Senat BU predložio kvote za upis brucoša i kriterijume za upis u naredne godine
Ponovo olakšice za „bolonjce“
Autor: V. Nedeljković | 21.02.2008 - 06:04




Da bi upisali drugu godinu svi studenti koji su prvi put upisali fakultet ove školske godine moraće da ostvare minimalno 43 ESP boda (evropski sistem ocenjivanja). Kriterijumi za upis „bolonjaca“ biće niži naredne dve godine, s tim što će se donja bodovna granica postepeno povećavati. Tako bi generacija 2010/11. godine bila prva koja bi morala da ispuni trenutno važeći zakonski uslov - 60 ESP bodova.

Ovo je, za sada, samo predlog Radne grupe za definisanje uslova upisa u narednu godinu studija Univerziteta u Beogradu. Međutim, Senat Univerziteta u Beogradu juče nije raspravljao o ovom predlogu jer su se tome usprotivili studentski predstavnici. Studenti, kako kažu, još nisu usaglasili stav prema ponuđenim uslovima za upis.
- Složili smo se da treba naći neko kompromisno rešenje za naredne dve godine - rekao je juče Branko Medojević, prorektor za finansije na BU.
U prošloj školskoj godini svim studentima prve godine dozvoljeno je da upišu drugu godinu na teret budžeta ako im je nedostajalo minimalno 23 ESP boda (sa minimalno 37 umesto 60 ESP bodova). Radna grupa predlaže da tih 23 ESP bodova akademci mogu da raspodele kroz sve godine studija. To znači da bi studenti koji su preneli 23 boda u drugu godinu morali da do kraja studija ostvaruju svih 60 bodova na svakoj godini ili u suprotnom gube budžet. S tim, stoji u izveštaju radne grupe, što bi generaciji upisanoj 2006/07 (koja je sada na drugoj godini) trebalo dodati još šest ESP bodova koje mogu da prenesu u treću godinu, zato što nije bila upoznata sa predloženim uslovima.
- To je samo predlog o kojem se studenti još nisu izjasnili. Fakulteti moraju prvo reformisati studijske programe. Bez toga je sva ova priča o bodovima potpuno besmislena - kaže Goran Minić iz Saveza studenata Beograda.
Senat Univerziteta u Beogradu usvojio je juče predloge fakulteta za upisne kvote za školsku 2008/09. godinu. Predloženo je da se u narednoj godini na Univerzitet u Beogradu upiše ukupno 15. 393 studenat, od toga na budžetu ima mesta za - 9.068, dok bi studije plaćalo 6.325 akademaca.
Upisna kvota predviđa da se sledeće godine upiše 600 studenata manje u odnosu na prethodnu godinu. Ovaj predlog broja budžetskih i samofinansirajućih studenata moraće da potvrdi Vlada Srbije.

Izvor: Blic

“Болоња“ немогућа мисија

Пре кратког времена један учењак из суседне нам земље Румуније, расправљајући о потреби реформе европског образовања, изјавио је како су промене инициране тзв. „Болоњским процесом“ најзначајније промене до којих је дошло у историји образовања у Европи, још од времена настанка првих универзитета у 13. столећу. На чему се темељи та изјава за коју се у последње време не може рећи да је усамљена, изјава која изазива велике стрепње, али и јошћу забринутост?

Зар је одиста могу ће, да један документ написан на две странице, испуњен начелним ставовима и добрим намерама, а који су потписали министри иностраних земаља Европске уније (а не ни ректори европских универзитета, ни водећи европски интелектуалци), завређује толику пажњу да му се, одједном сви окрећу и почињу се на њега позивати, с несхватљивим жаром и жестином, као да је реч о одлукама 1. васељенског сабора у Никеји, којима су уосталом биле потребне деценије да би заживеле, и да би тек много векова касније својим јарким сјајем ломача осветлиле „хуманистичку“ Европу.

