje prtina u snegu i prijevoz mleka, dok su dugodlake poklanjali značajnijim ljudima. Prvi uzgojni par imao je Heinrich Schumacher, mesar i gostioničar u Holligenu kod Berna. Psi su se zvali Barry i Diana. Njihovi najslavniji potomci su bili Sultan i Favorit koji su 1867. godine na svetskoj izložbi pasa u Parizu dobili zlatnu medalju. Po nastanku pasmine svetom je prošao bernardinski "boom" i za njih se plaćalo od 800 do 2 000 zlatnih franaka. Prvi klub bernardinaca otvoren je 1887. godine u Zurichu i 1891. u Munchenu.Imamo li dete ne smemo mu dozvoliti da jaše po psu ili da ga diže za prednje noge. Može doći do kidanja mišića i ligamenata, kao i do problema prilikom rasta. Bernardinci su odrasli s navršene dve godine.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Dugodlaki jazavčar


Telesna građa je jednaka kao i kod kratkodlakog i oštrodlakog jazavčara. Nosni eio lobanje je izrazito dug i mršav, ali ne koščat. Uglovi usana protežu mu se pod oči, ugriz je snažan, očnjaci jaki i pripijeni jedan drugome. Srednje velike oči su čiste i odlučne pa ipak prijazne. Boja očiju se slaže s bojom krzna. Dugodlaki jazavčar se od kratkodlakog razlikuje po dugoj svilenoj dlaci koja je duža pod vratom i na donjoj strani tijela, posebno na ušima, zadnjim nogama i donjem delu repa gde tvore pravu zastavicu. Veličina, težina i starost - kao i kod kratkodlakog jazavčara.Dugodlaki jazavčar je od sve tri pasmine najviše omiljen. Rezultat je ukrštanja kratkodlakog jazavčara s koker španijelima. Od početka ovog stoljeća bio je uzgajan čisto, jer je uzgojna politika bila dosljedna. Križanje pasa različitih tipova dlaka nije dozvoljeno. Zbog omiljenosti i komercijalizacije puno je predstavnika te rase sporo i stidljivo, stoga treba prije kupovine dobro upoznati uzgajača. Nikad ne kupujte mladunčad u "tvornicama" pasa! Previše odlučni ljudi nisu pogodni ovim psima - preautoritativan odgoj im šteti. Neposlušni jazavčari nisu posljedica pripadnosti rasi već pogrešnog odgoja. Jazavčarske bolesti je zajednički izraz za zdravstvene probleme koji su tipični za tu rasu. Česti su: ispad međupršljenskih uložaka, upale zglobova i ukočenost kičme. Do tih bolesti dolazi u starosti od 4 do 5 godina.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Škotski ovčar Lesi


U standardu piše: "Koli mora već na prvi pogled delovati kao pas izuzetne lepote. Kada stoji potpuno mirno mora svaki deo tela u celosti delovati skladno". Oblik glave je pri ocenjivanju od posebne važnosti. Glava ne sme biti tupa već kao lepo izrezan klin. Oči su bademastog oblika i daju psu ljupki izgled. Uši nosi uspravno, osim gornje trećine koja je povinuta napred. Rep je dug i bogato odlakan. Dlaka je duga, gusta i tvrda. Boja: žuto-bela, trobojna (crna sa smeđim mrljama) i srebrno plava (blue-merle). Visina - do 61 cm, težina - 30 kg. Sve opisano vredi i za kratkodlakog škotskog ovčara (smooth collie) samo je dlaka kratka i gusta. Živi do 15 godina. Dugodlaki škotski ovčar je prvi puta postao moderan pas na kraju prošlog stoleća - za toga prvaka u lepoti tada je trebalo izbrojati 20 000 maraka u zlatu. Nakon velikog zanimanja počeo je masovan uzgoj, a istovremeno s tim nekontrolirana i nesistematična ukrštanja. Koli nije zahtjevna rasa. Psi lako uče, istrajni su, prirodno im je utisnut obrambeni nagon i imaju potrebu za kretanjem. Nije pas za solitere i velike gradove. Najbolje se oseća dok kasom trči pored bicikla. Svom gospodaru rado služi. Odgajamo ga tako da se njime što više bavimo. Potrebno mu je puno ljubavi. Mora živeti u porodici, a ne u psetarnici! Ne podnosi silu. Može biti pas za početnika. Dobar je s decom, ali ne kao Lassie koji je pedesetih godina škotske ovčare ponovo učinio modernim psima. Potrebno je često čišćenje krzna. Vrlo rado laje iako to lako obuzdamo.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Dugodlaki vajmarski ptičar


