Ђакон др Петар Дабић, интерниста-кардиолог



Слово о биоетичким дилемама


Аутор: Славица Лазић


Ђакон др Петар Дабић ради као интерниста-кардиолог у Институту за кардио-васкуларне болести на Дедињу. Савремена медицина је наметнула мноштво нових етичких и биоетичких дилема о којима верници траже одговор у светоотачком предању и вековном искуству Цркве.

Др Дабић је последњих година говорио на трибинама о овим егзистенцијалним проблемима људи, за које решење нуди савремена биоетика објашњавајући из кроз критеријуме који имају библијско и светоотачко утемељење. Развој науке и технологије отворио је проблеме о којима традиционална медицинска етика нема потпуни став, па се при доношењу медицинских одлука очекује мишљење теолога, философа, правника, социјалних радника и сл. У којој мери се прихватају биоетичка достигнућа, а када она нарушавају Божји и природни ред и поредак, разговарамо са др Петром Дабићем.

Као интерниста-кардиолог, определили сте се да своја медицинска знања ставите у службу оболелом човеку. Истовремено, служите као ђакон у храму Светог Великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу и беседите на тему биоетичких проблема, што је релативно нова и ретка појава у Цркви.

– Позив лекара јесте моје основно занимање, и он увелико утиче на мој живот. То је, фигуративно речено, хоризонтала мог живота; вертикалу, пак, као и свих нас православних хришћана, представља живот у Цркви, литургијској заједници, у којој сам до пре три године учествовао као лаик, да би 2008. године, отац Дејан Дејановић, старешина наше цркве, и духовне заједнице „Кампсаде“, након рукоположења нашег дотадашњег ђакона о. Васе Војводића у чин презвитера, одлучио да од блаженопочившег патријарха Павла затражи благослов за моје увођење у ђаконски чин. Убрзо после рукоположења, митрополит Амфилохије ми је ставио у задатак да припремим предавање на актуелне биоетичке теме на једном семинару за свештенике наше Архиепископије, и од тада сам у више махова ангажован од стране Цркве по истом питању. Дакле, што се тиче лекарског позива, бирао сам сам, а по питању ђаконства и биоетике бирали су други... Зато увек наглашавам да сам ђакон Цркве Св. Трифуна, да моје ђаконство искључиво постоји у служби конкретне заједнице којој служим, док са лекарском титулом, нажалост, иде мало теже, ту је индивидуализам израженији.

Колики значај имају трибине „Духовни разговори“, које организује већ десетак година храм у коме служите, и у чијим припремама активно сарађујете?

– Мислим да је значај ове Трибине за нашу месну цркву у Београду велики. Сва заслуга за организацију и труд, као и успех Трибине, припадају искључиво тројици људи: оцу Дејану, нашем ипођакону професору Андреју Тарасјеву, и незаменљивом брату Миодрагу Маричићу који је spiritus movens ове Трибине. Велику помоћ и разумевање пружила је и показала општина Вождовац... Моја улога је занемарљива.

Једини храм у Србији у коме се чува честица моштију св. Јована Шангајског – светитеља двадесетог века, јесте храм Св. Трифуна. Да ли се осећа благослов руског молитвеника на црквену заједницу?

– Сад већ нисмо једини, али смо били први у Србији којима је честица послата од стране архиепископа санфранцисканског Кирила, због тога што је отац Дејан, већ од момента канонизације овог Светитеља у Руској заграничној Цркви, почео да служи Литургију у нашем Храму на његов дан. Као, уосталом, и на Блажену Матрјону Московску и низ других руских и српских светитеља, на чије се дане, осим заповедних празника, служи Литургија још тридесет пута у години. Захваљујући нашем проти, као и ипођакону Андреју Тарасјеву (сину старог старешине Рускога подворја о. Виталија Тарасјева), који су духовно стасавали у атмосфери црквене заједнице руских белогардејских емиграната у Београду, у нашој Кампсади живо је присутна ова духовна традиција, како у детаљима богослужења и појања, тако и кроз поштовање бројних српских и руских светитеља међу којима и пет Оптинских стараца и свeштеномученика архиепископа Илариона Троицког, чије смо честице моштију такође добили на дар из Русије и налазе се уграђене у њихове иконе.

На који начин нам наша православна хришћанска вера помаже у болести, и да ли, као лекар, примећујете у пракси да хришћани болест прихватају и подносе стрпљиво, у молитви и без бунта?

– Смрт је, нажалост, једина извесна реалност, а болест је манифестација непрестаног тихог умирања свакога од нас. Лекари могу само да привремено одложе смрт, али је много већа наша улога у смањивању бола и патње (стари Латини су говорили: „Смањити бол божанско је дело“), као и омогућавање људима да продуже суживот са својим ближњима – као једину школу истинског начина живота. То нам свима недостаје у овој епохи индивидуализма. Једини прави лек од смрти је Онај који је „смрћу уништио смрт“. Људи који имају Христа са собом и у себи, лакше се суочавају са болешћу и патњом.

Чудовишно узнапредовалој цивилизацији живљења потребан је хришћански препород и ново духовно-друштвено стваралаштво. Колико је у том религијском освећењу начела човечанског драгоцен допринос људи који, попут Вас, улазећи у клир из лаиката, уносе вредности духа времена и смисао за његово боље сагледавање и разумевање?

– Онима који су у Цркви вероватно има значаја, док је онима ван цркве у највећем броју случајева то страно и неразумљиво.

Модерна биоетика намеће потребу рецепције светоотачке теологије. Какав одговор даје православно богословље на биоетичке проблеме као што су: вантелесна оплодња, еутаназија, клонирање, рађање деце са посебним карактеристикама, генетско тестирање у медицинске сврхе, заштита хуманих фетуса и ембриона, доношење одлуке у вези са поступцима код новорођенчади на граници преживљавања, и слично?

– За сваки од ових савремених биоетичких проблема може се наћи потпун и адекватан одговор у учењу светих Отаца. Како је то могуће и поред велике временске дистанце? У основи свих ових проблема лежи схватање међуличних односа, однос према другом и другачијем без обзира на његове објективне особине, вредновање људске личности на основу њене боголикости и сагледавање статуса ембриона, фетуса, новорођенчета, детета и одраслог човека из перспективе онога што ће бити (или што је могло бити) – односно есхатолошке и вечне перспективе. Мисао Отаца, у потпуности и до краја, и у савременим условима разрешава сваки од ових биоетичких „Гордијевих чворова“.

Шта није прихватљиво са становишта хришћанске етике у вредновању резултата биоинжењеринга?

– Није прихватљив ниједан дијагностички или терапијски метод који би, делимично или у потпуности, односно на било који начин угрозио биолошки опстанак људске личности. За Цркву лични идентитет (појам „душе живе“) имају како ембрион од момента спајања мушке и женске полне ћелије, тако и фетус, новорођенче, дете и сваки човек без обзира да ли болује од излечиве или неизлечиве болести. Другим речима, хришћанско поимање људских права и њихова заштита обухватније је, шире и дубље од савремног схватања овог појма. Не постоји ништа што би било јаче од овог права: ни право другога, ни инвалидитет, ни мања биолошка вредност, ни „лош квалитет живота“, ништа чиме би се могло оправдати ускраћивање шансе једној личности (од ембриона до старца) да живи, воли и буде вољена; јер се вредност сваке личности мери из есхатолошке перспективе, мером Божје љубави и реалности долазећег Царства Небеског, а не пропадљивим аршинима овога века, над којима царује смрт.

Бавили сте се темом „Смисао полности и родни проблеми у православном браку“. Да ли је добијање потомства примарни смисао брачних полних односа, и да ли хришћанска етика оправдава вољно спречавање зачећа – контрацепцију, превремени прекид трудноће-абортус и вештачку оплодњу? Како пред тим дилемама треба да се поставе православни хришћани?

– У овом предавању показано је на који начин су свети Оци схватали смисао брачних полних односа, статус ембриона и брачну неплодност, да би се онда сагледали савремни феномени контрацепције, абортуса и лечења стерилитета. Брачне полне односе отачка мисао схвата као нормалну физиолошку појаву, а њихов велики значај у браку сагледава првенствено као начин очувања брачне целомудрености, узајамне верности и јачања супружанске љубави, а тек онда и као средство за стицање благослова потомства које би додатно требало да оснажи брак као богоспасавајућу заједницу. Израз непорочности у физиолошким појавама, па и у брачним полним односима, јесте спонатност, одсуство прорачунатости, па у том контексту контрацепција овде нема своје место и није благословена. Посебно су погубни абортивни контрацептивни методи (спречавање уградње у зид материце већ зачетог ембриона – интраутерине протезе тзв. „спирале“ и „јутро после“ пилула) као и сам абортус, који се сматрају децоубиством. Биомедицински потпомогнута оплодња („вештачка оплодња“) уз одређене услове није у супротности са хришћанском етиком.

Какав је став Цркве према проблему брачног стерилитета? Да ли је прихватљиво лечење неплодности савременим медицинским методима (сурогат-мајке, донатори ћелија, оплодња већег броја јајних ћелија пре ембриотрансфера и замрзавање ембриона)?

– Будући да Оци не посматрају брачни стерилитет као Божју казну (св. Јован Златоусти: „Не можемо говорити да је неплодност последица греха...” Беседа на Постање, XLIX 1–2), то је и став Цркве према његовом превазилажењу лечењем позитиван. При томе је неопходно да се (за разлику од полних ћелија, које се посматрају као ткиво), ембрион посматра као одушетворен од момента зачећа, односно да се третира као јединка са личним идентитетом (св. Максим Исповедник: „У њему (ембриону) од момента зачећа постоји умна и разумна душа.“ Питања и потешкоће, 28). У том смислу, у складу са православним етосом је биомедицински потпомогнута оплодња у којој су пацијенти искључиво брачници, искључује се учешће трећег лица (као донора ћелија или сурогат-мајке), и пожељна је оплодња највише три јајне ћелије пре ембриотрансфера (враћање ембриона у материцу). Замрзавање ембриона је дискутабилно, док је замрзавање јајне ћелије и семених ћелија прихватљиво.

И домаћа и светска јавност згрожена је пред извештајима који говоре о трговини људским органима на Косову и Метохији. У нашој земљи је занемарљив број људи који су подвргнути трансплантацији органа, и о том проблему се мало зна. На који начин Црква може допринети осветљавању ове проблематике савременог друштва?

– Укључивање Цркве је од велике важности, и она је до сада спорадично, кроз иступе епископа и теолога, дала подршку програму трансплантације органа, али искључиво кадаверичне транспланатције (узимање органа са предходно преминулих). Проблем дефинције мождане смрти са теолошког становишта тражи додатну богословску анализу, и за сада нема званичног благослова наше Цркве за ову врсту донаторства (узимање органа од пацијената који су претрпели мождану смрт).

Како осигурати клиничку независност и интегритет лекара? Може ли се данас лекар, позивајући се на позитивно право и соствену савест зарад личних верских, моралних и етичких норми, уздржати од клиничких подухвата као што је (не)обављање побачаја, еутаназије и одређених видова палијативне заштите? Како Црква може да допринесе заштити људских права и човековог достојанства приликом примене нових научних метода, посебно када говоримо о болесницима?

