Pozorišna kritika
Razarajuća snaga Erosa
„Povratak Kazanove”, prema noveli Artura Šniclera, dramatizacija Branko Dimitrijević, Ana Tomović i Vuk Ršumović, režija Ana Tomović, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Scena iz predstave "Povratak Kazanove"



Nastao prema noveli Artura Šniclera (1918), dramski tekst „Povratak Kazanove” predstavlja 55-godišnjeg Kazanovu, u kom su sukobljeni brojni konflikti (dramatizacija Branko Dimitrijević, Ana Tomović i Vuk Ršumović). Sa jedne strane, protagonista se muči zbog želje da se vrati u rodnu Veneciju, odakle je pobegao iz zatvora, i u kojem je boravio zbog svojih političkih stavova, dok ga istovremeno proždire i razarajuća snaga Erosa, koja ga i dalje, uprkos godinama i iskustvu, drži u stanju nezasite požude.

Jedan od najautentičnijih dramatuško-rediteljskih postupaka koji karakteriše predstavu rediteljke Ane Tomović jeste specifična kombinacija igre naratora i likova, odnosno izbor da glumci imaju dvostruke uloge, naratora i likova. Izgled scene je jednostavan, funkcionalno ogoljen, stilizovan, svi izvođači se nalaze na prostoru jednog kruga (scenograf Ljerka Hribar), gde ostaju tokom čitave predstave, i uključuju se prema potrebi naratora ili lika. Radoje Čupić u ulozi Kazanove nastupa nenametljivo, ali harizmatično, blago ironično gradeći lik koji je zaslepljen svojim strastima i neosetljiv na emocije ljudi iz njegovog okruženja. U scenama sa Amalijom Čupićeva ozbiljna, prevashodno realistička, igra postaje brutalno cinična, jer on, očigledno, želi da odbije njenu naklonost. Draginja Voganjac uverljivo predstavlja lik Amalije, koja očajnički i beskompromisno žudi za Kazanovom, šesnaest godina nakon njihove avanture, i pored toga što je on surovo ponižava, otelotvorujući pri tome Šniclerova uverenja da seksualnost ima sopstvene, alogične mehanizme. Milica Grujičić šarmantno igra Markolinu, novi predmet Kazanovine strasti, kao inteligentnu, samouverenu i skoro nepopustljivu, Nenad Pećinar Oliva igra Amalijinog muža-izigranog rogonju, Zlatko Rakonjac mladog i čvrstog potporučnika Lorenca, neku vrstu Kazanovine replike...
Narator, čiju ulogu povremeno preuzimaju različiti glumci, ima važnu funkciju u predstavi: on prepričava događaje iz Kazanovine prošlosti, komentariše radnju i često ironično dekonstruiše njen smisao, što se u tim trenucima postiže izrazito teatralnom igrom. Ovim nizom drastičnih uslovnosti uspostavlja se neophodan otklon prema radnji, odnosno dijalketički se predstavlja život Kazanove, istorijske materijalizacije testosteronskog mita o Don Žuanu. Reč je o lucidnom dramaturško-rediteljskom postupku, koji podstiče diskusije o ovom složenom liku. Da je, nekim slučajem, izabran kod nas uobičajeniji, realistički prosede, predstava bi bila plakatska i jednodimenzionalna. Ovako, predstava „Povratak Kazanove” inicira niz važnih pitanja,  kao što su strah od starenja i smrti, manipulacija u ljubavi, ali i političke, kao i ontološke rasprave, pri čemu bitno egzistira izvan klišea, u koji se u okvirima ove tematike vrlo lako upada.
Ana Tasić

Izvor: Politika

KUSTIN POSLEDNJI KAN

Naš proslavljeni reditelj Emir Kusturica premijerom "Zaveta" 26. maja stavlja tačku na takmičenje na ovom čuvenom filmskom festivalu



Naš proslavljeni reditelj Emir Kusturica danas putuje u Pariz, kako bi 26. maja prisustvovao prikazivanju filma "Zavet" na Kanskom festivalu, kojim, kako je izjavio Tanjugu, definitivno stavlja tačku na svoje učešće u takmičarskom delu čuvene filmske smotre. On kaže da je za njega, posle dvadeset i više godina, bilo vreme i ranije da odustane od konkurencije. Kusturica je jedan od retkih filmskih stvaralaca kojima je u Kanu pošlo za rukom da Zlatnu palmu osvoje dva puta. Najveće priznanje ovog festivala prvi put je dobio 1985. godine za film "Otac na službenom putu", a 10 godina kasnije i za "Podzemlje".