Pročitajte opis kratkodlakog vajmarskog ptičara. Vrat je bez podvoljka, mišićav, skoro okrugao. Prsa su jaka, mada ne preširoka. Duga leđa su karakteristična. Rep je kod kratkodlakih kupiran na polovicu, a kod dugodlakih su odstranjena samo dva ili tri kralješka. Kod svih načina kretanja korak je dug, u galopu radi duge skokove, u kasu se ljulja. Dlaka je mekana i duga, s poddlakom ili bez nje. Može biti glatka ili valovita, Duža je na stražnjoj strani prednjih udova, a na zadnjim su udovima pantalone. Na repu je zastavica. Dlaka se potpuno razvije tek nakon dvije godine. Visina mužjaka - od 62 do 67, ženke - od 59 do 63. Vajmarski ptičar je posebnost među ptičarima, ne samo zbog neuobičajene boje, već i zato jer je hubertoidnog tipa, a to je sličnost s bloodhoundom. Izgledom ga možemo lako uspoređivati s još nekim pasminama goniča ili s hanoverskim krvoslednikom. Njegova ljepota je "kriva" što je u Americi to isključivo pas pratilac. Uzgajaju ga samo radi lepote, dok je u Europi gotovo svaki vajmarski ptičar lovački pas. Njegov posao u lovu je posao nakon odstrela. Odličan je tragač na krvnom tragu. Nepogrešivo markira i radi i u vodi. Tamanitelj je glodavaca i prilično je oštar prema ljudima. Prema članovima svog "čopora" je nenasrtljiv. Njegove radne sposobnosti i sposobnost učenja su velike. Dugodlakog vajmarskog ptičara nije dozvoljeno križati s kratkodlakim. Jako je izdržljiv i otporan. Doživi starost oko 10 godina.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Engleski Buldog


Kompaktno građen, veoma jak i mišićav pas s masivnom glavom. Gubica je široka, tupa i zavrnuta. Značajne su duboke bore koje obrazu daju tipičan izgled. Uši su kratke i tanke. Boja krzna je bela, crveno-crna, bledo žuta ili tigrasta. Zabranjena je crna, čak i onda kada se radi o štencima.Noge su ravne, šape okrugle i velike. Rep je kratak, nošen na dole. Visina nije propisana, idealna težina je 24 kg. Životno doba - 10 godina.U standardu te pasmine veliku ulogu ima temperament. Agresivni ili lijeni psi se diskvalificiraju. Buldog mora biti aktivan, dobrodušan, ljubazan prema deci. Kada je potrebno čuvati članove obitelji posebno je oprezan. Kada zagrize, teško pušta. Nije primeren za sportaše. Želite li imati poslušnog psa, buldog nije pas za vas. Njegove duboke bore zahtevaju negu. Nije jako osjetIjiv na vrućine kao što većina misli. Tipično za njega je glasno njuškanje. Ima dobru probavu i iznimno dobar apetit. Sudeći po službenim zapisima pasmina je očuvana čitava dva stoljeća. Poznavaoci tvrde da im je to uspelo zato jer su buldoga u prošlom stoleću nekoliko puta ukrštali sa mopsima, španjolskim dogama i engleskim mastifima.Ženke imaju probleme prilikom koćenja zbog velike glave mladih i stoga je potreban carski rez (visoke cene štenaca).


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Engleski hrt


Tipičan je predstavnik porodice hrtova - ima dugo telo, vidljivo razvijene mišiće, vitak je, sa snažnim prsnim košem. Zadnji udovi su postavljeni daleko unazad - sve je na tom psu predviđeno za velike brzine. Dugim skokovima u galopu čak i veće udaljenosti prolazi nesmanjenom brzinom. U trku se nogama jako upire o tlo pa se njegovo trčanje čuje kao topot trkaćih konja. Glava je duga, čeoni deo lobanje plosnat, oči su tamne, pozornog pogleda. Nosni otvori su maleni. Rep je dug, postavljen na dole i lagano savijen. Dlaka je fina i gusta. Boja: crna, bela, crvena, plava, jelenje crvena ili žuto smeđa, prugasta ili s bijelim znakovima. Visina - do 76 cm, težina - do 30 kg. O njegovom imenu postoji puno pretpostavki. Tvrde da ga je dobio po izrazu greek houno' (grčki pas). To mišljenje potvrđuje činjenica da je Carl Linee svim hrtovima dao znanstvenu oznaku canis grajus - grčki pas. Najpre je bio lovac na zečeve i jelene, a sada je već više od sto godina trkaći pas. Zanimljivost: najviše engleskih hrtova uzgajaju u blizini Sydneya u Australiji. U Europi ih uzgajaju za rad i izložbe. Greyhound nije samo sportaš, već je i idealan član obitelji. Neverovatno je čist i bez mirisa. Tih je, oprezan i ne laje. Ima dobru osobinu da je umiljat i želi prisan odnos s članovima obitelji. Ne može živeti vani, mada je otporan na loše vreme. Još mu se uvijek zna javiti snažan lovački nagon - tada voli progoniti mačke i kokoši. Potrebno mu je mnogo kretanja i najbolje je ako se takmići. Rekorder je u brzini dostiže do 61 km/h.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Engleski kratkodlaki ptičar


