УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ МИТРОПОЛИТ ХРИСТИФОР КОВАЧЕВИЋ

          Чикаго, Илиној, САД

          У среду, 5./18. aвгуст 2010. г., нешто мало пре 8 сати по средњоамеричком времену, у манастиру Светог Саве у Либертвилу поред Чикага, после краће болести, у окружењу својих сродника, пријатеља и сарадника, уснуо је у Господу Митрополит Србске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, Његово Високопреосвештенство Г. Г. Христифор Ковачевић.

Нека му је од нас Срба вечна хвала, и вечни спомен међу нама,  а од Бога небеска награда за све добро које он у своме животу учини за наше вољено Србство, и за нашу Свету Веру Православну, веру Светосавску. Бог да му душу прости!

М.М.

http://borbazaveru.info/content/view/2709/1/
--------------------------
Вјечнаја памјат!

Старац Порфирије и хипици

Причао ми старац:

Посетио ме је једном приликом неки хипик. Био је обучен у некакво разнобојно, чудновато одело; носио је којекакве амајлије и накит; затражио је, дакле, да ме види. Монахињe се узнемирише, те дођоше да ме питају шта шта да чине; ја рекох да га пусте да уђе. Чим је сео преда ме, видех његову душу. Био је добре душе, али рањене,  зато је био бунтован.

Говорио сам му с љубављу, и то га веома гану. „Старче“ , вели ми он, „нико ми досад није тако говорио.“ Ја га ослових по имену, а он се веома зачуди како сам то могао знати. „Знаш“, рекох, „Бог ми је открио твоје име. Но, открио ми је и то да си путовао у Индију, да си тамо упознао гуруе и да си их следио.“ Он се још више зачуди. Рекох му и друге ствари о њему, и он отиде веома задовољан. Следеће недеље, ево га опет он са групом хипика. Уђоше сви заједно у моју келију и поседаше око мене. Са њима је била и једна девојка. Сажалих се на њих. Били су добре душе, али рањене. Нисам им говорио о Христу јер сам видео да нису спремни да слушају. О стварима које их занимају, говорио сам им њиховим језиком. Кад смо завршили разговор и кад су устали да пођу, рекоше ми: „Старче, учини нам по вољи: допусти да ти целивамо ноге.“ Ја се постидех; но, шта да радим, допустих им. После свега, поклонише ми једно ћебе. После неког времена, она хипи девојка која је била са њима, дође ми сама у посету. Звала се Марија. Уочио сам да је у духовном смислу Марија испред својих пријатеља, па сам јој по први пут говорио о Христу. Прихватила је моје речи. Долазила је више пута; пошла је добрим путем. Својим пријатељима је рекла: „Бре, неваљалци једни, нисам ни сањала да ћу, дружећи се са хипицима, упознати Христа.“

Извор: Живе речи утехе

Извор

Осми Васељенски Сабор на прагу

РАДОВИ НА ПРИПРЕМИ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА, КАКО ЈЕ ИЗЈАВИО КОНСТАНТИНОПОЉСКИ ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ, ПРИВОДЕ СЕ КРАЈУ

         ФАНАР, 1. септембра - Константинопољски Патријарх је изјавио да су радови око припреме Свеправославног сабора приведени крају, саопштава сајт „Амен“.
„Вјера је жива и православље је живо. Православље ће живјети и биће одржан Свети и велики Сабор, чија припрема се приближава своме крају. Почетком 2011. године одржаће се претпоследњи, вјероватно припремни састанак комисија у нашем патријарашком центру у Женеви и то ће бити велики догађај. Овакав догађај се није десио од 787. године. Од 8. вијека нијесмо имали Васељенског сабора. И то ће с Божјом помоћи бити добро и за Православље, и за наше везе са другим хришћанским Црквама и вјероисповјестима“.

Ту изјаву Патријарх је дао коментаришући недавну литургију, коју је одслужио 15. августа у историјском манастиру Панагија Сумела у Турској. По мишљењу Васељенског Патријарха та литургија је значила тријумф Православља.