Nije sve u parama

Na pitanje ima li u srpskoj kinematografiji tih mlađih snaga kojima bi, kako je rekao, trebalo da oslobodi mesto, Kusturica je konstatovao da ima dobrih filmova.

- Svaki put kada neko stariji lamentira, on to radi uglavnom radi sebe, ili zato što nema dovoljno informacija. Ima dobrih filmova, evo, Berlin je otkrio trojicu - rekao je on, navodeći primer "Klopke", "Romea i Julije" i "Sedam i po".

- Gledao sam, ima dobrih filmova, biće tu filmova sigurno - dodao je čuveni reditelj, ocenivši da mala zemlja kakva je naša ne može da ima tržište i zato, smatra on, bez ozbiljne države i ozbiljnog Ministarstva kulture teško da nešto može da bude urađeno.

- Mislim da je saziv prošlog Ministarstva kulture bio jako dobar, jer je mnogo pomogao srpskom filmu. I davao novac. Samo, tu novac nije sve, kao i u fudbalu. Ne može svako ko ima para da napravi šampionski tim. Treba tu i malo znanja i malo kulturne politike, odnosno stvaranje ambijenta u kome domaći film dolazi na svoje staro oprobano mesto - zaključio je Kusturica.


- Ovo je sigurno poslednji put da sam u takmičarskoj konkurenciji. Mislim da je to iscrpljeno i da više nema nekog velikog smisla. Posebno zato što već osećam da zauzimam neko mesto koje bi moglo biti mesto za nekog mlađeg. Peti put, dosta je. Nisam odustao ranije zato što predstavljam takozvanu malu kulturu, koja mora da ima velika vrata da bi se videla i čula. Možda mi nije bilo mesto ni ove godine u konkurenciji, ali sam ipak tamo, ne samo zbog ovog filma, nego zbog kulture iz koje dolazim. Mnogo je zapaženiji film kada je u konkurenciji, nego kada nije - rekao je Kusturica.

On je izrazio nadu da će ovogodišnji festival doneti i iznenađenja.

- Nadam se da će biti onih iznenađujućih faktora, filmova mlađih ljudi, kao što sam se i ja pojavio, da će iznenada neko nov, mlad, nas sve tamo potući do kolena. Ako tako ne bude, uzbudljivost festivalu će obezbediti ozbiljna autorska imena u takmičarskom programu, kojih ima dosta. Kan, otprilike, daje dva ili tri dobra filma, ne više - napomenuo je Kusturica.
(R. J.)

Izvor: Press

Reporteri „Blica“ na probi predstave „Ljubav, navika, panika“
Doživljaji Miće, Janje, Vere i Maje
Autor: N. DŽodan | 19.05.2007 - 10:36




