Preti li Srbiji privredni slom? :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Zec: Đavo je došao po svoje - Samo smo kupovali vreme i odlagali reforme

Beograd -- Kriza u Srbiju nije došla spolja, sami smo je napravili. Žmurili smo pred činjenicama i zatrpavali probleme umesto da ih rešavamo, kaže eknomista Miodrag Zec.

Naša je tragedija što dugo vučemo neke probleme koje uopšte ne možemo i ne želimo da rešimo. Mi imamo sistemske deficite i samo menjamo način na koji se deficiti zatvaraju. Oni se povremeno zatvaraju haotično, povremeno sa revolucionarnim promenama, povremeno sa novim odnosima sa svetom. Ali trajni deficiti ostaju i oni će ponovo eskalirati svom svojom jačinom.

Ovako je prof. dr Miodrag Zec odgovorio na naše pitanje o tome da li ima leka za “sistemsku” bolest na koju često upozorava u svojim javnim nastupima, a to je da smo društvo sa “sistemskim deficitom”. U razgovoru za Magazin Biznis dr Zec smatra da ima mesta optimizmu i da se mnogi naši apsurdi mogu razrešiti, ali da najpre treba sve probleme sagledati, od ekonomskih do političkih, da treba podvući crtu i krenuti u suštinske reforme od kojih decenijama beže sve političke garniture.

Koji su to deficiti koji mogu da eskaliraju?

-Prvi je lekcija iz ekonomije, broj jedan: proizvodnja i potrošnja. Srbija i u onoj Jugoslaviji i sada, boluje od bolesti koja se zove proizvodnja je manja od potrošnje. I to na dugi rok ne može da opstane. Drugi strategijski problem koji ima Srbija je to što je nivo domaće akumulacije apsolutno nedovoljan za investicije. Mi smo od šezdesetih godina u problemu sa akumulacijom. Način kreiranja akumulacije i obim su apsolutno nedovoljni da se kreira nivo potrebnih investicija. I to se i sada drastično pokazuje, bez obzira na to što imamo dotok akumulacije kroz doznake iz inostranstva, kroz donacije, kroz investicije. Sve je to nedovoljno. Treća stvar koja trajno postoji i nikada nije zatvorena, a na dugi rok će pokopati srpsku privredu, jeste deficit između uvoza i izvoza. Jer, ako je potrošnja veća od proizvodnje, onda se ona hrani deficitom koji nastaje zbog većeg uvoza. Kontrateža tome je spoljni dug. On kod nas neprekidno postoji. Svi ti strukturni disbalansi su znak da mi imamo probleme koje decenijama ne rešavamo.

To je sve obeshrabrujuće, šta dalje?

Istorijske zablude

– Naša istorija je puna zabluda. Nema naroda koji je toliki broj zabluda proglasio za svoje svetinje. Jedna od zabluda je da smo mi značajna zemlja, da smo velika zemlja, da smo zemlja koja je značajna na Balkanu, da smo na raskrsnici puteva. A to istorija ne pokazuje. Pa, uvek je bila značajna Bugarska. Važnija je bila i za Istok i za Zapad. I Bugarska je uvek prelazila na pobedničku stranu i 1945. i 2000. A mi nismo. Zato što je Bugarska na Bosforu a mi nismo. I sve to pokazuje da je Bugarska važnija i za Nemce i za Ruse, nego Srbija. A svaki će srpski političar reći da je obrnuto i da smo mi važniji. A da ne govorimo o Rumuniji koja je ključna romanska zemlja na Istoku. A mi i dalje mislimo da smo mi važniji – kaže dr Zec.

