Јеромонах  Иларион Ђурица, духовник манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну





Однос духовника и духовног чеда


Одпочевши своје монашко послушање код светогорског старца, схиархимандрита Василија Гролимунда у скиту Светог Спиридона у Гајлнау у Немачкој (1989), у манастирима Крки (1991) и Драговић (1992-1995) у Далмацији, својом свештеномонашком службом и Речју ─ нарочитом врстом апостолата, храбрио је народ у држању свете вере и очувању самобитности. Потом га је рука Божја довела на Приморје да открије мироточиве мошти свештеномученика на превлаци Светог Архангела Михаила код Тивта(1996). Радују се те свештене душе и благосиљају с Небеса, јер је у то време почело литургијско прослављање њиховог мучеништва за Христа и њихове до Крста Христовог верне, распете љубави. Призвао је, затим, српски Златоуст, светитељ Николај Жички, оца Илариона да послужи и његовој светињи у манастиру Лелић (2000-2002) на велику радост побожног народа ваљевског краја. Затим, овај благочестиви монах одлази у манастир “Светог архангела Михаила” код Аранђеловца, где наставља свој мисионарски рад, као и преуређивање манастира који је затекао у незавидном стању. Богомдароване таленте, своју љубав и снагу, умну и телесну, нештедећи је уложио у сваки од ових Божјих домова, неуморно радећи на духовно-мисионарском и просветно-верском пољу. Сада се Отац Иларион налази у манастиру Светог Архангела Гаврила у Земуну.


Оче, реците нам у чему се састоји Академска Теологија?

Академска или учевна теологија је у ствари схоластика.Она је доктрина, односно, чине је идеје, ученост и образовање.Права теологија није у учености и образовању, већ у поезији, у песничкој уметности.Овом нашем времену много недостаје истинско богословље-поезија преподобног оца нашег Јустина Новог. Надамо му се.Другачији је пут академског теолога од пута подвижника, који се не бави интелектуалном рефлексијом већ молитвено бди на дверима свога срца. Након дугог труда, суза он постаје способан да својим истанчаним умом разликује Божанске од демонских енергија. Зато нема теологије без “разликовања духа” овакви подвижници имају изузетно велику улогу данас у очувању аутентичног православља..

Живимо у временима, у којим скоро сваки други човек пати од неке болести. Најчешће су оне, које су везане за психичко стање појединца. Можете ли нам нешто висе рећи о депресији, посматрано из угла Православља? Такође, често се помиње да је болест опомена Божија. Шта се заправо сматра под тим појмом?

Болест у Старом  и Новом Завету пут је и начин покајања. Покајна верност Богу враћа изгубљено здравље и живот.”Ја сам Господ који даје здравље”(Изл 15,26).Болест ставља на пробу људски живот.То излагање опасности самога живота јесте болест. Сваки грех је болест. Депресија, или говорећи језиком аскетике, духовна сухоћа или пустиња, односно духовна болест је духовне душе. Депресија није психијатријска болест.

Поред глобалне кризе у којој се налазимо, често се говори и о кризи у Хришћанству. Можете ли нам нешто мало више објаснити о томе?

У данашњој општој пометњи идеја, мишљења и криза, те и поред кризе ауторитета, кризе вере, кризе епископата, кризе свештеничког сталежа, монаштва, криза Литургије, евидентна је и криза хришћанства. Индикатор те кризе је однос православног света  према римском папи.Све је у кризи, осим светости.Зацело само Свети Божји нису у кризи.Црквена институција је у дубокој кризи, док она Црква која није установа људска, већ она права Христова Црква није у кризи упркос томе што је дефинишем само као предах између два гоњења.Наш хришћански живот није у кризи ако је “идење из пораза у пораз до коначне победе,” како вели преподобни ава Јустин.

Да ли би требало у том смислу одложити посету Римског папе Србији и СПЦ?

Не, првојерарха западног хришћанства, по мом мишљењу треба звати што пре у званичну посету, лепо га и хришћански гостољубиво дочекати и предочити му смерно сва непокајана места у нашој историји.Требало би му дати част коју му је увек указивао Свети Сава…

Живимо у веома тешким временима и његове сложености се појачавају из дана у дан? Реците нам шта је то Апокалипса? Како оцењујете “Слово о Апокалипси” – Андреја Тарковског?

То слово Тарковскиг се одвећ допало нашем образованом свету. По мом мишљењу он је у тој његовој “Световној концепцији” Откривења потпуно у заблуди.Упркос Тарковском, Апокалипса јесте слика коју чине обиље симбола.Тачно је да је Откривење велико поетско дело, али најмање два аутора-св.Јована Богослова и његовог ученика и сарадника Прохора.Умесан је покушај тумачења, али не и погађање и предсказивање.Сву симболичку аритметитику, геометрију, ботанику и зоософију дали су већ свети оци и учитељи Цркве.Уметник не може да буде срећан само ако је паганин.Хришћанин-уметник живи да би био овеома срећан.И нема веће ствари, упркос Тарковском, од спасења, које и јесте срећа, односно блаженство.

Оче, ових дана се много прича о случају “Црна река” . Реците нам које је Ваше мишљење по том питању? Да ли батине могу заиста бити лек?