Dođi da ti objasnim nešto o seksu. Gledaj, ovo je kondom i služi za zaštitu - kaže Seka Sablić i pokazuje Mirki Vasiljević na velikom papiru ilustraciju kontraceptivnog sredstva.
- Znači, kad me neko napadne, mogu da stavim kondom na glavu?! - začuđeno pita Mirka. Ovo je samo jedna od urnebesnih replika iz predstave „Ljubav, navika panika“. Premijera će biti održana 22. maja u beogradskom Teatru „Kult“, a ekipa prisustvovala je jednoj od poslednjih proba.
Iako su pojedini dijalozi nekome možda poznati iz istoimene serije, ova urnebesna komedija dobija potpuno novu dimenziju u pozorištu gde publika u neposrednoj blizini prati dešavanja u porodici Milićević, koju čine Nikola Simić (Mića), Seka Sablić (Vera), Mirka Vasiljević (Janja) i Borka Tomović (Maja).
Lepo uređena scenografija na sceni dočarava dnevni boravak u kome Seka Sablić uglavnom zavodi red i spavaću sobu u kojoj Borka i Mirka najčešće pričaju o mladićima.
Odjednom tresnuše vrata tako jako da se svi na sceni brecnuše.
- Kažite dragička, uhapsili mi direktora! - ulazi Nikola Simić i objašnjava da je postao prvi čovek u preduzeću.
- Mića postao budža, sad ćemo da se razvalimo od kinte - dobacuje Borka Tomović.
Reditelj predstave Slobodan Šuljagić, ustaje sa svog sedišta i vrišti od smeha.
- Bravo, to je odlično, samo još da podesimo svetla - dovikuje glumcima i tehničkom osoblju. Predstava je dinamična i ne dozvoljava da gledaocu popusti pažnja. Tako u jednoj od scena gledaoci mogu da vide kako Seka i Nikola barataju dorćolskim, odnosno zemunskim slengom. Tokom predstave Vera pokušava da napravi porodicu plemenitih pojedinaca te tera ostale ukućane da slušaju klasičnu muziku, da zamišljaju da džogiraju, beru voće i sede pored logorske vatre u stanu. U predstavi je takođe telefon predstavljen kao bitno sredstvo komunikacije pa tako Janja pokušava da reši ljubavne probleme sa momkom Lukom, Borka sa Mikicom, Vera se redovno čuje sa Kićom, a Mića sa direktorom koji je u zatvoru.
Ova ekipa glumaca je toliko uigrana da tokom čitave probe skoro da i nema prekida.
- Ovo je mnogo veći napor za glumce od serije i zahteva više koncentracije, ali to su vrhunski glumci i s njima je lako raditi. Sada je sve postavljeno što se tiče scenografije i kostima i tome trenutno udahnjujemo život. Svaki lik brani prostor koji je zazeo, a drugi ga napadaju. Svi su sve vreme u sukobu i za to je potrebna koncentracija, a to je suština i ključ ove predstave. Ako premijera bude kao ova proba kojoj ste prisustvovali, ja ću biti zadovoljan - kaže reditelj Šuljagić.

Izvor: Blic

Festival za decu

Četrnaesti međunarodni festival pozorišta za decu održaće se u Subotici, gde će čak 24 teatra iz 23 zemlje sveta igrati ne samo za mališane već i za sve ljubitelje pozorišne scene. Jovan Ćirilov, predsednik Saveta Festivala, kaže da je ovaj festival stvoren "čarobnim štapićem - jedino je neki čarobnjak mogao da sakupi na jednom mestu lutke i lutkare iz tako dalekih zemalja i gradova na čiji pomen svakom, i detetu i odraslom, zadrhti srce i budi se želja za putovanjima."

I zaista. Tu je Petropavlovs sa Kamčatke, španska Andaluzija, uzbekistanska Buhara, njujorški Bruklin... Tako će deca višenacionalne Subotice, ali i nekoliko gradova Vojvodine, osim u jezicima suseda i iz dalekih krajeva, uživati u univerzalnom jeziku lutaka, maski, pozorišta senki i starih i novih bajki. Direktor i selektor Festivala Slobodan Marković uspeo je sa svojim timom da na Festival dovede predstave pozorišta za decu iz Švedske, Kine, SAD, Francuske, Rumunije, Slovenije, Hrvatske, Bugarske, Španije, Poljske, Irana, Uzbekistana, Belorusije... Predstave se igraju na dve scene u Subotici, u Dečjem pozorištu i na sceni "Jadran" Narodnog pozorišta, a svakog dana od 17 časova i Trg slobode u centru Subotice biće pozornica za plesne i lutkarske trupe. Novina je da će Festival sa jednom predstavom prvi put "gostovati" u susednom mađarskom gradu Segedinu.

