Vera ili smrt
Đorđe VUKMIROVIĆ, 01.02.2010 21:00:52   Ocena: 3.52 (Glasova: 29)    Komentara: 0

Foto Darko DOZET

 DO Ugara, uzbreška Fruške Gore povrh Vrdnika, stiže se strmom blatnjavom stazom, širokom jedva pola metra, a dugom skoro kilometar. Gotovo na samom vrhu, na baš ubogom imanju od devet ari, jedini je muški manastir zilota u Srbiji. Sama reč zilot u prevodu sa grčkog znači revnitelj ili onaj koji je revnostan, odnosno nečemu potpuno odan. Za SPC ziloti su otpadnici, dok oni tvrde da je ona, pristajući na ekumenizam ili dijalog sa drugim, pre svega hrišćanskim crkvama, napustila izvornu dogmu o jednoj svetoj i sabornoj apostolskoj crkvi.
- Personifikovan u Svetskom savetu crkava i odenut u plašt dijaloga i tolerancije, ekumenizam je za nas jeres i znači pristajanje na novu globalnu religiju koju diktira novi svetski poredak, s čim se mi, nikada, nećemo pomiriti - objašnjava, nepokolebljivo uverenim glasom, jeromonah Nektarije, nastojatelj manastira na Ugaru.
Sam manastir ili “Metoh svetogorskog manastira Esfigmen”, kako piše na njegovom ulazu, čine mala crkva, smeštena u preuređenom suterenu nekadašnje vikendice, trpezarija u njenom prizemlju i četiri dozidane monaške kelije. Manastir Esfigmen je središte zilotskog pokreta i ima stotinak monaha, dok ih je na Fruškoj Gori svega trojica. Uz Nektarija, inače Beograđanina, tu su i Maksim koji je iz Batajnice i Zosima koji je stigao iz Papraće, u Republici Srpskoj.
Osim odnosa prema ekumenizmu, između SPC i zilotskog pokreta, tvrdi jeromonah Makarije, nema drugih suštinskih razlika. Način bogosluženja je isti, režim života monaha takođe... Doduše, baš kao i Esfigmenu, i na vratima manastira na Ugaru vijori se crna zastava sa porukom “Pravoslavlje ili smrt”. Tomislav Ivanković, kome je svetovno ime jeromonah Nektarije, tvrdi, međutim, da to nije - militantna poruka.
- To je samo potvrda naše nepokolebljive odlučnosti da za pravoslavnu veru damo i naše živote - veli on.
Zilotski pokret je, dodaje sagovornik “Novosti”, do nedavno imao “apostolsko prijemstvo” ili formalnu vezanost za Rusku zagraničnu crkvu. Otuda i u samoj crkvi i u trpezariji, niz slika carske porodice Romanov, generala Petra Vrangela koji je tu crkvu, u našim Sremskim Karlovcima, i osnovao, njenih nekadašnjih episkopa... Posle njenog ujedinjenja sa Ruskom pravoslavnom crkvom, ta veza je, međutim, prekinuta.
- I dalje smo vezani sa Grčkom starokalendarskom crkvom, a sada i sa nekadašnjom Ruskom katakombnom crkvom koja je, tokom svih boljševičkih decenija, delovala u Rusiji - tvrdi Nektarije.
Iako njihovo “svetilište” postoji od 1996. u samom Vrdniku, monahe sa Ugara i dalje najčešće doživljavaju kao crkvene otpadnike i sektaše, nazivajući ih, ponekad, čak i - šumskim kurjacima!
- Ipak, nisu agresivni i uglavnom neprimetno minu kroz mesto, mahom kad dođu da nešto kupe. Jasno je, međutim, da je reč o ljudima koji su se odrekli principa naše vere i njihov uticaj u narodu je vrlo, vrlo mali - kaže meštanin Bogdan O.
Ima, međutim, i onih otvorenijih prema zilotima koji su, tokom godina, ipak postali sastavni deo vrdničke svakodnevice.
- Odlazim na Ugar, naročito o njihovoj slavi Svetom Kirilu i Metodiju - kaže Slobodanka Đ. iz Stare kolonije, dela Vrdnika najbližeg sedištu zilota. - Tada se skupi dosta ljudi od intelektualaca, do običnog sveta. Uprkos svemu, mislim da ne treba biti isključiv ni prema čijim stavovima, pa ni njihovim.