– Садашња законска регулатива углавном даје овакво право лекарима. Формирање Биоетичког комитета при нашем Светом архијерејском Синоду (по угледу на Јеладску Цркву) и укључивање у њега већег броја стручњака различитих профила, допринело би систематском решавању како постојећих, тако и будућих биоетичких дилема.




Преузето са сајта: pravoslavlje.spc.rs

Епископ Варнава (Настић)


Гордост је гроб љубави


Пословица каже: Лењост је почетак сваког греха. То је истина. Али то је само један део истине. Цела истина гласи: сваки грех носи у себи клице свих осталих грехова. Довољно је учинити само један и бити припремљен за извршење свих других. Први преступ, то је извидница која објављује скори долазак читаве војске порока. Али свака историја има само један почетак. И историја греха има свој почетак: гордост.

Између небројеног мноштва грехова пала је коцка на гордост да она отпочне једну страшну, једну мрачну и једну тужну историју. Историју греха. Једину страшну, једину мрачну и једину тужну историју. Из гордости је учињен први грех на небу: отпадање сатане од Творца. Из гордости је учињен први грех на земљи: отпадање Адама од Творца. И ова улога која је додељена гордости у драми васељенске трагедије као да напомиње величину и моћ њену у гадној породици зла. Ову тамну почаст уступа и Црква гордости онда када је приликом набрајања смртних грехова ставља на прво место. А символ Цркве није празна реч. Она је у томе верна копија свог учитеља. Јер ни она улога ни ова почаст нису никако ни случајне ни споредне, него дубоко и далекосежно пресудне. Рекли смо да сваки грех носи у себи зачетке свих осталих. Али потребно је учинити једну надопуну: сваки грех то заиста чини, али не у истој мери. Док један грех носи у себи само јасну наклоност ка другим гресима, дотле други гаји већ готову спремност за њих, а трећи се не може ни извршити сам, него је увек праћен с богатом свитом малих и великих зала. А она ранг-листа која би хтела да представи плодност греха у овоме смислу, несумњиво би морала почети – с гордошћу.

Гордост је атентат на све врлине. Она је смрт свакога добра. И пуноћа свакога зла. Зато је сатана постао сатана оног истог тренутка кад се погордио. Учинивши први и највећи грех, он је по природи ствари постао отац свеколиког зла. Он је постао горд, а гордост му је ставила на главу круну владара таме и смрти.

Гордост је, на првом месту, гроб љубави. Онде где има гордости нема љубави. Онде где има љубави нема гордости. Зато је љубав гроб гордости. „Љубав се не надима“, пише Апостол. И то је једна од најбитнијих особина љубави. Горд човек, пак, не може се ни замислити без надмености. Љубав значи сакривање туђих недостатака. Гордост значи истицање својих предности. Туђа врлина је за љубав извор неприкривене радости. Туђа врлина за гордост, пак, представља извор прикривене мржње и потајне зависти. Љубав отворено оплакује пад ближњега. Гордост се овоме паду тајно радује – јер јој је један такмац мање. Љубав своје добро приписује другоме. Гордост туђе добро присваја себи. Љубав у туђим манама види саму себе. А гордост у својим недостацима види недостатке само других. Љубав код ближњих види у нелепоме лепо. Гордост, пак, види код ближњих у лепоме нелепо. Љубав служи ближњему. Гордост служи искључиво самој себи. Љубав најпре мисли на друге а најпосле на себе. Гордост најпре мисли на себе а најпосле на друге. Љубав значи потпуно и свеопште спајање. Гордост значи потпуно и свеопште раздвајање. А нама је љубав заповеђена. И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: „Љубите ближњега свога као самог себе“. И више од самог себе. Јер је речено: „А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога“. Половична љубав није љубав. Још мање је „добро за добро“ љубав. Добро за зло, опраштање за увреду, живот за смрт, то је љубав. Једино то. И ништа више. Јер љубав је најочигледнија особина Божја, а особине Божје, као и сам Бог: бескрајне, савршене у својој потпуности и кристалне у својој чистоти, слободне и од најмањег труна примесе, ослобођене од беде условљености. Зато љубав може бити само свељубав. Ако у своме свеобухватном ткиву има ма и један хетерогени атом, она више није љубав, она љубав која нам је заповеђена: Божанска љубав. Ето, зато је гордост гроб љубави.

Гордост не значи само уништење љубави, него и уништење хармоније уопште, уништење истине ствари; она значи одсуство осећања стварности. Ово последње највише: одсуство осећања стварности. Колико је само трагикомичан охол човек. Колико је само слеп за стварност у себи и за стварност око себе! Он у себи види све, а ван себе не види ништа. Он не види свет онакав какав он у ствари јесте: пун даровитих и мудрих људи, далеко даровитијих и паметнијих од њега самога, свет који је богат и у самим генијима. Њему се чини да је читав свет смеса од глупости, слабости и простоте, и да он, његова изузетна и драгоцена даровитост у томе каламбуру неурачунљивости светли неким надземаљским сјајем, као што зрно злата светли у прљавом муљу неке афричке реке. Горд човек има само једну бригу: показати, обелоданити свету своје неисцрпне вредности. На улици, у кући, у канцеларији, у позоришту, међу друговима, кад једе, кад говори, чак и кад спава, једном речју у свако време и на сваком месту главно је да се истакне његова генијална личност и неупоредива достојанственост. Све остале бриге имају вредност само у толико уколико служе овој главној. По његовом дубоком и најинтимнијем убеђењу, кад не би било њега збир читавог света представљао би нулу. По дубоком и најинтимнијем мишљењу кажемо, јер човек се покаткад и од самога себе застиди, у тренуцима када му одједном постане јасна сва огромност његове трагичне комичности. Ова интимност суда о самоме себи једна је од најкарактеристичнијих особина охолости. Врло је мало охолих људи који би хтели да њихова охолост буде запажена. Они свим силама одбацују од себе прекоре те врсте. Но, што је најгоре, они ни сами себи не признају тај грех. И овде, овде, лежи најстрашнија моћ ове најподмуклије од свих болести!

Охоли човек је неискрен и лицемеран, неискрен, као што смо рекли, на првом месту према самоме себи. Он најбоље зна своја преимућства, он зна докле се она пружају, али он зна и где она престају. Он неминовно зна и види и осећа да у свету који га окружава има додуше и нижих људи од њега, али да има и виших и да је број ових последњих често знатан. Он то види али то превиђа. Мучна је то борба. Он се покаткад, да би трагедија била још трагичнија искрено труди да стави самога себе у правилан однос према свету. Но, ови су тренуци, ако их уопште буде, обично врло кратки. Човек се престраши од њиховог исхода – који би значио напуштање оног високог и угодног места које смо бесправно сами себи дали – и опет се враћа старом „поретку“.

Да, гордост значи одсуство осећања стварности. А зато баш и јесте стварност најбољи лек против гордости. Мислите да сте од свих ваших сапутника баш ви најмудрији, највиши, најбољи? Погледајте марљиво читав воз и разуверићете се. Можда вам неће ни бити потребно да претресате читаву композицију. Можда ћете у истом вагону, а можда баш и на истој клупи, у вашем сапутнику који вам седи лице у лице или раме уз раме наћи и мудријег и вишег и бољег човека од себе. Али само једно је потребно: одреците се за време тог претреса свакога и увеличавајућег и умањујућег стакла. Оставите за часак на страну све разнобојне наочаре: и црне и беле, и сиве и ружичасте. Посматрајте голим, здравим оком. Није вам потребан ни микроскоп ни телескоп. Стварност је тако велика, тако блиска и тако јасна да се на први поглед сва, без остатка опажа. Онај који хоће види је. И онај који је тражи наћи ће је.

Гордост је најтајнији грех. Али зато и најраспрострањенији. Она је својим кужним клицама заразила скоро све нас. Сви смо ми њени најпонизнији и најпослушнији робови. Гордост се потајно завлачи у све кутеве наше душе, проткива све наше мисли, прожима читаво наше делање. Овај гад је највернији од свих наших сарадника, најсугестивнији од свих наших саветника и најубиственији од свих наших крвника. Ово је крпељ кога се мало ко успео отрести. Ниједно време и ниједан узраст човеков није лишен гордости. Гордост је најеластичнија хаљина која се са успехом навлачи на све облике људског духа. Почевши од балавог дерана који се кочопери међу друговима на прашњавој улици, па преко уображеног младића који је потајно убеђен да све девојке лудују за њим, до зрелог човека који се бави политиком и који дубоко верује да би све пошло бољим путем само кад би он постао председник владе, или до онога који се назива научником и који с презиром гледа на оне који „ненаучно“ гледају на свет, или пак до онога који се огрнуо многоцењеном тогом философа и који „некако стихијски осећа“ да је Усуд баш њему доделио у део да открије тај многотражени Ding an sich и последњу истину ствари, и до поноситог старца коме је дуги век био кратак да се увери да нема због чега бити поносан, - свугде се срећемо с једном и истом гордошћу, с једном истом болешћу, с једном истом трагикомедијом, не, с једном истом трагедијом. У ловљењу људи Сатана се најуспешније служи оном истом мрежом којој је и сам био уловљен. И уколико је човек више луцифер – светлоносац – утолико лакше и дубље потпада под власт онога зла којим је некад био побеђен некадашњи Луцифер. То је част коју Сатана указује својим високим жртвама. Људи вишег духа болују од гордости ниже врсте. Јер добро почиње од доле и завршава се горе, а зло почиње од горе и завршава се доле.

Многи је човек скупо платио своју високу обдареност. Ценом најнижег – највећег - греха. Не треба се заваравати: узалуд ћемо ми своју горду изолованост од друштва и свој супериорни став над околином проглашавати природном појавом духа „који је обдарен дубоким метафизичким схватањем света и ретком несвакидашњом интуицијом“. Узалуд ћемо ми свој презирни осмех свету тумачити као „добронамерну опомену човека који јасно види“. И узалуд ћемо ми „оригиналности“ свога држања и понашања, а које имају да на један смишљен начин манифестују нашу супериорност и које ми сваком згодном - и незгодном - приликом показујемо, приказивати као несташне и нетенденциозне детињарије једног високог духа који с времена на време тражи разонођења у контрастима свога карактера. Узалуд ћемо се паштити. Гордост остаје гордост. У суштини једна и непромењива. Ако и успемо да заварамо друштво, нећемо успети да заварамо сами себе, а ако успемо да заварамо и сами себе, никад нећемо успети да заварамо Онога Кога ни Сатана није успео заварати. Не варајмо се!

Гордост је уништење истине ствари. Јер онај који се горди поставља дистанцу између себе и оних над којима се горди. Сматра себе есенцијално, у суштини бољим, већим, вреднијим, достојнијим од других. Он чврсто верује за себе да је он, у поређењу с осталим „простим“ светом, биће неке друге, више врсте. Сетимо се само Ничеове „владајуће господске расе“. „А створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га“. И не створи Бог више врста људи, него створи само: човека. Сви људи су једнаки, изједначени у најосновнијој основи својој, сви су по Лику Божјему створени. А то значи да су сви људи – људи. Зар није речено: „Пред Богом су сви људи једнаки“. Ипак, гордост је ступила у незахвалну борбу с овом истином.