Коначно, у чињеници да чак постоје и интернет-сајтови с темом: за или против Болоњских процеса, свима је јасно да, с тим тзв. „Болоњским процесима“, није све у најбољем реду, будући да су њихови учесници увучени у игру око трансформације образовања и да је та игра над играма, игра – далеко од сваког сагласја.
Исто тако, нећемо погрешити ако кажемо да је и у ранијим временима било разних школских реформи, али, да ниједна, као ова последња, није ни приближно била толиког обима и са тако великим улогом на столу за игру.
Сведоци смо реформе којом је захва ћен велики део Европе, реформе која за образовне системе многих земаља као и за њихов културни, духовни и национални интегритет може имати непредсказиве и крајње трагичне последице, будући да се само једним потезом пера у мноштву слуцајева брише вишевековно духовно наслеђе зарад „културног“ јединства у простору сумњивих географских граница и још сумњивијих намера.

Наше време у том смислу није неко „нулто“, ново време, ново без историје и дуге традиције, односно, ново у тој мери, да цео систем вредности на којима се столећима заснивало универзитетско образовање у Европи, сад, преко ноћи, треба да буде превреднован, односно, одбачен, тако што ће на његово место доћи систем образовања који диктира неколико мултинационалних корпорација под плаштом демократије и слободе тржиста интелектуалних потенцијала читавих држава и чији је једини циљ остварење максималног профита за што краце време.

У овом часу налазимо се под притиском највећих и економски најмоћнијих држава Запада које не признају ништа друго осим властитих интереса; у склопу тих њихових „интереса“ мале земље и народи не постоје; они су колатерална штета историје и те мале земље и ти мали народи треба да се претопе у обезличеност .

Сведоци смо не чувених промена које се досад невиђеном брзином дешавају у читавом свету, а које су условљене развојем дигиталних технологија и интернета, стварањем нове виртуалне реалности и изменом целокупне људске перцепције, али и превредновањем ситуације у којој се целокупно човечанство налази.

Исто тако, чињеница је да ми још увек нисмо промислили све домашаје и домете ове последње револуције; могло би се пре рећи да тако нешто није ни започето, већ да се пре налазимо на самом почетку, спречени да критички мислимо, а спутани обманама које једнако великом брзином производе творци свих тих нових технологија, а морамо се сложити и са тим да то они раде савршено, да су у свему изузетно успешни а само с једном намером: да умноже профит који поседују.

Данас историчари педагошких идеја с правом истичу како је Песталоци, далекосежно инаугурисао свој нови систем образовања, у време доминације феудалног друштва, и, видевши добре стране индустријализације, сагледао нарастајуће потребе свог времена, те у васпитању и образовању, нашао најадекватнија средства припреме људи за рад у индустријском друству; ми и данас можемо говорити о непревазиђеним вредностима Песталоцијеве реформе, а које нису изгубиле свој теоријски значај ни у наше време.

Али, исто тако, ми се налазимо на прагу нове информационе епохе која тематизује сасвим нова питања, а која се тичу тога какав је квалитет рада у таквом друштву, јер, неспорно је да се врста рада потпуно изменила и да су захтеви који се постављају пред његове извршиоце суштински и квалитативно сасвим другачији. То повлачи за собом и друго питање: шта се очекује од нових генерација које се сада школују, будући да нови услови захтевају посве нову и посебну врсту обуке и припремљености за рад.
Да ли и данас васпитање у породици остаје иницијално и примарно, или се многим народима источне, махом православне Европе, кроз најразличитије облике васпитања већ на предшколском нивоу, потајно потурају сасвим другачије вредности, па породицно васпитање губи свој значај, а у представнике младе и најмладе генерације, од првог дана утискују се само оне вредности које почивају на успешности и доминацији над другима, вредности пречесто огољене, кастриране од свог вишег, патриотског и родољубног смисла?

Успешност су ценили посебно и стари Грци и изнад свега уважавали су победу, али, једнако су високо ценили и патриотизам, жртвовање за отаџбину, херојство, јунаштво, одбрану свог народа и слободе, одбрану темеља из којег израста дух народа.