Извор: Sedmitza.RU           

http://svetigora.wordpress.com

http://borbazaveru.info/content/view/2762/1/
------------------------
Децо, последњи је час (1.Јов. 2,18)

Румунски банкари рекли јеврејима – НЕ
 
Без обзира на велики притисак, који на Букурешт врше јеврејске светске организације, руководство америчког меморијалног Музеја Холокауст у Вашингтону, јеврејска општина у Букурешту и други. Национална банка Румуније не намерава повући из промета монете на којима је изображен лик поглавара Румунске православне цркве Мирона Кристи.

Свјатјејши Патријарх Мирон је до Другог светског рата био познати црквени делатник, који је активно утицао на политички живот у Европи. За своју принципиелну позицију према јудаизму, непрестано је од стране јеврејских организација прозиван као антисемита, саопштава Кира-Арис.

У обраћању Националној банци Румуније, речено је да је Патријарх, који је од 1925 до 1939 године био на челу Румунске Цркве, залагао се за изгон јеврејског живља из Румуније.

По сазнању америчке организације, Патријарх је допринео доношењу закона о држављансту, по коме је,  у међуратном периоду, око 225 хиљада или 37% укупног броја јеврејског становништва у држави, одузето румунско држављанство.

Комисија, састављена од стране Националне банке Румуније, као одговор на протесте јеврејских организација, саопштила је, да је по молби Румунске православне цркве, отиснула серију од пет сребрених монета с портретима пет првих патријараха. На тај начин, Национална банка Румуније је узела учешће у обележавању 125 година од оснивања помесне Румунске православне цркве.

Извор

Израелска амбасада против Севастијског Митрополита Теодосија

Израелска амбасада у Бугарској не жели да Севастијски Митрополит Теодосије, портпарол Јерусалимске Патријаршије,  служи Литургију заједно са бугарским Патријархом Максимом,  оптужујући га за терористичке везе.

У протестном писму из амбасаде захтевају,  да на заказаној служби  5. септембара,  дан пре Дана независности,  у Саборном храму  Светог Александра Невског,  Митрополит Теодосије не узима учешће.

Осим овога, амбасада тражи, да Митрополит Теодосије не учествује ни у другим заказаним  свечаним манифестацијама, као што су; Дан независности у Пловдиву, на који је митрополит позван као почасни гост, затим, у обележавању „Јерусалимског Дана“ у истом граду и у хотелу „Хилтон“ у коме треба да се одржи манифестација, коју је организовао „Центар за блискоисточне студије“ у Софији.

У писму представнице ЦзБИС, госпође Дане Казиреве од 30 августа, наводи се да је  отказан сусрет под називом „Заједно за мирнији свет“ заказан за 3.септембар,  у коме су требали учествовати Митрополит Теодосије и представници етничких и верских заједница у Бугарској.

У међувремену, учешће су отказали и представници  јеврејске заједнице, који су раније били потврдили свој долазак.

Израел оптужује Митрополита Теодосија за везе са терористичким организацијама, за подршку и спровођење терористичких напада на цивиле, израелске грађане и наводи да је против њега 2002 године, покренута истрага за сличне оптужбе.

Палестинска амбасада у Софији, овакав израелски став оцењује као  „грубо и непристојно мешање у унутрашње послове Републике Бугарске“, и да  Израел неоправдано дискредитује православног свештеника.

У Палестинској амбасади подсећају, да је повод за дискредитацију митрополита Теодосија портпарола Јерусалимске Патријаршије,  његово категоричко противљење продаји имовине јеврејским компанијама у старом делу Јерусалима, која је резултирала свргавањем бившег патријарха Иринеја.

У писму се даље наводи да, Митрополит Теодосије као православни свештеник  никада себи није дозвољавао да позива на насиље. "Одређене цивилне позиције, на њега врше притисак да заштити страдајуће Палестинце, безобзира да ли су хришћани или муслимани, а он је једном изјавио да је против израелске окупације, а не против Јевреја".

Центар за Блискоисточне студије позива бугарске државне институције да се изјасне по овом питању.

