Prico ortak u njegovom selu, u okolini Crne Trave, pre nekih tridesetak godina u sumrak njegov deda poso do obliznjeg mestasceta. Predeo je inace mracan, krsan i sumovit. Kako je isao neosvetljenim putem, na odredjenom rastojanju ispred sebe je primetio nekog coveka. Kako je mesto malo i svi se znaju krenuo je da ga doziva. Nije se odazivao. Posle jedne krivine nije ga vise video (da se razumemo, nije bilo raskrsnica, jedan jedini slabo osvetljeni put). Posle druge krivine opet ga je ugledao nekih desetak metara ispred njega. Kako je se smrkavalo, opet ga je izgubio iz vida. Na samom ulazu u mestasce se nalazi posta, pored samog puta, i ljude koji su bili ispred pitao ko je covek koji je malopre prosao putem. Usledio je odgovor da tim putem niko nije prosao vec par sati.

U okolini tog istog sela su Bugari tokom II svetskog rata ubili ranjenog partizana na seoskom izvoru na ulasku u sumu. E, sad, tetka tog ortaka je kao mala posla na izvor (u po bela dana) po vodu. Kada je, odjednom, iza granja videla coveka u obicnoj nosnji, sa zavijenom rukom i kapom sa zvezdom na glavi koji vrlo tihim glasom trazi da mu da malo vode. Prestravila je se i pobegla. Kruze price da je jos par ljudi videlo duha tog partizana.

Ovu pricu sam ja cuo kada sam putovao u Sokobanju. U relativnoj okolini postoji vodopad, i pored njega pecina u steni na nekih desetak metara visine. Prica kaze da su u hajduci tu pecinu koristili kao skroviste za blago i dragocenosti koje su otimali od Turaka. Par spelologa iz Beograda je pokusalo da udje u pecinu i vidi sta ima unutra. Na prilzau pecini, pored puta su sreli starog pastira koji je cuvao ovce i presreo ih recima:"Blago nije vama namenjeno". Nisu dugo pricali sa starcem, vec su sredili opremu i uspeli se u pecinu, ispitali je delimicno i ustanovili da je, bar ispitani deo prazan. Na putu nazad, u samoj pecini su videli onog istog starog pastira koji im je rekao"rekao sam vam...blago nije namenjeno vama, nemate ovde sta da trazite" i nestao u senci.

E sad ja da vam ispričam priču koju mi je drugarica ispričala pre dve godine. U tom trenutku, život mi se skratio za tri godine. Bila je noć, i mi smo ležali na podu. (tako da i vama preporučujem da je noću pročitate jer sam se ja, iskreno, ufonjao od predhodne dve priče, jer sam ih čitao kad je bila noć)
Ivana i ja smo pričali neobavezno, i ni sam ne znam kako smo došli do te teme. Ona je ispričala priču iz ličnog iskustva. A priča glasi ovako:

Ima kuću. U njoj živi sa babom. Roditelji joj žive i rade u Nemačkoj. Sestra studira negde sa strane. Tako da u principu živi sama u kući, jer joj baba živi u kući u dvorištu. Kako tvrdi, što ona što drugarice (a ja se lično u to nisam uverio), kaže da se redovno čuju koraci po stepeništu u njenoj kući. Ali ona se ne boji. Kaže, i da je duh - ne može da je povredi. A sve je počelo kada joj je kao maloj, umro deda. Tada još njena kuća nije bila izgrađena, pa su svi spavali u babinoj. Dve tri nedelje - nakon što je deda umro, odigralo se sledeće:

Jedne večeri, njen otac, sestra i ona su legli da spavaju. Odjednom se veš mašina uključila na centrifugu. Otac je otišao to da proveri, da vidi šta je. Maja i Ivana su ostale u sobi. U jednom trenutku videle su dedu kako stoji kraj kreveta i posmatra ih. Usrale su se. Deda se okrenuo i prošao kroz zid. Tada je u sobu ušao ćale. Sve su mu ispričale, a čovek se krstio.

Da stvar bude još i gora, tokom te priče, meni je zazvonio mobilni. Tako da sam se automatski, da prostite na izrazu, usrao od straha! Eto, to je njena priča. A vaša?

Šta, nema priča? 

Izgleda da su svi navatali tolki stra' od ovih da se ne usuđuju više da posete temu... [smilie=friskoss3.gif] Šalim se, naravno...

ne verujem u te budalastine

lakse ti je tako

hhahahahaha borkes ja procita pricu   

I šta, ne veruješ mi?

ma verjem tebi, nego mi njena prica smesna