Вјерују Фјодора Михајловича Достојевског

"Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином".

Готаго, брате мили, ево одговора на твоје питање.

Ово је заслуга нашег брата Немам појма или овако: Немам појма
Истини за вољу, има тај више појма од мене, сила од човека...Он је ово пронашао, само је скроман и устручава се, тако да сам ја одлучио да његов труд презентујем.
Само ћу мало да допуним његов изналазак коментарима из књиге Патријарха Павла, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, књига 1, Београд 2007. године, стр. 204-213 (не брини се, ја ћу то да сажмем)

Елем, тај кога спомињеш је Свети мученик Христифор и код нас се слави 9. маја, а код римокатолика 25. јула.

Према источним житијима потиче из племена људождера, псоглавих, ухватила га је војска цара Декија (249-251)...Име му је било Репровос (од латинског reprobus што значи безвредан, одбачен), када секрстио добио је име Христифор (носилац Христа) и при крштењу добија људски лик.
По другом житију, он је у Христа веровао, али није био крштен. Корио је незнабошце, војници га хапсе, али он их обрати све у хришћанство, и он и војници се крсте у Антиохији...Цар покуша да га одврати од вере, ласка му, шаље му проститутке (и њих преобраћа у хришћанке), муче га и убијају (а и војнике и ове 2 жене)
Према западној верзији, био је ратник, велики и снажан, служио је многе владаре, али тражио је неустрапивог вођу, сви га разочаравају, па и сам непоменик (и њега је служио, па када је видео да се и непоменик нечега боји, КРСТА, он тражи господара крста, а један монах му прича о Христу распетоме и васкрсломе)...Почиње Христу да служи својом снагом, преноси људе преко опасне реке која је многе побила...преносио је тако многе људе, једном зачује дечији глас како га зове, види дете, стави га на рамена (зато оно Христифор, носилац Христа), али дете у води страшно отежа, једва пређоше на другу обалу...Христифор каже: Какво чудо, као да сам свет на раменима носио! А дете му рече: И више него свет, носио си Оног који је свет створио...Господ му опрашта због милосрђа грехе, касније проповеда Христа, хапсе га и убијају...
Сва житија наводе многа чуда која је чинио и за живота и полсе смрти...На западу му се моле при епидемијама (нарочито колере). Спомиње се и као заштитник путника, градитеља мостова, превозника, дрводеља, баштована.

На иконама се представља као:
1) ратник, дуге косе, са мачем или копљем у једној руци, а штитом или крстом у другој руци. н
2) негде га сликају као високог, стаситог, голобрадог човека, са штапом који је процветао (помиње се у житијима, ја сам га изоставио  ), а негде и са каменом око врата.
3)Трећи начин (а тај ти спомињеш) је са псећом главом, фигура је у стојећем ставу, глава из профила, са оштрим носем, лик сличан псећем или коњском, са малим, шиљатим ушима. Остатак тела је људски.

Сачуване иконе о прва 2 начина су из доба Ромејске (Византијске) епохе, а 3 тип је сачуван тек из епохе после РОмејског (Византијског) доба. На Западу је увек представљан само у људском лику, као младић великог раста и снаге, са процветалим штапом ( а понекад и као старца са брадом, са свитком у руци...), а најчешће у сцени како дете Христа преноси преко реке...

Елем, евидентно је да фигура са ликом пса (или неке сличне животиње) подсећа на Анубиса (који има главу шакала и који преноси Ора преко Нила, а помиње се и процветали штап)...Оно са дететом које се носи на рамену подсећа на грчки мит о Хераклеу и дете Дионис на његовом рамену...

Неки монаси са Свете Горе су говорили да је овај Свети добио овај наказни изглед зато што се Богу за то молио...а за то је молио, јер је био изузетно леп, па да би се спасао од искушења, да би поштедео и себе и друге, молио се да га Бог поружни (ово си и ти навео...  )

Још у 10-ом веку се говорило да је он спомињан да има псећи изглед, јер је био варварин, диваљ и страшан, а по мерилима ондашњег света није им се допадао...

Постоји и мишљење да лик светог Христифора треба да исказује идеју, мисао: Нема Јелина, ни Јудеја, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба или слободнога, него је све и у свему Христос. (Колошанима 3,11)
Односно, износи се идеја да у Христу сви, али баш сви могу да досегну освећење, спасење и обожење, без обзира на изглед, културу, образовање, нацију...

Неки мисле да ово изражава идеју Ромеја о доласку дивљих, варварских племена (хм ,да нису на нас мислили  ), који када се упознају са хришћанством и крсте се, почињу да се уљуђују...

Код нас се налази на иконостасу храма Светог Николе у манастиру Градишта, близу Петровца на мору.
Постоји и фреска у Сукову код Пирота, у манстиру Пресвете Богородице.

Ко су кришћани...


Јер хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат, нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара, нити су они, као неки други, присталице људске науке.
Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота свога.
Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина.
У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.
Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.
Бораве у телу, али не живе по телу.
На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.
Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.
Воле све људе, а сви их гоне.
Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.
Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведни.
Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.

И просто речено; што је душа телу, то су хришћани у свету.
Душа је настањенa по свим удовима тела, и хришћани су по (свим) градовима света.
Душа обитава у телу, али није од тела; хришћани бораве у свету, али нису од света.
Бесмртна душа борави у смртном обитавалишту; и хришћани привремено бораве у трулежноме, очекујући на небу нетрулежност...
Њих је Бог поставио на тако велико место, да им је недозвољиво одрећи се тога.

Јер, као што рекох, није њима ово предато као земаљско откриће, нити они за неку пролазну измишљотину захтевају да се тако брижљиво чува, нити им је поверена људских тајни економија.
Него је заиста сам Сведржитељ и Свесаздатељ и Невидљиви Бог, сам Он је Истину и Реч, Свету и Несхватљиву, са небеса људима уселио и чврсто усадио у срца њихова; не као што би неко претпоставио, пославши људима некога слугу, или анђела, или кнеза, или некога који управља земаљским стварима, или некога коме је поверено управљање на небу, него самога Уметника и Саздатеља свега.


Одломак из Посланице Диогнету


Извор: Протојереј–ставрофор др. Радомир В. Поповић, Извори за Црквену историју, Београд 2006. године, стр. 92-93

др Драган Протић


Значај личности Господа Исуса Христа за Хришћанство


Личност Господа Исуса Христа била је, од Његовог времена па до данас, за многе "камен спотицања". У целокупној светској историји нема личности око које се више расправљало и доказивало да ли је стварна или мит, да ли је заиста истинити Спаситељ света или није, од Личности Господа Исуса Христа."Никада се ни пре ни после њега није појавило на земљи људско биће, према коме би се више љубави и оданости од стране једних, и више мржње и нетрпељивости од стране других људи показивало", каже наш познати теолог проф.Радивоје Јосић.

Господ Исус Христос је током векова оспораван на разне начине,и то не само од стране противника хришћанства, него и од оних који су говорпли, а многи говорe и данас, да су једино они "истински прави хришћани". И данас, у овом тешком и смутном времену у коме живимо сведоци смо масовне појаве многих лажних христоса,пророка, гатара, видовњака и исцелитеља.Сви они нападају овде на нашим просторима на Православну цркву, јер добро знају да је она живи богочовечански организам, тело коме је глава Христос и да је једино у њој , до данас сачувана изворна Христова наука. Нажалост, сви они овде код нас наилазе на плодно тле, јер многи од нас слабо познају своју веру, или је не познају уопште. Ово што се данас дешава није чудно, јер је Сам Спаситељ то прорекао:"И тада ако вам ко рече:Ено ондје је Христос; или: Ено ондје, не вјерујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране. Али ви се чувајте; ево све сам вам казао унапријед"(Мк 13,21 – 23).