Иако дуго под власћу демократије, стари Грци су неговали аристократизам у правом значењу те реци: идеал им је био да буду најбољи у области којом су се бавили и није чудо да оно што је предањем дошло до нас, јесте резултат највиших домашаја грчког аристократизма . Данас, у време глобализације, која је дошла на смену посусталој интернационализацији, неспособној да реши задатке добијене на медународним конгресима у другој половини XIX столећа, та иста глобализација одлучно иступа против права националних држава на самосвојност и ограницавајући чак и ограничени суверенитет, без устезања брише националну компоненту у васпитању истичуци као идеал тржисте младима без граница.
У време доминације интернета, у време лепих варљивих слика које илузију продају за једину стварност, омладини се нуди инстант-образовање или самообразовање. Читаве генерације наставника и учитеља у Србији који су досад били носиоци знања и гарант да ће се на младе генерације пренети највише друштвене вредности, како би се друштво, а тако и држава, очували пред налетом најагресивније негативне енергије, која се окомила на српски народ, сада се системским решењима од стране државе сви наставници и учитељи дугорочним мерама бацају на руб егзистенције и тако, поступно, ментално, а делом, и физички истребљују.

Виртуални свет проглашава се за једини могући свет и брише се свака онтичка разлика између света дроге и света који производи дигитална технологија. Ту више није реч о вредностима. Ту се ради само о егзистенцији, о трајању у свету имагинарног који својим учесницима пружа илузију учешћа и одлуцивања да би их одмах потом свео само на губитнике, неспособне да одлучују о себи самима а још мање о другима.

Тако монадизоване јединке, затворене под седам печата у своје имагинарне светове, идеални су материјал за нове стратеге образовања који их моделују за рад по својим потребама и за своје потребе. То има за последицу да све индивидуално и јединствено бива збрисано или маргинализовано. Традиционалне вредности на којима су досад почивале друштвене заједнице сада бивају апстраховане, сведене на празне појмове, на средства испразне реторике, на елементе језика којим се говори а да се више ништа не казује. Ти празни појмови, речи, што се више ни на шта не односе, јесу – ни на шта обавезујући знакови језичке игре која за циљ има само једно: уништавање свега што је ма на који начин од тоталитарних европских система неконтролисано и што у себи има елементе нечег здравог и позитивно субверзивног у свету којим све јаче доминира задах информационо-технолошких депонија.
Моја је намера да указем на агресивни наступ поборника тзв. „Болоњских пороцеса“; они својом грлатошћу до те мере скрећу пажњу на себе, а да се не можемо не запитати: ко су они? Погледамо ли их боље, мораћемо констатовати да је реч о ауторима веома скромних приручника и теоријских радова али у исто време и наставницима још скромнијих могућности, који су у једном часу, у махању „Болоњском заставом“, видели своју животну афирмацију. Реч је о једном крајње интересантном социолоском феномену, који не би смео да остане ван видокруга професионалних социолога а тиче се очајничког покушаја људи неостварених у науци да себе доказу на руководецим местима на Универзитету или по разноразним бесмисленим министарским комисијама.

Пре тридесетак година, када је у Југославији спроведена прва велике реформа школства, са далекосежним негативним последицама, а које се изразито осећају и данас, говорило се како тадашња реформа беше освета бивших, лоших ученика. Данас сам више но уверен да ову „Болоњску реформу“ предводе бивши лоши студенти који тако лече своје комплексе инфериорности. Оно што је у томе најинтересантније, али и најфрапантније, јесте: изузетно добар начин на који су се сви ти духовни несрећници окупили и организовали. То већ није само социолошки феномен, већ и психолошки (мада ће многи рећи да је је то, посебно у Србији, политичко-страначки феномен).
Истовремено , ја се још увек не могу отети утиску да је оваква оцена, колико год била тачна, толико и даље, сама по себи, недовољно објашњење ситуације у којој се налазимо.
Треба поћи од тога да су они којима је у удео запала реформа образовања у Србији, за тако несто крајње некомпетентни.