ŽENSKI MANASTIR
PORED muškog, u Srbiji postoji i ženski zilotski manastir. Smešten je na lokaciji Mikoljski kamen, na Kučevskim planinama, nedaleko od Bora. U njemu, prema rečima jeromonaha Nektarija, trenutno boravi deset monahinja i dve iskušenice.

SAMOZVANCI
ZA SPC ziloti su uvezena otpadnička sekta, a njegovi pripadnici samozvani monasi. “Odnedavno pak pojavila se među Srbima, najpre na Svetoj gori, a onda i u Srbiji, jedna grupica samozvanih monaha “zilota” koji sebe nazivaju “istiniti pravoslavni hrišćani”, a u stvari su uvezena sekta grčkih “starokalendaraca”, što na terenu Srpske crkve predstavlja bespredmetnu stvar, jer je Srpska crkva starokalendarska, te je to, po onoj narodnoj, “zabadanje trna u zdravu nogu”, piše o njima episkop Atanasije Jevtić.

Пренето са...

Послушајте...
како је Љубав већа од Молитве....

Хоћу да видим Бога
Аутор: Антонина Пантелић, Број 1027-1028, Рубрика Православље у свету

Бомбанг Дви Бјаторо је Индонежанин, васпитан у правоверној муслиманској породици. Његов деда је био имам и често је понављао да је опасно да се дружи с хришћанима. Унук је много волео деду и веровао му је. Догодило се, међутим, да је Бомбанг постао хришћанин. Он је за то имао веома озбиљне основе. Ево како сам оснивач православне мисије у Индонезији, архимандрит Данило (Бомбанг Дви Бјаторо) приповеда о историји свог преобраћања.

НИШТА НЕ УЗИМАЈ ОД ХРИШЋАНА

Сви моји преци потичу са острва Јава, осим бабе, која је Кинескиња. Одрастао сам у муслиманској породици, а мој деда је био имам у нашем селу. Био је велики аскета. Сећам се да је много постио и да је спавао на поду, да се сваке ноћи молио. Његов пример је снажно утицао на мене. И мада је остао муслиман, он је, у извесном смислу, био истински хришћанин.

Сви житељи мога сeла били су муслимани, али је деда ипак сматрао да је неопходно да ме упозори:

„Ако сусретнеш хришћанина, никада ништа не узимај од њега - ни храну, ни воду“.

 „Зашто, деда?"

„Ти знаш да су ти људи неверници. Они ће отићи у пакао. Ти знаш да они иду у храм где им свештеници дају зачарану воду, коју они пију у стављају у храну. Ако попијеш ту воду или поједеш ту храну, и ти ћеш бити омађијан. Они ће те тада лако привући к себи и ти ћеш брзо примити њихову веру. Зато ћеш заједно са њима отићи у пакао!"

Начин на који је мој дедица покушавао да ме одбије од хришћанства није доктрина ислама, него његово лично сујеверје.

Док сам ишао у основну школу, имао сам друга. Он је био једини хришћанин у целој школи, и сви су га исмевали. Свакога јутра његови другови из разреда скидали су му панталоне и викали: „Погледајте, необрезани, неверник!" Било је то ужасно и он је, наравно, одлазио у сузама.

Једнога дана, кад сам се враћао из школе, пролазио сам поред куће тога дечака и тамо видео слику распетог Исуса Христа. Дошао сам кући и упитао деду:

„Деда, познајеш ли ону сиромашну породицу која живи у овој четврти?"

„Да, познајем их, они су неверници“.