Као што смо рекли, Господа Христа су многи оспоравали, а неки то чине и данас. Међутим, кад би Он заиста био онакав каквим Га противници представљају, слободно и сасвим сигурно можемо рећи да Он онда не би могао бити оснивач хришћанства,које је изазвало највећи преокрет у историји рода људског и целог света. Без Христа нема ни хришћанства, јер је оно цело прожето његовом Личношћу. За Њега су говорили да је обичан човек, само врло талентован и да у Његовој Личности нема ничег натприродног.Такав Христос би, вероватно био напуштен и заборављен већ од Својих савременика и питање је да ли бисмо ми данас за Њега уопште и знали. Како кажу неки апологетичари, за таквог Христа ниједан апостол не би дао ни једну уловљену рибу, а камоли свој живот. Све ово треба имати у виду због тога што Господ Христос као човек није био рођен у богатој породици, нити у раскошном дворцу, већ у јаслама, у пећини. Није похађао познате школе свог времена,али су Му се, још као малом дечаку, ипак дивили учени рабини (в. Лк 2,47).

Својим земаљским животом, речима и делима, Господ Христос је показао да је Он Онај кога су сви жељно ишчекивали, да је Он остварење свих месијанских надања код многобожаца, а посебно код израиљског народа. О њему се у Светом писму говори као о Сину Човечјем и Сину Божјем. Он је имао право, а не привидно људско тело.

Међутим, пошто је Он и Бог, а не само човек, 0н је апсолутно безгрешан. Као такав, могао је и да пита Своје савременике:"Који ме од вас кори за гријех"(Јн 8,45). 3бог тога се само за Њега и може рећи да "Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима Његовим; (I Петр 2,22). То су знали чак и Његови противници и непријатељи, па су измислили и потплатили лажне сведоке да би Га осудили. Примивши право људско тело, Господ Христос је уздигао људску природу и достојанство на највиши степен.Васкрсењем својим Христос је обоготворио тело, дао му вечни смисао и вечну вредност. До васкрсења - материја је била обесцењена и подцењена, јер је била смртна. Васкрсењем својим Христос је први правом ценом оценио тело и доказао да је оно за Бога, да је и оно достојно да вечно седи с десне стране Бога Оца.

У Светом писму се много више говори о Господу Исусу Христу као Сину Божјем. Он није Син Божји у оном смислу у коме су људи "који мир граде, па ће се назвати синовима "(в.Мт 5). Он је исте суштине са Богом Оцем. Зато за Свог Оца небеског увек говори "Мој Отац". Само је на једном месту употребио израз "наш Отац" и то у Молитви Господњој, да би нама људима показао и дао пример како треба да се молимо (Мт 6,9). Сам Отац небески приликом Христовог крштења на Јордану, сведочи да је Христос Његов Син, следећим речима:"0во је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте"(Мт 3,17; 17,5). На другим местима Сам Спаситељ то потврђује, као на пример:

"Ја и Отац једно смо"(Јн 10,30);"Све што има Отац моје је"(Јн 16,15). У разговору са Самарјанком Господ Христос потврђује да је Он тај дуго очекивани Месија:"Ја сам - који говорим с тобом''(Јн 4,26). Јевреји су Га оптуживали што Бога назива Својим Оцем (в. Јн 5,18). Приликом суђења првосвештеник Кајафа Му каже:"3аклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли Ти Христос,Син Божији?Рече му Исус:Ти каза" (Мт 26,63 - 64).

Да је Господ Христос заиста Син Божји, потврђују и Његови ученици. Гледајући Њега и Његова дела и упоређујући их са старозаветним пророштвима, они виде да је Он Месија, Син Божји, Бог истинити од Бога истинитог. Упознавши Га, апостол Андрија Првозвани саопштава велику новост:"Нашли смо Месију"(Јн 1,41). Филип је нашао Онога " за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци", а Натанаило кличе:
"Рави,ти си Син Божији, ти си цар Израиљев"(Јн 1,45-49). Апостол Петар Га у име свих исповеда:"Ти си Христос, Син Бога живога"(Мт 16,16; Јн 6,69). После Педесетнице апостоли су неустрашиво пошли у свет да проповедају Христову науку, потврдивши и својим примером оно што су раније речима исповедали."Светом Педесетницом је употпуњено Богооваплоћење: при првом силаску Дух Свети извршује у Светој Дјеви оваплоћење и Бог Логос постаје и занавек остаје у Свом телу као Богочовек; при другом доласку Свом, на Педесетницу, Дух Свети силази на Богочовеково тело и занавек остаје у том телу, које је Црква. Посреди је један недељиви домострој спасења. Дух Свети силази на васцело тело Цркве, и сав је присутан у целокупном богочовечанском бићу и животу Цркве. Као што у човековом телу ништа не бива без душе што је у њему, тако и у телу Цркве ништа не бива без Духа Светога који је душа Цркве. Тако кроза све векове и кроза сву вечност. У ствари, Црква је непрекидни Духовдан".

Богочовечанска Личност Христова надахњивала је и водила хиљаде и хиљаде знаних и незнаних хришћанских мученика кроз векове, који су, такође, животе своје дали за Христа и Његову науку. Они су заиста били сведоци да је Христос Богочовек. На тој вери је расла Црква, тело Христово.

Богочовечанску Личност Христову тако су схватили и апостолски ученици и најранији хришћански писци, што се може видети из њихових дела. Културнијем слоју ондашњег друштва обраћају се апологети, као образовани хришћански писци, језиком свога времена и своје средине, језиком којим је тада једино било могуће теоретски изражавати истину. И тако, све до слободе хришћанства и периода Васељенских сабора, који су утврдили црквено учење о Богу у три лица и својим догматима решили за свагда све основне тринитарне и христолошке проблеме.Саборни ум Цркве изразио је тада своју богонадахнутост, ону исту божанску инспирацију којом је Бог инспирисао писце Старог и Новог завета. 3ато, оно што су нам Свети Оци оставили у Цркви, као "всезлатаја уста Слова", у својим списима и саборским одлукама, има у вери и животу Цркве исти значај као и Свето Писмо. Одлуке и "ороси" Васељенских сабора су путокази на којима су исписани руководећи непогрешиви правци, којима треба да иде жива хришћанска мисао, индивидуална и саборна, увек "следујући Светим Оцима". На Истоку се Црква и богословска мисао до данас држе тог пута. На Западу се, са мањим одступањима, држала кроз цео Средњи век. Али, на прелазу из Средњег у Нови век, ситуацуја се на Западу мења. Док су тамо раније философија и наука биле "слушкиње теологије", сад се, због злоупотребе ауторитета Цркве, настоји не само да се философија и наука одвоје од теологије, него да се телогија потчини њима.Тражила се "слободна наука", наука која не полази од тога да је Бог створио свет и која испитује и проучава свет као да и нема Бога. Удаљујући се од Цркве и Бога, западна мисао тога времена се обраћа човеку.Човек (хомо) и све што је људско (што је хуманум), испитује се независно од Цркве. Затим се јављају ренесанса и реформација.

Отпочела је редукција не само у погледу спољног верског и црквеног живота, него и у најсветијим дубинама благодатног живота Цркве. Из "слободе у Христу" прешло се у "природну слободу", у којој се не "облачи у Христа", већ се даје сопствени суд о Христу и ствара Његов лик онакав какав може створити човеков ум. Тражи се "човечански Христос". Пишу се разни "Животи Исусови. Све натприродно се проглашава за мит. Оснивач те нове "школе", митолошке, је Давид Фридрих Штраус.То исто заступају Фердинанд Кристијан Баур, Бруно Бауер и други, све до Рудолфа Бултмана у 20.веку, који такође сматра за мит све оно што се у животу Господа Исуса Христа не може разумом схватити. За његов приказ Христове личности један критичар је рекао да је то прича "о Исусу без Исуса".

Ето, докле се дошло кад се људска мисао "обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, а не по Христу"(Кол 2,8).

