" ЗАШТО ШТРАЈКУЈЕМ? ЗАТО:

- што су силне нове реформе у просвети, другачије са сваком новом поставком у Министарству, довеле српску просвету у свеопшти хаос и готово потпуни бесмисао;

- што ниједан досадашњи Министар просвете, током моје досадашње каријере од 14 година, није стао на страну просветара, нити се борио за њихове интересе (као други ресорни министри за људе чије интересе треба да представљају), већ их чак и нападао путем медија, црнио и омаловажавао;

- што је сваком дато право да се меша у наш посао и коментарише количину и обим посла који имамо;

- што у држави у којој се милијарде евра одливају на стране рачуне у офшор банкама при сумњивим приватизацијама, у којој државни функционери немилице, несувисло и бескрупулозно троше, смањење већ ионако превише мизерних плата у јавном сектору и пензија представља начин "штедње";

- што се у другим државним секторима већ увелико увећавају коефицијенти "испод жита", како би се неутралисали ефекти неуставног умањења зарада запослених у јавном сектору, што једино није урађено у просвети;

- што једноумље не рађа напредак, што би у овој држави требало да је давно не само схваћено, већ и превазиђено;

- што је положај просветних радника најлошији у односу на све друге у јавном сектору, и поред чињенице да у њој ради највише запослених са високом стручном спремом;

- што најављени платни разреди, на нови начин на који су конципирани, не само да неће решити проблем, већ ће трајно продубити неправде, које ће одредити не само будуће плате, већ и пензије запослених у просвети, уколико до тада пензије и буду исплаћиване;

- што ће, сходно таквим платним разредима, плата просветног радника бити равна или мало већа од плате шалтерског службеника или спремачице у ЕПС-у, и поред неупоредиво веће одговорности и захтевности радног места;

- што се годинама систематски подрива ауторитет просветних радника, а деца подстичу на нерад, бахатост и непоштовање ауторитета наставног и ненаставног особља;

- што се у нашој просвети, без икаквог прилагођавања, покушавају увести разноразни пројекти са Запада, чак дословно преведени са енглеског језика, без икаквог претходног разматрања и консултовања просветних радника у смислу ефикасности и применљивости истих. Кажем покушавају, зато што је свима јасно да нити успевају, нити дају одређене резултате, попут инклузије, која је уназадила наше школство, али је била битна људима који су је увели, јер су обезбедили себе и чланове својих породица огромним новцем које су за такве пројекте добили;

- што су дати пројекти умногоме учинили наш посао сложенијим, а за прилично мању плату него што смо имали 2008. године;

- што нисам обучен да радим са децом са посебним потребама, али ипак свакодневно треба да нађем начина да такву децу научим свом предмету, јер "инклузија је уведена, па ви сад видите шта ћете". Притом много трпе остали ученици у одељењу, јер сва деца захтевају подједнаку пажњу, а инклузија као пројекат није успела ни у много напреднијим земљама;

- што је неким људима који нити су у струци, нити имају одговарајуће квалификације, али јесу родитељи ученика којима предајем, дозвољено да "ме уче мом послу", да ми говоре како ја у ствари треба да састављам тестове и уопште радим, да ме преиспитују у вези са мојим критеријумима оцењивања и да притом очекују да им се оправдавам као да сам нешто згрешио;

- што реч ученика сада више значи његовом/њеном родитељу од речи просветног радника;

- што постоје 4 синдиката у просвети;

- што сада пишемо много више него пре 10 година, што сви ти силни извештаји, планови, записници немају никаквог смисла, нити су икоме заиста потребни, али их морамо имати и зато што је битније бити ћата или статистичар, него наставник који се бави својим послом без претераног ометања те врсте;

- што ученик може да омаловажава наставника без икакве казне;

- што су наставници готово потпуно незаштићени;

- што према новим прописима ученик готово да не може и бити кажњен за неки преступ, сем у случају теже повреде обавеза, али под условом да постоји поступност у појачаном васпитном раду са учеником и одређивању васпитних мера које се примењују када дође до неких повреда обавеза;

- што су ученицима веома јасна сопствена права, али су им готово у потпуности нејасне обавезе које имају;

- што се у медијима увек манипулише јавним мњењем када су наши штрајкови у питању, и увек своде нашу борбу на питање плата, које нама никад нису на првом месту у односу на све остало изнад наведено,а притом је реч о платама које су испод сваког достојанства;