Model koji ima takvu sistemsku bolest, pokazuje da je neodrživ odnos između aktivnog i izdržavanog stanovništva. Sledeće što iz toga proizlazi jeste da imamo zaposlene koji su neadekvatno zaposleni. Oni su zaposleni u preraspodeli, a ne u stvaranju proizvoda. Zatim, tu je neravnoteža između penzionera i zaposlenih, pa između zaposlenih u administraciji i onih u realnom sektoru. Sve to na kraju vuče u fundamente društva: neravnoteža između rođenih i umrlih. Masa mladih ljudi je otišla u inostranstvo. Nama je problem ko će ovde da ostane i da plaća poreze. Srbija se ponosi time što je socijalna država, ali Srbija ima najveći raspon između ultrasiromašnih i ultrabogatih. U zemljama u okruženju nema nigde ovakvog raspona. Srbija će se rastočiti na pitanju regionalnih disproporcija koje će biti uzrok dezintegracionih procesa.

Kako Vam izgledaju ova upozorenja koja su došla sa najviših mesta – od šefa države do guvernera – da je ekonomska kriza “pred vratima” i da je nećemo izbeći?

– Srbija ima isti sindrom kao i Evropa. Svi traže neke pare, a niko ne želi poreze da plaća. Mi neravnotežu ne možemo da rešimo tako što neko očekuje da mu neko nešto da. Svi problemi su eskalirali i pozdravljam upozorenje predsednika Tadića. To je prvi put da je jedan političar jasno rekao da je „đavo došao po svoje“. Dobro je to što je predsednik Tadić uradio, ali iza toga mora da sledi konkretan odgovor – šta, kako i kuda. To se sada ne vidi, ali dobro, možda će se videti. Jedno društvo može rešavati probleme samo ako spozna da je u problemu.

Šta su radile srpske vlade do sada? Koja je srpska vlada najuspešnija posle 2000.?

– Teško je reći koja. Jer je samo pitanje koja se vlada u kom okruženju našla. Đinđićeva vlada je sigurno imala najveći reformski potencijal i najveća očekivanja, ali to je kratko trajalo, tako da je ne možemo oceniti sa stanovišta efekata, jer je tek nešto počela da sondira. Koštuničina vlada je imala najbolji period jer je bila tu u vreme velikog priliva kapitala, dolaska banaka, otvaranja tržnih centara, prodaje Mobtela i ostalog. I on je deficite pokrivao iz priliva, pa se ništa nije videlo. Cvetković je uspeo da se provuče do kraja mandata tako što se zadužio šest milijardi evra. Ono što ćemo mi videti gde jesmo, to je vlada u narednom mandatu. Tada ćemo videti da li smo spremni za reforme ili nismo. Sve što smo do sada radili bilo je kupovanje vremena i odlaganje reformi i pokušaj političkog snalaženja da će nam neko dati neki novac da bi nas pacifikovao. A dobili smo daleko manje nego što smo očekivali.

A imali smo i očekivanja od Evropske unije?

– Da, imali smo očekivanja da će ulaskom u Evropsku uniju naša pitanja biti rešena. U tom smislu je cela mantra o Evropi potpuno besmislena. Pa, Evropa funkcioniše kao klub, funkcioniše na razumnim principima, Evropa traži da neko nešto i donese, a ne samo da uzme. Ali, čitav narod vezivati za to da ćeš ulaskom u EU nešto dobiti, to je besmislica. Taj sindrom da ćeš nešto dobiti proističe iz domaćeg političkog sistema. To saopštavanje da će ti neko nešto dati je porazna osobina našeg naroda i tu se mi razlikujemo od ozbiljnih naroda koji uzimaju sudbinu u svoje ruke i kažu: ne, meni ne treba niko ništa da da, ja ću sam da to rešim. A ovde neko smatra da će nešto dobiti ako mu umre baba, da će dobiti stan ili da nešto otme. To na dugi rok ne može da funkcioniše.

Kako razbiti te iluzije?