Festival koji je već sedam godina u članstvu svetske organizacije UNIMA ne čini samo takmičarski program već i svakodnevni okrugli stolovi. Treba još dodati da će o nagradama na ovom Festivalu odlučivati žiri u kojem su Henrik Jurkovski, predsednik Luko Paljetak, Hartmut Tof, Viktor Klimčuk i Miroslav Radonjić. Da li će se odluka žirija poklopiti sa pažnjom koju publika pokloni određenoj predstavi - ostaje da se vidi.

Izvor: Krstarica

“Čikago” srušio tradiciju
Z.T.MIRKOVIĆ, 27. maj 2007

Holivudska priča iz dvadesetih godina prošlog veka o svetu korupcije, preljube, policije, estrade i skandala, u predstavi “Čikago” Pozorišta na Terazijama, toliko slična Srbiji danas, zasigurno je prekretnica u repertoaru Sterijinog pozorja.
Publika, teško da se masovnija može dogoditi, ovacijama i salvama dočekala je i ispratila mjuzikl na sceni Srpskog narodnog pozorišta, u subotu, u Novom Sadu.Protivljenja i zamerke pojedinih kritičara da zabavnom žanru vodvilja, nije mesto na Steriji, pala su pred publikom koja je frenetičnim aplauzima podelila oduševljenje sa protagonistima.Predstava je ocenjena kao sjajna i kao istorijski događaj na Pozorju.
Učesnici Okruglog stola, koji je vodila dramaturg Ksenija Radulović, u nedelju su svoju raspravu u najvećoj meri posvetili mistifikaciji teme: ima li mesta mjuziklu, kao žanru, na Pozorju. Gotovo jednoglasno izrečen je stav da je “Čikagom” započela transfromacija Igara.
“Čikago” je pripala pionirska uloga a bilo je i mišljenja da je ovim mjuziklom zapravo srušen “Berlinski zid” pozorijanskog tradicionalizma.
Ksenija Radulović je istakla da “Čikago” nije samo zabavni mjuzikl već više od toga, kao i da je reditelj Kokan Mladenović kao što inače čini, i ovog puta napravio predstavu koja vodi dijalog sa vremenom u kome živimo.Umetnički direktor Srpskog narodnog pozorišta, pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević konstatatovao je da mi, kao pozorišna sredina imamo kompleks od mjuzikla:
- Netačno je da je ovaj žanr isključivo zabavan, a upravo je mjuzikl, najteža i nasloženija pozorišna forma, zaključeno je.

IGRA EMA
U ponedeljak, trećeg festivalskog dana na programu je predstava “Ema”, Geze Čata, u dramatizaciji i režiji Petera Fekete.Komad izvodi Narodno pozorište iz Subotice.
Biće otvorena i tradicionalna izložba “Scena, lutka, kostim” Centra za likovno vaspitanje dece I omladine Vojvodine.

Izvor: Novosti

Pozorišna kritika
Šarmantno i efektno
„Apartman A”, Nil Sajmon/Olivera Đorđević, Narodno pozorište Subotica, gostovanje na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu

„Apartman A”
(Fotodokumentacija Narodnog pozorišta Subotica)



Predstavu „Apartman A”, realizovanu na osnovu jednočinki Nila Sajmona, čine četiri odvojene, a tematski vrlo bliske priče koje se dešavaju u jednom hotelskom apartmanu. Svi segmenti ovog scenskog omnibusa duhovito i dramski upečatljivo predstavljaju različite aspekte međuljudskih odnosa: scena „Posetilac iz Mamaroneka” se bavi problemom preljube u braku, „Posetilac iz Londona” analizira aroganciju slavnih i glupavu blaziranost društvenih odnosa, „Posetilac iz Čikaga” tretira netrpeljivost između dva nominalno prijateljska bračna para, a „Posetilac iz Forest Hilsa” esencijalno nerazumevanje između roditelja i dece.