Гордост је, даље, криво и лажно тумачење талената. Људи су сви једнаки, а разлике међу њима само су привидне: разлика је у томе што сам ја примио пет талената, а ти два, а он само један. Слуга сам ја, слуга си ти, слуга је он. Исто сам ја, исто си ти, исто је он. Само је Господар хтео да ја учиним више посла, с већим средствима, ти мање с мањим, а да он учини најмање посла, јер су му и средства најмања. Савршенство праведности. Јер, „коме је више дато од њега ће се више и тражити“. Ти се веселиш, јер имаш десет талената? И смејеш се ономе што има само један?

Пази да ти не преседне весеље. Задат вам је посао. Један човек може исплести једну котарицу за један дан. Ако хоћеш да будеш изједначен с њиме у заслузи ти мораш донети десет котарица на његову једну. Јер ти имаш десет најамника а он само једног.



Преузето са сајта: /bogotrazitelj.net

Аудио запис : „Родни проблеми у хришћанском браку“

На духовној трибини одржаној у сриједу вече 17. децембра у сали парохијског дома Вазнесењске цркве у Београду, разговарало се о једној изузетно занимљивој теми, о етичким и биоетичким дилемама које је наметнула савремена медицина, створивши могућност вештачке оплодње. Уводно предавање „Родни проблеми у хришћанском браку“ одржао је ђакон др Петар Дабић, иначе љекар, кардиолог интерниста, запослен у Институту за кардио - васкуларне болести на Дедињу. У свом излагању ђакон Петар Дабић указао је на ставове Светих Отаца, изречене пре много вјекова, о зачећу, ношењу плода и рађању који нису супротстављени вјештачкој оплодњи.
-----------------
обратити пажњу да је предавање прво морало да прође ''рецензију''. 

Воља Божја нека буде 






Могуће је бити члан Православне Цркве, завршити теолошки факултет, или чак постати део клира или свештенства, али ипак не веровати у Бога и Његову Промисао. Ја бих хтела да размотрим ову стварност.

Ја кажем да има Бога, да је Он све оно што теолози учи о Њему на теолошким факултетима и што се проповеда по Црквама без обзира да ли ми видимо дела Његова у историји као што су га писци Светог Писма видели. Он је жив, активни Извор свега живог. А то укључује и нас овог момента док седимо и читамо, слушамо или сањамо или разговарамо телефоном.

Ако је ово истина онда следи да је витална веза са Њим вероватно добра идеја.

Знам да постоје разни приступи литургији и молитви. Али  оно што сам нажалост закључила током година је да многи људи користе литургију, молитве, молитвенике, бројанице, и остало што је повезано са религијским изражајима, уместо да прво изграде везу са Богом и Оцем нашег Господа Исуса Христа.

Сада ћу вам испричати моје разговоре са свештеником, а које сам више пута у мојих тридесет и више година монаховања са њим водила.

"Мати, зашто су Амерички манастири и ваш манастир тако мали?"

"Оче, ко је у вашој парохији спреман за овај живот?"

Није да бих ја желела да Црква запосли неког да прави постере и да рекламира монашки начин живота у Црквеним салама, али не бих била против ако би се додало за време литије да се молимо не само за наше братство у Христу већ и за мушке и женске монашке обитељи целог света.

Ипак ја мислим да је здрав монашки живот резултат здравог Црквеног живота. Монашки живот цвета када је живот Цркве здрав. Мали манастири који се боре са разним искушењима су знак да нешто није у реду са Црквеном околином. Исто као што жабе чудно мутирају због болести и нестају са земље показујући да је околина затрована.

Постоје народи у којима млади људи траже да спознају вољу Божију па је манастир један од здравих избора. Али ми имамо обичај, чак Црквени обичај, у коме се фраза "Воља Божја нека буде" сматра негативном и фаталистичким прилазом животу. Ко би здравог разума овако размишљао.

Током година  научила сам ово од мојих палестинских пријатеља, од којих су већина Хришћани под утицајем муслиманских обичаја, и који не знају за речи Св. Павла: "Ради на свом спасењу знајући да Бог ради у теби." (не нађох овакво место; вероватно  је парафраза)

Двоје заједно раде на овом случају. Бог који је створио реалност, универзуме, галаксије, соларне системе, црне рупе, и нашу планету, и који нам је допустио краткотрајни боравак на овој чудној Земљи, и ја којој је Бог дозволио да пишем ове речи, а теби дозволио да их читаш овог момента. Једноставно он нам је дозволио да постојимо. У простору изнад простора и времену изнад времена где Бог обитава, ти и ја имамо вечност да стојимо лицем у лице са Њим и да продубљујемо нашу везу узрастајући вечно у тој вези.

Вековно учење Цркве говори да је веома битно како користимо овај мали део датог нам времена и простора који ми називамо живот. Да смо ми Анђели, Силе, или Поглаварства било би другачије јер они већ пролазе кроз створени универзум на начин који ми не можемо ни да замислимо. Ми смо људска бића и баш због тога смо створени по лику и подобију Божјем, на начин на који ни једно друго живо створење није створено.

Из овог разлога, што смо створени као људска бића, ми смо личности. И ако на неки начин свако од нас пронађе себе у дефиницији Православно Хришћанске особе, онда ми не можемо да видимо Бога као силу новог доба који је све створио, него као једног Бога у три Лица по коме смо створени. Шта више, од када је Исус ходио по овој земљи, ми видимо друго Лице Свете Тројице као Човека, односно као Бога и Човека.

Једна од посланица Св. Апостола Павла нам говори да ако смо Хришћани онда ћемо и ми радити исто што је и Христос радио. Многи од нас са чуђењем гледају на наруквице које протестанти носе а на којима пише "Шта би Исус Урадио?". Али зашто је то тако? Чак је и писац Светог Писма рекао да треба да идемо Његовим стопама. Свиђало се нама или не, ми смо у рукама Живога Бога и то је страшна чињеница. Али што више упознајмо Бога кроз Исуса Христа схватамо да је Он наш истинити пријатељ.

Као Православни Хришћани ми треба да научимо да проналазимо наше срце које је центар нашег бића. Ми треба да размотримо наш однос са Богом озбиљније него било који други однос: био то однос са супругом, пријатељем или колегом на послу. Свако од нас треба да види Бога као супружника, иначе било који други наш однос би био идолопоклонство.

Шта ово значи? Ово не значи да би требало да занемаримо супружника, сестре и браћу, нашу децу, пријатеље, колеге и остатак нашег живота да бисмо могли да мислимо о Богу и да говоримо молитве непрестано. Ово сигурно не значи да треба де се осећамо ушушкани или да имамо теолошко разумевање истине да је Бог стално присутан. Ни једно од наведеног не представља основу за непрестану молитву, која је здрав монашки позив, позив сваког Хришћанина, било мирјанина или свештеника, јер су сви позвани да буду Свето Свештенство нашег Бога у овом земаљском животу.

Сви знамо да они који се воле траже да буду близу један другом. Али ми исто знамо да нешто није у реду ако једно друго не могу ни на кратко да испусте из вида. Ви који сте срећни у браку знате да вам брак пружа подршку која вам је потребна да одете у свет свакога дана и на послу радите најбоље што можете. Не можете мислити о вашем супружнику сваког момента. Ви морате да употребите ваше мисли и труд за учење, ваш посао, вашу децу, ваше клијенте или било шта друго. Ваш брак вас стабилизује, али вас не дефинише, већ ви и ваш супружник помажете један другоме и узрастате у личности у које вас Бог по Његовој бескрајној мудрости изграђује.

Једино нас наша веза са Богом дефинише. Ако смо Православни Хришћани, ми сматрамо нашег Бога најважнијим у нашим животима. Многи Православни Хришћани су као атеисти што се тиче оваквог односа према Богу, или боље речено Православни Хришћани новог доба. Да ли се понашамо према Богу безосећајно? Устајемо и пуштамо музику, пијемо кафу, проверавамо пошту пре него што се помолимо. Често се понашамо као да Бог није ту, Онај који је свуда и све испуњава. Када целог дана не проговоримо са Њим, који је у нашој кући, онда наша веза са Њим има проблема.

Позвани смо да будемо промењени Богом који је реално увек ту. Ми смо позвани да искористимо Литургију и молитву да продубимо наш однос са Богом који нам омогућује да будемо оно што јесмо.

То је Божја Воља. Ово смо ми када стојимо пред Богом који нам каже да нас је позвао као пријатеље. Бити пријатељ значи носити огромну одговорност на леђима. Бити пријатељ значи постати помагач и односити се са бесконачним поштовањем према другом и према себи. То поштовање треба да буде као поштовање које се даје деци својих блиских пријатеља или колега.

Бити пријатељ значи захвалити се свом пријатељу и одати му почаст чак и када осетимо да нас је Он оставио, као што је био остављен Исус на Крсту. Ово не треба да нас изненади. "Ако неко хоће да буде мој ученик нека узме свој крст изамном нека иде." Мати Тереза из Калкуте је прошла оно што су многи пријатељи Христови прошли. То јој је омогућило да се формира кроз искуство још као млада девојка која воли Бога, чак и када је изгледало да је Бог напустио.

Ми смо створени по лику Божјем који је одличан животописац. Како живимо свој живот, наше постојање као створена бића, такво ће нам житије бити које ћемо другима испричати.

Постоје три негативне фразе које говоримо себи: "Ја то не могу." "Не осећам се добро." "То је њихова кривица." Ако ове фразе понављамо из дана у дан оне ће заиста постати наше житије. Постоје и друге фразе: "Ја могу да радим шта ја хоћу." "Ја могу да имам шта год хоћу." "Ја могу да искористим кога год хоћу."

Све ове фразе имају једну заједничку особину, а то је да описују нашу људску стварност одвојену од Бога. Да би почели да живимо по Вољи Божијој ми морамо да ставимо себе у Божју стварност. Морамо да понављамо себи све док не прихватимо срцем Јевенђелске приче: о добрим вестима за сиромашне, исцељење болесних, враћање вида слепим, васкрсење мртвих, враћање наде безнадежним, и ми морамо да ставимо себе у те приче. Ми морамо себе и оне око нас поново и поново да враћамо у Божју стварност, чија је воља истинита, жива и активна. Стављајући себе под Његову вољу ми себе не ограничавамо, већ отварајући врата понизности прихватамо Богом дана ограничења и потенцијална узрастања.

Наша одговорност као одраслих, као родитеља или учитеља, парохијских свештеника, лекара, професионалних радника, уметника, је у нашој, од Бога нам даној, могућности да испишемо и интерпретирамо житија оних око нас. Свакодневица може донети досаду и економску кризу, па да ли се запитамо како нам Он помаже сваког дана, како нам даје хлеб наш насушни? Да ли прихватамо Његове благослове као нишчи духом, и да ли смо научили од Св. Павла да се радујемо у сиромаштву као што смо се радовали у богатству?

Ако је наша Црква изгорела, како ту катастрофу објашњавамо људима и владици имаће утицај на будућност наше заједнице. Ако је пријатељ добио на лутрији, да ли смо му помогли да остане присебан и да размишља о својој фамилији и пријатељима? Ако је неко изненада умро у некој фамилији, да ли смо им помогли када од нас траже помоћ, а не само тривијално?