Експерти за Блиски Исток подржавају идеју града Пловдив да буде домаћин мировних преговора и изражавају дубоко жаљење што ова „племенита иницијатив није успела, која користи  Бугарској и миру у свету, уочи почетка директних преговора између Израела и Палестинске аутономије“. Они су најавили да ће сутра ујутро  Синод БПЦ  на састанаку са Атал Хана (мирско име) Митрополита Теодосија, одлучити где ће и како служити митрополит.

извор: www.dveri.bg
Извор

„ПРОЗОР ЖИВОТА“

Архимандрит Пантелејмон (Шатов), председник Синодалног одељења за црквено доброчинитељско и социјално служење Московске патријаршије, изнео је предлог да се у Русији отварају „прозори живота“ (окно жизни), где би мајке тек рођене нежељене деце могле анонимно да их предају.

Такозваних „бебибоксова“ има у више земаља у свету, посебно у Италији, Пољској, у Немачкој их је 80 (бебиклапе), а у Мађарској 12. Највише их је настало последњих десетак година. Већином се мајкама допушта касније, ако желе, да поврате дете, или имају контакт с њим. Сматра се да се у историји први „бокс“ појавио у Риму у 12. веку. Неке земље, као што је Енглеска, забрањују их.

Архимандрит сматра да абортус треба забранити у потпуности. Важније је спасавати децу, него градити храмове тамо где их већ има. Има предузимача и добростојећих верника који би били спремни да финансирају овај пројекат.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1041-1042/tekst/kroz-hriscanski-svet/

У Аустралији дјеца ухапшена због паљевине православне цркве

У граду Порт Аугуста на југу Аустралије запаљена је црква светог Јована Крститеља, која се налази под јурисдикцијом Аустралијске архиепископије Константинопољске Патријаршије, саопштавају аустралијски медији.

Двије дјевојчице од тринаест година ухапшене су на лицу мјеста, а касније су задржана и два дјечака узраста дванаест и петнаест година. Ускоро се очекује њихово саслушање.

Будући да се црква налази 30 метара од ватрогасне станице, пожар је угашен у року од 15 минута.

По ријечима ватрогасаца, очигледно је да је прије подметања пожара црква била вандализована. Укупна штета се процјењује на око 75 хиљада долара.

По ријечима представника Аустралијске архиепископије, иако се у овој цркви богослужење не обавља редовно, она ће свакако бити обновљена, а можда и дјелимично преуређена.

http://radiosvetigora.wordpress.com

"Волију вас Срби из Африке"



О Африци никада нисам размишљао много. У свести је одувек била присутна као удаљена географска тачка, егзотична и далека реалија, мутна и непотпуна представа о нечему што се налази изван видокруга свакодневног и обичног – и са малом вероватноћом за непосредан сусрет. Или, пре свега, као метафора: за колевку цивилизација и Хамове потомке, пустињу и сиромаштво, али и судар култура и светова, другачијост у односу на све оно што чини европски систем вредности и поимање живота. Африка није локус комунис – то је нека друга, туђа реалност за коју знамо да постоји, али изван граница нашег света, готово нематеријална, као апстрактан појам чије присуство или одсуство ништа битно не мења у нашем животу.

Јужна Африка и Јоханесбург, град необичне лепоте и место мог првог сусрета са афричким континентом, разбиће устаљене клишее и створити сасвим другачију представу о овом делу света. Након дванаесточасовног лета авионом – довољно дугог и напорног да изазове благу трему и нестрпљиво ишчекивање пред непознатим и новим – дочекао нас је град модерне архитектуре који у себи сједињује Европу и Африку, практичност и лепоту, модерне грађевине и задивљујућу природу препуну цветних пејзажа и дрвећа са којима је хармонично срастао у целину. Свој први утисак о Јужној Африци стекли смо кроз упознавање са Србима из Јоханесбурга. Јужноафричка парохија Српске православне цркве, наши људи и обострана радост сусрета. Дочек срдачан и топао. Док прилазимо парохијској цркви Св. апостола Томе, једна девојчица нас поздравља речима: Волију вас Срби из Африке. Ова једина српска православна црква на афричком континенту, саграђена 1978. године, типична је британска грађевина, али опет проста, топла, православна. Изнад улаза у храм – велика трака са натписом: Косово је срце Србије. Истовремено дирљиво и потресно сведочанство о привржености и осећају припадности матици из које су потекли. А у храму необичан призор – два православна свештеника црнца, тек наговештај изненађења која су нас очекивала следећих дана нашег боравка у Јужној Африци.