„Знаш, ја сам код њих видео неку чудну слику. Тамо је био неки човек, скоро наг, а висио је на дрвеном крсту!"

„О, знаш ли шта је то? То је слика њихове смрти! Земља не може да их прими кад умру! Због тога они најпре треба да буду задављени, а онда их вешају на такво дрво, па их тек после тога закопавају у земљу“.

Понављам још једном, ово није учење ислама, него, једноставно, покушај мог дедице да ме одврати од хришћанства. Деда је био веома добар човек, благ и испуњен љубављу. Међутим, када је у питању била религија, све се мењало.

KAКO ИЗГЛЕДА БОГ

За муслимане, Бог није Отац, него деспот, а људи нису чеда Божија, него пре свега слуге. Називати Бога Оцем је грех, пошто Бог нема деце, па чак ни пророци нису чеда Божија. У исламу је забрањено ликовно представљање Бога и пророка. Често сам дубоко размишљао о томе - какав је Бог? Силно сам желело да Га на неки начин замислим. Упитао сам деду:
....
Цео текст...

Благо гоњенима      
СУБОТА, 20 ФЕБРУАР 2010 14:43

Свети Николај (Велимировић)

Благо вама док вас гоне. Гоњени привлаче погледе звезда, а не гонитељи

Нико се не спрема за лов на пудлице. У лов се иде на моћне коришћу или штетом. На ретке се диже хајка. Поред тога ретки су и добра мета. За гром нема дражи нишанити у гљиве, добре мете за скакавце.

Ви бежите од живота какав јесте, бежите у дужину, у висину, у дубину. Праведници, зашто се онда чудите што вас гоне? Не трче ли пси најрадије за оним који бежи од њих.

Праведници, ви сте омрзнути, не зато што говорите о правди него зато што сте ви правда. А друштвени грозд воли да слуша приповетке о правди, но не воли да види правду. Ви сте пробуђени међу заспалим. А друштвени грозд воли да сања о правди, но не мари да се пробуди из сна. Зато и уједа онога ко га буди.

Ваши циљеви су далеки, предалеки. Око их не може видети, ни ухо чути, ни зуб угристи. Зато вас и гоне они чији су сви циљеви у домашају зуба. Као што гром долази да рашчисти кужну атмосферу, тако и праведници долазе, да рашчисте нагомилану кужност друштвеног грозда.

Ваши циљеви су далеки, предалеки, а комшије ваше се слепачки поштапају и пипају. Ваш простор је бескрајан, а слепцу је крај простора на врху његовог штапа.

Благо вама, праведници, ако вас гоне. Кроз гоњење ће вам ваш циљ постати једино сунце, које ће вам светлети. Сва друга сунца ће вам потамнети. Нека вас гоне суседи ваши споља, а жеђ ваша изнутра. Тако ћете бити као жедан лав који је угледао воду у даљини и јури к њој безобзирно.

Заиста, гоњењем вас неправедни деле од себе; а ви треба да сте одељени од њих. Не гоне ли вас, изједначиће вас са собом. Ако вране не гоне голуба између себе, и голуб ће се осетити враном.

Добро је што вас гоне. Доказују тиме, да ви нисте што и они, нити они што и ви.

Преслани сте им ви, ваистину. А они су навикли на бљутава јела. Папрени сте им ви а они су вечито трбобољни, те после ждерања не траже паприка, но киселу воду. Благо вама док вас гоне. Гоњени привлаче погледе звезда, а не гонитељи.

Гурају вас? Но, не расте ли лопта снега од гурања? Понижавају вас? Луд метод! Тиме ће вас дићи. Лупају вас? Луд метод! Тиме ће вас очврснути. Пљујају на вас? Луд метод! Тиме ће вас очистити. Дигните лице своје, нека вас што више попљују. Разголитите своје тело, нека вас што слађе изгребу.

Пренето са...