Ја сам поделила са вама оно што мислим да је корисно за живот у садашњем времену, сећајући се прошлости, и радујући се будућности.

Наше наклоности диктирају на какав начин сагледавамо прошлост, садашњост и будућност. Ако сагледавам људе и прошлост или садашњу ситуацију кроз демонске очи онда видим само зло, хладноћу, ограниченост, грех, лаж, и све лоше око мене са застрашујућом прецизношћу. Док друга варијација, наравно, омогућава сагледавање мојих пријатеља и себе кроз велику љубав и разумевање, јер се ми налазимо у таласу будућности. Док су сви људи и институције које су створиле овај метеж били јадни безнадежни, изгубљени, чије идеје и пројекти морају бити уништени, ако хоћемо да буде Воља Божја на земљи.

Књига о праведном Јову би требала да нам буде водич. Улога ђавола је да окривљује нашу браћу. Свако од нас, без обзира на нашу позицију у Цркви, требало би да буде веома пажљив и да не обавља посао за њега. Ми смо позвани да видимо Христа један у другоме. Ми смо позвани да стварамо рај за себе и друге у парохији, на послу, у школи, у кући, па чак и у најгорим ситуацијама: било то у логору или било којој ситуацији.

Што је наше житије истинитије то ће све више личити на Његово житије. Дај Боже да желимо и волимо оба житија, нашег живота и Његове стварности. Дај Боже да се нађемо сви заједно у вечности, радосни и весели као Невесте Христове за Брачном Вечером.

Ово је заиста Воља Божја.


Аутор Мати Рафаила Вилкинсон
Мар 24, 2010




Преузето са сајта: manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4918

Протојереј Максим Козлов


Ја сам противник ,,нове духовности''



Хришћанство је за векове, а човек се у свом земном животу - рађа и умире. Ми смо већ сад другачији, а хришћанство, Православље – увек је исто. Да ли је аскетски живот у XXИ веку жив или су нам само остали примери Светих Отаца прошлих векова?

Уочи  конференције под називом „Живот у Христу“, одржаној у Даниловском манастиру, на ова питања тражимо одговоре  заједно са Магистром Богословије, професором Московске духовне академије, старешином храма свештеномученице Татјане при Московском  државном универзитету, протојерејем Максимом Козловим.




-    Оче Максиме, можете ли да нам објасните шта значи духовни живот за данашње хришћане и  какав се смисао види у овим речима?

Постоје константе, које нико не може да измени. Духовни живот за правог хришћанина ни на чему не може бити основан осим  на Јеванђељу.  Сваки дан себе морамо да проверавамо: да ли су по Јеванђељу наше стеге, које намеравамо да ставимо и које желимо да достигнемо, или не? Ако ово извире из Светог Писма – то је извесна нада на релативно здравље нашег стања. Ако се Јеванђеље подразумева само по себи, а наша „духовност“ такође сама по себи, то је аларм који саопштава да нешто није „баш добро“.

Постоји класична реченица протојереја Сергија Булгакова: „Ако хоћеш да провериш истинитост свог схватања, провери га помоћу „црквеног предања“.

Ако је оно, што се теби чини да је исправно, између осталог и у морално-аскетском поретку,  видљиво  из црквеног предања,   то има право на постојање.

Ако не – ма како да су ти драгоцена та гледишта,  мораш да схватиш да у XXИ веку не може  бити правилно оно, што су Свети Оци у  V веку сматрали да је неправилно.

Свети Оци нас никада не уче тако да бисмо нешто могли сматрати и исправним и истовремено  противуречним.  Ако су кључни  појмови  као што је смирење, послушност, целомудреност, нешто што је неодвојиво за аскетски поредак  хришћанина,   то је управо онако, како је било у V, VI и у наредним вековима, када се аскетика тек формирала. Тако је то и данас. На пример, ако неко није у смирењу,  а ипак  жели да постане лидер , нико данас не може да каже да је то оно што ми  код себе треба да побуђујемо. Или, други пример,  ако је неко у непослушању, а и његово  унутрашње стање  само по себи је такво да  живи без Цркве, без ауторитета свештенства, ауторитета Светог Писма – нико не може да каже да је то оно што ми себи треба да узмемо  као „правило“.

Ако у ово време у нечему и видим наш главни задатак –он се састоји  у томе да се не дозволи кидање Предања. Да се, не дај, Боже, не створи некаква „нова духовност“, која одговара, како то данас воле да кажу, изазову XXI века, а која није укорењена у црквеном Предању.

-    А како ће бити онима, који буквалистички и,  можда, не баш правилно интерпретирају Свето Писмо, потенцирајући да – ко мора да буде са Христом – не мора да буде са светом?

— Христос је посебно о томе говорио, дакле,  да ми свет не треба да волимо више од Њега, и не треба да се окрећемо ка свету.

Одрастао човек,  као сасвим зрео, који, поверовавши у Христа, устроји себи  неки  нови морални закон у коме одмах и потпуно сагори у жељи да доследно следи Христа, у неком моменту ипак може да зажали за оним што је изгубио, рекавши: „Онај живот је био интересантан и сјајан. Ма, какви су то греси, па,  нека су и греси, али били су жестоки, сјајни, невиђени... А, колико су тек лепоте  доносили сваки дан!“

Ето, то окретање уназад, у смислу поновног прихватања оних смерница и вредности, којима се човек руководио до свесног уласка у веру, јесте пут који је безусловно штетан. Нико се више не може вратити у стање пре Крштења или пре уласка у веру: „Верујем у једно Крштење за отпуштење грехова“.

Крштен човек, ма шта да погреши и ма шта да учини, не може поново  постати некрштен. У суштини, он се већ налази у заједници са Оним, од Кога је то Крштење примио. Он зато може поново и да устане, али, и да својим гресима такође душу своју  упрља до крајности, па ипак  он не може постати некрштен. Онај, ко је једном постао хришћанин, не може пасти у „невино“ стање оних људи, који са хришћанством нигде и никада нису имали додира.

Многобожачки и атеистички свет око нас – то је једно те исто. А човек, који је постао хришћанин, а онда се поколебао – то је квалитативно ипак сасвим  друго стање.

Фридрих Ниче, који је потпуни нехришћанин, али је истовремено истанчани  посматрач човекове природе,  својевремено  је  рекао: “Слатка стрела хришћанства дрхти у срцу свих нас“. Разумете, код онога код кога је срце за хришћанством  бар једном задрхтало, тај више никада неће бити онакав, какав је био пре тога. На то нас упозорава Јеванђеље.


— Који су најтежи проблеми у духовности савременог православног човека?

— Страсти, које су описали  Свети Оци током прошлих векова,  исте су као и данас. Али, у посебне болести савремемног хришћанина не можемо а да не убројимо   р а с к и д   са    П р е д а њ е м. Ми смо данас више љубитељи књиге. Тек мали број је прихватио  хришћански живот „ из руке у руку“ од искусних  учитеља.

Рецимо,  шта је то што ће за аскетско Православље увек  и бесконачно бити цењено искуство Атонских стараца? То је чињеница да се  на Светој Гори практично хиљаду година са учитеља на ученика преноси предање  у правом смислу те речи. Баш као у прва времена хришћанства: од  Исуса Христа – на Апостоле, од Апостола – на свештенике, Епископе...  Духовно наслеђе тих  истих  хиротонија није подразумевало само то, што је  један другог рукоположио. Не, он га је научио истом оном духовном благу,  чему је и сам био некада научен од самог Апостола.

На Светој Гори се и данас врши исто такво веома искусно сведочење духовног живота . А ми – по књигама...?

У данашње време, на жалост , таквих  учитеља духовног живота,  који се труде да достигну колику-толику висину на  лествици врлина, описаној од стране Светог Јована Лествичника, нема баш  много, тако да и  свих оних, који су високо на тој лествиции, нема довољно.

Па кога, дакле, имамо? Свештеници, од којих су многи ушли у веру већ увелико у зрелом добу, зароњени су у економске, административне и породичне бриге. Они, на жалост, понекад ни главу ка небу не могу да дигну. Добро је и то да због тога не гледају само у земљу, већ макар мало, напред,  ипак , дакле,испред себе.

Дакле, људи читају књиге светог Теофана Затворника, светог Игњатија Брјанчанинова, и настоје да њихово учење примене код себе.
Постиже се веома различит  успех – а код многих, доста лош. То је због тога, што је веома тешко да учиш без некога ко ће ти објаснити како да примениш те светоотачке текстове. У XIX веку још је било могуће учити по књигама, зато што је целокупан живот људи томе доприносио.  А сада, када живот  данашњег човека томе болно не доприноси, а све се своди на – иди, научи  Исусову молитву или сачувај  унутрашњу трезвеност и расуђивање, или пак какву-такву топлину и искреност молитве, ја, дакле, већ  не говорим о аскетском подвигу.

Због тога људи доживљавају не мало разочарење. За једне почиње некакав аутоматизам у црквеном животу и лагано навикавање на такву животну „ побожност“, међутим, све је то до првог искушења.  Други се пак  сасвим охладе и постају индиферентни за црквени живот.

Још је горе када људи, који су лично  разочарани, почињу да траже неке реформе и непрекидно причају  како је  у Цркви  нешто потребно  мењати. На пример, да се службе држе краће, да се у Устав  унесу измене, и то се све догађа управо  у време када је нужно нешто мењати управо код самог себе. Ово је озбиљан проблем  савремене православне духовности.

Размотримо још једну појаву данашње проблематике. Наиме, прошло је око двадесет година од времена када је наше друштво постало у довољној мери слободно. Људи мог времена,  које је затекло време преласка из совјетске власти у данашњи период,  размишљају: -  „Сада ми васпитавамо нашу децу, па наше унуке и тако ћемо извести покољења слободних хришћана“.

А ми се сада  питамо: “ Колико је деце од  тих православних родитеља,  за ових двадесет година, остало у Цркви? Сваки свештеник ће рећи да старија деца, која су учила веронауку, након 12-14 године доживљавају пад у вери. Остају тек ретки. Неки се од њих   понекад враћају,  тада се враћају  сами, по правилу,  у зрелом добу, када су се већ оженили или удали, или пак они, који су се суочили са патњама и  животним недаћама.

Питамо се такође зашто се догађа вакум  у том активном младалачком периоду? Реч је о томе да се њима не може помоћи   р е ч и м а   да би се задржали у црквеним јаслама.

— Оче, како да се изађе из ове компликоване ситуације, по Вашем мишљењу?

-    Ако трезвено размишљамо, онда ћемо видити да никакве измене спољашњих  услова нису гаранција за успех  у познавању црквеног катехизма и да уз све квалитете програма за омладину, обиље социјалних радника и познаваоца катехизма, не постоји никакво другачије, нити важније сведочење хришћанства осим сведочења животом.

Сведочећи огромно црквено искуство, преподобни Серафим Саровски је рекао: „Спасавај се сам, а око тебе спасиће се хиљаде“. И другог нечег не може да буде.  Људи се приближавају побожном животу на основу примања дивних  лекција, али, тако се само у почетку  ране  могу залечити. Међутим,  да би  се човек научио праведном животу може само ако и сам живи праведно. То је азбука хришћанства.

—    Догађа се да човек живи доста побожно, али да мирјани уопште не желе да га узму за пример...