Моји родитељи и учитељи су често употребљавали шибу и заушницу нада мном и мојим братом.Шта значи казнити дете?-Тући га?!Али човек није само тело. Он је и суштина.Неупоредиво је већи и трајнији бол и неугодност душе.Тамо где је дозвољено бити и вређати душе, ту је дозвољено и сакатити тела. Наркоманија је слаб доказ за морално оправдање батинања. Аргументум бацулинум чини лошу услугу Цркви, свештеничком достојанству и вери.Против сам силе, и уопште жестоке телесне казне, у васпитавању. Свештеник самим чином мучења животиња, а не људи, није у благодатном стању које је неопходно да би служио свету Литургију и делио Свете Тајне. Очигледно смо се уморили од неспособности да волимо и да служимо Богу и браћи. Поред тога претерано су скупе батине. Од 350 до 500,  и више евра.

Оче, Вас монашки пут је веома трновит. Пролазили сте кроз велике невоље, неправде, искушења, али ипак познато је да сте велики  борац за младе људе. Оклопљени Божанском љубављу, Ви просто ма где били увек изнова својом очинском љубављу привлачите младе, и имате велики број Академских грађана међу својим духовним чедима. Можете ли нам нешто рећи  о избору духовника. Ко је заправо прави, а ко лажни старац?

Ја сам све своје духовнике сам нашао, па су ме они потом усинили, примили су ме у своја недра. Такође, и ја духовна чеда препознајем и препорађам као своја – љубављу.Оно што се ради у једној души има одјек на сваку другу душу.Док једна душа страда ја састрадавам, док се мучи или изгара неким осећањем. Једном речју, истовремено болујем са браћом од истих збивања у себи. Један је Дух, али свака душа му је саучесник. Све што је у Духу у сваком је, као у истом Огњу свако је искра. На тај начин свака је душа саодговорна. Зле пак душе су демонски прилог за вихор, а добре за мир, тишину и радост. За саваскрсавање.

Шта је за Вас духовничка одговорност?

Постоји поред личне и духовничка одговорност. Постоји и одговорност Цркве у морално-богословском и правном смислу. Ја нисам за одмазду, за освету, ја сам за опраштање. Нисам ни за казну.За поправне мере се тешко одлучујем.

Како саветујете своја духовна чеда? Реците нам нешто о покајању??

Тешко питање!Нема правила, сваки је поука јединствена. Мада ја обично не саветујем, већ настојим да предочим ствар. Ако пак, ипак, саветујем; саветујем узгред и непретенциозно. Модеран човек не воли и не усваја туђе искуство.

Познати сте као велики хуманиста, чак сте прошле године, у акцији “Познати служе” у Врњачкој Бањи,виђени са својом духовном децом у улози конобара. Наиме, заједно са својом духовном децом , прикључили сте се овој хуманитарној акцији чији је циљ био помоћ “Удружењу родитеља деце ометених у развоју”. Реците нам, колико су у ствари хуманитарна дела битна за спасење душе?

Пре свега, слаб сам ја хуманиста, а још слабији светоотачки, и хуманиста-човекољубац у духу Светог Евангелија! И не хвалите ме, јер похвалама разјарујете моје непријатеље и противнике. Та акција “Познати служе’ у Врњачкој Бањи је дело и принос Богу и браћи моје духовне породице. Ја сам као старији човек у тој акцији дисао чист српски ваздух и гостио се у дебелој ладовини. Додуше, неспретно сам продавао сладолед. Човекољубива дела су творили : Михаило Вукобратовић, филмски режисер, Лана Вукобратовић, филмски монтажер, Драгутин Топић, архиатлетичар, Јелена Биљана Топић, троскокашица, Иван Гавриловић, певач.Очекивао се и долазак Јелене Томашевић.Мени се чини да је потребније од непосредног зидања добра човекољубља, много нужније рушење зла.Такве су нам акције потребне. Предлажем свенародну, покајничку акцију у рушењу зла!

Оче високопреподобни, често се говори о избору духовника. Мене интересује, како Ви препознајете своје духовно чедо, обзиром да  Ви као духовни отац узимате велику одговорност пред Господом за њих?

Ја знам своје и моји мене знају. Мој си у Богу ја те данас родих ! Ја сам све своје духовнике коа што су Виталије Тарсјев, † протојереј Павле Врбица, преподобни Јустин Нови, Преосвештени Атансије Јевтић, светопочивши светитељ Данило Будимски, Високопреосвештени Амфилохије, високопреподобни  Василије Гролимунд, вископречасни Драган Нагулић и друге сам нашао, па су ме они потом усинили примивши ме у своја света недра.Оно што се роди у дохувном оцу, роди се у духовном чеду.Своје препознајем љубављу. Док, душа духовног чеда страда, мучи се или изгара неком врлином, страда, распиње се-састрадава, и васкресава истовремено, болује и препорађа се, од истих збивања у себи и син или кћер. Све што је у Духу Светом, у сваком је, као у истом Огњу, барем је свако искра тог крштења Огњем. А зле душе, па покварен духовни портод је прилог за вихор, а добри су за мир, љубав и радост у Духу Светом.Многи духовни синови и кћери су прилог за вихор, отпадају и непријатељски се усмере против оца! Такви су који падају под властиту анатему, изопштење. Самопорицање.

Оче, захваљујемо се што сте пронашли мало времена да одговорите на питања за наш форум “Живе Речи Утехе”. Радујемо се Вашем одзиву, и надамо се да ћемо имати чешће прилике да чујемо Ваше душекорисне савете. Оче, благословите и помјаните!