Režija Olivere Đorđević je jednostavna, retko odmerena i suptilna, fokusirana na precizan koncept likova prema kojima je blago ironična. Scenografija je ostvarena u umereno ironičnom maniru pop arta (crveni cvetići na beloj pozadini dominiraju na kompletnom enterijeru ovog hotelskog apartmana), kostimi su u osnovi realistički, ali postoje detalji koji svojom preteranošću duhovito razbijaju ovaj realizam (scena i kostim Diana Radosavljević-Milović). Muzika, koju čine retro pop hitovi, u bitnim dramskim momentima naglašava poetski smisao radnje (Frenk Sinatra) ili je u funkciji značenjske nadgradnje (na kraju prvog dela, kada Keren ostane sama, pošto je suprug napusti, emituje se pesma „I Will Survive”.

Likovi su u osnovi osmišljeni kao umerene karikature, ali se ovaj karakterističan, blago teatralan izraz u bitnim dramskim momentima gubi, a njihova igra postaje realistička, suptilno psihološki oblikovana. Putem karikaturalnog izraza se efektno predstavlja tipiziranost ljudskih mana – snobizam, arogancija, lažljivost, sitničavost, tvrdoglavost itd, a putem ozbiljnije, realističke igre stvara se autentičnost ovih likova, njihova osobena, opipljiva osećanja.

U prvom segmentu, Vesna Kljajić-Ristović igra Keren kao srdačnu i vedru, donekle infantilnu ženu; kada otkrije da je muž vara sa sekretaricom, ona postaje autoironična, zbog klišetiziranosti ove činjenice. Miloš Stanković stvara lik njenog muža Sema, kao proračunatog i lažljivog, ljigavo preopterećenog izgledom svog tela. Vesna Kljajić-Ristović u poslednjoj priči igra lik Norme koju karikira da bi naglasila njenu neopravdanu samouverenost, kao i fakat nerazumevanja strahova njene ćerke koja treba da se uda. Jovan Ristovski nastupa u ulozi Norminog supruga Roja, teatralnim izrazom ističe njegovu grotesknu opterećenost novcem, kao i jezivu tvrdoglavost. Đorđe Simić igra konobara Bertrama koji se pojavljuje u tri dela predstave, kao mlitavog i nonšalantno nemarnog, duhovito izražavajući njegovu suštinsku nezainteresovanost da zadovolji goste, odnosno zainteresovanost za napojnice...
„Apartman A” Olivere Đorđević je izuzetno šarmantna i nepretenciozna predstava, impresivna zbog efektne jednostavnosti i inspirativnog prikazivanja emocija, mana, slabosti, prevelikih očekivanja i bolnih razočaranja koja definišu naše svakodnevne živote.
Ana Tasić

Izvor: Politika

Cveće od Pjetragale
Sutra je u Narodnom pozorištu premijera „Jesenjeg cveća” poznate francuske umetnice i obnova „Kaveza” Lidije Pilipenko

Mari-Klod Pjetragala
(Foto: J. Milovanović)




Baletska premijera i po, da je tako nazovemo, desiće se sutra uveče na sceni Narodnog pozorišta. Beogradska publika prvi put će moći da vidi „Jesenje cveće”, koreografa i libretiste Mari-Klod Pjetragale, ali i novi-stari „Kavez”, obnovu baleta Lidije Pilipenko koji je prvo izvođenje imao 1999. godine.
Na jučerašnjoj konferenciji za novinare Konstantin Kostjukov, direktor Baleta i tumač glavne role u „Jesenjem cveću”, podsetio je da se sutrašnjim događajem ispunjava ono što je obećano publici. „Ovo je prilika da se zahvalim i Francuskom kulturnom centru sa kojim izvanredno sarađujemo. Za nas je veoma dragoceno što je Mari-Klod Pjetragala donela talas francuske savremene igre na našu scenu”, dodao je Kostjukov. Direktorka Francuskog kulturnog centra Korina Koman rekla je: „Koliko znam, nije dugo bilo francuskih baleta na vašoj sceni. Mislim oko četiri decenije. A za ovaj projekat angažovali smo baš ovu veliku zvezdu našeg baleta”.