Они не знају основне ствари које свака реформа система образовања подразумева. Они не познају ни друштво у којем живе, а ако нешто и мисле да знају, онда се намерно, а понекад и ненамерно, но у сваком слуцају, веома успешно, самообмањују. У том смислу овде се уопште не ради о болоњизацији нашег система образовања, јер, то што је од те „Болоње“ видљиво, заправо је само врх леденог брега. Реформа те врсте не може у Србији бити успешна, као у другим земљама Европе, понајпре зато што се Србија по много чему разликује од те Европе и њених земаља.
У Србији се дуги низ година социјални мир и перманентна незапосленост, а тиме и непотребност младих људи, често најспособнијег дела популације, амортизовала „вечитим студирањем“. Да неко не би био социјални случај, он је био студент. Јасно, неки социјални случајеви су на крају и завршавали неке маргиналне школе и у ситуацији непостојања кадровске политике често долазили и на високе државне функције што би било незамисливо, у Енглеској, Француској, Немачкој или Америци (где се одувек, од самог почетка, зна са ког универзитета се може доспети у администрацију председника државе, а са којег – никад).

У Србији су људи дужи низ година били пасивизовани, подвргавани ударцима са разних страна, физичким и духовним, а што је доводило до минимализације духовних и телесних потреба; ово последње није долазило само од себе, већ је наметано са стране, уз додатно стваран комплекс кривице који су посебно развијали непријатељи српског народа преко мноштва антидржавних, тзв. невладиних организација.
Све то, користимо ли категоризацију Питирима Сорокина, водило је често до пада у пасивно-цинични епикуреизам . То се посебно односи на све оне који су у једном часу презивели страшну катастрофу, или тотално разарање. Јер, све до тог часа можда је и постојала нада да може бити боље, да би, након тога, нестала и свака нада, те, ако се за нечим мора најпре трагати, онда је то нада, чији ће се принцип тек морати успоставити.

И ту је заправо основа проблема: тзв. „реформатори образовања“ нису уопште схватили ни где се налазе, ни шта уопште треба да реформишу. Са наивним уверењем да све знају, јер су тамо, негде у свету, нешто, неколико дана слушали, они су засукали рукаве и јурнули напред… Али, где?
Само се тако могло догодити да неко, на неком летњем курсу, слуша два предавања, у белом свету, и онда овде крене да то што је чуо примењује, не схватајући да се налази у сасвим другачијој средини.
Јасно је да у ситуацији у којој се данас налази Србија ниједна реформа образовања не може успети. А не може успети, пре свега зато што је претходно потребно неке друге ствари реформисати и уредити, што је потребно изградити адекватни систем вредности и дефинисати правила понашања важеца за све. Неопходно је одредити основне циљеве, потребе, стандарде и путеве реализације планираног. Потребно је формулисати идеју око које ће се сав народ у своме јединству окупити.

Реформатори образовања, сами темељно необразовани, дошли махом из научних области где образовање није ни у једном часу промишљано као темељни проблем, чега су се год ухватили, све су успели да срозају и обесмисле, а сами остајући до краја без трунке самокритичности. Тако се и могло десити да је једна бивша ректорка из Новог Сада хтела пре неколико година, на првој седници новоизабраног Савета Универзитета, након свог реизбора, да се судски разрачунава са студентима који су јој замерили што 200 дана у години проводи на службеним путовањима. Она је вероватно у следећем мандату тај светски рекорд у јурцању по свету и оборила, као и њена наследница, али није ствар у томе.
Прво питање мора да гласи: Када је током читаве историје универзитета у последњих осам векова неком ректору пало на памет да тужи граданском суду студенте? Такво скандалозно понашање временом постаје правило и цинизам постаје владајући начин понашања. И све се притом прикрива позивањем на некакве реформе, или тзв. Болоњске процесе, какви овде не могу успети као што ништа не може успети док се не припреме претпоставке тог „успеха“.
Последице које из свега тога могу произаћи, ломом система преко колена и бацањем на улицу детета заједно са водом у којој је оно претходно окупано, не могу остати несанкционисане и то је трећи аспект овог проблема који ће у времену будућем кад-тад морати да се актуализује.