– Narodu mora da se kaže da je sudbina u njihovim rukama i da samo od njihovog rada sve zavisi. Potpuna je iluzija tvrditi da ćete vi, kad se dočepate fondova Evropske unije, nešto dobiti. Došli smo do tragične situacije da smo pali pod protektorat briselskih birokrata koji nisu zainteresovani da se kod nas nešto reši. Jer, kad bi se kod nas rešilo, oni bi morali da idu u Gabon, u Darfur. A ovde im je bolje. Nigde međunarodni predstavnici ne žive bolje nego u Bosni i ovde u Srbiji. Evropska unija, dakle, za nas ima smisla, ali pričati o tome da će nas ona sanirati i rešiti naše probleme je netačna. Pred našom elitom se postavlja pitanje da li će izlaz biti organizovan ili spontan. Tu ćemo se mi definisati u narednom periodu kao društvo koje zaista može da se reformiše ili će nad nama biti sprovedena neka vrsta stečaja. U tom stečaju ćemo proći mnogo lošije nego što bismo mogli proći. I zato ja mislim da je naša elita pred velikim izazovom. Ne može se podilaziti lošim osobinama koje postoje kod svakog naroda.

* Ali, mi deset godina imamo ista pitanja koja se postavljaju pred našu političku elitu, a ništa nije rešeno…

Nije rešeno, samo je zatrpano. Umesto temeljnih promena bilo je krečenja fasada i Potemkinovih sela. Nije bilo ključnih promena. Nije došlo do promene smera. Zato je važno da se za jedno društvo postavi paralela. Da se pogleda šta je uradio narod koji je doživeo kalvariju, na primer, Nemci, Jevreji, Japanci. Da vidimo šta je za njih bilo najvažnije. Pa, bilo im je najvažnije da saznaju šta su oni sada i da im njihova elita kaže da se trgnu. Ne, nama je naša elita saopštavala da smo mi tamo gde bi bilo lepo da se nađemo. Mi smo žmurili pred činjenicama. Zato naša kriza nije uvezena. Mi smo u krizi odavno, a ona se samo dramatično povećala.

* Kako ćemo onda rešiti osnovne probleme srpske ekonomije?

– Problemi srpske ekonomije su strategijski i kratkoročni. Strategijski ne mogu biti rešeni za narednih deset godina, ali mogu početi da se rešavaju. Najveći problem naše privrede je trenutno nelikvidnost.

* Kako može da se reši problem nelikvidnosti?

– Može da se reši tako što će se podvući crta i reći da ovo društvo počiva na jednostavnom principu: dužnik mora da plati svoj dug. To je lekcija broj jedan iz ekonomije: ne možeš da trošiš ono što nemaš i moraš da platiš ono što duguješ, svoje obaveze. A šta se ovde dešava? Ovde svi uzimaju kredite sa idejom da neće biti vraćeni. Bogatstvo se ovde ne shvata kao nešto što treba stvoriti, već kao nešto što treba preraspodeliti. Na primer, kada se pogleda Amerika, ali ne ova sada koja štampa dolare, nego ona koja je bila simbol snažne ekonomije i bogatstva, tada se znalo da Ameriku čini Ford, koji pravi automobile i Vestinghaus koji pravi atomske centrale. Tako je nastala Amerika kao snažna ekonomija. Nije Amerika nastala na investicionom bankarstvu i Liman bradersu. A kad pomislimo na naše industrijalce, oni su u trgovini, osiguranju, nekretninama. Dakle, oni su u jednoj ideji da je ovo društvo preraspodele i da posle svake revolucije mogu da uzmu resurse koji su bili nečiji, a koje sada mogu da dobiju po nekim transfernim cenama, samo njima dostupnim. I da potom očekuju da će to i dalje prodati. Tragedija naših industrijalaca je što to trenutno nemaju kome da prodaju… Samo onaj ko se orijentisao da nešto pravi, neki konkretan proizvod, on ima neku šansu.

* Kada će dugovi stići na naplatu?