Svojom igrom Pjetragala je i stekla status zvezde (etoile), najveće titule koju Pariska opera dodeljuje svojim igračima, ali i državni orden – Vitez umetnosti i književnosti (1996). Te godine uspešno je debitovala kao koreograf, kreacijom „Korzika”, koju je posvetila svom rodnom ostrvu. Uskoro se odselila na jug u Marsej, gde je u tamošnjem baletu postavila nekoliko predstava među kojima je i „Jesenje cveće” (2001), čiju ćemo beogradsku verziju sutra gledati. Ona i Žilijen Deruo, koji je asistirao na ovoj predstavi, osnovali su 2004. Kompaniju Pjetragala.

– Pamćenje tela je jedan od znakova naše kompanije, a to je i povratak tradiciji – kaže Pjetragala – U ovom slučaju mi smo uradili nešto što je između klasike i savremenog plesa. Susret sa vašim ansamblom bio je, nadam se, obostrano koristan. Moj balet vraća nas dva veka unazad, u vreme nakon Francuske revolucije. I sama sam, kao direktor, igrala u svojim baletima i zato mi je drago što je i ovde u glavnoj roli Konstantin Kostjukov. Mi smo motori našim igračima. Partnerka mu je Sanja Ninković, veliki talenat koji pokazuje i izuzetne dramske kvalitete. Mnogo toga smo promenili u beogradskom „Jesenjem cveću”, čak delom i muziku, kostime... Može se reći: sve je isto i sve je drugačije. Protok vremena čini svoje i meni je ova predstava gotovo nova.

Recimo i da je kostime za predstavu kreirao Patrik Muru, a dekor i svetlo Erik Valenten, dok je treća glavna uloga u „Jesenjem cveću” poverena Dejanu Kolarovu, koga će publika videti i kao jednog od glavnih protagonista u „Kavezu”, zajedno sa Anom Pavlović, Dalijom Imanić, Jovicom Begojevim i Tamarom Ivanović. Koreograf i libretista Lidija Pilipenko inspirisala se Drugom simfonijom Gustava Malera. Scenu za „Kavez” uradio je Boris Maksimović, a kostime Božana Jovanović.

– Za mene je „Kavez” metafora za ljudski izbor i greške. Često u njega sami ulazimo i ponekad ne uspevamo da iz njega iziđemo. Posle se kajemo zbog te greške, ali i nešto od toga naučimo. To vidim kao jedan civilizacijski problem – rekla je Lidija Pilipenko.

Vratimo se još jednom Pjetragali, koja je rekla da će pripremati projekat „Marko Polo”, za Olimpijadu u Kini 2008. godine. Premijera će biti u Pekingu, ali će predstava, poput onoga čije ime nosi, krenuti na dugi put svetom, na kome će stanica biti i naš – Bitef 2008.   

M. Šehović

Izvor: Politika

Premijera "Razreda" na Crvenom krstu

Premijera predstave „Razred” poznatog slovenačkog dramskog pisca Matjaža Zupančiča u režiji Milice Kralj i prevodu Milana Đorđevića biće izvedena sutra uveče u 20. 30 časova na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Scenograf je Milica Bajić-Đurić, kostimograf Vesna Teodosić, a koreograf Sonja Divac.

Kroz seminar za doškolovavanje i prekvalifikaciju u jednoj velikoj kompaniji, Zupančič na duhovit način daje sliku društva u tranziciji koje grabi ka „prosperitetnijem, demokratičnijem i otvorenijem” obliku uređenja.

U predstavi igraju Aleksandar Alač, Elizabeta Đorevska, Mile Stanković, Dejan Matić, Sandra Bugarski, Lako Nikolić i Vladan Milić.
Slovenačku verziju ove predstave sa naslovom „Klasa” u režiji Mila Koruna beogradska publika imala je priliku da vidi prilikom nedavnog gostovanja Drame SNG Ljubljana u Ateljeu 212.
B. T.

Izvor: Politika

Pozorišna kritika
Uvid u produkciju
32. festival monodrame i pantomime, pozorište lutaka „Pinokio”, Zemun

Program ovogodišnjeg međunarodnog festivala monodrame i pantomime uključio je osam monodrama i četiri pantomime, u zvaničnoj selekciji, kao i četiri predstave u pratećem programu, iz sedam država, tematski, žanrovski i stilski različitih, dajući nam kvalitetan uvid u produkciju u okvirima ove dve izvođačke forme.