Поменута тзв. „реформа образовања“, која се сад на пречац и наврат-нанос спроводи од стране проверених неструћњака, који су се у ово време нашли на погрешном месту, уопште не узима у обзир дубоке промене које се дешавају последњих деценија у самом ткиву савремене културе, која се трансформише из културе књиге у културу слике, да би данас визуелна димензија била потиснута аудитивном (а у том контексту, до проблема који изнутра потресају Србију, тек треба доћи).
Они, ради којих се данас реформише образовање, више нису способни ни да читају књиге и мисле у појмовима, али ни да мисле у сликама; они, наводно могу само да слушају и зато очекују од својих наставника некакво „интерактивно сољење мозга“, што је крајње апсурдно,

Да би било каква реформа могла имати позитивне резултате, она мора поћи од анализе оних који долазе на студије и њихове менталне структуре. Али, циљ није у прилагођавању система долазећим студентима, већ у припреми будућих студената за студије, тако што ће се променити претпоставке које их воде ка негативним резултатима који се сада показују.

Моја је намера да овде покажем у којој мери последњи глобални преображаји целокупног система образовања носе опасност урушавања читавог система вредности на којем почива западна, првенствено европска култура и то под маском прогресивног побољшавања система образовања, његовим уједначавањем.

Покушајем да се нивелише знање тако што ће се на њега примењивати квантитативни параметри, али и намерним превиђањем да све није подложно квантификацији (уметничко образовање), с једне стране, и уклањањем специфичности у којима се огледају исконски корени појединих националних култура (код оних нација које имају своју историју, разуме се), сада се ствара систем образовања који није потребан ни најразвијенијим земљама (јер оне у кљуцним сегментима образовања, систем не мењају), али ни оним мање развијеним (јер угрожава њихове виталне интересе)

Ако све ово имамо у виду, зашто нас је морала и ова „реформаторска несрећа“ задесити? Не можемо се отети утиску да се иза читаве приче о тзв. „Болоњским процесима“ крије нешто сасвим друго, нешто што нико не помиње, али нешто што делује крајње субверзивно. То је све очигледније, ако се зна да је све започело потписивањем две странице текста, никога не обавезујуће декларације, да би се она потом почела свима наметати као обавезујућа, имајући за последицу нужне промене система образовања, пре свега измене планова, програма и система оцењивања, а да би се све завршило увођењем назива: „Болоњски процеси“.

Оно што је у свему томе најкомичније или најтрагицније, јесте чињеница да је позивањем на некакву „оптерећеност студената“ почело агресивно мењање обима наставних планова и начина предавања , као и инсистирање на томе да годину мора полозити бар 80% студената, чиме се непосредно уцењују наставници. Јер, шта им је чинити кад студенти неће ни испите да пријаве? Има криваца, али то нису наставници, већ гласноговорници „реформе“ на челу са њеним „ректорима“ који обећавају (прикривено и неприкривено) студентима да ако су платили школарину, на крају семестра ће им бити уписане и оцене, те да нема потребе да уче (читају књиге, или иду на предавања) а да су довољне само „мале активности“ — макар пасивно присуствовање на часу.

Овде треба указати на још једну „специфицност“ нашег образовног система, на нешто што је у свету релативно непознато, а то је преношење испита из једне године у наредну годину. Некада је било могуће пренети два испита и полозити их током наредне године, а потом већ дужи низ половину (или половину умањену за

један испит: од 12 испита могуће је пренети 5). Јасно је да у таквој ситуацији има много испитних рокова а да студенти увек неки испит спремају и не похађају наставу, па је и „нормално“ да потом губе годину, али они су често држави били потребни и за неке друге актовности и она је такво стање ствари санкционисала. Посебно у време кад су студенти по годину дана штрајковали, или дували у пиштаљке…
Све у свему, под притиском студената, правила студија су се непрестано мењала а да нико није схватао да студирање има смисла само у случају када се 1. октобра наредна студијска година започиње са свим положеним испитима, како је у већем делу света. Нажалост Болоњски систем управо то подразумева, а студенти, по инерцији, навикли да не морају полагати све испите, нити редовно их спремају, нити се труде да их након одслушаног семестра и положе.