Отрпевши сва негативна запљускивања са Запада, Православна Црква, до данас "следујући Светим Оцима", чува традицију старе Цркве. Она чува богооткривено учење које су предали Апостоли ("очевидци и слуге Ријечи",Лк 1,2) и Свети Оци. Она стално пребива у ортодоксији, због чега и јесте Православна, ортодоксна Црква. Све у животу Цркве, па и теологија, треба да служи духовном узрастању верних, јачању њихове свести да су чланови мистичног тела Христовог, да живе живот Христов. Хришћанство без Христа Богочовека остаје само расплинуто-рационалистички морализам без полета, без топлине вере, без доживљавања Христа и Цркве као спасоносног инструмента њених чланова, јер Црква није овосветска организација, него организам, тело Христово, у коме се спасавамо. Кроз то Своје тело Христос кроз векове проповеда, дели благодатне , дарове, чини чуда, исто онако као некад кад је проповедао на Земљи.

Данас, наша Православна Црква као целина и сваки њен члан посебно, исповедају веру у Господа Исуса Христа као Богочовека, као свог Спаситеља. Верни члан Цркве живи са том вером, осећа присуство свог Спаситеља у свом животу и животу света и васељене. Он с Њим контактира у молитвама, види Његов божански прст у чудима која Он чини по молитвама светих, преживљава његов земаљски живот празнујући празнике. Оно што се данас код нас дешава у Острогу, Девичу, Чајничу и другим светим местима широм света, доживљава се као милост Спаситељева, као израз Његове љубави. За православне, хришћанство није идеологија, није ни само наука,него -живот у Христу. Како је тај живот уствари тајна, мистерија, мало је оних који могу то своје доживљавање изразити, још мање га описати. Они то чак и не "желе, јер не трпи тајна испитивања". Целокупна историја Цркве Христове очигледно показује и доказује да је "Исус Христос исти јуче и данас и у вијекове"(Јевр 13,8). 0на "посведочава повесну стварност великих чињеница Откривења и Христове божанске појаве и рада: својим вечним постојањем, својом вековном непресушивом и увек једнако свежом препородном силом , која преображава и обнавља личност и друштво". Тако сведочење о Богочовеку Исусу Христу представља непрекидни ланац од апостола до нас и трајаће све до краја времена и увек као на почетку, кад апостоли "отидоше и проповиједаше свуда, и Господ им помагаше, и ријеч потврђиваше знацима који су се потом показивали"(Мк 16,20).


преузето са сајта:  Православни пастирско-саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке

Слагање Божанског мозаика


    Многи покушавају да сложе каменчиће свог животног мозаика. Не успевају, јер не примећују да су они сами део много веће целине коју неко други слаже...

     


МОЗАИК

Сваки човек је од Бога добио један или више дарова које су налик каменчићима мозаика који треба сложити у једну велику и хармоничну целину. Од човека се очекује да буде сарадник Божји на изради овог божанственог дела. Треба узети материјал који је Бог обезбедио, обрадити га у складне коцкице, и тако припремљене, утиснути их на место које им припада.

Да би рад на овом велелепном уметничком делу био завршен, биће потребно да прође пуно времена. За тако огроман посао потребни су многи сарадници, и зато су људи свих покољења позвани да узму учешће.





ДАРОВИ

Јединствене и непоновљиве дарове који нас издвајају од осталих људи свако поседује. Као и каменчићи мозаика, дарови се разликују и по броју и по вредности, али су сви подједнако важни.

Неко је добио да утисне три златна каменчића у позадину, неко са десетак сивих треба да започне драперију, а неко има два црна за зенице. Ма које парче мозаика да изостане, губитак лепоте постаје ненадокнадив. Недостатак само једне коцке је довољан да се примети празнина.





ЦРКВА

Људи окупљени око Христа, који под Његовим вођством раде на мозаику, чине Цркву. Данас је све више радозналих хришћана који не учествују у настанку дела, него поступак пасивно посматрају са стране. Они се мувају по радионици, коментаришу оно што се догађа и углавном сметају онима који раде.




ДУХ СВЕТИ

Када под водитељством Христовим, задатак добијен од Бога, успешно испунимо до краја, наши умножени дарови ће коначно Духом Светим бити утиснути у божанствени мозаик повезујући нас са свима онима који су на овом великом делу радили пре нас. Ко не учествује у заједничком делу него ради сам за себе нема Духа Светога.





СПАСЕЊЕ

Завршетак нашег дела посла још увек није гаранција спасења. Докле год не буде био утиснут и последњи каменчић нико неће примити своју плату. Бога не интересује то што су неки фрагменти сложени, ако преостале каменчиће још нико није поставио. Половичан рад се не плаћа. Човек се не може спасити сам, ма колико добро радио, него само у заједници у којој је свако завршио свој део посла.





ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ

Свако полако постаје свестан да само његове коцкице у мозаику нису довољне! Недовршени мозаик, ма колико му делови били добро урађени, неће завршити у Божјим рукама. Да би сви примили своју плату важно је да ништа не недостаје. Ако било ко подбаци, ризикује да обезвреди и оно што су други направили.

Суштина хришћанске љубави је да се свакоме помогне да препозна своје дарове, да их умножи и да их на славу Божју употреби. Човек сам скоро ништа не може да уради. Без заједнице, без међусобног разумевања, као и без узајамне помоћи и сарадње, тешко је започети своје животно дело, као и поново кренути ако се стало на пола пута.

Хришћанска љубав није сентименталност којом другима треба испунити њихове разноразне жеље, иако већина људи од хришћана управо то очекује. Напротив, хришћанска љубав је врло строга и непопустљива према свима онима који прегршт својих дарова не употребљавају на Богом благословени нацин.





СВЕТОСТ

Светитељи нису Духа Светога задобили само зато што су људи без мана, морално савршени или безгрешни. Бог је највише погледао на то што су они открили своје аутентичне дарове, умножили их и уградили у живот Цркве. По томе се највише и разликују од обичних хришћана.

У раној Цркви је било мало чланова, али су сви били активни саслужитељи Божји. Зато су и могли да се међусобно називају светима. Временом, хришћани се све више задовољавају да остану само пасивни посматрачи. Диве се ономе што су Свети урадили пре њих, а све је мање оних који додају нове каменчиће мозаику.





ОПРАШТАЊЕ

Бог опрашта, јер људе не мери толико по учињеним гресима, колико по умноженим даровима. Правила понашања у Божјој радионици постоје, и свако ко их крши наљутиће Господа. Међутим, ако заврши свој део посла, Бог ће му на крају ипак опростити.

Постоје и они који стриктно поштују сва правила понашања, али ништа не чине са својим даровима. Ником не сметају, али ништа ни не доприносе.





УБИСТВО

Многи се питају зашто хришћанство толико инсистира на опраштању и поштовању туђег зивота чак и када се ради о непријатељу. Ако некога убијемо, део мозаика који је он требао да попуни заувек ће остати празан. Нико други не може да то заврши уместо њега, јер нити има одговарајући материјал, нити може да своје парче остави празно крпећи туђе. Правдање да нам је тај кога смо убили био непријатељ Бог не уважава, јер се тиме празно место које је остало неће попунити само од себе.





АТЕИЗАМ

Савременог човека не интересује да размишља о Богу, јер је заузет неким другим, за њега важнијим стварима. Он је као савремени уметник који је пронашао и обликовао материјал који је њему био намењен, али га негде са стране ређа по својој, а не Божјој замисли. Ма колико лепо то његово дело може да испадне, сви ти употребљени каменчићи ће недостајати на великом мозаику. Правећи своје дело, он заправо разграђује Божје.





ХРИШЋАНСТВО И ДРУГЕ РЕЛИГИЈЕ

Бог је свога Сина поставио да води израду мозаика. Сви они који се Христа одричу раде за конкуренцију, али са малим изгледима да се дело које начине свиди Богу. Када посао буде готов, у најбољем случају Бог ће им рећи: „Леп је ваш рад, али мени није потребан. То није оно сто сам наручио."