Св. Владика Николај - Беседа о неутралнима
    
Wednesday, 10 September 2008
Св. Владика Николај

БЕСЕДА О НЕУТРАЛНИМА

Ево нам опет Видовдана. Ево данa, који никад неће постати ноћ докле год Срби буду били хришћански народ, љубитељи Крста и слободе. Јер овај дан је показао цену царства небеснога. И земаљско царство не добија се јефтино, а Турци га нису јефтино платили. Али је небесно царство много скупље, и Лазар га је платио жртвовањем себе и целе српске војске.

Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркву у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те."

Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.

Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба, Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?" Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.

Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или неутрални. О безверцима или безбожницима није потребно ни говорити. Св. Писмо их назива лудацима, а српски народ непоменицима (као и демоне), јер одбацујући Бога, они су и несвесно постали слуге демонске.

Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Они јадници заборављају, да Христос за деветнаест столећа није изгубио ниједну битку, нити ће и - једну изгубити до краја времена, до Страшног Суда. Не знају, да је он себе прогласио победиоцем света унапред, пре своје крсне смрти, а још јаче после свог славнога Васкрсења, кад је рекао: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи."

Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама - неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је." Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину  вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот    појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.

Ја се сећам из детињства оног првог рата између Јапана и Кине. Ратобории Јапанци беху напали мирне Кинезе. И Срби су били на страни Кинеза. И ми као мали ђаци симпатисали смо Кинезима. И зар се сви ми живо не сећамо такорећи јучерашњега рата талијанских фашиста против Абисинаца? Сав српски народ без изузетка, револтирао се против бруталних нападача и њихових нечовештава над једним сељачким, хришћанским народом. И тако Србин није могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној борби мрака против светлости, ни на најудаљенијим крајевима света, а камоли пред својом кућом и у својој кући. Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. И заиста, врло је мален број неутралних Срба у свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан. Штетан је по Српство уопште, а штетан је и по Америку и по Хришћанство.

Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!

(Чикаго, 1948)

Пренето са...

Evo nesto za sve koji su zainteresovani za ovu temu (nije iz bljicefa  ) :















A za  ".. one koji imaju oci da vide i usi da cuju ..." :

Православни Холивуд

Том Хенкс, Џенифер Анистон су само неки од светски познатих глумаца који су чланови православне цркве као што су то били и Натали Вуд и Јул Бринер

Џенифер Анистон
Протојереј Александар Лебедев, старешина руске цркве Преображења у Лос Анђелесу, већ 30 година брине о душама филмских уметника који су ангажовани у холивудској „фабрици снова“.
„Многи од мојих парохијана раде у филмским студијима као режисери или глумци, а неки од њих су активни у црквеном животу. Звезде као што су Натали Вуд и Сандра Ди такође су били моји парохијани. Близак сам био и са Јулом Бринером, који је био члан православне цркве у Њујорку“, прича отац Александар за руску агенцију Интерфакс.

Отац Александар ипак каже да су међу данашњим холивудским звездама најпознатији православци Том Хенкс и Џенифер Анистон. Анистонова је одрасла у православном окружењу, јер је њен отац Јанис Анасакис, Грк рођен на Криту. Том Хенкс, који се активно брине о цркви Свете Софије која припада Цариградској патријаршији, прешао је у православље пошто се оженио Ритом Вилсон.
Хенкс је својевремено за магазин „Џорџ“ о свом религијском животу рекао: „До 10. године био сам под утицајем католицизма. Моја маћеха је постала мормон. Тетка с којом сам дуго живео припадала је назаренима, а у средњој школи сви моји добри пријатељи су били Јевреји“.

Откако је постао православни хришћанин, главни протагониста у филмовима „Форест Гамп“ и „Спасавање редова Рајана“ каже да грчко православље сматра својим духовним наслеђем. „Венчао сам се у истој цркви у којој је моја супруга крштена, а моја деца су крштена у истој крстионици у којој и моја супруга. Ипак, на црквена богослужења не идемо баш често“, прича Хенкс за Интерфакс.
Свештеник Александар Лебедев каже да су многи познати Американци упознали православље тек после брака са супругама које су родом из Грчке или Русије. Као најбољи пример наводи случај америчке бејзбол звезде Алекса Родригеза који је прешао у православље тек пошто се оженио Гркињом Синтијом.