Богу нашему нека је слава и хвала !


Разговор за форум Живе Речи Утехе водила Соња Емерковић



Извор: преузето са сајта svetijakov.org

Иван Босиљчић, глумац и духовно чедо Оца Илариона Ђурице





Однос духовника и духовног чеда 2


Иван Босиљчић, духовно чедо оца Илариона Ђурице,рођен је уУжицу 1979.год. 1997.год.уписује Академију уметности у Новом Саду,одсек-глума,у класи проф.Виде Огњеновић. 2001.год. дипломира и сели се за Београд. Ради у Народном позоришту, Позоришту на Теразијама, Југословенском драмском позоришту, Звездара театру, Театру Славија,Театру Мадленијанум...Велико телевизијско искуство везује се за сарадњу са РТС-ом и РТВ Пинком,на филму је највише сарађивао са Здравком Шотром и Дарком Бајићем. Активни је учесник акције Подигнимо Ступове.2002.год.посећује Свету Гору Атос и  манастир Хиландар,2009.год. Свету Гору Сион и манастир Свете Катарине. Васкрс 2009. год.  проводи са својим духовним оцем у Јерусалиму на хаџилуку. Посебно му је драг манастир Студеница и братство у њему. Од свих улога из богатог позоршног и телевизијског искуства издваја улогу Растка Немањића у представи Мач у режији Југа Радивојевића и улогу авијатичара у Шотрином Рањеном орлу.

Брате Иване, шта је за тебе духовно вођство? Стална помоћ на путу спасења или власт над душом и телом?

О вођству не знам много,али могу говорити из угла духовног следбеништва.Савету и идеји, које духовни отац износи кроз љубав, треба се препустити, иако се супротстављају логици, околностима или личном ставу духовног чеда. Старац види испред нас, гледа кроз очи Господа и кроз њега ми постајемо Христови следбеници. Често размишљање о спасењу, души и смрти потсећа нас да нам је духовно вођство неопходно, јер наш его нема јасне одговоре на ове теме. Спутајући егоистично у себи отварамо се за поуку духовног оца.

Да ли си на кормилу свог духовног брода ти или често лучком духовном пилоту -  старцу, често препушташ кормило своје лађе?

Геронда и ја наизменично управљамо мојим духовним бродом, непрестано се потсећајући да не моземо против таласа без молитве, стрпљења и Господа  у једрима.

Реци  нам  да ли је по твом  мишљењу добро мењати духовника и исповединика?

Без Благослова ништа није добро.

Да ли је могућно истовремено ићи код два духовника?

Све је могућно, питајмо се да ли је корисно. Разговарам са много духовних отаца, али ме духовно води један свештеник.

Да ли у  свом духовном вођи видиш заступника Христовог : “Уместо Христа, као да Бог позива кроз Њега” (2 Коринћанима 5,20) или нешто друго?

Духовни старац може имати форму васпитача, пријатеља, брата, оца...али је у суштини он мој заступник пред Христом.

Да ли би нам открио ко је твој духовни отац? Како си  га изабрао? Слободно или из нужности?

Мој духовни вођа је отац Иларион Ђурица. Изабрао сам га притиснут духовим потребама по својој слободној и коначној Божијој вољи.

Шта чиниш у случају да видиш његове недостатке или заблуде?

Помолим се Богу да мом оцу пошаље Анђела чувара да га заштити и оснажи за борбу са мојом сумњом у његове поступке.

Да ли си се при избору ослањао на своје симпатије или наклоности или си ги бирао и изабрао као духовног, ученог, врлинског, разборитог, старог, искусног и  побожног?

Ослонио сам се на његову духовност, разборитост и искуство. Врло брзо сам постао сведок његове побожности, врлине и учености, а симпатија првог сусрета израсла је у љубав и ауторитет који не јењава,јер се свакодневно потврђује.

Шта те највише задивљује код твог геронде : његова ученост или његова светост?

Његова ученост  омогућава да му светост буде практична и преносива на духовна чеда. Не раздвајам ове две врлине.

Да ли је твој духовни отац твој духовни учитељ, чувар-надзиратељ, пријатељ или поправљатељ?

У зависности од тога да ли сам ја диваљ, послушан, разуман или не, он доживљава метаморфозе, но без обзира на форму,средство му је увек љубав.

Да ли је у личности твог свештеног старца и твој исповедник?

Да!

Да ли се пред светим оцем исповедаш без задршке или исповедаш све своје грехове?

До исповести без задршке се долази постепено, уз помоћ геронде. Ја у свог духовног оца имам пуно поверење. Научио ме је колико је лековито потпуно духовно отварање у исповести.

Да ли духовни хаос у ком живиш и твоја професија намеће потребу појачаног духовног надзора?

Свакако! Ја инсистирам на томе.

Да ли је о.Иларион духовник само теби или другима?Какав је твој однос према другим његовим синовима и кћерима?

Отац Иларион има много духовне деце  различитих професија и генерација. Са некима сам у контакту, неке још не познајем. Наши међусобни односи се формирају без притиска и форсирања.

Да ли те твој старац често смућује , прекорева, растресе ти молитву, ослаби пажњу и марљивост?

Прекор мога старца ми учвршћује молитву и пажњу.