Парохијско имање и храм смештени су елитном делу Јоханесбурга, са свечаном салом, и лепо уређеном баштом и игралиштем за децу. Све то је резултат старања и пожртвованости старешине храма архимандрита Пантелејмона и његових парохијана. Јоханесбуршку српску заједницу сачињава око десет хиљада Срба који се из разних српских крајева на просторе Јужне Африке досељавају од 19. века па све до данас. Међу њима, као и свуда, Срби Херцеговци. Наши људи тамо су разнолики, али вредни и сложни. Као ретко где друго, успели су се добро уклопити у нову средину, али и сачувати и однеговати свест о свом пореклу, националној и духовној припадности. Док их у разговору посматрамо, спонтано се намеће питање: откуд они баш овде, готово на другом крају света? И сами судионици двовековне драме о потрази трбухом за крухом, која је расијала наш народ по целом свету, у трагању за својим местом под сунцем, бежећи од сиромаштва, ратова и иних недаћа које од памтивека потресају наше просторе – многи од њих ће се зауставити овде, и то заувек. Везе са домовином су многоструке и уочљиве. Чак и у носталгичној речи завичај која се нашла у називу тамошњег српског клуба; или у имену српске школе назване по Светом Сави.

Радост празника и сусрета смо, по благослову Његове светости патријарха српског г. Иринеја и митрополита јоханесбуршког г. Серафима, поделили заједно на Св. апостола Тому, служећи Литургију у парохијском храму посвећеном овом светитељу, уз саслужење свештеника скоро свих православних патријаршија и присуство верника Срба и православних црнца. Призор несвакидашњи. После тога, свечана трпеза у парохијској сали – радост, беседа и песма.

Јоханесбург се налази под црквеном јурисдикцијом Александријске патријаршије, jeдног од најстаријих патријаршијских престола и чувара трона Св. апостола Марка. Дом је различитих култура и припадника многих народа и вера – град контраста и судара разноврсних утицаја. Он представља Јужну Африку у малом: симбол успешног стапања две потпуно различите цивилизације. Овај спој супротности видљив је на сваком кораку – с једне стране, то је место благостања и високог стандарда земље која обилује дијамантима и златом, док је његово наличје сиромаштво, криминал и насиље на улицама. Упркос томе, људи се чине зачуђујуће питоми и безазлени, али и вредни и практични – што је још један израз стапања аутохтоног и дошљачког менталитета. На странце нарочит утисак оставља гостољубивост домаћина. Дочекују вас срдачно и отворено, али без комплекса супериорности својственог појединим европским народима који су изградили представу о својој земљи као о центру света и сматрају за страшан ударац свом националном поносу уколико се, на пример, не служите њиховим матерњим језиком. У Јужној Африци бићете добро прихваћени и ако не говорите течно енглески, па чак и ако сте у стању само рукама да се споразумевате. Посматрајући са стране, стиче се дојам да данашњи јужноафрички менталитет сједињује европске и афричке духовне и културне тековине, наметнуто и наслеђено, у једну успешну симбиозу присутну у различитим сферама живота. Ипак, највише од свега једног Европљанина ће изненадити одсуство депресије, или бар њена сведеност на минимум. Људи тамо као да живе неоптерећено и оптимистички упркос проблемима са којим се суочавају свакодневно, као што су поменуто сиромаштво и криминал на улицама.

И у природи су видљиви контрасти – шуме и пустиње, претеће животиње и прелепи пејзажи, опасност и лепота – и све то заједно и на једном месту, у облику и на начин на који нису свикла наша чула. И овде се, као и свугде, људи уподобљавају свом окружењу, срастају са њим, вишеструко. Ако пажљиво посматрате Јужноафриканце, неретко ћете видети у њиховом изгледу профињеност и достојанство, благе и безазлене црте лица, али ћете исто тако срести и пуначке и здепасте људе доброћудних физиономија.