СТРАХ ОД СМРТИ

Страх од смрти је страх од изласка пред Господа необављеног посла. Богом дани животни задатак, вапије да буде испуњен, не пуштајући душу да се пре тога одвоји од тела. Сваки онај који је у животу учинио оно што је Бог очекивао од њега, лако умире.

Жеље савременог човека да му наука продужи живот је сразмерна његовој духовној изгубљености. Ма колико продужавао свој јадни живот, он изнова и изнова не зна шта с њим да учини.

Док време које му стоји на располагању троши за забаву, количина страха која га изнутра обузима постаје све већа.

То је страх од гнева газде који му је поверио вредан материјал, а са којим он није учинио ништа.





ЗЛО

Што више рад на мозаику одмиче, све је већа хрпа отпадака који настају обликовањем комадића. Када мозаик буде био готов, Бог ће само почистити своју радионицу.


Милан Радовановић


преузето са сајта: Искон

" Sta je to vas Hristos ucinio osobeno, kad Ga toliko slavite?"

Odgovori mu na to divni Hristov slijedbenik:

"To sto se ja ne nalazim uvrijedjen od svih vasih poruga i uvreda".

( odgovor na pitanje jednog hriscanina u Aleksandriji koje su postavili neznabosci dok su ga ruzili, ismijavali i na muke udarali )

Дар исцелитељства



С архиепископом Јованом Белгородским разговарала Марија Городова



- Владико, у Јеванђељу има много примера исцељења које је Христос учинио, исцељујући људе силом Творца. И да би дошло до исцељења потребно је наше лично учешће у њему – учешће вером. И тада “по вери вашој нека вам буде”. Говорили смо о томе да уколико страда дух и тело се разбољева. Владико, Христос је лечио не само физичке болести, већ је васкрсавао из мртвих и исцељивао и духовне болести. Хајде да данас поразговарамо о духовним болестима. О чему се ту ради?

- У Јеванђељу се говори о томе да када је Исус дошао у Гадаринску земљу сусрео Га је човек поседнут нечистим духом кога нико није могао да свеже чак ни ланцима “јер је много пута био метнут у вериге …па је искидао вериге и нико га не могаше укротити” (Мк. 5, 4). Угледавши Исуса издалека притрчао Му је и поклонио Му се, повикавши громким гласом: “Шта је Теби до мене Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем Те Богом не мучи ме” (Мк. 5, 7). Али Исус каже: “Изиђи душе нечисти из човека” (Мк. 5, . Погледајте шта се дешава. Христос тачно зна шта се десило с тим човеком, какве га силе савлађују и држе. Он је Творац, Он зна природу тих сила, и даље тече дијалог измедју Христа и духова злобе у поднебесју. И ту је важно то, да и они, ти духови злобе, такође познају Христа, и чак Му се и обраћају: “Исусе Сине Бога Вишњега”, признавајући Његову силу, потчињавају се Христу и напуштају тело болесника, јер су слаби пред Богом. Погледајте, они моле Христа да их не изгони из те земље већ да их пошаље у свиње које пасу поред. И каже се: “И допусти им Исус одмах” (Мк. 5, 13), нечисти духови су ушли у свиње, и тада је цело стадо, а њих је било око две хиљаде, кренуло у море и потопило се.

- Разумљиво, Христос их познаје и наређује им силом Творца, а где је у вашем животу граница измедју медицине и Цркве? Која су питања у компетенцији свештеника, која се решавају лекарским знањем, и где је овде место исцелитеља-екстрасенса?

- Христос је све време говорио Својим ученицима: “Исцељујте људе”, то јест то је једна од мисија Цркве у овом свету. Цркву називају болницом за исцељење од грехова и лечећи грех ми исцељујемо и тело. Црква одстрањује праузрок, али она не може и не треба да узима на себе неке њој несвојствене функције, замењујући медицину. Овде је немогуће дати опште савете, то су веома префињене ствари, и само духовник може да одреди када човек треба да се обрати на пример психијатру, а када духовнику. Постоји наука која се зове “Пастирско богословље” која омогућава да се одреди у ком степену духовни човек треба да се умеша.

- Значи између медицине и Цркве нема антагонизма?

- Не, наравно. У историји хришћанства је било веома много лекара. Лекар је био јеванђелист Лука, као и свети великомученик и исцелитељ Пантелејмон. А познати светитељ Лука Војно-Јасенецки, кога је наша Црква канонизовала, спојио је у себи генијалност хирурга (његов рад из гнојне хирургије се сматра класичним) са служењем Богу – он је био архиепископ, при чему је живео у годинама најсуровијих гоњења на Цркву, био је гоњен за веру, и у време Великог Отаџбинског рата, нашавши се у депортацији, написао је писмо Стаљину, да га као хирурга упути на фронт, обећавши да ће одслужити свој војни рок после рата.

- А исцелитељи? У прошлим разговорима смо већ говорили о томе да је Христос обдаривао Своје ученике даром исцелитељства. Многи данас тврде да и они имају тај дар, “добијен одозго”. О чему се овде ради?

- Да, Христос је давао дар Својим ученицима, апостолима. У почетку их је било дванаест, а потом седамдесет. Апостоли, а дословно с грчког “апостол” је посланик, су добијали од Бога дарове Светога Духа, па тако и дар исцељивања, и као што је речено чак и “од њихове сенке” су се људи исцељивали. И ту је веома важан следећи моменат: када Христос поучава Своје ученике, призивајући их на апостолство, “а ходећи проповједајте …болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните” (Мт. 10, 7-8), Он им је објашњавао како то треба радити: “забадава сте добили, забадава и дајите” (Мт. 10, . Јер апостоли су добили ту благодат као дар Духа Светога значи тако треба и да је користе.

- То јест то је оно суштинско, како искористити духовни дар дат човеку, па тако и дар исцељивања?

- Наравно, ако би се све претворило у бизнис, онда би било нејасно којим би се духом то чинило и остваривало.

- Владико, читаоци често питају како се може знати да ли треба ићи код овог или оног исцелитеља, мага, екстрасенса? Очигледно је један од критеријума и тај који је дао Сам Христос – “за бадава сте добили, за бадава дајите”.

- Да, по правилу истински исцелитељи никада нису имали ценовнике за своја исцељења. Али овде је ствар у нечем другом. Сви ти магови, исцелитељи, којих данас има тако много причају нам о космичким силама, астралном и префињеном телу итд. Код њих постоји све само нема личног односа између Бога и болесника. Просто они предлажу да се у себи открију неке способности, да се пусте у душу неке силе, које називају силама космоса или како још, очигледно овде постоје разне школе. Али цео проблем је у томе што у духовном свету постоји Божији свет и свет палих ангела, чији је исконски циљ да униште човека. И ту настаје проблем: човеку се предлаже да ступи у контакт са силама чију природу не познаје. И дешава се да долази до тог контакта. Ситуација постаје заиста трагична када човек будући духовно неприпремљен користећи се тим методама “развоја, открића у себи неких способности”, ступа у контакт с тим силама, пушта их у себе чак и не замишљајући о чему се ту ради. Често се ти “исцелитељи”, “магови” позивају на ауторитет Цркве: имају и свећу, и икону, и чини се споља да је све нормално. Они чак кажу да иду и у цркву…

- А како то схватити, као декорацију?

- Да, то је само спољашња декорација, уколико болесник притом нема лични однос са Богом, са Христом. А ти “исцелитељи” се обраћају потпуно другим силама.

- То јест тада и свећа и икона не представљају ништа више него рекламни трик. У том случају се исцељење не дешава Божијом силом, већ представља последицу неких манипулација, дејстава или резултат неког врачања, које је “најстарије” или “никоме познато, предавано по наслеђу”. Молитве су на пример дате свима и налазе се у сваком молитвенику.