„Flert” je nepretenciozna i šarmantna pantomima koja fragmentarno predstavlja psihološke aspekte muško-ženskih odnosa u savremenom društvu (produkcija „Inexistent”, Rumunija). Glumci u igri naginju ka stilizovanosti i karikaturi, čineći ove likove tipovima, vrlo suptilno i maštovito (Mihai Baranga i Andrea Paduraru). Predstava daje različite replike na pop kulturu, prevashodno muzikom koja se koristi ilustrativno (Din Martin, Pink Flojd), ili ironično, što je mnogo vrednije, zbog ambivalentnosti značenja (Nensi Sinatra, Fatboy Slim).

„Kolumbovo jaje” je komična monodrama sa songovima, ostvarena prema tekstu Iskre Ignis, u režiji Uroša Firsta (produkcija „Gustav film”, Slovenija). U tematskom pogledu, predstava nije posebno autentična jer je preopterećena klišeima u predstavljanju društvenih aspekata odnosa između polova, vođenim pojednostavljenom, retrofeminističkom logikom (muškarci su nemarni, tvrdoglavi, lenji i nezreli, a žene vredne, inteligentne, požrtvovane). Predstava nije mnogo vrednija ni u izvođačkom smislu, zbog preovlađujuće zgrčenosti u igri Mojce Funkl; glumica jeste direktna i energična, ali joj nedostaje suptilnost i opuštenost. Zanimljivo je uporediti „Kolumbovo jaje” sa monodramom „Bez rampe” prema tekstu Vladislave Vojnović, koja je igrana odmah posle, u okviru pratećeg programa, zbog izrazite tematske bliskosti ove dve predstave. predstava „Bez rampe” je autentičnija zbog provokativnosti u formalnom smislu – autorefleksivne i duhovite problematizacije odnosa između izvođača i publike, kao i neposrednije, šarmantnije i uverljivije igre Anđelke Stević.

Protagonistkinja monodrame „Jotam”, prema tekstu Nave Semel, u režiji Karoline Šimčik Majhžak, a u produkciji teatra „Nowy” iz Poljske, jeste 36-godišnja Zula čiji sin ima Daunov sindrom. Sa jedne strane, reč je o „komadu sa tezom”, jer se u prvom planu angažovano bavi krupnim društvenim predrasudama, u kontekstu tretmana marginalnih grupa. U tim momentima predstave, svetla u publici se često naglo pale čime se, donekle brehtovski, gledaoci izvode iz pasivnog i „bezbednog” mraka, odnosno putem ove „nelagodnosti” podstiče se njihovo kritičko mišljenje.
Osim društveno-kritičkog plana, važan je i emotivni nivo predstave, koncentrisan u majčinoj beskompromisnoj ljubavi prema sinu i posvećenosti njemu. Jolanta Jackovska-Čop igra u domenu psihološkog realizma, iskreno i ubedljivo predstavljajući njeno kompleksno emotivno stanje, između očaja, straha i bezgranične ljubavi, u čemu je precizna i odmerena, odnosno nije otužno patetična, što je prečest slučaj u bavljenju ovom vrstom problematike. Fragmenti scena se brzo smenjuju, igra glumice je i mizanscenski dinamična, na platno se projektuju različite fotografije i senke, a u bitnim dramskim trenucima se emituje sugestivna muzika grupe „L. Stadt”, koja naglašava tu emotivnu tenziju, što sve ovu predstavu čini zanimljivom i podsticajnom na više nivoa.

Ana Tasić

Izvor: Politika

Pozorišna terapija
Moj ideal teatra jeste: kada se upale čarobna svetla, počinje praznik pozitivne energije, kaže Slavenko Saletović, dobitnik nagrade „Bojan Stupica”

INTERVJU
Rediteljska nagrada „Bojan Stupica” koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije pripala je Slavenku Saletoviću, koji je 27 laureat ovog uglednog priznanja. Saletović je nagrađen za najbolju režiju u konkurenciji 11 premijerno izvedenih predstava u našim profesionalnim pozorištima u proteklom trogodišnjem periodu: za komediju Nikolaja Gogolja „Ženidba” koja je na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, na Sceni „Raša Plaović”.

