Tako to predstavlja crkva (kao institucija), ali po zakonu stvari ipak stoje malo drukčije.
Crkva (bilo koja) je samostalni pravni subjekt sa svim pravima i obvezama koje iz njenog pravnog subjektiviteta
(u HR se to zove pravna osoba) proizlaze.
U tom kontekstu, nikakvi se vjernici  tu ne spominju.
To je i logično, jer u suprotnom bi se podrazumijevalo suučestvovanje vjerničke zajednice u donošenju i provođenju crkvenog programa, u kojem vjernici ni na koji način ne učestvuju.
Slijedom toga, ne može se vjersku zajednicu pozivati na podjelu odgovornosti samom činjenicom pripadnosti određenoj vjerskoj skupini.
Sljedstveno tome ni svećenstvo nije crkva iako obavlja određene poslove unutar crkve.
Nadalje, crkva nije ni sam hram u kojem se obavlja vjerska služba, već ta građevina samo predstavlja imovinu crkve.
Sasvim je nevažno što smo mi naučili samu građevinu nazivati crkvom.

Ako neki djelatnici crkve počine štetu koju po nalogu suda trebaju namiriti, (recimo odšteta žrtvama popovske pedofilije), ne može se teret odštete svaliti na sve vjernike jer oni tobože u ukupnosti sačinjavaju crkvu.
Točno se zna tko predstavlja crkvu.
To vjernici svakako nisu.

Ispričavam se na maloj digresiji.

Ја бих рекао да је доста тога послиједица владавине комунизма са једне стране, и западних вриједности које све више продиру, са друге. Веома мало имамо искрених вјерника, много декларативних. Доста антицрквених медија и политике. Међутим, можда је оправдано рећи да је и црква као духовни чувар народа доста пасивна. 

П.С А можда смо и ми као вјерници пасивни.
 

Zlo raste. Brzina življenja. Vrednosti se izopačuju.
Prečesta agresija, porast narkomanije, delikvencije, razvoda. Sve više rasturenih porodica. sve više alkoholičara. Sve više korumpcije. Sve više nelegalnih rabota. Sve više pedofila. Sve više svakog zla i razvrata. Medijske poruke degradirajuće: dekoltei, silikoni, fetiš lepote, sponzoruše...
Školstvo - nikad gore. Dečaci ne uče kako da zamene osigurač, devojčice ne znaju da ušiju ni dugme na košulji svoga supruga kada se udaju.
Mogla bih da nabrajam do sutra.
A naša crkva je čini mi se prepasivna.
Niti se zidaju nove.
Niti se sadržaj beseda prilagođava novonastaloj situaciji (više se prilagođava političkim dešavanjima).
Niti se mladi upućuju na duhovnike, razgovore...
Niti se iznalaze bogougodni modaliteti koji bi bili prijemčivi za mlade i time ih vratili crkvi na kvalitetan način (sekcije, horovi...)
Zanima me vaše mišljenje.

Pa da budem iskren naši popovi nam i nisu neki primer skromnosti, što mnoge ljude tera od crkve.

Зашто попови да нам буду примјер, зашто не би био патријарх Павле? Попови су једнако грешни људи као и вјерници. Неки су више, неки мање грешни. Да ли због њих треба да напустимо цркву? И патријарх Павле је био запрепаштен аутомобилима епископа, па је ли то био довољан разлог да напусти цркву ? Хадје ми одговорите на питање.

Pavle je bio previse konzervativnog i nekog srednjevekovnog razmisljanja, a reklo bi se i sa izrazenom mizoginijom.  Bas bih voleo da vidim gde bi zavrsio kad bi ti Pavle stvarno bio uzor.