—  То значи да у његовој побожности нема темеља, дакле, он нема љубави за друге људе. Аскеза без љубави према човеку претвара се у карикатуру.

На примерима изучавања историјских догађаја, знамо какве су страшне несреће људима, а и целом хришћанском роду, доносили они, који су живели аскетским животом, а  нису имали љубави Божије. Такав пример је прекрасно описао Достојевски у „Легенди о Великом инквизитору“.  Дакле, то је човек,  који је у сваком погледу очувао правила, уставе и прописе, али, није имао богоопштења, које доноси радост.

Да,  можемо се молити, постити и слушати радио „Радоњеж“ по неколико сати дневно,  али,  ако при томе теби није интересантно са твојим Богом, ти ћеш бити потиштен  и тужан. На жалост, то је чињеница.

— Оче, по Вашем мишљењу, које је врлине у данашње време најтеже достићи?

Чини ми се да је то у данашње време у првом реду   ц е л о м у д р и ј е . Непријатељ човека свим силама војује да би ту реч данас било излишно  употребљавати.

Чак и неки хришћани  ту несавесност посматрају прилично са дистанце и склони су да кажу: „ Да , у принципу хришћански живот је добар, велики  и узвишен, о томе се говори и у Јеванђељу, али, како  да га  применимо у нашим животима?“, или, „ Да, наравно, добро је када мушкарац са једном женом проживи цео живот, али, шта ви лично хоћете од мене, па ја не живим у XVII веку?“

Коначно,  зар је велики проценат оних који живе онако како би требало да се живи по правилима хришћанске етике, чак и међу црквеним служитељима? Не, није...Па шта ми онда хоћемо?

Не могу а да не констатујем још један минус данашње савремене духовности, а то је -   ц и н и з а м   несагледивих  размера. Дакле, то  је незнање да се на себе узме одговорност,  тако да та немоћ  попут бича шиба и наш црквени народ.  Људе, којима се данас нешто може наредити рачунајући да ће у односу на дато наређење бити одговорни и да то прихвате као послушање према Богу, треба тражити Диогеновим фењером.

Иако сам спреман да се бавим анализом, да би дао добар одговор зашто се све то тако догодило, ипак не могу а да не укажем на ову примедбу као констатацију.

—    У последње време често говоре да је човек постао циничан. Колики је то грех?

— У ту реч можемо да унесемо различит смисао. Уопште,  то је форма, односно, начин заштите од фалша. Цинизам је када је превише речи, а премало примера.

Знате, испричаћу вам једну потпуно црквену анегдоту: На Богословији држи час један стари познати професор, митрофорни протојереј. Предмет је доста важан, али не и довољно интересантан. Чини ми се да је у питању Стари Завет. На часу је дисциплина неопходна, али лекција постаје тешка за праћење, просто у грудима нешто гори. Професор предлаже тест, богослови су узнемирени и снуждени.

Погледавши кроз прозор, стари свештеник ођедном, али потпуно ван теме, постави питање: - „Реците ми, браћо,  шта је то срећа?“ Многи подигоше руку. Шапат у разреду: “Сада ћемо да заговоримо дедицу, и час ће брзо проћи“.

Устаде Иванов: - „Баћушка, срећа је бити православни хришћанин, од детињства бити васпитан у Православној вери, ићи у цркву, исповедати се, причешћивати се. Затим, прво наћи искрену девојку...“, - и даље, даље, много лепих речи, доста правих речи изрече...
-    „Колико ти имаш година?“, - упитаа протојереј
-    „Деветнаест, баћушка!“
-    „Добро, када доживиш педесету-шездесету, тада ћемо разговарати да ли је то срећа или несрећа. Ко је следећи?“
Руку је било много мање, разред се готово преполовио.
Сидоров одговара много опрезније: - „Срећа је, баћушка, када ми како треба постимо Велики Пост, па одемо код духовника на исповест, до танчина се исповедимо, пажљиво испоштујемо правило, ујутро кренемо у храм па се после Литургије причестимо... Ето, то је срећа“.
-    „Да, Сидорове“, - одговори свештеник – „није спорно, али, колико ће дуго трајати твоја срећа? Ето, ако те тога дана, дакле, у недељу, позове дежурни помоћник и каже: - „Сидорове, не пуштам те данас у Москву, већ иди у кухуњу уместо болесног Иванова“. Да ли ће твојој срећи бити крај, или не? Добро је то, али некако неубедљиво... Ко ће још да одговори на ово питање...? Руку готово да нема.
Тада председник одељења замоли да одговори: - „Срећа је, баћушка, бити као што сте Ви. Дакле,  још у младости одабрати пут свештенослужитеља, деценијама стајати крај Престола, бити оцењиван од стране свештених старешина,  имати сву љубав својих парохијана, бити  уважен од сабраће и имати дубоко поштовање од нас,  ученика... Ето, то је права срећа“.
-    „Да, паметан си ти, паметан...“, - одговара професор, - „али,  тек ако будеш бар мало у мојој кожи, схватићеш да ли је то срећа...  Дакле, браћо, шта је то срећа?“ Ни једне руке...
Професор поново погледа кроз прозор, а тамо пролећно сунце почиње да пригрева, и, рече: „А шта је срећа, браћо? Срећа је - добро расположење“.

Ето како је све једноставно, а ми често слушамо некога ко изговара превише високоумних речи.  Иако таквих речи знамо  и имамо у изобиљу, морамо  да настојимо да будемо реални, да не фалширамо, да се не заносимо . Тада ће људи поверовати, окренуће се...
Када је много заноса, посутог шећером, рађа се цинизам и добијамо одговор:  - „Знамо ми све вас, и вредност ваша нам је одавно позната“.  Свети Григорије Богослов је рекао: - “Реч се увек може демантовати речју. Али, шта ће демантовати живот?“
 Наћи примере из живота, данас  је веома тешко, па тако испада да је све боље у књигама.  На призиве, који нису потврђени уверљивим примером личног сведочења, срце се не одазива. Тада се рађају други, бескорисни квалитети.
Овај проблем, између осталог, стоји и пред средствима информисања Цркве - много заноса, много речи.

Јасно је да ми желимо да сведочимо истину. Црквени новинари су такође позвани да сведоче истину, а не да свој рејтинг подгревају на већ врелом.  Али, ни другу страну не треба  узети превише озбиљно? Да се не догоди - како ми је слатко, пљувачка ми иде на уста,  сузе само лију, -  а убедљивост никаква.

Пример правог хришћанина мора да буде такав , да је он уз велике напоре  постигао да себи прокрчи пут. Зато је уз таленат нужно изградити осећај за меру.
Познавао сам мало оца Андреја Николајева из Тверске области, кога су пре четири године, заједно са породицом, запалили. Ето, он је био пример. Овај свештеник уопште није био аскета, а можда није био ни некакав велики молитвеник, али,  живео је у свом селу Прјамухино,  где су му парохијани углавном били људи, који су  често    били по затворима или који су кад-тад ту морали да дођу... И, он је живео другачијим животом – по неком другом закону. Његову децу нису могли да поднесу, једноставно због тога  што деца никоме нису псовала мајку, а њега,  просто зато што он, на пример, није пио вотку.

Ето,  у таквом окружењу, они су као такви, побожни, већ били изазов.  Ово је прави пример, овде не може бити ни речи о цинизму. Човек је и животом и смрћу потврдио истинитост свог свештенства и свог позива.

— Да ли хришћанин може да не буде аскета?

—    Ако говоримо о младим неофитима, њих што пре у датом моменту треба задржати од неумерене жеље да узимају бреме, које не могу да понесу.
Дешава се да се почетник спреми да чита каноне, акатисте, Псалтир, вечерње молитве, и онда се преоптерети...Њега, по правилу, попут клатна нека сила почне да баца на другу страну. Тада он почне да размишља: „Кад  ми сад није успело, значи, да уоште ништа и није било потребно“. Дела и речи расуђивања благоразумног свештеника најбрже ће га задржати.  Познате су речи светог Јована Лествичника: „Ако видиш почетника, како узлази на небо, ухвати га за ногу, да његов пад не би био сувише тежак“.

Наравно, сусрећемо и примере људи, који су склони да приме хришћанство као неку допуну укупном комфору свог живота. Када се човек некако у потпуности средио и сада нормално живи, он одједном пожели да и у односу на Небо има неки мир, односно, комфор: -  „Ево, овде је код мене све сређено, али зашто да не ударим један стуб па да и  тамо заузмем евентуалне позиције? Потребно је, дакле, да окачим икону на зид, да  Свето Писмо ставим на сто, да неколико пута годишње дођем до храма, можда у време Великог поста и да се причестим... И, ето, то је цело „малецко хришћанство“.

Савестан свештеник таквом човеку мора да објасни, да је такав његов труд раван – нули.

—  Ако се тај човек, управо како Ви кажете „малкице хришћанин“, стварно мало моли, пости и иде у цркву, а при том много помаже ближњима, па ипак  категорички не жели да иде на „велико погружење“ у православни црквени живот, како да га упутимо на то?

—    Треба наћи путеве, који се данас јављају као аксиоме. Јер, тај човек се ипак слаже да је све што је написано у Јеванђељу истина? Једноставно му треба објаснити да се не слаже са Јеванђељем баш све што он ради. Да Царство Небеско -  није тек неко место за пристојне људе доброг срца, већ за многе грешнике који се кају, затим за царинике и блуднице, који својим покајањем и подвигом претичу фарисеје и праведнике.

Наследницима овог Царства неће нас  учинити  наша  доброта, нити грађанске врлине, а ни социјалне активности, већ чисто срце, где себе сматрамо убогим грешником, који се нада једино у Спаситеља. Тај његов спокој: - „Па, ето, ја помажем...“,  чак и ако је и храм покрио златним куполама, па и ако у хуманитарне фондове новац даје, ипак се мора протрести и  заплашити. Јер, то су све – прилози.

—  А какав бисте принцип аскетизма Ви посаветовали?

—  Било који аскетизам почиње од оног о чему говори Јеванђеље.: - „Покај се, јер се приближи Царство Небеско“. Прво што је нужно да се схвати „да сам ја твар пропадљива“,  а онда ће се пред човеком отворити сви путеви како би започео изградњу свог унутрашњег другог човека.

— Оче, некима се догађа благо „помрачење ума“... Да ли то, можда, тако и треба? Иако имају средстава за нормалан живот, неки људи, на пример, намерно користе  дрвене кревете без душека, на којима спавају чак и мала деца,  а све с намером да воде „правилан“ аскетски начин живота, тражећи да таквим начином живе и сви остали...

—   То често бива због тога што такви људи, по правилу, нису имали право црквено детињство. Желећи сада нешто боље,  они хришћанство претварају у терор.
То јесте велики проблем. Видите шта православни родитељи садашње прве генерације   раде са својом децом, јер они лично никакво црквено детињство нису имали. Они настоје да својој деци „надувају“ све оно што они мисле да је исправно.  - „Да сам ја у свом детињству имао све то, како бих  ја био добар човек“, - говори не знајући да тиме изопачује децу. Богаље их молитвеним правилима, која трају по пола сата-сат, захтевају да деца узраста од 3 или 5 година  држе постове и  да се причешћују на сваком Богослужењу на које их доведу.