- Да, али ту је потребна вера, а то је теже. А у таквим односима између исцелитеља и болесника, веру замењује новац, и ту су сасвим други односи. Довољно је платити и не треба уложити никакве сопствене напоре. То је опет покушај да се заобиђу неки сложени проблеми не мењајући себе, не покушавајући пре свега у себи отворити врата срца и пустити Христа у њега.

- За то је потребан напор – напор вере.

- Али ствар је у томе да најчешће људи који су прошли кроз такво исцелитељство потом долазе у цркву али сада већ изопачени, подвргнути неком духовном насиљу или чак зомбирани. Например ако се човек исцелио од неких реуматских болова, и ако пре тога физички није могао да хода, па сад чак и може, али као последица мешања у духовни живот он може да буде духовно изопачен. Постоји исцељење од Бога, које се дешава по људској вери, а постоји и оно које се дешава чак не и по вери, већ због безнадежности. Човек је безнадежан: њему је свеједно коме ће се обратити. И то “свеједно” доводи до губитка вере у Бога. Исцељење по вери се састоји у томе да се човек нада у то да само Бог може да му помогне, и он му се препушта. А исцељење од безверја је када човек, разуверивши се у све, не види пред собом Христа, и због безнадежности спреман је да се обрати било коме. И ако у првом случају човек предаје Христу своју веру, и тада “по вери вашој нека вам буде”, онда у случају када се обраћа било ком исцелитељу, није тешко закључити да ће он за то платити. Одговор је један – душом.

- А зашто?

- Зато што када идемо к Богу, ми идемо ка своме Творцу, Који нас је призвао у живот. А у свим осталим случајевима, ми на крају крајева идемо к томе, ко нам одузима живот.

- Значи питање “обраћати ли се врачару или исцелитељу ако си ти или твоји ближњи болесни” је питање колико верујеш у Бога?

- Да, и питање степена твоје оцрковљености. Јер за оцрковљене људе питање “ићи или не ићи” чак ни не постоји. Зато што је то у ствари питање: коме ти више верујеш – неком непознатом исцелитељу или Богу? Ако се верник разболео, он схвата да је то испитивање његове вере. Он ће после постављања лекарске дијагнозе (а веома је важно да је он сам не поставља, већ да верује лекару, јер је добар лекар инструмент у Божијим рукама) доћи у цркву да се исповеди. Ако сматра да је његова болест последица греха и жели да нађе духовни праузрок, он ће отићи на разговор код духовника. Јер ако он сам почне да тражи, анализира, може да упадне у очајање и да се смути. После исповести ће се причестити и бити на молебану. А потом у зависности од резултата може да му се одслужи и Тајна Јелеосвећења.

- А зар се Јелеосвећење не врши само пред смрт?

- Не, то је неправилно схватање. Јелеосвећење је Тајна специјално усмерена на човеково духовно и физичко исцељење, да би му се видевши његову веру дале посебне благодатне силе које би могле да га исцеле. Данас се враћају традиције када се пред операцијом служе специјалне службе и молебани.
А неоцрковљени људи најпре иду тамо где је лакше, где се новцем може платити за нека магијска дејства, манипулације и добити исцељење. Али у таквом случају је позивање на ауторитет Цркве обично гарантно писмо и ништа више. Нажалост увек ће бити оних који ће одлазити код “исцелитеља” и тај бизнис ће увек постојати.

- Али ми не можемо да порекнемо да постоје надарени људи који поседују харизму исцелитеља.

- Наравно, не. У “Дидахију” је речено да је неко добио дар пророштва, неко дар апостолства, трећи дар исцељивања или дар изгоњења нечисте силе. Дешава се да нам се обраћају људи који заиста у себи осећају тај дар. Они кажу: “Ми се исповедамо, причешћујемо, али осећамо да то имамо и схватамо да га треба пажљиво искористити”. То је заиста тако, јер ако је човек стихијски сазнао да он може својим молитвама, управо молитвама а не неким дејствима, некоме да помогне, некога да исцели, онда уколико није спреман може тога да се уплаши. А ако је неверујући, онда он почиње тога да се боји, јер понекад од тога што је некоме помогао и он сам може да се разболи. И зато не постоји питање “да ли се тим бавити или не” јер то није питање личног избора човека – у том случају треба ићи код духовника и питати га да ли је то воља Божија.

- Али вероватно човек треба да буде одговарајући за такав дар?

- Наравно. Исцелитељство је дар који човек стиче. Како је говорио преподобни Серафим Саровски: “Стичите дар Духа Светога и око вас ће се хиљаде спасти”. Јер човек коме је дат такав дар је као проводник: један се прегрева од тога што има много нечистоће, а други је толико чист да му се даје много. Због чега на пример “молитве за истеривање злих духова” читају монаси и то притом они узвишеног живота, који имају високо духовно искуство. Ствар је у томе што они схватају с каквом силом долазе у контакт, схватају да је то као прво веома велики степен одговорности за болесника, а као друго то је опасност да се наштети сопственој души. То јест свештеник иде директно кад каже, “иде на Ви” са силама зла. И Христос имајући у виду нечисту силу каже: “овај се род изгони само постом и молитвом” (Мт. 17, 21) подразумевајући да тај који исцељује мора да има одређени начин живота. Јер ни апостоли нису могли увек да исцеле. Једном је к Христу пришао човек и замолио Га: “Господе! Помилуј сина мојега, јер о мијени бјесни и мучи се врло …И довједох га ученицима Твојијем и не могоше га исцјелити” (Мт. 17, 15-16). Исус је наредио злом духу, он је изашао, дете се исцелило како је речено “тог трена” (Мт. 17, 18). И тада су апостоли оставши насамо са Христом питали Га због чега они као Његови ученици нису могли да исцеле младића. “А Исус рече им: за невјерство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће” (Мт. 17, 20). Он их разобличава у томе да су маловерни и да зато не могу да искористе свој дар.

- А шта да ради човек који схвата да му је потребна Божија помоћ али је његова вера веома слаба?

- Ево шта се каже у Јеванђељу од Марка о томе како се десило исцељење младића. Када је отац молио Христа: “ако шта можеш помози нам, смилуј се на нас” (Мк. 9, 22), а Христос одговара: “Ако можеш вјеровати све је могуће ономе који вјерује” (Мк. 9, 23). И тада је отац узвикнуо са сузама: “Верујем Господе, помози мојему невјерју!” (Мк. 9, 24).


Молитва светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону

О свети великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне, Бога Милостивог подражатељу! Погледај благоусрдно и услиши нас грешне, који се усрдно молимо пред твојом светом иконом, измоли нам од Господа Бога, пред Којима са ангелима стојиш на небу, остављење грехова и прегрешења наших: исцели болести душевне и телесне слугу Божијих овде поменутих који овде стоје и свих хришћана православних, који притичу твоме заступништву: јер смо због грехова наших обремењени многим болестима и нема нам помоћи и утехе: теби прибегавамо, јер се теби даде благодат да се молиш за нас и исцељујеш сваку немоћ и сваку болест; даруј свима нама светим молитвама твојим здравље и крепкост души и телу, напредовање вере и благочестивости и све оно што нам је потребно за овај привремени и вечни живот и спасење тако да се удостојимо твојих великих и богатих милости, прославимо тебе и Дародавца свих добара, дивног у светима Бога нашег, Оца и Сина и Светога Духа у векове векова. Амин.