Skladno je građen, jak, ustrajan i brz pas. Da li stoji ili se kreće, uvek je elegantan i lep. Ima markantnu glavu s dobro izraženim čeonim koljenom i zatiljkom. Njuška i rub očiju su crni, a kod pasa limunske boje i kod belih pasa su svetliji. Smeđe oči deluju prijazno. Srednje duge uši postavljene su prilično visoko, tesno priljubljene uz glavu i na donjem dijelu šiljaste. Rep je srednje dug, postavljen ravno u visini leđne linije. Dlaka je kratka, glatka i sjajna. Boje: limunska, bela, narančasto-bela, jetreno-bela i crno-bela. Može biti i jednobojan. Visina - od 63 do 69 cm, težina - od 20 do 30 kg. Doživi 10 do 12 godina starosti. Englezi su oplemenili starog španjolskog goniča. Poenter je specijalist za traženje, praćenje i ukazivanje. Kada stoji visoko diže glavu i intenzivno usisava miris. Traži izuzetno brzo, po velikom prostoru i jako se udaljuje od lovca. Kada se postavi stvara jedinstvenu sliku - čini se kao bela tačka u polju (point - tačka). Poentera zanima samo topao telesni miris žive divljači. Označi (markira) svu pernatu divljač. Školovanje poentera je jako zahtevno, to može raditi samo stručnjak.U porodici je veran članovima svog "čopora", voli decu i jako je prilagodljiv. Po naravi je oprezan, ukazuje i na približavanje stranih Ijudi. Ako znamo raditi s njim prijatna je životinja. Potrebno mu je iznimno puno kretanja, inače si ga osigura sam, bez gospodara i tako postane skitnica. Nije pas za štenaru niti za nelovce.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Engleski mastif


Velik je, masivan, moćan i skladno građen pas. Telo je široko i dugo, s dubokim prsima i dobro razvijenim mišićima. Širok čeoni i nosni deo lobanje je naboran. To se posebno primećuje u trenucima kada je pas pozoran. Uši su tanke, obešene i tesno prijanjaju uz glavu. Rep i uši se ne kupiraju. Oči bi trebale biti čim tamnije. Gubica, njuška i uši moraju biti potpuno crni. I oči su crno porubljene. Dlaka je kratka i priljubljena, na plećima, vratu i leđima je tvrda. Boja: od naglašeno žute preko boje marelice (apricot), do srebrne i prugaste. Ugriz je jak. Visina - najmanje 76 cm (mužjaci). Težina - najmanje 75 kg. Doživi starost do 10 godina. Mastif je engleska rasa. Psi su uravnoteženi, dobrodušni, vole članove porodice. Potrebna im je čovekova blizina, stoga ih nije primereno držati u psetarnici. Kada žive izolovani mogu brzo postati opasni za sve, pa čak i za porodicu. Mastifa odgajamo bez prisile, mada dosledno. Ima tvrd karakter, s viskom pragom podražaja. Pre kupovine treba proveriti da pas poseduje unutrašnju čvrstoću. Postoji, naime, nekoliko engleskih uzgojnih linija s karakternim slabostima. Nije ga moguće školovati za obrambenog psa. Mastif je prirodno sposoban proceniti opasnost, stoga obrambeno školovanje nije ni potrebno. Kao i svi psi te skupine neosetljiv je na bolesti. Ne boji se udaraca i takvim tretmanom postaje agresivniji. Kupovina i održavanje je skupo, posebno u prvoj godini života, kada mu je potrebno osigurati dostatne količine kvalitetne hrane.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)