И код таквог детета, све што треба да изазове одушевљење, изазива осећање обавезе, коју не разуме. Све ово иде од оног од чега смо почели разговор, дакле од књига, односно, неискусног приласка хришћанству. Разум би могао човеку да помогне да не жури, да се не гуши, као и да на ближњега, односно на своју децу, гледа не као на идеологему, коју он хоће да створи.

— Али, с друге стране, чињеница да „волимо сву удобност овог живота“, сматра се неоспорним грехом?

—  Овде се има у виду то  да тај човек воли прекомерно уживање. Да, реч „прекомерно“ одмах обележите  наводним знацима. Све, што је преко мере, штети човеку. Ако човек у својој души није миран што има обичне „икеа“ столице, а не столице од махагони дрвета из времена Луја XIV,  то је већ страст, коју је свим силама потребно искоренити.

Сетимо се спаљивања чизама настојатеља у филму „Острво“. Треба, дакле, сломити фотељу, која нам не дозвољава ни о чему другом да мислимо, осим о томе како је та   фотеља предивна, јединствена, неупоредива. Али, ако је човеку мање-више све свеједно, нема потребе правити од себе Рахметова и спавати на ексерима.

— А шта да се ради ако човек за време поста осети огромно задовољство једући, на пример, тарану са кромпиром?

— То је такође питање мере.

С једне стране, не треба мислити да  све, што  нам Господ даје као утеху, треба посматрати као неку мазохистичку одвратност.  Ту тарану, дакле, не треба спремати тако лоше, да би нам, када је једемо прорадио, опростите, рефлекс за повраћање.
Такође и у брачним односима, не треба да због поста испадне да двоје људи не воле једно друго, где би се њихови односи претворили у  банално физичко одбијање једног од другог. То је   ј е д н а    крајност.
Д р у г а   крајност огледа се у томе да се посна трпеза djедном проглашава  богатијом и укуснијом од мрсне трпезе. „Посна  јела  су тако укусна, и због чега бисмо јели месо?“

— Да ли се сећате како  Шмељев у делу „Лето Господње“ подробно описује  најукуснија посна јела...?
 
— Да, сећам се, и то је било изопачење смисла поста.
Уз сву нашу ганутост сликама Шмелева предреволуционарне Москве, ми морамо да схватимо, да је једна од глинених ногу, на којима је стајала влат тога света пре револуције, био и такав однос према посту – та највеличанственија  посна пијаца, од које нам, кад је само споменемо, пљувачка иде на уста.

— Неки сматрају да је савремени пост некима постао замена за дијету?

— Тај проблем постоји и он се појавио због тога што се пост не  схвата као литургијски део нашег живота, односно, време појачаних молитава.  Постоји и овај проблем - колико савремени хришћанин може нешто да  прихвати као строго ограничење?
Наравно, свођење поста на дијету је бесмислено. Ако нам пост није постао време покајања, ограничавање  од хране неће имати духовни циљ. Пост у храни је потребан да се не бисмо наслађивали преко мере и да се тако ослободимо за молитву.

— А ако се човек труди да не греши, па ипак не успева да у потпуности испоштује пост?

—    Овде је веома важно да управо таквих безличних формулација не буде. Шта то значи „не успева“? Ти радиш ово, радиш нешто друго, и, ођедном, не успева ти, значи, тебе ту и нема? Где је то човек нестао? Шта је то безличност? Значи да нема изражене  жеље и одлучности. Меру поста треба разумно одредити са духовником.

— Да ли сте приметили, да се у време поста људи често свађају, а требало би да је супротно? У средствима јавног информисања и на интернету дискусије постају оштрије, а догађају се и скандали. Зашто се баш у то време, када је потребно максимално  избегавати конфликте, напротив, диже такав талас?

— Да, како почне пост, тако настају телевизијске дебате. И то је веома приметно, а и зашто се то  догађа, сасвим је јасно.

— Можда се то догађа из потпуно баналног разлога, на пример, људи су нервозни зато што мало једу?

—    Између осталог и због тога. Одсуство навика да се мало стегнемо при појави слабије понуде, води ка томе, да наша пала природа, већ огрезла у том стању, почиње да се противи. Лукави настоји да човека лиши благодати, која се постиже постом, односно, духа кротости.

—    По Вашем мишљењу, да ли је посно правило негде и искомпликовано?

—  Мислим да има проблема, који траже саборно разумно решење Цркве. Зашто је, на пример, звездаста моруна – поснији производ  од кефира? Или морски плодови – од земичке са јајима у праху? Али, на нивоу пастирске праксе то се све може регулисати.  Мажда не би било лоше повремено потражити препоруке Цркве овим поводом.

—    Шта да радимо ако човек стане на становиште да то њега неко ипак нечим  ограничава за време поста, и једноставно, без размишљања, врши атак на  људе?

— Ако човек, било какве навике да има, не стекне и известан степен самоодрицања, онда,  када слично ограничење наиђе из било каквих других спољашњих околности, видећемо  како он за то уопште није спреман.

Знамо како болесници и старци могу да буду тирани, јер нису навикли ни на какво спољашње ограничење у живота.  Њих сатиру помисли, како њима нису баш толико потребни ближњи који су око њих, бар не онако како то они о себи мисле.  

—    Шта је то добротољубље?

— То је љубав према духовној лепоти. Љубав према томе, да би наше унутрашње биће, човек, лик и подобије Божије, био изнутра леп, и у Библијском смислу те речи био „ добар зело*“, да би при спознаји да си у свему немоћан, имао и спознају о ономе о чему је Апостол Павле говорио: - „ Велика је плата – бити благочестив и задовољан“. (1Тим 6:6). Задовољан је онај који радо прихвата живот, који му је дао Бог.

— А ако многе невоље не дају осећај задовољства у животу?

—    Треба се сетити, да су постојали људи високе духовности, који су се молили за такве  патње. Често нам се чини да ми толико патимо, да други људи и не  морају да пате... Пре свега, то је погрешно схватање да ми заслужујемо нешто друго.
Прво питање је увек: - „Зашто ја, зашто не Васја? Због чега?“ Затим,  дешава се унутрашњи протест,  или нас  пак осећај: - „Па зашто је тај срећан?“,-  лишава  мира.

—  Значи, онај ко пати, није у праву? А шта да саветујемо мајци која, на пример, има болесно дете, јер, њој је чак понекад тешко да види здраву децу?

— Потребно је да она искрено себи постави питање: зар она никада није знала да постоје болесна деца? Да ли је она тек на примеру свог детета сазнала да постоје разне дијагнозе? Шта више,  Даунов синдром или наркоманија? А може ли бити  да је Господ чува од неких великих патњи?

Да, тешко је неговати болесно дете, али, да ли је то теже од крста, који носи мајка, којој је младо, здраво, јако дете погинуло у цвету младости, или се пропило или учинило какав злочин? Како да судимо чији је крст тежи?

— Чиме да се савремени човек руководи у духовном животу? Наравно, у првом реду, Јеванђељем. Шта бисте препоручили у оквиру духовне литературе?

—   Ако говорим сасвим искрено, било ми је потребно много година црквеног живота да би скупио храброст па да кажем: „Одређене књиге, које су признате од стране духовника  великог  ауторитета  духовног  живота, досадне су ми за  читање. Могу ја да натерам себе да их прочитам, али, да ме надахну, одушеве, загреју, никако не могу“.

Сматрајући себе „за некога ко је устао против Предања“,  тај душевни бол сам са огромним сtрахом поделио са искусним свештеником. Он ми рече: - „ Светитељи не говоре у хору. Сви су они различити. Ти немој да се лењиш, тражи оне духовнике, којима ће се твоја  душа одазвати.   Јер, кога заволиш – тога ћеш и слушати и за њим  ћеш и поћи“.

У разним годинама зрелости то су биле и различите књиге. Данас су ми бескрајно драге књиге оних подвижника побожности, које до нас доносе живо аскетско предање са Свете Горе, а такође и дела увек драгог старца Пајсија Светогорца, затим радови старца Јефрема Катунског као и многих грчких подвижника.  Постоје чудесна сведочанства духовног живота светог преподобног Јована Кронштанског. Тако  у његовим  недавно објављеним  дневницима, открива се чудесан лик светог човека, који се борио са гресима, које је временом побеђивао, јер се тако беспоштедно  борио за светост живота.

Дакле, треба тражити оног оца кога ћеш заволети.

А сам аскетски идеал живота није у кризи. Он је за све и за сва времена исти.



Превод са руског Такосава Дамјановић
10 децембар 2010 год.




Преузето са сајта: manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5132

Још горе, може да је изврне и тако осавремењену прода на тржишу.
То се зове- сајантологија.
Да ли је мала Милица Ракић, почетник?
Multi sunt vocati, pauci vero electi
Једино је ово тачно.
Књиге у смису ''нових занања'' зарад развоја ''човечанства''. 

Испразне, удбашке,приче, које нам неће помоћи.
Ово слушам и од комуњарских либерала.

КРСНА СТРАДАЊА ИСУСА ХРИСТА

Архимандрит Рафаил Карелин
 

Учење Цркве, учење Светих Отаца нам говори о задивљујућем сједињењу Божанске и човечанске природе у Христу, које превазилази свако људско поимање. Будући бестрасан по Божанској природи, Господ наш Исус Христос је, по човечанској природи Својој, могао да осећа глад и умор, горчину и бол, радост и тугу срца. Тако, је Он заиста био савршени Бог, али је био заиста и савршени Човек. Због тога не треба да се чудимо читајући у Јеванђељу о молитви Спаситељевој у Гетсиманском врту: И узе са Собом Петра и Јакова и Јована, и ожалости се и поче тужити. И рече им: жалосна је душа Моја до смрти; почекајте овдје, и стражите. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би Га мимоишао час ако је могуће (Мк. 14, 3335). Али, човечанска воља у Христу је у свему и потпуно била сагласна са вољом Божанском. И због тога, укрепивши се, Он завршава ову молитву речима: Оче Мој! Ако Ме не може ова чаша мимоићи да је не пијем, нека буде воља Твоја (Мт. 26, 42). Ове речи су одредиле судбину рода људског. Убрзо после тога зачула се бука, звекет оружја. Одред војника који су првосвештеници послали тражио је Исуса. Јуда се издвојио из ове групе, пришао Спаситељу и пољубио Га: Здраво, Рави! - односно: "Здраво, Учитељу!"

Како је мрзак био Господу овај пољубац издајника! Пољубац - знак љубави - Јуда је претворио у знак најгнуснијег вероломства. Али, Господ није окренуо Своје лице од Јудиних усана, већ му је рекао: Пријатељу, шта ћеш ти овдје? (Мт. 26, 50). Господ је још увек желео да пробуди савест у палом ученику. Он га назива Својим пријатељем, односно говори: " Још није касно, још можеш да се спасеш, опростићу ти и поново те учинити Својим пријатељем и Апостолом!"

Међутим, Јудино срце је било безосећајно и хладно као сребро које је стискао у својој руци испод одеће. Војници ухватише Христа ноћу као преступника одведоше Га код Ане, бившег првосвештеника, којег су Римљани отпустили, али који је без обзира на то имао велик утицај у народу. Првосвештеник поче да испитује Исуса о Његовом учењу, и Господ одговори да је Он говорио јавно свијету, (...) и ништа тајно не говорих (...) питај оне који су слушали шта сам им говорио (Јн. 18, 2021), рече Спаситељ.