– Moja poruka ovim ljudima na vlasti je da oni od ovih problema ne mogu uteći. Oni su relativno mladi ljudi i njih će to stići. Broz je na vreme umro. Da on nije umro 1980. godine, kad je eskalirao spoljni dug, jer se Jugoslavija najviše zaduživala između 1970. i 1980. godine, Jugoslavija bi se raspala. Sada imamo potpuno paradoksalnu situaciju. Imamo veličanje Broza koji nas je ostavio u dugovima, a Rumuni su obesili Čaušeskua koji ih je oslobodio dugova. On je video da zemlja, da bi bila nezavisna, mora biti razdužena. I on je razdužio zemlju. To je plaćeno obaranjem standarda i njega su na kraju ubili. A Tita mi kujemo u zvezde… Kod nas su mladi ljudi na vlasti. Ja im želim dug život i njih će to stići. To je dug koji će za naplatu stići već za tri godine.

Kakav je pogled u blisku ekonomsku budućnost? Kakva će biti 2012. godina?

– Sledeća godina neće biti problematična jer smo već rezervisali sredstva da možemo da isplatimo deficite. Prodali smo državne obveznice po stopi koja je među najvećima u svetu, a to smo proglasili najvećim uspehom, i rezervisali smo pravo kod MMF-a „za ne daj bože“ i to je dovoljno za izbornu 2012. Problem nastaje 2013. godine, kada dugovi moraju da se vraćaju. A 2013. godine će Evropa biti u težem stanju nego što je sada. Tada će se dotok kredita i kapitala dramatično usporavati, recesija će biti veća i našoj novoj vladi ostaje mnogo veliki problem. Jedino nacije koje imaju proizvođačku moć imaju budućnost. Resursi se iscrpljuju. Jedna od naših zabluda je da male zemlje mogu da žive kao velike zemlje. „Kazino ekonomija“ znači da ti kad dobiješ na ruletu odmah moraš da izađeš napolje. Drugi krug je problem. Mnogi naši biznismeni su uspešno uzeli novac u prvom krugu, ali je problem nastao u drugom krugu kad su investirali novac. Ovde ljudi više vole „kazino ekonomiju“ jer mnogi smatraju da se ništa ne isplati raditi. Pa, kakva je to država u kojoj se ništa ne isplati raditi?!

Zašto se smatra da se ne isplati raditi?

– Zato što se monetarna stabilnost finansira zaduživanjem. Da mi nismo pozajmili od MMF-a i da se nismo zadužili milijardu evra, pitanje je koliki bi bio kurs dinara. Ako imate stalni priliv kapitala onda može da se drži sadašnji kurs, ali ako nema priliva onda za nas to može biti loše.

Kada će kurs da eksplodira?

„Kazino“ ekonomija

– Sada je velika borba oko toga ko će snositi veliki teret nelikvidnosti. Da li će to biti kreditni sistem, jer će u tom slučaju teret snositi štediše, ili će doći do pada realne vrednosti imovine. Ta borba traje jer niko ne želi da plaća teret te krize. Niko ne želi da smanji vrednost imovine koja je u jednom trenutku naduvana. Zato i imate situaciju da su najveća javna preduzeća dužnici i da su najbogatiji ljudi u Srbiji dužnici. Drugi problem je što je ovo „kazino“ ekonomija. Ogroman broj ljudi ima firme registrovane na Kipru, na Sejšelima. Posledica je da svoju imovinu mogu da izuzmu iz stečaja. Nekada je bilo da, ako osnivaš banku ili ako imaš jednu jedinu akciju banke, onda moraš garantovati svojom imovinom. Sada više ne, zato i imamo problem – upozorava dr Zec.

Kada priliv kapitala padne, kada nastupi spoljašna nelikvidnost i kad više ne možemo da kumuliramo dug, odnosno kad budemo morali da vraćamo. To se sada odlaže, ali će jednom morati da dođe na red. Iz toga možemo izaći samo ako počnemo da radimo. Moraju da se obore cene.

* Kakva je onda poruka kreatorima ekonomske politike i ovim sadašnjim i onima koji će doći?

