sad sam te razumela 

to nije pitanje rizika, vec lenjosti u svakom smislu ... najcesce 

Људи који не ризикују су углавном људи који немају довољно самопоуздања. Зато убеде себе да не вреди ни да покушавају, јер ионако неће успети.
Многи би вероватно променили нешто у свом животу, али то не раде. Не зато што не желе, него зато што немају храбрости.
Најбитнија им је сигурност, а то је оно што имају у свом животу, и зато га не мењају, иако су понекад незадовољни њиме.

Имала сам прилику да неким људима понудим посао у иностранству. Умето да такву прилику зграбе, они су се премишљали и размишљали, нешто рачунали и онда одбили. Као, плата је мала. А овде раде за 300 еура. Све у свему, да су отишли,  могли би месечно да уштеде колико овде зараде за неколико месеци. Али не, кажу да је ризик превелики у односу на новац.

  da im nisi nudila posao na zapadnoj obali pa su to smatrali rizichnim? 

Ozbiljno,svako neshto rachuna kada se odluchi na takav korak,mislim,nije se tako teshko navici na novu sredinu ali ipak vecini ljudi nije ni lako ostaviti sve za sobom i otici u nepoznato.

znam i neke takve ali nemam objashnjenje.

Није лако ово, није лакооно, а најлакше је седети код куће и жалити се на худу судбину.

mačka me je na kraju dobro shvatila, ne govorim ja o velikim, životnim rizicima (tipa prodaš  stan i sve što imaš da bi uložio u neki nesiguran posao)
govorim upravo o toj ljudskoj lenjosti, o traženju opravdanja za nju, o indiferentnosti uopšte
i o tome što liv priča - o strahu od života kod mladih ljudi

jesam ja možda u nekoj zoni komfora, ali to je samo moja životna sreća, što su mi roditelji obezbedili taj komfor.
ipak, i pored toga što imam sve na tacni (sve važne životne stvari), ne libim se da odem od kuće u nepoznato, da probam. to sam prvi put uradila sa 25 godina - sama našla posao koji me je odveo u drugi grad, među ljude koje u suštini ne poznajem, u sredinu u kakvoj nikad nisam bila, jer sam bila zaštićena.
sve je to imalo pozitivan uticaj na moj razvoj, i nijednog se trenutka ne kajem zbog toga. i smatram to jednim od većih mojih uspeha.
zato se pitam šta to ljude koči da probaju makar...

Ne mislim da su u pravu shto su odbili,naprotiv.samo pokushavam da razumem.
Sve zavisi i shta zelish od zivota.

Ako je nesto previse rizicno, normalno je da ce vecina zastati i duuuugo razmisljati o svemu a na kraju mozda nista nece uraditi... ali kada su u pitanju neke obicne stvari, normalne u odnosu na vreme, mesto u kojem zivimo i na godine koje imamo, a mi oklevamo, onda nam je potrebna specijalna pomoc (kad neko nece da ode iz roditeljske kuce sa 30-40 godina) ....
strah od zivota i strah od smrti su meni sasvim nerazumljivi... ja uhvatim sebe kad se uplasim jer sam srecna, jer se sreca i nesreca smenjuju stalno, i kad vidim da sam presrecna znam da posle toga mora naici lose i ja se vec tad uplasim umesto da uzivam... strah je normalan u odredjenim kolicinam i za odredjne stvari, ali se u principu treba prepustiti osecanjima, trenutku, toj ludoj reci koju nazivamo zivotom, ali pri tom ne smemo da zaboravimo na greske koje smo pravili juce da ih ne bi ponovili sutra, niti trebamo vecito razmisljati o novom, zaboravljajuci stare stvari, jer sve ima svoju lepotu, i tako reci moramo pokusati ziveti u tri dimenzije, sto je nekako nemoguce,... ali zato zivimo - da bi vecito nesto pokusavali i ne pokusavali i na kraju ispastali na ovaj ili onaj nacin... mada i pored svega toga, bez doze straha za neke stvari,..., zivot ne bi bio lep! 

zavisi od toga koliko i sta se moze izgubiti...

slazem se sa tim da postoji strah od zivota, od gubitka kako materijalnih tako i nekih drugih stvari...

polazim od sebe

postoji par "vrabaca" u mom zivotu. recimo, posao, nisam zadovoljna, prvenstveno ljudima sa kojima radim, okolinom...svime onim sto ide uz ovaj posao. No, s obzirom da sam okusila kako je to ne imati para, koliko je bedno i jadno i grozno...priznajem da nemam hrabrosti da rizikujem, menjam izgubim i dodjem na to opet. ne znam da li bih to podnela.

lako je onom ko uvek ima neku zaledjinu, nekoga ko ce da mu pomogne i izvuce ga iz sra..
takva osoba uvek prica kako treba , uvek treba rizikovati i tako ostvariti nesto bolje i lepse...

u sustini, verovatno to zavisi od tipa licnosti, ko je koliki avanturista, samopouzdan itd.

verovatno ja nisam u tom fazonu pa mi je zato i tesko zamisliti sebe kako sve stavljam na kocku i odlazim...

Tu su i neke druge, nematerijalne stvari gde vazi to "Bolje vrabac u ruci..."....
Mislim na nezadovljstvo vezom, brakom... I tu se ima toliko toga izgubiti. Ali, kao sto rekoh... verovatno zavisi od osobe... neko je spreman rizikovati neko nije...

iskreno