Роб првосвештеников из залета удари Христа по лицу, узвикнувши: "Зар тако одговараш поглавару свештеничкоме?' (Јн. 18, 22). Он Га је ударио тако снажно да је Господ пао на земљу, сав у крви, и траг ове руке, оковане гвозденом рукавицом остао је као масница на Његовом лицу.

Црквено Предање говори да је слуга који је ударио Спаситеља био онај раслабљени и несрећни болесник којег је Христос некада исцелио у Силоамској бањи. Дуго година је он лежао као живи леш, на одру, није имао снаге да се покрене. Господ га је исцелио и као да му је даровао други живот рекавши: Ето си здрав, више не гријеши, да ти не буде горе (Јн. 5,14). А овај човек истог тренутка оде код првосвештеника и указа на Исуса, потказа Га да исцељује у суботу. Првосвештеници су оценили његову усрдност и примили га у стражу храма. И сада је овај несрећник којег је Господ исцелио платио за доброчинство ударцем у лице Господње! О како често ми, браћо и сестре, духовно понављамо исто ово одговарајући Богу истом таквом страшном и црном незахвалношћу!

Затим Господа воде код првосвештеника Кајафе. Тамо почиње испитивање, лажни сведоци греше у својим исказима.

Кајафа устаје и са влашћу првосвештеника пита: Јеси ли Ти Христос, Син Благословенога? Господ му одговара: Јесам; и видјећете Сина Човечијега где седи с десне стране силе и иде на облацима небеским. Тада првосвештеник, у пориву лажног негодовања, цепа своју одећу и виче: Шта вам требају више сведоци? Чусте хулу на Бога; шта мислите? (Мк. 14, 6164). И сав синедрион одговара: Заслужио је смрт (Мт. 26, 66). Неки, истина, кажу да је мећу члановима Синедриона било и оних који су штитили Христа, али се њихови гласови нису чули.

Предање Цркве вели овако: Свети Оци уче да је то што је Кајафа поцепао своју одећу био знак да је благодат напустила старозаветно свештенство.

Знао је Кајафа, знали су фарисеји и књижевници да треба да дође Месија - Спаситељ, очекивали су Га. Они су знали чак и време и место где ће се Христос родити. Пред њима је стајао Месија, пред њима је стајао њихов вечни живот, а они су се распламсавали страшном сатанском мржњом против Христа, против свог Спаситеља. Зашто? Зашто пауци и шкорпиони када на њих пада сунчев зрак поново беже у мрак, зашто змије сикћу кад виде светлост? Зато што мрзе светлост. Тако је и са овим људима. Они нису могли да воле Онога у Чијој светлости се видела нискост њиховог сопственог живота. Њихова гордост није могла да се помири са оном љубављу коју је Христос проповедао, лаж њиховог живота није могла да се помири са Истином. И због тога су они осудили Христа на смрт као свог личног и најљућег непријатеља. Знали су: или они, или Христос!

По јеврејским законима смртна казна се обављала каменовањем тако да је човек већ после неколико удараца обично губио свест. Римљани су имали тежу казну. Осуђеник је разапињан на крсту. И ево, непријатељи Исуса Христа, не задовољавајући се тиме што су Га осудили на смрт, хтедоше да Му изаберу најстрашнију, најмучнију смрт. Због тога су Га довели код управитеља Јудеје Понтија Пилата на суд, говорећи да је Овај Човек називао Себе Сином Божјим, и да због тога, по јеврејском закону, треба да умре.

Пилат је одбио да суди Христу, он је рекао: Узмите Га ви и по закону свому судите Му (Јн. 18, 31). Тада првосвештеници почеше да оптужују Исуса да је Себе називао - Царем, те да је због тога непријатељ римског цара, што, даље, значи да је Он побуњеник против римског цара. И ако Пилат не буде осудио Христа на смрт, он више неће бити поданик римскога цара. Ово је била страшна претња зато што је у то време Римским царством владао сурови тиранин Тиберије који је због и најмање сумње погубљивао и слао у прогонство, чак, и себи блиске људе.

Пилат је знао да је Христос невин, али уплашивши се царевог гнева, он осуди Спаситеља на смрт. Он Га је дао војницима на бичевање - постојало је такво мучење, забава за сурове и грубе људе. Христа су хтели да вежу за стуб, али је Христос Сам загрлио стуб. Војници почеше да Га ударају нарочитим бичевима. У каишеве ових бичева били су зашивене металне бодље које су се приликом ударца забадале у тело и чупале делове тела. Жртва која је била бичевана на овај начин крварила би веома и многи су умирали за време овог страшног мучења.

Затим Христа пустише и Он Сам, поче да сакупља Своју одећу. Војници са смехом набацише на Њега стару војну кабаницу црвене боје и говораху: здраво, Царе Јудејски! (Јн. 19, 3). И пошто су сплели венац од бодљикавог трња, неколико пута су Му из све снаге набијали на главу и затим скидали са главе овај венац, ударајући Га по глави и по венцу од трња, тако да су се бодље дубоко забадале у Његово чело, због чега је читаво Христово Лице било обливено крвљу.

Пилат изведе Христа пред народ и рече: Ево Човека! (Јн. 19, 5). Он је мислио да ће га гомила, задовољивши своју злобу, замолити да пусти Христа. Али, народ је, којег су првосвештеници нахушкали против Христа, и даље викао: Распни Га, распни!' (Јн. 19, 6).

Христу дадоше тежак крст и натераше Га да носи овај крст од Пилатовог дворца до Голготе која се налази недалеко изван градских зидина. Постоји предање да Јевреји, како би се наругали Христу, нису хтели да направе Његов Крст од тек посеченог дрвета, већ да су узели тешко брвно које је служило као мост преко поточића. Ово брвно је поцрнело од времена и прљавштине са ногу ходочасника који су прелазили преко њега идући у храм. Од њега и направише Крст Христу Спаситељу. И опет је ово био знак да је Господ на Голготу изнео наше грехове, нечистоту свих наших прегрешења.

На путу ка Голготи се Христос повијао и падао под тежином Крста. Када је Он падао, гомила се као чопор дивљих животиња бацала на Њега, обасипајући Га ударцима и терајући Га да устане и иде даље. На крају је пао и више није могао да устане. У то време у сусрет Му је наишао човек по имену Симон Киринејац. Он стаде и са сажаљењем погледа на Господа. Стража ово виде и натера Симона да носи Крст. Али, Симон је био слободан земљопоседник. По законима Рима само су роб или преступник могли бити натерани да носе оруђе за извршење казне. Симон је могао да одбије да понесе Крст, али је, из љубави и сажаљења према Христу, понео на својим леђима Његов Крст. Тако се и ми, када помажемо људима који страдају и који су несрећни, уподобљавамо Симону Киринејском, који је носио Крст Спаситељев.

Чим су на Голготи ископали рупу у коју ће бити постављен Крст, џелати поставише Христа на крсно дрво, закуцаше Му тешким чекићима клинове у руке и ноге, и млазеви крви Господње оросише земљу. Тада подигоше Крст и поставише га у рупу: Крст се од силине замаха њихао неко време, тако да су се, при сваком покрету, ране на рукама и ногама Господњим повређивале и Господ је због тога осећао страшан бол. Спаситељ је, у тим тренуцима, наизглед изгубио свест, али је затим отворио очи.

Под Крстом је беснела разјарена гомила. Господ је пред собом видео лица, унакажена од мржње или подсмеха. Гомила је викала: Ако си Син Божји сиђи са Крста (Мт. 27, 40). Господ је отворио Своја пречиста уста и изговорио прву реч са Крста. Које су то речи биле? Оче! опрости им; јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). Браћо и сестре! Ово су прве речи које је Господ изрекао са Крста, ово је вечни завет нама, а то је - искрена молитва за непријатеље.

Господ је говорио: Нову вам заповијест дајем да љубите један другога, као што Ја вас љубих (Јн. 13, 34). Најочигледнији знак ове љубави јесте љубав према непријатељима. Ако човек и испуни све остале заповести, али не буде волео своје непријатеље, он се више не може назвати учеником Христовим, он више није Хришћанин, јер постаје туђ Христу.

Велики атонски подвижник нашег столећа, Преподобни Силуан говори: "Како да знамо да ли правилно верујемо у Бога, како да знамо да ли смо у благодати или смо туђи Богу?" И сам одговара: "Ако имаш љубав према непријатељима значи да си у благодати, значи твоја вера је права и истинита. Ако немаш љубави према непријатељима, знај да си далек од Духа Светог, далек од Христа Спаситеља, ти си Му туђ." Дакле, прва заповест, коју је Христос дао са Крста јесте љубав према непријатељима, која одређује сав наш вечни живот.

Поред Христа су била разапета два разбојника, два злочинца. Они су се читавог свог живота бавили овим страшним занатом. Живели су у пећинама и дивљини, и нападали су људе као дивље звери свој плен, пљачкајући их и убијајући. И они су током свог живота били прогањани као дивље звери. На крају су ухваћени, у оковима изведени на суд и осуђени на смртну казну, и то најтежу - на крсту. Један од ова два злочинца, који је био разапет Господу са леве стране, се, заједно са гомилом, ругао и хулио Христа. Тако и ми, понекад, у својим страдањима постајемо још суровији и, уместо да се покајемо, хулимо на Бога.

Али, други разбојник (онај који је био разапет Господу са десне стране) чуо је Спаситељеве речи, чуо је Његову молитву за непријатеље. И он је истога часа схватио да се поред њега налази истински Син Божји и Месија, да је поред њега разапета Сама оваплоћена Љубав. Отвориле су се очи његовог срца, и он је, потресен предсмртним покајањем, угледао Христа у Божанском сјају и прекорио левог разбојника: ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својим делима као што смо заслужили, али Он никаква зла није учинио. И обративши се Христу, узвикну: сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме! (Лк. 23, 4142). Он је исповедио Господа као Цара, иако Његово тело није било одевено у царску одежду, већ је било у ранама и обливено крвљу. Уместо златног престола, Господ је имао страшни Крст, уместо скиптра - клинове, којима су биле прободене руке Његове, али десни разбојник је својим срцем познао да је поред њега Владика Неба и Земље. Зато је и рекао: ми примисмо по својим делима, као што смо заслужили. Ово је право покајање! Он никога није кривио већ искључиво себе самог, сматрајући да је својим гресима, својим злоделима заслужио страшну смртну казну. Сети ме се! Десни разбојник није Господа молио за вечно спасење, он је само молио да га се Господ сети када буде долазио у Царству Своме. И овај десни, покајани разбојник добија царски, величанствени одговор: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са Мном у рају (Мт. 23, 43).

Дакле, разбојник је први ушао у Рај. Зашто је Господ учинио ово чудо? Зашто први није био спасен велики праведник и подвижник, већ разбојник који се покајао? Браћо и сестре, то је било учињено нас ради, како никада не бисмо пали у очајање, како бисмо знали колико је велико милосрђе Божије. Да бисмо знали да су нам двери покајања увек отворене.