Према ретко којем народу је историја кроз векове била у толикој мери немилосрдна – од периода робовласништва до колонијализма и апартхејда. Упркос томе, људи су у доброј мери очували менталну целовитост, безазленост и питомост, готово дечју. Они прихватају живот на један здрав начин, са свим његовим датостима – не уживљавајући се у улогу жртве и не копајући по болној прошлости као могућем извору беса и одмазде. Дубоке ране, које само наслућујемо из сетно-тужних погледа, видају непрестано идући напред, а не кроз статичност и самосажаљење. Изгледа да су те безазленост и доброћудност залог њиховог спасења. Пример су народа физички често покораваног, али са невероватно развијеном способношћу прилагодљивости која им је помогла да опстану. Овде није реч о склоности ка колективном забораву већ о умећу праштања – што је дубоко хришћански став. Стога не изненађује што се хришћанство на овом тлу веома брзо раширило и пустило корене. Симбол тог праштања је и председник Нелсон Мендела који је, након тридесет и две године проведене у затвору за време апартхејда, по доласку на власт опраштањем надишао сва понижења и увреде својих противника, створивши основу за помирење црнаца и белаца.

На крају се сабрало много сусрета и утисака. Из сваког смо научили понешто о нашим домаћинима и Јужној Африци. Ипак, чини нам се да смо на најупечатљивији начин доживели ову земљу приликом посете школи Св. Атанасија Александријског у Тембиси, црначком предграђу Јоханесбурга, у којој се изучава православна веронаука. То су најлепша деца на свету: песма, игра, љубав, али и сетна туга у очима, једном речју – лепота неописива. Истог дана смо посетили и сиротиште православног афричког свештеника о. Фрументија. Његова попадија и он се брину о двадесет и четворо сирочади. Певали смо, смејали се и плакали заједно – све је било незаборавно. Био је то чудесан дан.

Не мање упечатљив био је и сусрет са Кејптауном, градом добре наде, смештеном на два океана – Атлантском и Индијском. Место које вас својом необичном лепотом непрестано подсећа да је свет Божија творевина. Између ове две тачке –Јоханесбурга и Кејптауна – простире се Јужна Африка у целокупној својој разноликости и контрастима: са више од четрдесет милиона становника, око тридесетак језика и дијалеката, од чега једанаест званичних, једном од најбогатијих флора и фауна на свету и чак три главна града.

Колико год се трудили – тешко је пренети њихову реалност и интензитет нашег доживљаја. Широк је распон утисака, па је и идеализација на моменте неизбежна. Немогуће је верно и у потпуности осетити једну земљу и њен народ за свега неколико дана. Али је могуће померити границе сазнања и поимања света и освестити мисао о постојању једне државе суи генерис, која је, као што симболично говори име Кејптауна – земља добре наде и неограничених могућности. Ова земља, као и афрички континент уопште, цивилизацијска је колевка човечанства, али је народ духом и енергијом млад, динамичан и непатворен и зато мисионарење овде још увек представља изазов. Чини нам се да њихово време тек долази.

Својим боравком успели смо само овлаш да завиримо у ову несагледиву ризницу. А Јужна Африка је заиста велика ризница – духовна, културна и материјална. Отуда и наша запитаност: зашто увек и само Европа и Америка – зашто не и Африка и Азија? Географски ми смо у центру – имамо могућност и позвани смо да загрлимо све те светове.

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/2882

Проф. др Жарко Видовић, филозоф
Парохијски живот- икона наше црквености


Својим наступима и полемикама на марксистичким трибинама 80-их година прошлог века када се урушавао титостички систем, Жарко Видовић је са ондашњим оцима Атанасијем, Амфилохијем и Иринејом утицао на духовну обнову српске интелигенције.


Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос-литургијска свест Православља“, „Огледи о духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом“ и „И вера је уметност“ говоре о аутентичном православном филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је тајанственост живота непрекидни изазов. У времену изгубљених идеала када су све вредности пољуљане из корена, дело Жарка Видовића открива наш прави идентитет - најпре верски а онда и национални у осмишљавању живота кроз православну  хришћанску интроспекцију. Као православни философ др Видовић доследно изводи истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свету и човеку и с њим се збива драма слободе и љубави. У овом разговору за Православље, проф. Видовић као религиозни философ подсећа да у свејединству не може бити никаквог сусрета, никаквог дијалога и дијалошке борбе, те да је позвање хришћанина да укаже и на мане које се уочавају у данашњој духовној култури заснованој на религијском веровању, на мањкавостима општења јерархије са паством и на чињеницу да се човеков пад не побеђује самопокајањем и искупљењем греха, него и активношћу свих стваралачких моћи када човек дела оно на шта је позван. А разговор је започео: „Мени је 90 година, знам да се Бог неће наљутити за ово што говорим“.

Како обновити литургијски живот и литургијско заједничарење данас, зашто је значајно учествовање на Литургији?

- Оно што је основно у хришћанству, највиши могући ауторитет, јесте Литургија. У Литургији се дешава сусрет са Христом Првосвештеником што значи да се једино Литургијом тумачи смисао Старог и Новог Завета јер је Литургија најкраћа, најсажетија и најјаснија скраћена верзија приказивања Светог Писма. Као што је молитва „Оче наш“ скраћена Литургија. Литургија је дијалог између верника и свештеника и због тога су верницима у Цркви неопходни свештеници. Не можемо ми бити Црква без свештеника пошто у дијалогу свештеник посвећује дарове. Дијалог се врши пред самим Богом. Он је судија тог дијалога и присуство Духа Светога чини тај дијалог апсолутно непоновљивим и светим. Ако неко схвата Литургију као некакву проповед и молитву, греши. Јован Златоуст је написао Пројект Литургије која се изводи сваке недеље, сваког празника, али тај дијалог по пројекту Св. Јована Златоустог и Св. Василија Великог се у душама верника и свештеника претвара у Небеску Литургију.

Да ли је данашњем вернику пријемчивије служење Литургије на савременом српском језику?

- Небеска Литургија је битна за човека, али је она условљена дијалогом између свештеника и верника и зато ми одговарамо на јектеније и изговарамо молитве. Зато појемо Символ вере, Оче наш, Трисвето, Достојно Богородици и Христу у славу и одговарамо на све позиве на покајање. Сви верници треба да имају литургијски текст на црквенословенском језику. Ја не желим да изговарам молитву другачије него што су је мој деда, бака или мајка изговарали. Ја не могу да се сетим њих - они су самном присутни док се молим.

Да ли се Литургија завршава служењем у храму?

- После сваке Литургије дијалог мора да се настави у Парохијском дому као разговор верника. Тај дијалог је живео раније у свакој Цркви и био некаква врста Централног Сабора Пећке Патријаршије. И то је српски народ очувало за време Турака и Аустроугарске. Истовремено, нема лаичког апостолства - сви, од Патријарха до последњег ђакона су слуге Литургије која је највећа светост, Икона Христова, од тога све полази.

Када се изгубило литургијско заједничарење, можемо ли да га вратимо?

- Изгубило се клерикализацијом коју су Србима наметали Аустроугарска и ислам, па је верска заједница претворена у ауторитарну, да се вера потврђује послушношћу према чиновима. Ми имамо такве знаке слабљења црквености да морамо да приђемо изворним облицима црквености, а то је Литургијски дијалог. Није случајно што су прво Грци схватили хришћанство као дијалог пред Богом између верника и свештеника, јер је у дијалогу једини могући начин човекове самоспознаје. Ја могу да мислим о себи искључиво са саговорником, с тим да не наставим монолог када ме саговорник прекине, него да одговарам на питање које је он поставио. То је једини начин да ми видимо своју слику у лицу саговорника као у огледалу.

Како видите кризу духовности у српском народу?

- Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем - нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења. И није случајно што је Платон претворио филозофију у антропологију - упознавање човека, тек са својим дијалозима. Са његовим дијалозима настаје антропологија - упознавање човека, а са крштеним платонизмом настаје Православље. Грци су, понављам, схватили да је хришћанство присутно међу људима искључиво као литургизам који се наставља после Литургије.