У Холивуду има и руских глумаца. Лебедев као једног од најактивнијег парохијана наводи Павела Личникова који га је недавно позвао да освешта студио пре снимања новог филма у којем глуми.
Старешина ове православне цркве у Лос Анђелесу истиче да православна духовност подстиче холивудске глумце да воде мање распустан живот.  „Помажем им духовним саветима да пронађу равнотежу у животу. Понекад ме и послушају приликом избора сценарија за филм како би одабрали улогу чији карактер промовише хришћанске моралне вредности“, каже протојереј Александар Лебедев.

М. Пешић

[објављено: 28/02/2010]

Пренето са...

Ovo je IV deo, ima ih još, pogledajte.

Monah Antonije istinoljubivi deo cetvrti

Брачни уговор припрема породицу за развод
 
Архиепископ Јекатеринбуршки и Верхотурски Викентије савјетује будућим супружницима да не узимају у обзир брачни уговор.

„Брачни уговор од самог почетка подразумијева развод – људи се спремају за њега. А ми морамо вјеровати да ступамо у брак за вјечност, да останемо заједно до краја живота, чак и после њега. Зато о уговору не треба ни размишљати“, казао је Владика током гостовања на телевизији Сојуз.

Брачни уговор се, по његовим ријечима, појавио зато што друштво „постепено губи своје истинске вриједности“, када многи млади парови „од почетка кажу: ‘хајде да прво живимо заједно неко вријеме и видимо како ће ићи’, тј. да живе у блуду, невјенчано, јер од почетка нису сигурни да ли ће остати заједно“.

„Ако двоје хоће да се вјенчају, треба пажљиво да размисле, да процијене, донесу одлуку и вјенчају се не размишљајући да ће се једног дана развести. Треба да размишљају како да сачувају брак, и да то поставе у темељ свог брачног живота“, савјетује Владика.

По његовим ријечима „ништа се неће догодити ако будемо вјеровали и надали се да ћемо уз Божију помоћ сачувати брак“, и то „морамо поставити у основе брачне заједнице, како га сачувати у свим животним околностима“.

„То и јесте истинска, саможртвена љубав, када се човјек посвети очувању брака. А овакви западни трендови, као што је брачни уговор, усмјерени су на слабљење брачне везе и самог смисла брака“, сматра Архијереј.

Преузето са сајта Радија Светигоре.

http://www.srpskamreza.net/Aktuelnosti_arhiva.aspx?ID_Teksta=1002&ID_Rubrike=1

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

ВИЗАНТИЈСКИ МОНАСИ У АМЕРИЦИ ХИЉАДУ ГОДИНА ПРЕ КОЛУМБУСА

             У историји је забележено и у школи смо учили да је Христифор Колумбус открио Америку 1495 године. Можда би било тачније ако би се рекло да је те године отворио Америку за инвазију и усељавање у њу разних народа из других делова света. Постоји могућност да је било појединаца или група које су Америку откриле пре Колумбуса, али се о томе није знало.
   Не знамо тачно када су и да ли су групе или појединци  долазили у  Америку пре Колумбуса, или се чак и усељавали у њу, али о томе нису остали трагови. Изузетак чини долазак  у Америку и насељавање  Америке од стране једне групе византијских  монаха из Северне Африке, Они су били настањени код садашњег града Гилфорда (Guilford) на територији савремене америчке државње Конетикат (Connecticut).

   Појединости о томе открива Џан Галагер (John Gallager) у свом чланку Хришћанска црква из 5ог века у Конетикату (Connecticut’s 5th century church) објављеном у часопису Древности Америке (Ancient American) број 54.