С друге стране, осетивши да могу шта хоће и да универзитет и факултети више немају никакав ауторитет који им је не пољуљан, већ срушен системским деловањем владајућих институција, студенти су спремни на преговоре и ценкање разне врсте; то је разумљиво и то је људски: платићемо Универзитету и Ректорки за сваки ЕСПБ кредит који нам недостаје, као што плаћамо и за сваки недобијени потпис при овери испита јер на предавања нисмо похађали — кажу они; истина, факултетима, а посебно ректорату пара никад доста, јер, треба по свету путовати и знања о реформи скупљати по шопинг-центрима. Али то није решење: да би се добили потребни бодови/кредити, треба претходно положити и испит, а студенти би управо то да избегну. Но, погрешно би било да они у свему томе имају неку кривицу. Они немају никакву кривицу и нису низашта криви, јер су тако учени, а учени су много чему у последњих десетак година.

Овде се не ради толико о неинформисаности студената о њиховим обавезама, колико о манипулисању њима од стране оних који су инспиратори тзв. „Болоњских процеса“. Одакле одједном толика сервилност према студентима и брига наводна за њих кад они имају само једну обавезу — учење, ако су се већ одлучили за студије.

Да, Болоњски универзитет јесте један од најстаријих европских универзитета , али каква се симболика крије у томе да се непрестаним помињањем најстаријег универзитета, фронтално напада идеја универзитета формирана и обликована у последња два столећа, а на коју су непосредно утицали А. фон Хумболт и Хегел, Фихте и Шелинг? Шта је то у системима образовања европских држава толико засметало заговорницима глобализма да мора бити уклоњено и збрисано под маском нужности за развојем демократије? Да данашњи ректори што воле штафете не мисле можда да су и штафету знања преузели од Хегела или Фихтеа?

Чињеница је да у време, кад су стари појмови изгубили своја изворна значења и добили нова, у већини случајева са супротним предзнаком, многи од оних, стицајем околности, задужених за образовање, почињу некритички да се понашају и тумарајући по лавиринту где их на сваком углу пресрећу њима нејасни, непознати појмови, руше све око себе попут слона у стакларској радњи.
Сведоци смо разбијања прелепих вазни, рушења модела на којима су васпитане претходне генерације; сведоци смо наметања нам страних критеријума и страних мерила, страних вредносних система који су дубоко супротни нашој духовној традицији . Све то намеће се силом, давањем некаквих оцена за напредак реформи тамо негде на министарским конференцијама у Страсбуру или као ових дана , Лондону.

О чување националних интереса није једноставно. То могу само велике земље попут Немачке, која нема намеру да мења свој систем образовања па је за тзв. „Болоњске процесе“, ето, спремна да жртвује у сврху експеримента чак два (!) универзитета (вероватно последњих на вредносној листи), или попут Русије која је јасно ставила до знања да се тзв. „Болоњски процеси“ неће примењивати на високим школама које се баве стваралаштвом (конзерваторијуми, ликовне академије, драмски факултети), а са образлозењем да се уметничко

стварала штво не може квантификовати. То ни у ком случају не значи да је тако нешто немогуће на техничким или медицинским факултетима, (мада данас и у Руској федерацији „болоњизација“ наилази на отпоре услед очевидног урушавања нивоа студирања).

Овде, у Србији, то никоме од најодговорнијих за реформе то није јасно, или су плаћени да им није јасно. Србија је мала земља и њом се може манипулисати, поткусуривати, или шта већ чинити. Она је имала добар систем образовања, не најбољи, са доста слабости, али систем који се могао квалитативно поправљати. Прелазак на тзв. Болоњске принципе сад се све више показује као немогућа мисија. Чак је уведен (средином маја 2007) нов европски термин „Болоња 2″ , којим се јавно признала капитулација у спроводењу реформе образовања у Србији а од стране оних који су је иницирали.
У чему је ту ствар?

Шта је то, што наметнуто, и овде покорно, амалински прихваћено, не успева, па се распада на самом почетку? Да ли су извршиоци неспособни, или су кукавне слаботиње, неспремне да јасно и транспарентно на самом почетку студирања јасно изложе прецизна и строга правила понашања и обавеза студената (и наставника). Јер, узети студентима новац за студирање и не рећи им шта их очекује у случају да не положе све испите (губитак године, губитак права на бесплатно студирање, или уопште – права на студирања, а што би било најнормалније за оне који не студирају), већ им попут претходне новосадске Ректорке рећи: „сад свако може прикупљањем тзв. „кредита“ (ЕСПБ) одредити ритам и брзину којом ће студирати“.