Истичете дуги низ година да је за обнову српског народа неопходна обнова парохијске заједнице, али сем спорадичних случајева, до ње не долази. Како обновити хришћанску заједницу?

- Потребан нам је дијалог као народу, јер скоро 200 година правимо колективне грехе које нигде не исповедамо: то су разни митинзи, учествовање у војсци, наше ангажовање у партијама које разбијају нацију и црквену заједницу, наша трговина, економија, јавни живот, школовање... то су колективни греси. Не могу ја лично ићи пред свештеника а да парох не присуствује нашем разговору који је смирен после Литургије. У Цркви посвећеној Александру Невском често имају такве разговоре.

Да ли свештеници данас имају проблем са успостављањем дијалога са својом паством, са људима који су неверујући, са временом у коме живимо?

- То јесте проблем. Када се заврши Литургија они мисле да наш литургијски живот престаје, а он треба да се настави у дијалогу. Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији. Само овај пут конкретно - то није пројекат Светог писма, ово сада треба да буде Икона наше црквености, конкретно наше парохије. Личност није исто што и индивидуа. Личност се повремено догађа у човеку - најпре као осећање смисла живота, јер без осећања смисла није личност, он је индивидуа с којом се играју материјални услови света. Ако он осећа смисао, онда ће бити свој господар и окренуће се смислу о којем није могуће мислити. Осећање смисла је могуће само као дар а он одликује личност. Дијалог открива личност у нама. Кад Христос каже: ја сам Истина - о човеку као личности, а не као индивидуи о којој говори филозофија, психологија... Ја сам пут ка тој Истини, кроз Христа ка тој истини ка човеку. Ја сам живот - то значи да ће личност као сама суштина човековог бића да се појави кроз Литургију, преко литургијског деловања. Христос је истина о тајни човекове личности.

Који је данас највећи ауторитет у српском народу?

- Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо - зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! Само је личност способна за црквеност, а личност је само онда када човек осећа смисао живота. А осећати - то није део моје одлуке, могуће је само као дар. Ми мислимо искључиво у свом искуству. То је једино што је доступно мишљењу. Мисао је ограничена на искуство о мојој души, на то осећање. Личност је света тајна. Личност се јавља свесна себе тек кад јој се открије смисао њеног живота. А то је пророчка слика будућности којој сам ја усмерен.

Како млад човек да буде црквен, када нема искуство, хришћански предукус ни у генерацији родитеља, па можда и даље?

- Црквеност је дар, као што је осећање смисла дар, као што је вера о којој апостол Павле говори дар. Када човек почиње да размишља о смислу свог живота, најважније је да ли му је стало до смисла пре свега - то је велика невоља, тада ће му Бог притећи у помоћ. Јер смисао је могућ само као даровано осећање. Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја - толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски - брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији.

Залажете се за обнову институције Црквеног Савета који је својевремено васпоставио Патријарх Герман. Зашто је то важно?

- Један епископ је тај Савет распустио а показало се да нам је веома потребан. У Савет је Патријарх именовао 20 људи (професора, новинара, спортиста, правника...) који су састанке држали са Литургијом као уводом и настављали да расправљају о томе у каквим слабостима ми живимо. Савет је саветодавног карактера. Данас је много повода на које Црква треба да да своје мишљење - геј парада, насиље хулигана... Није потребно да свештеник у одежди наступа пред јавношћу - његова је Црква. Зар нема довољно световњака, лаика који могу то да раде испред Савета?

Како коментаришете геј параду и догађаје који су следили после?

- Ти људи су јадни. Нећу насиље, сматрам да је то једна врста објаве рата или геноцида српском народу. Ради се о геноциду на који ја могу да одговорим једино одбраном породице као основне Цркве и одбраном парохије - да им се не допушта да улазе у парохију, поготово не у Цркву. Бог не делује без покајања верника, а они су без покајања. Бог не помаже дакле човеку у коме нема жеље за самоспознајом. Нема покајања код људи који хоће да извргну руглу оно што је Бог створио као моћ човекову да рађа децу. Оно што нас легитимише пред Црквом је наш однос према деци. Данас је глобална Европа против нације, а српску нацију је створила Црква. Нација је настала као аутокефална Црква. Из Литургије настаје Црква а не обрнуто.