Господ је спасио разбојника и ради тога да ми не бисмо никада осуђивали никога. Не тако дуго пре страдања Господњег, Јуда је био мећу Његовим ученицима којима је била дата велика власт да исцељују, да истерују из људи демоне, да чине чуда. Чинило се да је Јуда требало да заувек буде са Спаситељем, а он је, и поред тога, постао плен пакла! А десни разбојник, чије су руке до лаката биле умрљане људском крвљу, који је починио сва могућа злодела и који је већ умирао, тај разбојник је покајањем постао син Божанске светлости и први ушао у Рај.

Треба да знамо да ће се људи које осуђујемо нашим поганим и прљавим језицима, можда, пре нас наћи у Рају; можда ћемо их на оном свету видети на истом месту где и разбојника који се покајао, и можда ћемо их молити за опроштај, милост и помоћ.

Поред Крста је стајала Пречиста Богомати и Његов вољени ученик Јован Богослов. И Господ је, обративши се Дјеви Марији, рекао: Жено! Ето ти сина. А Свом вољеном ученику: Ето ти Матере! (Јн. 19, 26-27). И ово није била само брига Сина за Његову Мајку, већ и нешто друго. Била је то велика тајна. Господ је овим речима и чином усвојио Мајци Својој читав људски род који је био оличен у Јовану Богослову.

Док је човеку жива мајка, он зна да није сироче, зна да у свету постоји једно срце које куца непрестаном љубављу према њему. А ми сада имамо Небеску Мати - саму Љубав! У срце Дјеве Марије, раширено од страшних страдања, ушао је читав род људски. И за Њену љубав је и најстрашнији преступник, најсуровији грешник, само Њено несрећно дете, само Њено болесно дете које пати.

Страдања Господња на Крсту су постајала све већа. Жртве приковане на крст трпе страшну бол, осећајући као да им од рана и болова гори читаво тело, и чини им се да им је срце прободено хиљадама игала. Читаво њихово тело као да се кида на комаде. Али, страдања Господња су била другачија, страшнија, јер су била невидљива, тајанствена страдања. Онај адски пламен којим је сатана хтео да заувек прогута читав род људски, она страшна страдања која је људима наменио сатана, Господ је из љубави према човеку претрпео на Крсту. Пречиста душа Исуса Сина Човечијег је била изложена пакленом огњу ради спасења човековог. Грешник у паклу осећа да га је Бог оставио. И та богоостављеност, која је потпуно несхватљива живима, а коју осећају грешници у паклу - осећање потпуног губитка Бога, она је, како говоре Свети Оци страшнија од свих осталих мука. И њу је ради нас и нашега спасења искусио Христос. Због тога је Он на Крсту узвикнуо: Боже Мој! Боже Мој! Зашто си Ме оставио? (Мк. 15, 34).

Али, ево - сврши се! (Јн. 19, 30) - рече Господ. Шта се свршило? Свршило се искупљење људског рода. Ђаво, древна змија из бездана, који је својим обручима обавио читаву земљу подигао је главу како би на мегдан изазвао само Небо. Али, сишао је Лав из колена Јудиног, потомак Давида по човечанској природи, Син Божји - Христос. Овај Лав је сатро главу паклене змије, згазио пакао, то легло невидивих аспида и шкорпиона. И Својим Крстом је као мачем погодио пакао у само његово срце.

Дакле, свршило се спасење рода људског. До Христа су и праведници после смрти силазили у пакао, а од Христа и грешници који се кају постају наследници Раја.

Христов поглед, онај поглед који је бескрајно радовао Анђеле, гасио се на Крсту као сунчеви зраци на заласку. Смртно бледило покрило је Његово лице. Његове последње речи су биле: Оче, у руке Твоје предајем дух Свој (Лк. 23, 46) Свршила се страшна и непојамна тајна спасења. И тек ћемо у вечности, браћо и сестре, сазнати шта се све десило на Голготи. Амин.

Обавезно погледајте! СБЦ у посети Светој Гори Атонској.

Crkva osuđuje filmsku komediju


Izvor: Beta

Poglavar Albanske pravoslavne crkve, arhiepiskop Tirane Anastasije Janulatos, uputio je protesno pismo predsedniku vlade Albanije Saliju Beriši protestujući protiv albansko-italijanskog filmske komedije "Balkanski bazar" režisera Edmonda Budine.



Taj film je na programu Međunarodnog filmskog festivala u Novom Sadu, koji se održava od 19. do 25. juna.

Arhiepiskop smatra da je film uvredljiv i klevetnički prema hrišćanstvu, sarkastičan prema sveštenicima, bogohulan i nemoralan, javile je Verska informativna agencija (VIA). "Besramno se vređa pravoslavni kler Albanije", smatra arhiepiskop.

U trileru se obrađuje priča sa albansko-grčke granice iz sela Kosine, čija autentičnost nije potpuno potvrđena. Seljaci su trgovali kostima davno umrlih, vadeći ih iz grobova.

Pre više godina lokalni javni tužilac je ustanovio da se pri arheološkim iskopavanjima kraj Bogorodične crkve u Kosini nije s "dovoljno respekta" postupalo sa kostima tamo sahranjenih grčkih vojnika u Drugom svetskom ratu.




извор: б92

jedan od najvecih hriscanskih i pravoslavnih duhovnika

Свети Јован Кронштатски
Мој живот у Христу
Често имај на уму да је зло у теби, а не у другим људима. Таквим уверењем,
потпуно истинитим, сачуваћеш себе од многих грехова и страсти. Често је наша несрећа у томе што своје зло приписујемо другим људима. Бог је дуготрпељив и милостив према теби; ти то свакога дана осетиш више
пута. Буди онда и ти дуготрпељив и милосрдан према браћи својој, испуни
речи апостола, који за љубав првенствено каже да ’’дуго трпи и
благотворна је" (1. Кор 1З; 4). Ти желиш да те Господ наслађује љубављу;
наслађуј онда и ти срца других нежном љубављу и срдачношћу опхођења.
*** Настој да допреш до детиње једноставности у опхођењу са људима и у
молитви Богу. Једноставност је највише добро и највеће достојанство
човеково. Бог је савршено једноставан зато што је савршено духован,
савршено добар. И нека се твоја душа не дели на добро и зло.
*** Молитва је - вода жива, којом душа гаси своју жеђ. Хиљадама пута сам осетио у срцу да после причешћивања Светим Тајнама
или после усрдне молитве поводом неког греха, страсти, патње или
тескобе, Господ, молитвама Владичице — или сама Владичица по милости
Господњој — као да мом духу дарују другачију природу - чисту, добру,
величанствену, светлу, мудру, облагодаћену — уместо нечисте, утучене,
троме, малодушне, мрачне, отупеле, зле. Много пута су се у мени десиле
велике, чудне промене, на моје сопствено изненађење, а често и на
изнађење других. Слава милосрђу Твоме, Господе, које си показао на мени
грешнику!



Иако Бог зна наше потребе, молитва је неопходна ради очишћења и
просветлења наше душе. Добро је стајати на сунцу - јер је и топло и светло,
па се тако и на молитви пред Богом — нашим духовним Сунцем — и грејемо
и просветљујемо.
*** Свакодневна топла молитва доводи нас до најискреније и најчвршће
уверености у бесмртност наше душе и блаженства тог невештаственог
века: јер све насладе молитве човек црпе из Бога Духа; сву снагу он
позајмљује од Њега, исто као што је, по Његовој благодати, позајмљује и од
Мајке Божије, од Ангела и светих.
*** Господе! Твоје је име — Љубав: не одбаци мене, заблуделог човека. Твоје је
име - Моћ: оснажи мене, изнемоглог и палог: Твоје име је - Светлост:
просветли душу моју, помрачену житејским страстима. Твоје име је - Мир:
умири метежну душу моју. Твоје име је - Милост: немој престати да ми
прашташ.
*** Господе! нека се за Тебе Јединог привеже моје срце, нека се не везује за било шта земно: Jер је у привезаности за земно патња, тескоба, невоље; нека ништа што је
земно не буде драгоцено срцу, већ јединог Господа да поштујем више од
свега, и све небеско, и душу створену по обличју Његовом - душу бесмртну,
разумну, словесну, слободни дах уста Божијих. Нека за срце не постоје
земни идоли: новац, јело, одећа, чинови, одликовања и др. Треба користити
само једноставну, безукусну храну, како не би привукла срце, па ни тада је
не треба узимати много, већ само колико је потребно за окрепљење.
***
Постоји у мени Учитељ који ми је даровао живот: свака Његова реч јесте реч
живота, па значи, и сама истина. Ја Њему - све верујем, а свему што се
противи речи Његовој - у мојим мислима или у срцу, или што долази од
других људи - не верујем и сматрам за лаж, сматрам смрћу за душу.
Говори и чини сваку правду, без сумњичавости, смело, чврсто и одлучно.
Избегавај сумњу, бојажљивост, тромост и неодлучност. "Јер нам Бог не даде
духа страха, него силе, љубави и чистоте" (2.Тим.1;7). Господ наш је -
Господ силе.
Да ти је Господ близу, уверићеш се када осетиш да, молећи се Богу, ти Њега не дотичеш само мишљу и срцем, већ и уснама. "Близу ти је реч у устима твојим и у срцу твоме" (Рим. 10;, тј. Бог. *** На све начине чувај безазленост срца, једноставност вере, наде, љубави, кроткости, смирења,незлобивости. Свако добро је од Бога и Бог је свако добро за нас: ето, у томе je једноставност вере, наде и љубави. *** "Да дође царство Твоје," тј. да се Ти потпуно зацариш у нашим срцима. *** Зар Ја за тебе нисам све, и Отац, и Син, и Свети Дух - Бог твој и Живот твој,
смирење твоје, радост и блаженство твоје? И твоје богатство, и твоје јело и
пиће, твоја одећа и све твоје? - За шта ћеш се привезати? Зар за прашину?
Зашто си се на мене сажалио (када сам дошао) у лику ближњега? Зар због
прашине? Зар на Мене, Који сам све створио, зар на Мене, који земљу и
камен могу у хлебове претворити и учинити да вода потече из камена?
Буди увек са Мном и у Мени и увек ћеш бити смирен и радостан. Да ли је
икад пропало твоје-уздање у Мене? Нисам ли те увек смиривао и
оживотворавао?
***

Господ ме је створио, из небића привео у биће, палог ме обновио кроз Своја
страдања и смрт; грешног ме очистио и усинио, обећао наслеђивање
вечитих добара, просветлио ме светлошћу Свога Јеванђела: очински ме
кажњава и прашта, сунцем обасјава, храну Своју, најслађу и
најживотворнију - Тело и крв ми Своју предаје; здрављем ме опасује. А шта
му дајем заузврат? Чиме му могу узвратати? Ничим, осим да Му, колико је у
мојој моћи, останем веран, кроз испуњење Његових заповести и постојано,
одлучно супротстављање греху и ђаволу.
*** Господе, као што је Прволику својствено да привлачи и присваја ликове, да
се у њих усељује и живи у њима, тако би и онима, који су створени по лику
Твоме, морало бити својствено да свом љубављу и свом усрдношћу стреме
Прволику, да би се за Њега приљубили. Међутим, плот наша, жудна и
сластољубива, угојена и трома, одваја нас од Тебе: нама су нужни пост и
уздржање, а ми смо страствени према јелу. Укрепи нас у уздржању!