Које духовне лекове ти прописује твој духовни лекар : Немој мислити на ону особу… Немој показати брзо своја осећања... Задуби се у свој посао и небеспосличи...Одмах се исповеди... Или : Моли се!?

Кроз потсећање на молитву и исповест духовник ме често оспособи да сам решим своје проблеме, али је спреман да ми и практично помогне ако за то има потребе.

Да ли бележиш и скупљаш све његове духовне поуке? Која  ти је од њих најдрагоценија?

Требало би да почнем да записујем .Многе од њих памтим и често примењујем, али најчешће се сетим његовог потсећања да "СВЕ ЈЕ ОД БОГА"!

И за крај  реци нам како те твој старац види у будућности?

Као спасеног човека!
                                                                                         
Захваљујем ти се што си пронашао  мало времена, и одазвао се нашем позиву да са члановима форума „Живе речи утехе“, поделиш нека твоја размишљања. .. Верујем да ће у овим одговорима много њих пронаћи себе, или одговоре на она питања која их већ одавно муче, али нису смели или нису знали да питају, а веома су им битни на путу ка спасењу, као и  да је ово тек почетак нашег "дружења", јер као што рече отац, "Све је од Бога", па се милошћу Божијом надам да је у свему овоме и твом  одазиву  Промисао Божија, коју нас уважени отац Иларион спознаде Благословом који даде да се ово писање објави...
Нека ти Господ подари свака добра, и нека би те Његова милост и љубав свугде пратили..

Слава Господу!

 Разговор  водила Соња Емрековић,

На дан Светог Свештеномученика Теодота Анкирског


Извор: преузето са сајта svetijakov.org

ђакон Угрин Поповић


О одговорности и отуђењу



Љубити себе није израз егоцентричне нарцисоидности
 већ племенитог дијалога којим освешћујемо себе
и отварамо се ка другима остварујући се као личности

Одговорност је одувек била баук за посрнулог човека. Још од Адамовог пада па до данас тих једанаест слова и даље представља ноћну мору мислеће животиње – homo sapiensa. Сви покољи, зверства почињени су управо из немања смисла за личном одговорношћу. Линија слабијег отпора довела је до ескадрона смрти који све што су урадили, или нису, правдали су тиме што је то неко тако рекао, наредио... шта год. Сви тоталитаристички режими су се одржавали сличним начином а рушени су тек када би се оформила маса која би собом, сопственим мноштвом, заштитила личну одговорност.

Психологија масе

Психологија масе, која од појединца прави тек само шраф машинерије којој је по дефиницији све дозвољено док год је потребна, јесте добровољно одрицање од сопства на рачун или за љубав неке идеје, неког човека. Култ личности јесте корак напред. Треба знати да не праве господари робове, већ робови господаре, док је мотив мање више исти - страх од одговорности, страх од сопства. Фирер, император, маршал је рекао тако и ко смо ми да мислимо другачије - јесте логика робова који се и сами чуде како уопште неко жели да мисли друтачије. И заиста, сусрет са собом, што и јесте претпоставка одговорности, изузетно је напоран пут, пун сумњи и недоумица. Тај пут јесте искорак са широког пута којим ходе многи, а на коме је топло, безбрижно и безлично. Искорак из те безличне масе јесте тежак, али придев лако не треба ни да постоји у речнику зреле личности. Оно што је теже и оно што је исправно обично иду руку под руку. Ништа што иоле има смисла није лако.
Љубите ближње своје као сами себе - јесте позив на освешћивање, на прихватање. Шта значи волети ако не прихватати. Прихватити другог онаквим какав он јесте; не идеју њега, односно њега какав би требало да он буде, какав би он могао да буде. Не тако, већ њега какав он јесте то значи волети га. Но, да бисмо могли прихватити друге морамо најпре прихватити себе и ту се враћамо одговорности, али и љубави.

Љубав и заљубљеност

Љубити себе није израз егоцентричне нарцисоидности, већ племенитог дијалога којим освешћујемо себе и отварамо се ка другама остварујући се као личности. Да не би било недоумице морамо на овом месту направити јасну разлику између љубави и заљубљености. Заљубљеност је стање у којем ми прихватамо идеју другога, док је љубав однос којим прихватамо другога. То је, сложићете се, веома тешко, јер претпоставља познавање другог, познавање себе. А колико ми познајемо себе и колико заиста о себи мислимо. Како сами себе себи представљамо. У тим питањима лежи кључ данашњег и не само данашњег, отуђења о којем сви причамо тражећи узрок у другима, а не налазећи га у себи.
Можда то и јесте узрок отуђења, то што га тражимо у другима, што не схватамо да оно зависи од нас, од нашег поимања себе и нашег односа према другима. И заиста, шта је отуђење ако не престанак самоосвешћивања и почетак прихватања туђих ставова, мисли... за сопствене ставове, мисли... без критичког и личносног осврта на њих. Без жртве, без труда које морамо поднети, ти сами ставови губе на важности, а наше прихватање на смислу. Спознаја пасивне улоге у сопственом животу јесте горка и од ње се бежи, она се потискује и самим тим се од ње отуђујемо, а како наша мисао јесте неотуђиви део нас самих, ми се тиме отуђујемо и ограђујемо од себе. Други јесу корак напред. Ако себе не схватимо озбиљно и ако себе одбацимо у домену истраживања, спознаје, други тек неће доћи у обзир. Њих ћемо или нећемо прихватати по ономе колико су нам потребни, колико су нам употребљиви.