- што ми механичар са средњом стручном спремом у једној приватној фирми каже да га је срамота што има готово двоструко већу плату од мене, кад смо већ код питања плате, иако срамоту не треба да осећамо ни он, ни ја, него они који су до такве ситуације довели;

- што се наш глас не чује довољно и како треба;

- што тренутни министар просвете сматра да је КАТАСТРОФА то што ми испољавамо незадовољство скраћивањем часова на 30 минута, али не сматра да је КАТАСТРОФА оно суштинско што је довело до вишегодишњег изражавања незадовољства, а што је наведено горе у тексту;

- што се инсистира на активној настави, модерним технологијама и методици, а рад се своди на таблу и креду због вечитог проблема финансија, и што углавном све што спремамо за часове морамо да копирамо о свом трошку;

- што због свега наведеног и још много тога чега не могу тренутно да се сетим, или сматрам да не треба да пишем овде, јер се не тиче општег стања у просвети, већ у мојем колективу,

ЈА изражавам своје незадовољство ШТРАЈКОМ.

И без обзира на то што многи унапред сумњају у исход штрајка, и што су неки одустали, јер претходни штрајкови нису донели ништа претерано конкретно у смислу побољшања ситуације у просвети, или што се многи плаше или подлежу разноврсним притисцима, и што неки верују да су синдикалне вође "продате душе" у дослуху са властима, ја штрајкујем јер сам изузетно незадовољан не само тренутним положајем просветних радника у овом неуређеном систему који се покушава назвати државом, а зове се Србија, већ и наговештајима да ће се таква ситуација не само и даље одржавати суштински непромењеном, већ и погоршавати у будућности. Ја, професор, наставник, васпитач, социјални радник, психолог, педагог, дефектолог, бејбиситер, записничар, статистичар, главни дежурни, некадашњи или садашњи члан или руководилац безбројних тимова, државни службеник све у једном који ради за плату недовољну и за једну од тих функција, а не све заједно, али ипак ради са пуном мотивацијом и жељом да ученике научи не само свом предмету, већ и да из моје учионице понесу шире знање и савладају важне животне лекције, сматрам да не могу држати час од 45 минута у овом и оваквом тренутку, јер би то онда значило да НЕ САМО ДА САМ ЗАДОВОЉАН ДАТИМ СТАЊЕМ У ПРОСВЕТИ И ДРЖАВИ УОПШТЕ, И ДА ТАКВИМ СВОЈИМ ПОСТУПКОМ ДАЈЕМ СИГНАЛ ДА МЕ МОГУ ПЉАЧКАТИ, МАПТРЕТИРАТИ, ПОНИЖАВАТИ, А ДА ЋУ ЈА ТО СВЕ ЋУТКЕ ТРПЕТИ, ГЛЕДАТИ И У БРАДУ МРМЉАТИ, већ би то такође значило и да онда НЕ БИХ НИ ИМАО НИ РАЗЛОГА, НИ ПРАВА ДА СЕ БУНИМ, јер бих, по логици ствари, неучешћем у штрајку показао да ми је све потаман, да је све супер, супер, и да ми баш ништа не смета. А тиме бих само лагао себе....

И зато, (1) јер су угрожени лични интереси просветних радника, (2) јер се флоскулом "безбедност ученика" испразно бацакају сви којима то падне на памет, (3) јер су силни душебрижници изненада забринути за то шта ће ученици радити ако не буду у школи и на часовима, а притом држава не само да не решава силне проблеме са којима се омладина суочава, и не спречава одлив мозгова у иностранство позитивним деловањем, већ их се сети само када просветари штрајкују, (4) зато што ангажују плаћене "ботове" да и на друштвеним мрежама шире мржњу према просветним радницима, ботове који здушно на разним блоговима и сајтовима пишу увек стилски уједначене и недовољно писмене коментаре у којима нас нападају и додатно омаловажавају, а да уствари ни не знају шта рад у просвети заиста подразумева, као и из многих других разлога, ја ШТРАЈКУЈЕМ, јер је то ЈЕДИНИ ВИД исказивања незадовољства који нам је на располагању, а који може заиста скренути пажњу на наш положај у "савременој" Србији 21. века!
Повратимо достојанство, ништа нам друго не преостаје!

Срђан Бранковић, професор енглеског језика"