Галагеру је научник Фредерик Ј. Пол (Frederick J. Pohl) рекао да је чуо да у шумама Конетиката постоје неки чудни знаци урезани у камену. До места где се ти знаци налазе Пола је одвео неки лекар. Пол, који је објавио неколико књига о путовању Скандинаваца у Америку, очекивао је да су ти знаци пореклом од Викинга. Брзо је увидео да ти знаци нису из 10-ог века, него су много старији.

Када је Галагер срео Пола 1976. године,  овај му је предложио да оде и види те знаке.  После тога Галагер је у току од две и по године проучавао, сликао и прецртавао те знаке.

Сем тих знакова на том месту се налазе и остатак светог престола са остатком стуба у грчком дорском стилу, једна крстионица у облику пламена и једна правоугаона.  Ту су у камену угравирани  свећњак за 14 свећа, затим један извор из кога се излива вода а у њој  удубљења у облику риба. Поред тога, у стени поред крстионице има већи број  удубљења у облику риба. Ту се налази и један натис, грчка реч ιχτυσ што ѕначи риба. То је древни символ-криптограм који садржи почетна слова грчких речи ΙΣΟΥΣ  ΧΡΙΣΤΟΣ ΥΙΟΣ ΘΕΟΥ ΣΟΤΙΡΟΣ, што на српском значи Исус Христос Син Божији Спаситељ. Taj символ-криптограм се користио код хришћана још  у најранијим вековима хришћанства.  Осим тога, на том простору се налазе у  камену урезани  монограми ИС ХС Исус Христос,  као и монограм  МР Марија Богородица.

   Галагер и Пол су питали за мишљење и друге стручњаке о овом налазу код Гилфорда. На основи исцрпног истраживања и студирања Пола и Галагера и мишљења стручњака, Пол и Галагер су закључили да је оно што се налази код Гилфорда остатак древене хришћанске цркве и крстионице византијско-грчког и северно-афричког порекла.

   Галагер пише да су насељеници код Гилфорда били хришћани, византијски монаси, а при крају чланка пише да су то били православни монаси из Северне Африке. Да су православни, односно византијски монаси закључује се по томе што су монограми за Христа и Богородицу били од слова из грчке азбуке а и натписи су  били на грчком.

Један натпис је на два језика. Један анонимни научник је за један од та два језика тврдио да је то Мик-Мек, језик Индијанаца у Новој Шкотској, а други је грчки како се говорио  у Либији. У преводу на српски текст гласи: Господ је вечни Отац Његове деце - човечанства. Избавитељ који се узнео на небо и седи са десне стране Оца. У том тексту се појављује и символ-криптограм  на грчком који је на српском Исус Христос Син Божији Спаситељ.

   Један римокатолички свештеник је  натпис код Гилфорда препознао као парафразу стихова 14-17 и 34 из осме главе Посланице Римљанима. Стил натписа одговара стилу грчког језика како се говорио у Киринеји у Либији у петом веку, у доба  када су је Вандали заузели.  Киринеја је била једна од  најстаријих хришћанских епархија. Сто миља даље према истоку налазио се град Аримахида из кога су монаси дошли у Гилфорд.

   Као разлог зашто је група православних монаха напустила Либију и дошла у Гилфорд, наводи се прогон хришћана који нису били Аријевци, од стране Вандала који су били следбеници Аријеве јереси. Вандали су источно-Германско племе познато по  разарањима која су чинили и по  њима је остао израз вандали. Године 406 су упали на територију источно-римског, односно Византијског царства.  На територији Северне Африке основали су своје краљевство чија је престоница била Картагина. Вандалска краљевина се одржала у Северној Африци до 534. године.

   За  време владавине краља Гејсериха (438-472), вршен је немилосрдан прогон хришћана који нису били аријевци. Он је многе монахе свирепим прогонима истерао из њихових обитавалишта  по планинама и пустињама.  Тада је група православних монаха кренула у избеглиштво  и године 480 стигла у Гилфорд. Да је та група била православна може се закључити по монограму за Мајку Божију  који је  МР Марија Богородица. Аријевци нису признавали божанство Исуса Христа  и Његову Мајку нису називали Богородица  већ Христородица.