Нарцисоидност и егоцентричност

Једном речју, од других тиме правимо средство иако би требали да нам буду циљ. Оваквим ставом према другима депласирамо сопствену личност сводећи је на ниво индивидуума у којем се аутентичност изражава дистанцом, а однос - корисношћу. Но, тиме се не исцрпљује последични след таквог начина постојања, штавише, то је тек темељ узалудног бивствовања, док границе развоја диктирају околности; нужносг, која сада већ представља ток и увир живота. Живот тако више није радосна вест, већ прераста у букагију морања, а сам след догађаја у кошмар детерминисаности где смо још само марионете усуда који повлачи конце нашег деловања. Из такве перцепције других и живота произилази немогућност непосредног односа са другима, јер смо и ми њима само средство. Оваква поставка ствари нас усмерава да у отуђености и бегу потражимо спас или барем тренутак предаха - мира.
Љубите ближње своје као сами себе - сада већ немогуће звучи, јер последица отуђености од себе јесте привид љубави према себи - нарцисоидност и егоцентричност. Пошто тај привид делимо са другима остајемо тако суштински странци и себи и другима. Боголикост, личносни сусрет Бога и човека као и радост Новог Јерусалима остају тако недоступни, на нивоу идеје у којој је немогуће учествовати, реалности која се не може досегнути.

Православни мисионар, март/април 2008. г.