превод са руског Др Радмила Максимовић



преузето са сајта: manastir-lepavina.org

Дакле, да Бог постоји, то је јасно. А шта је Он по суштини и природи – то је потпуно несхватљиво и непознато...Нерођен и Беспочетан и Непромењив и Нетрулежан... – не означава оно што Бог јесте, већ оно што Он није. А онај који жели да каже о суштини нечега треба да објасни шта оно јесте, а не шта оно није. Међутим, рећи о Богу шта је Он по суштини, није могуће. Примереније је (о Њему) говорити кроз одрицање свега. Јер Он није нешто од онога што постоји, и изнад самог бића...Дакле, Божанство је бескрајно и несазнатљиво. И у Њему су само ове 2 ствари – бескрајност и несхватљивост – схватљиве. А оно што о Богу говоримо потврдно не показује Његову природу, него оно што је око природе. Ако Га назовеш добрим или праведним или мудрим или било чиме другим, нећеш рећи о Божијој природи, већ о ономе што је око те природе. Такође, нешто (од онога) што се о Богу говори потврдно има значење превасходног негирања; као што, на пример, говорећи о мраку у односу на Бога ми не подразумевамо мрак, већ оно што није светлост, него је изнад светлости; говорећи о светлости подразумевамо оно што није мрак.

Преподобни Јован Дамаскин



Извор: Игуман Иларион (Алфејев), Тајна вере, Краљево, 2005. године, стр: 45





Апофатика (гр. Αποφασις – αποφατικος, оспоравање, оповргавање, оповргнуто, негирање, негирано): апофатичка или негативна теологија (via negativa) јесте сазнање кроз негирање и напредовање, што је својствено Богу Који остаје непознат и необухватив по Својој трансцендентној суштини. Због неизрециве тајне Његове личне суштине, Бог се не може познати на исти начин на који се спознаје стварност створенога света, односно преко тврдњи (потврђивања) заснованих на концептима и категоријама времена и простора. Апофатика више воли да тврди оно што Бог није, него оно што Он јесте. Живи Бог непознат је и необухватив, у смислу да је Његова ипостасна егзистенција у Својој пуноћи очигледнија од свих других егзистенција. Мада није ограничен простором, Он ипак испуњује сав простор. Као метода познања, апофатика означава доживљену стварност Његове егзистенције, пошто су кроз трансцендирање негиране створене егзистенције. Негативне пропозиције о Богу најадекватније су да би се исказала дубина Његове тајне. Пришавши Богу, човек постаје свестан да Бог надилази свако биће, искуствује, дакле, негацију сваког познања. У том смислу, свест да се Бог не може познати јесте знање, будући да отвара дух за непосредно сједињење с Њим


Катафатика: позитивно богословље (теологија) дозвољава дефинисање Бога појмовима: Премудрост, Сведржитељ, Творац...Катафатичко богословље није никаква супротност апофатичком, напротив, једно друго допуњује.



преузето из књиге Јована Брије, Речник православне теологије

Монах Адријан

Хималајски успон ка Христу



„Када дођемо до познања Бога као Личности, почињемо да видимо Његову руку, не само у условима наших свакодневних живота, већ такође и у догађајима наше прошлости, који су нас довели до садашњег тренутка. Видимо како нас је Он, од делимичних истина водио ка пуноћи Истине, и како наставља да нас води још у дубље схватање те Истине. Као што је Отац Серафим написао, када дођемо до Христа, „ниједна стварна истина коју смо иакада знали, неће бити изгубљена“.
 