– Neke bazične stvari u ekonomiji se moraju priznati. Mora da se podvuče crta i da se vidi koji je neto rezultat. Onda se u skladu sa tim mora postupati. Ovde politikantska rešenja na dugi rok ne pomažu. Potrebna su rešenja da se teret krize rasporedi ravnomerno. A za to je neophodno da se uradi reforma fiskalnog sistema. Država koja ima ovako visoko oporezivanje rada, a ovako nisko oporezivanje kapitala ne može da opstane. A pri svemu tome, nema investicija. Koja je to država sa poreskom regresijom da najbogatiji ljudi plaćaju najmanje, a siromašni najviše?! Ovde je pogrešna ekonomska politika dala ljudima mogućnost da formiraju pogrešan imovinski portfolio. Svako naše preduzeće 80 odsto imovine drži imobilisano kao zemljište i zgrade, u očekivanju da će ih prodati. Na tom bilansu stanja ne može se napraviti racionalna privreda. Naše prosečno preduzeće ima pogrešan bilans stanja koji je napravljen na tome što je trebalo da se neko dočepa imovine koju treba da proda nekom drugom, a tog drugog nema. Zato se sve mora redefinisati, na nivou pojedinca, preduzeća i države. Svi moraju da imaju imovinu koja im donosi prihode.

Dakle, probleme treba da reši država?

– To državna politika treba da definiše. Stvari će se desiti ili organizovano i planski ili spontano i stihijski. Umesto da planski idemo u rekonstrukciju celog sistema, sve se može raspasti. Ne može da vino uvezeno iz Čilea bude jeftinije nego ovo proizvedeno u Krnjevu. Ne može da bude jeftiniji beli luk koji ovde stiže iz Kine. Mi pričamo o prednostima naše poljoprivrede a srpski seljak je za dvesta godina smislio samo dve vrste sira: tvrdi i meki. A francuski seljak je za to vreme smislio 350 vrsta sira! Moramo da se oslobodimo iluzija.

Kako sve to da rešimo?

– Naša slika je sumorna. Mi nemamo proizvodni entitet koji može produkovati robu koja je konkurentna. Mi imamo dve države: jednu staru koju nismo raspustili i jednu novu koja je pravljena prema agendi Evropske unije. Te dve države se sukobljavaju. Ima li smisla da Beograd, koji je bio administrativni centar cele bivše Jugoslavije, sada pola državne administracije smešta u zgrade u zakupu?! Da li je pred nama put da napravimo malu, funkcionalnu državu ili da pravimo glomaznu i nefunkcionalnu.

* Dokle može da traje naša “kazino ekonomija”?

– Do onog momenta dok se budemo mogli zaduživati. Ali, stvari treba rešiti pre nego što se dogodi slom. Društvo mora imati mogućnost da se strukturno reformiše. I zato mudra društva na vreme preduzimaju mere – ocenio je prof. dr Miodrag Zec u razgovoru za Magazin Biznis.
O evropskoj i svetskoj krizi

Kako vidite krizu u evrozoni, u Grčkoj, Italiji, Španiji?

– Evrozona zahteva čitavu studiju. Prvo je pitanje koliko je Evropska unija politička a koliko ekonomska tvorevina. Ona je počela kao politička a pokušava da nađe ekonomski racio. Da bi EU opstala ne može biti sa monetarnim suverenitetom bez fiskalnog suvereniteta. Pred EU su samo dva pitanja: ili će ići prema super državi, gde neće biti isto pravo glasa za Nemce i Francuze i za Crnogorce i Srbe, ili će se raspasti. Isto pravo za velike i male postojalo je u Jugoslaviji i te države više nema. Znači, ili super država ili raspad. EU ima strašan problem jer se nalazi u klinču između dva velika sistema – s jedne strane Amerika, s druge Kina. I na Istoku i na Zapadu imaju mnogo operativnije sisteme. Na primer, Amerika ima mnogo funkcionalniji sistem: jedan predsednik, pet-šest ministara, sto senatora i 400 kongresmena. U Kini, praktično, pet-šest ljudi donosi strategijske odluke. A Evropska unija ima hiljade ljudi u administraciji, na raznim nivoima vlasti i neoperativna je.