Извор: преузето са сајта pravoslovo.net

Пише Миладин Петровић


Шапутање молитве


Тиха молитва кајања



Наша славна песникиња Десанка Максимовић завештала нам је огромно поетско благо, чију лепоту и богатство још нисмо ни издалека сагледали. То се посебно односи на песме надахнуте њеним богољубљем, које су дуго чекале боља времена – да буду објављене. Са истог су извора с ког је и њена чувена збирка песама Тражим помиловање. Том збирком, штампаној 1964. године, песникиња је стекла славу националног песника, али не тако што је носила заставу, него што је шапутала молитву. У поетској расправи са Душановим законом тражила је милост за кажњене и грешнике, промашене и несрећне, за оклеветане и каменоване, за војнике и јеретике, за кудељнице и удовице. Певала је тиху молитву кајања, праштања и милости, молитву за цео свет. Као и Достојевски, и она је опростила свима и за све, и молила се за све подједнако. Молила се искрено, из љубави за коју апостол Павле каже да све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.У ондашњем присилном културном обрасцу, где су многе вредности биле померене, кад се о истини најчешће само шапутало, збирку Тражим помиловање истински уметници су дочекали као благодатну светлост и свеж ваздух. Многи су приметили да је реч о великом књижевном заокрету већ афирмисане песникиње, али само ретки су се усуђивали да улазе у дубље анализе. Неки због страха за своју каријеру, а неки да би заштитили саму песникињу.
У тексту Јеретици у књизи Десанке Максимовић Тражим помиловање, Миодраг Сибиновић је прилично осветлио суштину порука те изузетне збирке. У прилогу су, између осталог, забележена и три карактеристична погледа на поменуту збирку. Борислав Михајловић Михиз је, 1965. године, обраћајући се читаоцима Политике, у тој збирци, сем осталог, видео велику реч, која је упућена сваком, па и тадашњем времену. Три године касније, јеромонах Атанасије се, у Теолошким погледима, усудио да напише да је реч о религиозној поезији, која нас не приморава да верујемо, већ нас лако, нежно и благодатно, упућује на светосавске вредности. Трећу оцену, која, на неки начин, потврђује претходне две изговорио је, 1973. године, српски песник Слободан Ракитић. За њега је Десанкин дијалог са Душановим закоником, поглед у историјско биће и колективну свест српског народа, вазда између царства небеског и царства земаљског, али и снажна и сложена слика времена у коме су песме настале.
Мада је славна песникиња ретко говорила о себи, остало је забележено да је имала горких искустава са ондашњом влашћу. Будући да јој је супруг Сергије Сластиков био Рус, у време Информбироа били су обоје у опасности, поготово зато што она није прекидала пријатељство са онима који су били у немилости режима. Према књизи Десет песама десет разговора, на питање Слободана Зубановића и Михајла Пантића - како је доживела 1948. годину - она је одговорила: "Ужасно. Ужасно. Сећам се, напишем неке песме о томе како ми је ужасно, ја као песник имам право да ми је ужасно. Не говорим ту реч, него се види да ја патим од тога, и дам то у Књижевност. А Митра Митровић дође и каже: Слушај, Десанка, немој те песме објављивати. Ја тебе разумем, и ја тако осећам, али, молим те, немој. Можеш велике невоље имати. Доћи ће време, једном, за то, ако будеш хтела да објавиш, али сада немој. Кажем, ја бих баш сада хтела неком да добацим, да зна. Никако. Ћути па трпи...''
Судећи према њеној тихој молитви Тражим помиловање, песникиња је знала одакле долазе и могу да дођу велика искушења. Због тога није роптала и тужила, већ је све подносила са стрпљењем и смирењем. Без тих крила њена поезија и не би могла да се вине до небеских висина. У једној од њених биографија записано је да је њен Бог свуда и нема га нигде, да је расут у хиљаду могућности... Безимени писац тако доживљава њену поезију и ту нема шта да му се замери, али велика песникиња је заслужила да се њено поетско благо потпуније сагледа. Да се, пре свега, потпуније осветли и и сагледа онај део њеног стваралаштва који је, захваљујући многобројним заштитницима морално-политичке подобности, до данашњег дана остао изван школских уџбеника и јавности уопште. Многи још не знају да је велика песникиња, осим песама о завичају, детињству, родољубљу, човекољубљу, животу, смрти и социјалним мотивима, писала и религиозну поезију. Написала је на десетине песама у којима се огледа њено богољубље и њена осетљива и богобојажљива душа. Из њих се јасно види да њен Бог није никакав пагански или апстрактни бог, него најконкретнији живи Бог, Бог њених предака који је, како каже, гледају са иконостаса.
У песми О пореклу недвосмислено је изражена њена свест о идентитету и о томе да је њена вера Православна вера. То се јасно види из строфе: ''Ја знам ко сам / по звону / што са задужбина немањићких пева, / по јасности његова гласа, / по томе што ме од Студенице до Милешева / прадедови гледају с иконостаса / и што сваки у руци држи храм.'' Своју веру још потпуније исповеда у песми Вера: ''Кад последњи осмеси и сузе кану, / после несталих земаљских дана, / наћи ћемо се поново на Божјем длану, пространијем од осмеха океана''. У овим стиховима песникиња је, на непоновљив начин, сажела сав домострој спасења и истакла циљ хришћанског живота – повратак у Очево наручје.
Схватајући суштину речи светих јеванђелиста да нема ништа тајно што неће бити јавно, велика песникиња не крије колико је мала пред тајнама неба. Из стихова се види да уопште не сумња у Писмо и светоотачко предање о путу душе после смрти: ''Али биће Богу, кад приспемо у његово крило, / мутно срце наше све провидно, / видеће једини он што је икада било / у нама и светитељско и стидно''. Свесна је да ће се тада, у тајанственој прозирности душе, видети сви наши греси. О томе пева и у песми Немир.Плаши се часа смрти и пита се шта ће рећи најмилијима кад их, потамнела од грехова, сретне у небеским насељима. Врхунац кајања и осећања немоћи пред истином садржани су у питању: ''Шта ћу рећи оцу / кад ми каже / при сусрету речи што блаже / праштања и доброте крајње, / и угледа дела / што сам хтела / да на земљи буду тајне.''
Једном је епископ шабачко- ваљевски Лаврентије за велику песникињу рекао да је такорећи монахиња. А она се, заиста, дивила монашком животу, што се нарочито види из њене песме Разговор монахиње са Богом. Ту је, попут надахнуте Јефимије, као непострижена а истинска монахиња, осликала монашку душу која се одрекла свих пролазних блага и кренула путем Јеванђеља. Уместо да скупља земаљско благо, тој души је довољно мало звезданог злата, тамо где га, према речи Господњој, ни мољац ни рђа не кваре и лупежи не краду.Песма је сва саткана од мотива из Светог Писма и светоотачког предања. Лако је уочити за шта се залаже њена јунакиња. Благо јој је тамо где јој је и срце – међу звездама. У њој нема ни трунке гордости и самољубља, јер се сматра мањом од свих и не мисли да је било које добро сама заслужна. Захваљује се Богу и на болу, и на радости, и диви се свој његовој творевини. На крају му, са Јововским трпљењем, потпуно предаје своју вољу:''Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу, / незаслужене ћу грехе да испаштам. / Мени је слатко да патим и праштам / ако је то мило праведном Богу.''
У Десанкином поетском благу има још много песама у којима је садржано њено богољубље и родољубље, али у основи свих њених песама је љубав.О томе говоре и сами наслови: Опустела кошница, Вечерња молитва, Помилуј Боже, Блаженства, Срнина молитва, Путник треће класе, Сељакова здравица, Освајачи, Покајање, У ропству, Губар, Бадњаци, Патриотски разговор са Србима, Јагањци, Балканац... Љубомир Симовић је, 1994. о славној песникињи рекао: ''Десанку Максимовић није било лако следити. Она је свој дом подигла у оној магли у којој се налази граница између јесте и није, између јаве и сна, између живих и мртвих. Да обухвати све оно што је на обе стране те границе видела, и да изрази све што је осетила, знала, чула, сањала и слутила, Десанки Максимовић је био потребан цео српски језик.''
Захваљујући великом труду Задужбине ''Десанка Максимовић'', за стогодишњицу рођења песникиње приређено је научно издање њених целокупних дела у 15 томова са више од 10.000 страна. Задужбина је до сада доста тога објавила и прилично нам приближила лик и дело славне песникиње. То је добра основа и подстицај да и даље откривамо богатство поетске баштине које нам је наша песникиња оставила. Њено дело наставља да живи и кроз носиоце награде ''Десанка Максимовић''.


Извор: преузето са сајта pbogotrazitelji.blogspot

Опет владика Василије и његов владичански двор или како је он то наводно рекао ,,пример неба на земљи''...

Тај двор је пример како не треба радити, јер у земљи која је толико пострадала и где је народ у тешкој ситуацији, са бројним избеглицама, срамотно је градити такав двор...а што је противно монашком завету сиромаштва или рецимо тежње ка смирењу, ходања по Христовом путу...
Ово је моје мишљење и могуће је да грешим, можда све не знам и не разумем, па да не осуђујем неку појаву (не осуђујем личност, него (не)дело) и нешто без довољно података.