   Податке о групи монаха који су из Северне Африке дошли у Америку садржи један докуменат који је 1926. године пронађен у  Hoguigu (Tax-Mimoum) у једној пустињи у Мароку.

   Галагер на два места помиње сасвим кратко докуменат из Хигуига, али о њему наводи  веома оскудне податке. Докуменат је нађен 1926. године у источном Мароку. Тај докуменат је проучавао Фредерик Пол током 1960их година. Аутор документа је монах који се вратио из избеглиштва после 534. године, када су император Јустинијан и његов војсковођа Валтазар потукли Вандале.

   У документу нађеном у Хигуигу налази се детаљан и живописан опис разарања која су вршили Вандали. Осим тога, текст у том документу садржи и извештај о путовању групе Северно-Афричких монаха који су отпловили  према заласку сунца у Аsq-Shamal,  то јест у Северну земљу, што напомиње Северну  Америку.  Да ли се ради о групи монаха који су се населили код садашњег  Гилфорда, или некој другој, није сигурно. Део текста који говори о тој  групи гласи:

У име братства  сада расељеног у туђини,  под заклетвом Христу Господу, сведочанство очевидца који се вратио у отаџбину бродом, који се укотвио у морском пристаништу сада  у његовој отаџбини по други пут. Свршиле су се невоље које су наносили људи у панталонама (Вандали, ММ)

   Фредерик Пол сматра да су монаси из Северне Африке стигли у савремени Гилфорд 480. године.  Шта је било са њима не зна се. Ако су се у Глфорд населили само монаси, онда је та група морала изумрети до 534 године, јер није било  жена, ни бракова, ни рађања деце.

   Писац ових редова није квалификован да оцењује тачност навода у Галагеровом чланку што се тиче групе досељеника код Гилфорда. Међутим има неколико места у Гилфордовом чланку  за које  је квалификован да  изнесе неке коментаре.

   Галагер наводи да су Вандали вршили прогоне у римокаоличкој цркви. У веменском периоду о коме Галагер пише, хришћанска Црква није била подељена. Постојала су пет патријархата од којих је један био римски, али римокатоличка црква није постојала. Осим тога, Вандали су могли вршити прогоне хришћана на територији римског патријархата само пре него што су прешли у Северну Африку. После тога су прогоне вршили у Цриградској патријаршији  или Византији јер је Северна  Африка припадала тој патријаршији.

   Када помиње Јустинијана, Галагер га назива римским императором. Римска империја је у то време  већ била подељна на Западну и Источну и Јустинијан је био император Источне римске империје или Византије.

   Правоугаона крстионица коју Галагер помиње је била крстионица за крштавање деце. Ово би требало да знају баптисти и други секташи који не дозвољавају крштавање деце.

   Галагер помиње да се крштавање вршило трикратним погружавањем у води, у име Свете Тројце. Касније тумачи да се погружавање вршило три пута зато што је Христос провео три дана у гробу. То није тачно, бар што се тиче нас православних, јер ми верујемо да се трикратно погружавање врши зато што се крштење врши у име Оца, и Сина, и Светога Духа.

   Помињући објекат који идентификје евентуално као трон епископа, Галагер пише да је епископ присуствовао крштењу  и конфирмацији. Ако  су досељеници код Гилфорда дошли из Византије, а Либија је била у Византији, онда се радило о мирпопомазању, а не о конфирмацији, која код православних хришћана није постојала и не постоји. Код православних хришћана света тајна миропомазања врши се одмах после крштења, истом приликом.  Код римокатолика  конфирмацију врши искључиво бискуп, када дете наврши 12 година, а не заједно са крштењем  Да ли је и сада тако, не знам, и да ли је конфирмација код римокатолика постојала већ у петом веку или не, није ми познато.

http://borbazaveru.info/content/view/2210/1/