Знаци ли то нешто друго, но: студенти драги, можете на једној години остати и 10 година, ваша је
ствар ? Није ли то крајње неозбиљно ако не и цинично и то од неког крајње минорног у свету науке.
Дубоко сам уверен да систем оцењивања уопште није добро промишљен. Уопште није промишљен однос квантитатитета и квалитета знања. Предложене скале су евентуално примењиве у неким областима изучавања природних наука, али су апсолутно непримењиве у друштвеним наукама, а посебно не у области студирања ликовних, позоришних или драмских уметности

Ја говорим из аспекта наставе филозофије и наставе уметности. Неприхватљиво је да предмети попут филозофије, естетике, или филозофије музике добијају 2 ЕСПБ кредита. Тешко могу поверовати да је тако у целој Европи, а ако није, о каквом је ту усаглашавању система и преноса кредита уопште реч?
Исто тако, давање могућности студентима да у предиспитним активностима скупе до 70% поена од 100 могућих недвосмислено уљуљкује студенте у уверење да нема потребе да уче, већ да евентуално похадају наставу.

Коначно, зашто студентска радна недеља не сме бити већа од 42-часовне? Зашто се осим студирања студентима вештачки намећу друге обавезе -дискотеке и дрогирање (у преосталом слободном времену)? Коме је то потребно, осим, онима који ће њима политички манипулисати? Зашто се деца наметањем одређеног, далеко од нормалног, стила живота, организовано и системски отржу из круга породице и у дубоке ноћне сате утерују у дискотеке и хаусторе? Зар се не зна ко је за то одговоран? За време студија, време које студент има, јесте време за студирање.
шта је последња мисао нових „педагога“ и стратега реформе образовања и васпитања? Или правих педагога заправо нема?

У старој Грчкој образовању се придавао изузетни значај: за оне који кваре омладину, била је предвидена смртна казна. Образовање и данас има велики значај, али, они који о њему одлучују, олако га реформишући, не сносе за своје поступке адекватне последице.

На овим просторима било је много реформи образовања; то је разумљиво: један релативно добар систем образовања, преузет својевремено од оних који у томе имају богатије искуство и високу компетентност, и потом усавршаван низ година, не може се уништити само једном реформом. Потребно је више реформи, плус тзв. „Болоњски процеси“. Процесуалност је ту нешто што је заправо најопасније, нешто што не признаје готов резултат, ма какав он био, јер, по среди је свеопште обезвређивање темеља образовања .

(М. Узелац: Приче из Болоњске шуме)

http://revolucijasada.blogspot.com/2011/11/blog-post_23.html

Jos samo kad bi i domaci Evro-balvani to skapirali... al,neee,jbg,mi moramo da budemo veci Evropljani od Evropljana... 

Tebi bas nije jasno da bolonja nije neki problem, nego je problem implementacija iste u Srbiji ? Ili mozda bas volis kada knjiga ima 1000 - 2000 starna zastarelog.


Ovo je smislila budala koja nije imala drustveni zivot i koja nije smela sa 18 godina da napusti roditeljsku kucu.

Za ljude koji su smislili ovo ekstremne islamske drzave su prava stvar.

Ja sam je napustio sa 14 kada sam krenuo u srednju... od tada ne zivim sa roditeljima.

ма кога ти лажеш

Mesto gde stanuju moji roditelji i mesto gde sam isao u srednju nisu ista. Sto ce reci, nisam im bio na oku 24h 7 dana u nedelji.

ајде и носио си гајбице за џепарац?

Nisam, poceo sam da radim sa 23. Rekao sam da nisam ziveo sa roditeljima od 14-te, sto bi znacilo da nismo 24/7 delili isti stambeni objekat i grad. To sam i rekao, nista vise.

значи...био си на маминој супици до 23 године? какве везе има где си живео ако си стално био на сиси и тајином новчанику?

Koliko vidim... autorka teksta ima dva problema sa Bolonjom:

a) da ce njen umetnicki talenat biti procenjen;
b) mora da pohadja nastavu...