А на форуму постоји тема о злоупотребама свештенства, па тамо то и поставите, на пример овде:

http://forum.burek.com/nemili-dogadjaji-u-crkvi-t413305.html

или овде:

http://forum.burek.com/index.php/topic,325146.0.html

А била је једна још боља /хм, или гора  ), али не могу сада да је ископам...


Да се разумемо, злоупотребе и лоша дела, појаве треба осудити (да не би и други кренули лошим путем, да би се починиоци тих лоших дела поправили и за њих искупили...), али ова тема није право место за то.

silvanus...nema potrebe da se pravdas toj...hmmmm.... osobi...

Poznati beogradski intelektualac Bogdan Bogdanović, nedavno, za Amfilohija reče: "Odsiječite mi obije ruke ako Amfilohije vjeruje u Boga!" 

normalno da moze tako lako da potura ruke pred testeru....omatorio je taj titin pionir....80ta davno prosla...vreme je za crkavanje

Нити је Богдановић интелектуалац, нити је његово мишљење, о томе да ли митрополит Амфилохије (Радовић) верује у Бога или не, релевантно (мада Богдановић ипак има право на своје мишљење), нити је овде тема о митрополиту Амфилохију (Радовићу)...

Тема је о православљу...



Свети Василије Велики


        Беседа о вери


        1. За богољубиву душу је благочастиво да се стално сећа на Бога. Она таквим сећањем не може да се насити. Међутим, у сваком случају је смело речима описивати оно што се тиче Бога, с обзиром да разум далеко заостаје за достојанством теме, а реч, опет, нејасно изражава мислене [ствари]. Кад већ и наш разум заостаје за величином теме и кад су речи ниже и од самог разума, није ли неопходније ћутање, како се не би помислило да чудесности богословља прети опасност због низости речи? У сва словесна [бића] је по природи посејана жеља да прослављају Бога, премда су сва подједнако немоћна да долично о Њему говоре. Премда се ми разликујемо једни од других у ревновању за благочашће, ипак нико није толико помрачен самообманом да би сматрао да је достигао сам врх схватања. Напротив, очигледно је да уколико [човек] напредује у познању, утолико више осећа своју немоћ. Такав је био Авраам, такав је био и Мојсије. Нашавши се у могућности да виде Бога (по мери човека), они су се у највећој мери унизили: Авраам се назвао прахом и пепелом (Пост.18,27), а Мојсије је говорио да је слабог гласа и мутав (Изл.4,10), будући да је видео немоћ свог језика и неспособног да служи величини поиманог. Међутим, пошто је сада сваки слух отворен за слушање богословља и пошто га се Црква не може наситити, што потврђује проповедник, који каже да се ухо не може наслушати (Проп.1, , неопходно је да и ми говоримо сразмерно својим силама. Ми, међутим, нећемо рећи колико би могло да се каже о Богу, него колико је нама могуће. Иако погледом не можемо да обухватимо васцело пространство између неба и земље, ми не одустајемо да гледамо оно што можемо. И ми ћемо сада скромним речима испунити дужност према побожности, док ћемо величини природе препустити победу над сваком речју. Ни анђелскијезици (ма какви били), ни арханђелски језици, чак и кад би се сјединили са васцелом словесном природом, не могу да изразе ни најмањи део [величине о којој говоримо], а камоли да се упореде с целином. И ти, уколико хоћеш да говориш или да слушаш нешто о Богу, одвоји се од свога тела, ОДВОЈИ се од телесних чула, напусти земљу, напусти море, учини да ваздух буде испод тебе, занемари годишња доба, поредак времена и украсе земље, уздигни се изнад етера, прођи поред звезда, поред њихових чудеса, њихове красоте, величине и користи коју чине васељени, поред њиховог благоустројства, светлости, положаја, кретања, поред њихових узајамних веза и растојања. Прошавши све словом, узвиси се над небом. Уздигавши се над њим, ти самим разумом проматрај тамошње лепоте: наднебеске војске, хорове анђела, старешинство арханђела, славу господства, превасходство престола, сила, начала и власти (уп. Кол.1,16; Еф.1,2). Прошавши све, уздигни се својим помислима изнад васцеле творевине, узнеси свој ум изван њених граница и замисли постојану, непокретну, непромењиву, бестрасну, просту, несложену, нераздељиву Божанствену природу, неприступну светлост (1.Тим.б,16), неизрециву силу, безграничну величину, лучезарну славу, жељену благост, неупоредиву лепоту која снажно пробада рањену душу, али се не може долично изразити речима.