Окружен једним од пет највиших врхова Хималаја, стајао сам на висини од око 3 000 метара, зурећи у планине Анапурне док је свитало. Моје путовање у Непал, почело је пре пар недеља и ово је била његова кулминација. Док сам стојећи зурио у прастару лепоту, која је стајала изнад мене, мисао је ушла у мој ум и одбила да нестане: „Која је сврха?“
Мој его је тренутно узвратио на ову случајну мисао, „Која је сврха! Како то мислиш „Која је сврха?“ Сврха је да си препешачио сву ову даљину, да видиш ове планине, па сада уживај!“
Ипак је и даље ова мисао мучила мој ум. Да, ово је било нешто најлепше што сам икада видео и био сам радостан у том тренутку, али где ће бити та осећања сутра, када више нисам толико надахнут? Срећа овог света ми никада не би могла донети задовољство. То је требало да буде очигледно кроз цео мој живот, али требало ми је пењање на врх света, да то коначно прихватим. И ово је био мој први корак ка Христу и Православљу.
До тог тренутка, целокупни мој живот одраслог човека, био је секуларни, посвећен задвовољавању разноврсних страсти. Завршио сам Универзитет са 21. годином, са плановима да уђем у посао, у исто време тежећи ка каријери у уметности. Након годину дана, изгледало је да сам на путу постизања свог циља. Тада сам живео у Лондону, радећи за „IBM“. Моје место је било сигурно и унапређење је било близу. Мој лични живот је био сличан многима из моје генерације: уобичајене везе, потера за задовољствима, и постојана забава ради чувања себе, од било каквог размишљања о себи.
У отприлике исто време, моја старија сестра је постала Православна монахиња на Аљасци. Да ли је случајност или не, нисам сигуран, али од тог времена, моја страст за светским уживањима почела је да слаби. Посматрајући моје сараднике, изгледало је да нико није истински срећа или задовољан. Та неухватљива особина задовољства није била никада присутна, али је увек мучило, баш ту иза угла. Путовања, спортови, пијанчење са „ортацима“ постајало је све више и више земаљско. Сваког понедељка исто питање: „Какав је био твој викенд?“ Сваког петка опет: „Неки планови за викенд?“ Лондон је постајао сивљи и сивљи и стално ромињање није никада била у стању да опере прљавштину.
Уместо да погледам дубље у разлоге моје досаде, пребацио сам чврсто кривицу на плећа акционарске културе. Тобож је мој презир према свету био због потере за новчаним добитком. Тако сам дао отказ у “IBM”-у, спаковао кофере и вратио се у Америку. Негујући свој презир пема напретку и друштвеној прихваћености, почео сам са одласком у боемију.
Довољно стар, нисам успео да приметим да су иста правила владајуће прихватљивости у животу акционара, такође применњива и на алтернативној сцени. Замени кожну јакну за одело, тетоважу за ролекс и избушену обрву за дугме за менжетну и даље ћеш имати истог човека.
Почео сам да јурим за дипломом у уметности и нашао посао у Музеју Савремене Уметности. Моји цртежи, састојали су се из широких поручених платна, покривених дебелим слојевима кола. Катран се раније није користио као уметнички материјал, тако да је мој рад постао врло брзо популаран.
Тежио сам да будем страстан за мрачним, савременим фиософима, постпанк представама и касним забавама, али ме је све то заморило. Претпостављао сам да нешто није у реду са мном.
Зашто сам сматрао немогућим, да озбиљно расправљам о изложби у галерији, која приказује корпу сломљених алуминијумских конзерви и доњег веша раширеног на парчету жице? Зашто нисам налазио радост у посматрању уметника, који вришти слично кокошки петнаест минута?
Срећом, врло брзо ме је заморио мој „алтернативни начин живота“ и одмах ме је пријатељ позвао, питајући ме да ли желим да идем у Јапан. Увек сам се интересовао за културе Азије и сматрао сам себе сплаварем par excellence, тако да сам се у року од месец дана, нашао у Кјоту, у Јапану.
Брзо сам се прилагодио свом новом окружењу. У року од две недеље сам се уписао на курс језика и нашао запослење као предаваш Енглеског. Чудно је било бити у земљи, где је човек могао напустити свој ауто, док су улазили у радњу не брниући да ће бити украден. Часност је била начело и изазвала је промену у мени. Моја савест је почела да се враћа у живот. Осетио сам огромно олакшање када сам почео да радим обичне ствари, као плаћање исправне карте у метроу.
То је било само придржавање закона, без икаквог дубљег схватања, али је послужило као катализатор за префињеније промене, и почео сам да дишем лакше.
Живот у Јапану изложио ме двехиљадегодишњој традицији у свакодневном основу. Одрастао сам у предграђима Калифорније (најстарија зграда у мом комшилуку је подигнута пре десет година); овде сам живео поред хиљаду година старог храма који је служио безбројним царевима. Храмови, вртови, и обичаји, почели су да хране душу, која је толико дуга јела катран. Природно привучен лепоти традиције, почео сам са фазом занимања за Зен Будизам. За мој лако растројени и нестрпљиви ум, то је било превише.
У Зен храму, постоји само један исправан начин да се изведе неко дело и оно мора бити урађено прецизно. Моји поклони су били прегруби, моји ставови никад усправни, а моје чарапе никад довољно чисте. Свештеник се јежио на моју појаву. Захтевано је савршенство и испало је да сам ја далеко испод. Коначно сам престао, не због своје неспособности, већ због потпуног одсуства радости, коју сам тамо осећао. Све је било превише механички: притисни праве дугмиће и задобиј простветљење.
Постојао је мир, који сам осећао након медитирања, али да ли је ово стварно било коме другом? Претпостављам да сам могао да задобијем ово стање са много мање труда кроз средтство за смирење.
Прошле су три године, мој јапански је био довољан и осетио сам да напабирчио све што је корисно из јапанске културе. Изазов преживљавања у страној култури је нестао, мој плата је била висока, мој посао лак, могао сам видети себе задовољним. Било би врло лако провести следећих 40 година у овој веома топлој ниши, коју сам себи остварио. Напустио сам посао, уступио своју кућу и почео мој спори поступак назад у Америку.
Путовао сам кроз целу Азију, од Вијетнама па до Сингапура, без јасног одређења у уму. Узбуђење нових места и другови на путу, држали су ме растројеним највећи део времена, али пре спавања тупи бол празнине би се враћао. Путовао сам до удаљених светих места Будиста и Хиндуса; у време када бих стигао до њих, већ сам планирао следећу фазу мог пута. Током мојих путовања кроз Бурму, посетио сам храм на граници Мандалаја. Хиљаде корака водило нас је до храма, који је гледао на цео град.
Док сам се успињао, опазио сам Будистичког монаха, који је ускладио свој корак са мојим. Био је у педесетим, низак, мало угојен, са руменим, расположеним лицем. Представио се и наставили смо наше пењање. Стижући на врх, сели смо на зид храма, разговарајући док је сунце залазило за Мандалејем.
Након нешто уводних шала, скренуо сам тему на политичку ситуацију у Бурми (Бурма је тренутно под суровом војном диктатуром) која је изазвала убиство великог дела становништва, након нереда против корумпиране полиције у касним осамдесетим. Уздахнуо је и погледао ме са разочараним изразом лица, “Зашто уопште желиш да говориш о томе?“. Проммрљао сам изговор да сакријем истински разлог, који је био показивање мог знања о озбиљним предметима. Он је почео разговор у потпуно супротном смеру. „Последње недеље сам гледао филм под именом „Исус из Назарета“. Какав чаробни живот!“
Следећих десет минута, он је хвалио Христове врлине. Будистички монах је почео да ме обраћа, али не да ме преводи у своју религију, већ у Хришћанство. Био сам дубоко запрепашћен. Имао сам мисли далеко изнад Хришћанства још од средње школе, а овде је био незнабожац који ме је враћао прошлости, коју сам одбацио. Због речи простог Бурманског монаха, пробудио сам се за чињеницу, да можда постоји и нешто више у Хришћанству, од површине коју сам ја одбацио. Још увек нисам био убеђен до тачке да почнем да озбиљно истраживање Хришћанства, али је расадно семе било припремљено.
Кратко време је прошло и путовао сам у Непал, где сам требао да сретнем неке пријатеље ради пута на Хималаје. Стигао сам тамо нешто пре њих, и одлучио да проведем међувреме у Тибетанском будистичком манастиру.
Пронашао сам један, недалеко од Катмандуа, који је нудио течајеве на енглеском. Отишао сам као туриста, који је посматрао следеће јело у лонцу светских религија.
Стигао сам скептичан по свему, очекујући да пронађем мноштво занесених новодобаца. Након првох пар дана, моја мишљења су била потпуно промењена. Ово није била хилијастичка, „осећам се добро“ религија; ово су били људи, који су се часно борили да задобију истину. Био сам запањен да сазнам да су они веровали у пакао.
Ко у овом нашем савременом времену верује у пакао? Али за њих, он је био природна последица проћерданог живота. Био сам заинтригиран. Почео сам да пажљивије слушам како су даља учења била ширена. Суштина религија је идеја да све живи у пролазном царству жеље и патње. Сва патња је створена, потером за оним што је нестално; уместо тога, човек мора гледати према оном жто је стално: истини. Једини пут да се она задобије, јесте да човек престане да се држи свог ега и уместо тога да живи за друге.
Само онда, када поставимо срећу других изнад наше сопствене, ми и сами поседујемо срећу. Био сам запањен: након 27 година, где ми је говорено „Ради шта год осећаш да је добро“, Тибетанци су ми говорили да ће те то „било шта добро“, вероватно учинити јадним у овом животу или следећем. Ово је била револуционарна идеја за мене, али у исто време сам имао бледо осећање да сам то већ чуо негде раније.
Након пар недеља у манастиру, отишао сам на пут са пријатељима, који су пристигли у Непал. Узели смо аутобус преко земље и почели наше путовање у област планина Анапурне. Са ранчевим, успели смо се на висину од око 3 000 метара у следеће две недеље.
Пејзажи су били предивни, предели су се мењали од плодних долина до густих шума, па и до снегом покривених врхова. Пењање је у неким тренуцима било напоран посао, када би се успињали по неколико стотина метара, а затим улазили у долину где би силазили исто толико. Лепота творевине је била задивљујућа, али сваке ноћи када сам ишао на спавање, тај стари осећај недостајања нечега се поново појавио; претпостављао сам да ће ово нестати, једном када стигнем у подножје Анапурне.