Kako EU može da se održi?

– Može da se održi samo sa strahovito velikom produktivnošću koju ona počinje da gubi. Ona gubi trku sa tehničko-tehnološkim progresom i zato je pred njom veliko pitanje kuda i kako dalje. Da bi dalje parirala Americi, EU je morala da se pomeri na istok i tu su ušli i Bugari i Rumuni i drugi. Ali, oni su se pokazali kao veliki trošak. Jer, političko-ekonomska zajednica je jedna stvar a monetarna nešto sasvim drugo. Ista moneta je mnogo zgodna stvar za običnog čoveka jer ima predstavu o cenama, o platama. Ali, kad se monetarno integriše jedan prostor, u njemu bolje prolazi onaj ko je efikasniji a lošije onaj neefikasan. Liberalizam uvek zagovara onaj ko je produktivniji a ograđivanje zagovara onaj ko nije produktivan.

Kako će se raspetljati kriza u EU?

– Na relaciji Grčka – Nemačka – Francuska, osnovno je pitanje ko je finansirao dugove a ko je izvozio robu. I mi da bismo znali kako će se ovo raspetljati, moramo znati čije su banke finansirale dugove i ko je imao koristi od globalnog širenja EU. Sada ispada da su francuske banke više finansirale italijanske i grčke dugove nego neke druge banke. Dakle, pred EU se postavlja ključno pitanje ko je platio tu obećanu budućnost i da li se sve može sanirati. I mislim da je EU preko ove krize došla na jednu trivijalnu stvar koju mi odavno znamo, da možeš trošiti samo ono što imaš. Sve se mora platiti. Dakle, ova kriza javnog duga jeste i kriza socijalne države na neki način, jeste i kriza konkurentnosti.

Kako će se rešiti italijanska i španska kriza?

– Iznenađuje me veliki dug Italije. Ne znam kako je on nastao, jer Italija ima proizvodnju. Ne znam kako je nastao toliki javni dug. Ja verujem da će italijanska proizvodnja moći brže da ispliva iz tih problema. Niti je Italija neka socijalna država, niti su prevelike plate i penzije. Ne znam ni kuda je otišao taj novac, Italija nije gradila novu infrastrukturu... Što se tiče Španije, ona ima ogromne resurse. Verujem da ove probleme može da reši. Ne smatram ni da je u Španiji tako velika javna potrošnja kao što je u Grčkoj. U Španiji je već počela redukcija potrošnje, spuštene su cene i nekretnina i robe, znači da je počela da rešava krizu.

Kako je moguće da su te zemlje napravile toliko velike dugove a da niko nije brojao te milijarde i milijarde evra za koje se zadužuju?

– Nemoguće je da se to nije znalo, ali se iz raznih interesa prećutkivalo. Oni koji su davali pare imali su interesa da to rade i pokušaće da socijalizuju te gubitke, odnosno da ih plate poreski obveznici. Banke su imale interesa da lažiraju bilanse jer je to jedna virtuelna ekonomija. Finansijski sistem je postao sam sebi svrha. Privatizovani su dobici a socijalizuju se gubici.

Sada više niko ne govori o krizi u Americi, iako ona nije rešena, već o krizi u EU?

– Globalna preraspodela svetske moći ide preko svetskog novca. Onaj ko ima pravo da emituje svetski novac, taj je gazda. Dolar je objektivno pod velikim konkurentskim pritiskom evra i zato Amerikanci žele da eliminišu evro kao alternativni supstitut svetskog novca. Jer, pravo Amerike da štampa novac je ogromno pravo.

Izvor: Magazin Biznis