        2. Тамо су Отац, Син и Свети Дух, нестворена природа, владичанско достојанство, природна благост. Отац је начело свега, узрок постојања бића, корен живих, из кога је проистекао извор живота, мудрост, сила, непромењиви образ невидљивог Бога (Кол.1,15), од Оца рођени Син, живо Слово, сушти Бог и сушти у Бога (уп. Јн.1,2), сушти, а не присаједињени, који постоји пре свих векова и који није касније створен, Син, а не твар, Створитељ, а не творевина, који јесте све што је и Отац. Син, рекох, и Отац. Сачувај лична својства. Будући да је сушти Син, Он јесте све што је и Отац, сагласно речима самог Господа: Све што има Отац моје је (Јн16,15). И заиста, Образу припада све што постоји у Праобразу. Видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, каже јеванђелист (Јн.1,14). Другим речима, чуда Њему не беху дата по дару и благодати, него по природном учешћу Сина, који има достојанство Очевог Божанства. Примање је заједничко обележје творевине, док је поседовање природно својство Рођенога. Он, дакле, као Син, природно поседује оно што је Очево. Као Јединородни, Он у самом себи има све у свеукупности, ништа не делећи са другим. И самим називом „Син" ми се учимо да учествује у Очевој природи. Он није саздан заповешћу, него је нераздељиво засијао из суштине. Он је ванвремено сједињен са Оцем. Он му је једнак по благости и сили и има с Њим заједничку славу. Шта је Он друго, ако не печат и образ који у себи показује васцелог Оца? Нека ти, пак, оно што касније казује кроз телесно устројство, узевши га у домостроју људског спасења (које је извршио након што нам се телесно показао), тј. даје послат (Јн.5,36), да ништа не може да чини сам од себе (Јн.5,30), даје примио заповест (Јн.10,18), и слично, не буде разлог да унижаваш [Његово] Божанство као Јединородног. Јер, снисхођење твојој слабости не значи умањење достојанства Силнога. Напротив, природу схвати богодолично, а смирене речи прихвати домостројитељски. Међутим, кад бисмо желели да исцрпно о свему беседимо, предмет би нас неприметно увео у велико, па чак и небројено мноштво речи.

        3. Међутим, вратимо се на предложену тему, тј. да разум који се очисти од вештаствених страсти и који напусти чак и сваку мислену твар (тј. који као риба из дубине изађе на горњу површину и доспе до [места које је] чисто и од твари), може да поред Сина и поред Оца угледа и Духа Светога, који суштински и по природи и сам има све, тј. и благост, и правост, и светињу и живот, с обзиром даје речено: Дух твој благи (Пс.142,10), и опет: Дух прав (Пс. 50,12) и опет: Духа Светога (Пс.50,13). И апостол говори: Закон Духа живота (Рим.8,2). Ништа од наведенога Он није задобио, нити је ишта касније проистекло. Од ватре се не може одвојити својство да греје, нити од светлости да светли. И од Духа је неодвојиво својство да освећује и оживотворује, те да је благост и правост. Дух, дакле, обитава у блаженој природи, не прибројавајући се мноштву, него  сагледавајући се у Тројици. Он се не садржи у мноштву, него се јединично обзнањује. Као што је Отац један и Син један, тако је један и Свети Дух. Духови за служење у сваком чину представљају мноштво, које се тешко може избројати. Услед тога, немој у творевини тражити Онога ко је изнад творевине. Немој спуштати Оног ко освећује до оних који се освећују. Дух испуњава анђеле, испуњава арханђеле, освећује силе, оживотворава васељену. Он се раздељује васцелој твари и свако му на различите начине бива причестан. Па ипак, Он се не умањује због мноштва причесника. Иако свима даје своју благодат, Он ништа не губи због оних који примају: и они се испуњавају и Он не бива осиромашен. Озарујући тела која му на различите начине бивају причесна, сунце се не умањује због њих. Ни Дух се не умањује и не раздељује, премда свима даје од своје благодати. Он свакога просвећује за схватање Бога, надахњује пророке, умудрује законодавце, усавршава свештенике, укрепљује цареве, ствара праведнике, велича целомудрене, пружа исцељење, оживљује мртве, ослобађа заточене, усиновљује отуђене. Наведено чини кроз горње рођење. Уколико узме верујућег цариника, Он га показује јеванђелистом. Уколико се настани у рибару, чини га богословом (Мт. 4,1819). Уколико нађе покајаног прогонитеља, сачиња га апостолом незнабожаца, проповедником вере и изабраним сасудом (Дап.9,15). Њиме слаби постају јаки, убоги богати, а неуки  мудрији од мудраца. Павле је био слаб, али су присуством Духа знојави убруси од његовог тела исцељивали оне који су их примали (Дап.19,12). И Петар је био обавијен слабим телом, алије благодат Духа, обитавајући у њему, чинила да сенка која је падала од  њега прогони болест од страдалника (Дап.5,15). Убоги су били и Петар и Јован, будући да нису имали „ни сребра ни злата" (Дап.3, 6). Па ипак, они су даривали здравље које је драгоценије од златника. Иако је од многих добијао златнике, хроми је и даље остајао сиромашан. Међутим, када је од Петра примио благодат, престао је да проси. Скачући као јелен, он је прославио Бога (Дап.5,68). Јован није познавао световну мудрост, али је силом Духа изговорио речи у које никаква мудрост не може да проникне. Дух пребива на небу, али и земљу испуњава. Он је свуда присутан, али се ничим не може обухватити. Он васцело обитава у свакоме и васцело пребива са Богом. Он не предаје дарове као слуга, него власно раздељује благодат, с обзиром да је речено: Делећи свакоме понаособ како хоће(1.Кор.12,11). Иако се шаље по домостроју, Он дејствује самовласно. Помолимо се да обитава у нашим душама и да нас никада не напусти, благодаћу Господа нашега Исуса Христа, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.



Извор: преузето са сајта verujem.org