Што се тиче таласа насиља после те параде, лако је злоупотребљавати људе који су жељни заједнице по сваку цену, па макар та заједница била агресивна. Једина права богонадахнута заједница осећања, а не интереса, је Црква. Да смо подједнако црквени - од Патријарха до последњег верника.

Зашто се Срби мало и површно исповедају?   

- Зато што нема литургијског дијалога, у коме би после Литургије ми водили парохијски дијалог о томе како смо сарађивали са тито-комунизмом против српске нације, зашто тражимо добре намере код људи који су апсолутно антитеисти и антицрквени а којима дозвољавамо да пишу књиге о нашим светим људима и сл. Нема љубави изван црквене заједнице. Љубав је заједница, осећање спремности на жртву, спремности на одрицање. Црквеност је једини облик љубави.

Писали сте и говорили о Косову. Има ли српски Јерусалим будућност?

- Ми смо кажњени, јер смо мирно допустили да нас Тито успава и корумпира од 1944.год. уз помоћ савезника. Мирно смо допустили да одвоји Косово америчким новцем. Тито је купио од нас Косово и поклонио га Албанцима наркодилерима. Косово је продато, а то је колективни грех заједнице који мора да се исповеди и да их постанемо свесни у литургијском дијалогу. Тито је спроводио Черчилов план да обнови подунавски простор Аустроугарске монархије и да Србију сведе на Београдски пашалук. То је изјавио Папа Јован Павле Други. Ми смо то мирно гледали. За нас је важнија била држава од Цркве и десио нам се пораз. Црква ће исправити пораз Срба. Ја мислим да је пут обнове Православља једини спас и за нас и за Косовске Србе, па чак и за Шиптаре на Косову који су у шакама наркодилера и разбојника. Криминално је шта данас ради свет под идејом глобализма.

Како се припремате за Литургију?

- За сваку Литургију морамо да се спремимо. Ја то радим 40 година. Читам Јеванђеље које је актуелно не за дневне догађаје, него за дубину човекове душе, дубину тајне човекове личности. Личност је тајна. И пишем белешке, подсетике, запажања спремајући се за литургијски дијалог. Првосвештеничку молитву сам прочитао 40 пута, али увек откријем оно што ми раније није падало на памет.     

С. Т.Л.

извор : Православље, бр. 1047
http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/2933

Кратке поуке светог Антонија Великог

Када се молиш чувај се лењости, јер молитва лењивца празне су ријечи.

Не скривај од свог духовног оца гријех који си учинио.

Према свима буди пријатељски расположен, али не слушај свачији савјет.

Чувај се лажи, иначе ће она удаљити од тебе страх Божији.

Свакога дана говори у себи: ово је последњи дан који ћу још проживјети на овом свијету, и сачуваћеш себе од гријехова.

Заволи смирење и оно ће покрити све твоје гријехе.

Ако те неко на правди укори за неки гријех, смири се тада и добићеш вијенац.

Никада се на никога не срди, и свима праштај.

Не буди славољубив, и не хвали се у свом срцу говорећи: ја сам то и то урадио, ја имам тај и тај успјех. Такве помисли заударају таштином, и ко се њима испунио, постао је боравиште нечистих духова.

Не напуштај вољу Божију да би испунио вољу људску.

Не буди лицемјеран, ни притворан, а још мање лажљив.

Не завиди оном ко избија на површину, јер боље је да све људе сматраш већим од себе, да би с тобом био сами Бог.

Ако те почну хвалити за твоја дјела, нити се томе радуј, нити се тиме наслађуј, скривај своја дјела уколико ти је могуће.

Знај да смирење није ништа друго него сматрати све људе бољима од себе. Увијек имај на уму да си ти крив за многе гријехе.

Научи свој језик да да чешће говори “опрости ми“, и добићеш смирење.

Буди у свему скрoман: у покрету тијела, у говору, у одијевању, у сједењу, у устајању, у дому своме, у свему пред свим и сваким.

Не плаши се људског презира и клевете. Свако ко побожно хоће да живи биће гоњен, клеветан и презиран.

Извор