Досегли смо одредницу једно послеподне, без даха и више него мало разочарани. Цело поље је било прогутано великом групом облака унутар којих смо били. Истраживали смо глечере и провели време шћућурени поред пећи у малој чајној колиби. Ноћу није било никаквог знака разилажења облака. Изашао сам напоље и сусрео сам се са једним од најлепших призора на свету. Сунце је полако свануло изнад врха света, за који сам осетио да га могу додирнути и досегнути.
У том тренутку је та подла мисао ушла у мој ум, „Која је сврха?“. Онда ми је свануло: цео овај пут био је ради мог сопственог узношења. Чим је тренутна висина отишла, вратио бих се у нормално стање. Борио сам се са пликовима, лошим коленима, а ради чега? Да видим узвишен, али на крају, само један леп поглед. Да ли ме је ово учинило бољим човеком или помогло било коме?
Не, само је нахранило мој его; стекао сам одличну храну за разговоре на журкама. Где су отишли сви моји Будистички идеали? У том тренутку сам схватио да мој живот мора бити посвећен неком вишем циљу, него што су земаљска задовољства. Одлучио сам да се вратим у манастир.
Провео сам следећих неколико месеци птроучавајући Тибетанску будистичку философију и технике медитације. И даље је било елемената са којим сам имао проблема у прихватању. Учење о Карми ми је изгледало да не оставља слободу у човеку; нечије одлуке да чини добро или зло, су увек биле под контролом претходних дела. Како би било могуће да се осетиш слободан, ако је свака одлука била предодређена? Ако је неко грешио од беспочетног, вечног времена, као што су они веровали, како неко може иакада себе очистити у овако кратком животу? На неки начин, оно што је било тешко, је што је било толико логично; изгледало је смишљено људским умом. Ипак се философија само-пожртвовања укоренила у мени, чак и ако нисам успео да се понашам по њој; знао сам да више не могу живети животом којим сам живео.
Док сам био у Тибетанском будистичком манастиру, почео сам да читам „Пут Ходочасника“. Видео сам у ходочаснику испољавање само-одрицања у саосећања које сам пронашао у Тибетанском Будизму, а ипак је дошла из Хришћанске традиције у којој сам ја одгајен. Зашто никад за ово нисам чуо у Католичкој цркви у којој сам одрастао? Чудна је била чињеница да је моја сестра била Руска Православна монахиња, а ја ипак нисам знао ништа о религиозним мистичким доживљајима.
Одлучио сам да ја можда нисам спремана да постанем Будиста и да би требао да се више распитујем о свом сопственом наслеђу.
Након што сам неколико пута ударао главом, коначно сам дошао до закључка, да су сва моја путовања ипак била пре бесмислена и да ми је потребно да се вратим кући и учврстим себе. Имао сам планове да се сусретнем са пријатељима у Египту за Божић, али сам нашао јефтинији лет за Истанбул и мислио да би то била добра полазна тачка за Западну Европу и САД. Превозник је био АЕРОФЛОТ. Пар дана касније запазио сам у уму да је АЕРОФЛОТ била Руска компанија и да је моја сестра живела у Москви. Мислио сам да можда имају прекид лета у Москви. Испало је да имају. За неколико дана, имао сам три прекида лета у недељи и визу за Русију. Долетео сам у Москву на дан Светог Хермана.
 Сестра ме је дочекала на аеродрому и тако је почео мој тронедељни убрзани курс у Православљу. Нови свет је почео да ми се отвара. Био сам у земљи где су људи умирали за Христа, а прослављање Светих било нормалан догађај. Ово није било испразно Хришћанство гледано као друштвена обавеза. Ово су били људи који су издржали невероватна лишавања за истину.
Почео сам да читам томове о Православљу, посећујући цркве, учтиво разговарајући са сестром о разликама између Православних и Будистичких начела. Она се стално враћала на исту ствар: Хришћанство има истину у облику Личности. Нисам успео да схватим важност. Сила или Личност, нисам могао видети разлику.
Онда сам се сусрео са Оцем Арсенијем, добро познатим Московским свештеником са великом заједницом. Он је самопожртвовани човек, чији је целокупан живот посвећен Христу и ширењу Јеванђеља. Стигли смо у његову цркву у току суботњег бдења. Нашли смо га на исповести, окружен групом од педесет до сто људи, који су чекали на исповест. Стајао сам на ивици круга и пре него што је доста времена прошло, био сам повулен у центар од стране Оца Арсенија.
Са затвореним очима, рукама на мојим раменима, почео је да ми говори. Када је желео да нагласи нешто, он би прислонио своје чело на моје. Док ми је говорио на веома течном енглеском, имао сам неодољив утисак да овај свештеник, кога нисам никада раније срео, зна много више о мени него што би требао. Оно што ме је истински шокирало је да је био веома забринут за моју душу, као да је имао лично учешће у њој. Говорио ми је око десет минута, док су бабушке почеле нестрпљиво да се скупљају око нас. Наставио је говор, говорећи ми да је моје искуство у Непалу било дано од Бога, да ме извуче из материјализма.
Онда ми је рекао зашто је Хришћанство права вера: само она има Личног Бога. И даље нисам успевао да схватим значај овер чињенице, али сам отишао осећајући се лакши, иако нисам рекао скоро ништа.
У оскудној капели у Москви, почео је да ми отвара нови свет. Притисак града је почео да слаби, када сам схватио да је небеска област Бога и Његових Светитеља у стварности ближа, од сивих, камених зграда које су владале над градом. Посетио сам Лавру Светог Сергија и по први пут био у стању да одам поштовање моштим Светитеља.
У тим „мртвим костима“ изгледало је да има више живота, него у целој јужној Калифорнији. Моја посета је била на врхунцу за Рођење Христово у Метоху манастира Валаам. Осетио сам се окружен људима, који су изгледали као обични, ипак са једном ногом не Небесима. Хришћанство може бити религија неопипљиве вере, али изгледа да сам ја примао опипљиву потврду где год бих се окренуо.
Пар дан касније напустио сам Москву. Пре мог одласка, сестра ме је изгрдила, говорећи ми: „Драги мој, ако можеш провести три месеца седећи са Будистима, можеш бар провести једно стајање са Православнима.“ И то је управо оно што сам урадио. Убрзавајући кораке мог повратка, стигао сам у Калифорнију два месеца касније.
На вече Благовести путовао сам прљавим путем ка манастиру Светог Хермана на Аљасци. Прва ствар која ме је затекла, пошто сам тек стигао из Сан Дијега, била је чињеница да су ови монаси били анахронизми у двадесетом веку. Ко је чуо за одбацивање комфора и поседовања у ово време? Био сам усред Службе и било је јасно видљиво да су ови људи били у сред духовне борбе. Трезвеност је прожимала манастир.
Изгледали су спремни да умру за истину, а то је било нешто што нисам видео у „IBM“-у, Уметничкој Школи или Јапану. Било је патње и на тим местима, али да ли су били вољни да дају све, ради једино потребног? Након свега што сам видео, и даље нисам имао чврсту веру у Бога, али сам знао да су ови монаси видели нешто и желео сам то.
Стигла је и Лазарева Субота. На овај дан, Црква слави Христово подизање Лазара из мртвих, након четири дана. Био сам пробуђен рано, ради присутвовања Литургији у оближњем женском манастиру, уз обед након тога. Након што сам се пробудио, вратио сам се на спавање истог трена.
Када сам коначно устао из кревета, нашао сам да је цео манастир празан. Ни једне једине душе. Док сам лутао кроз манастир, стих, „Гле, Женик стиже у поноћ и блажен је тај слуга кога затекне да пази“, летела је кроз моју главу. А то је управо оно што се дешавало и физички и духовно. Бог је покуцао и понудио ми гозбу, али сам ја остао повучен. Да ли је Бог коначно затворио врата за мене?
Почео сам да силазим низ планину, надајући се да ђу стопирати до манастира. Док сам ходао, размишљао сам о догађајима од јутрос и изгледало ми је очигледно да је Бог дозволио да останем иза, да ме подигне из моје неодлучности. Онда ме коначно погодило, оно што сам схватао Личним Богом.
Зашто би ми безлична сила слала тако јасну поруку за спасење моје душе? Да је била безлична, зашто би бринула за оно што ми се догађало?
Љубав не може постојати, осим између људи. Сила не може волети ( и чикам те да волиш безличну силу). Према томе, стигао сам до закључка да Бог мора бити Личност. Док сам долазио до тог закључка, чуо сам како се приближава ауто иза мене: то је био наш једини комшија на планини. Махнуо сам му и чудном „случајношћу“ испоставило се да је био на путу, једном недељно до продавнице која је у суседству манастира. Стигао сам на време за Литургију.
Две године су прошле и ја сам сада монах, анахронизам ако желите. Моје борбе нису престале, али дани мога лутања су окончани. Понекад жалим за мојом проћерданом прошлошћу, али када  боље сагледам, видим руку Божију, која ме је водила чак и кроз најтеже време. Сада ме је довео овде са разлогом, али то још мора бити откривено.
 
 
Објављено у „Orthodox Word”, број 190.

Ako u "Himni Ljubavi", u Prvoj Poslanici Korinćanima Svetog Apostola Pavla u XIII poglavlju,
umesto reči 'ljubav' čitaš 'Bog' - spoznaćeš Boga Blagoga na jedan ... interesantan način:

Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam metal koji zvuči i činele koje odjekuju.
I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru, tako da premeštam gore, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako hraneći siromahe razdelim sve svoje imanje, i ako predam svoje telo - da budem spaljen, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.

Ljubav dugo trpi, ljubav je dobra, ona ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se, ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo, ne raduje se nepravdi, ali se raduje sa istinom; ona sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.

Ljubav ne prestaje nikada. Ako je dar proroštva - biće okončan, ako je dar jezika - prestaće, ako je znanje - nestaće. Jer delimično saznajemo i delimično prorokujemo; kada pak dođe ono savršeno, prestaće ono delimično. Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete, zaključivao sam kao dete. A kad sam postao čovek, prestao sam s detinjarijama. Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki, a onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno, kao što sam i sam potpuno poznat. Sada pak ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; a ljubav je među njima najveća.