Slavenko Saletović je režirao oko 80 pozorišnih predstava i 10 televizijskih drama i filmova, oko 40 praizvođenja domaćih pisaca. Redovni je profesor, šef katedre za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, i predsednik Saveta Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Stara tema kako se dobro udati ili oženiti kojom se bavi komedija „Ženidba” donela Vam je nagradu „Bojan Stupica”. Šta za Vas znači ovo priznanje?

Presrećan sam jer sam kamičak u održavanju imena i uspomene na Bojana Stupicu. Imao sam sreću da kao student prisustvujem probama njegovih poslednjih režija. Video sam njegovog „Dunda Maroja” i još nekoliko predstava. Dobiti nagradu koja nosi njegovo ime, koja je uz to i nagrada esnafa a posle tri  plodne pozorišne godine! Šta može lepše da se desi reditelju? Na poziv Božidara Đurovića došao sam u nacionalni teatar na pregovore. Kada me je pitao da li bih želeo da radim Gogoljevu „Ženidbu”, posebno sam se obradovao jer taj komad već dvadeset godina držim u fioci. U Narodnom pozorištu u Nišu 1985. godine radio sam postavku ovog dela koja nije uspela. U međuvremenu stalno sam se vraćao tom Gogoljevom tekstu sa ambicijom da ga otključam jer sam osećao da neki ključ mora da proradi. To je priča o ispunjavanju snova. Tema je fokusirana na strah od partnera, od veze, od braka, uz radikalizaciju nadrealističnog pristupa. Svoj stav da je Gogolj, zapravo, otac svetskog nadrealizma potvrdio sam tako što smo napravili predstavu koja je profunkcionisala upravo po tom ključu.

Koju ste šifru upotrebili za „otključavanje”?

Gogolj  je u podnaslovu komada napisao da je u pitanju neverovatan događaj, pa sam poverovao da pisac snažno ukazuje na nadrealizam, na pojačane odnose, pojačane karikaturalne likove. Tako smo pronašli ključ pristupa. Gogolj je, inače, ovo delo pisao po istinitom novinskom izveštaju. Krenuo sam od trenutka kada je mladoženja zaprosio mladu, skočio sa drugog sprata, iz salona i – pobegao. Šta li se sve dogodilo u toj glavi od straha! Ključ sam pronašao uz veliku pomoć Pjera Rajkovića, saradnika za scenski pokret, tako da svaki lik spolja ima određene, prepoznatljive, životinjske osobine. I Gogolj nam je pomagao svakom sledećom replikom, što je već vrsta pozitivnog bezobrazluka. Konsultovao sam se sa i ljudima koji izučavaju rusku književnost, a posebno Gogolja. Bili su skeptični, jer svi smatraju da je Gogolj sjajnim uočavanjima likova i društvenih pojava realista, a ja, pak, tvrdim – i pokušavam da dokažem – da je nadrealista. To je taj radikalni pristup koji je, zapravo, nežan kada uzmemo u obzir sve što nam se događa u pozorištu.

Režija po Vama mora da pogodi vreme i mesto i tako prenese ideju publici…

Ja sam radikalno konzervativni reditelj. Dok sam živ, trudiću se da što militantnije dokazujem tezu da reditelj mora da otključa tekst, da shvati iz kojeg miljea, iz koje epohe, iz koje geografije nailazi ta energija i da je prenese današnjem gledaocu, glavnom „cilju” te, takozvane, pozorišne terapije. Moj ideal teatra jeste: kada sednete u stolicu, kada se upale čarobna svetla, počinje praznik pozitivne energije i terapija vaše, i moje, namučene duše. To obično ide kroz komediju; ne mora da znači da je uvek tako, ali agresivnost, ekspresija radi ekspresije, uznemiravanje gledaoca i njegovo dovođenje u fazu da prepoznaje na sceni nešto što ga, inače, u životu iritira… lično sam protivnik toga.

Često režirate u unutrašnjosti?

Da bih održao kontinuitet radim i u takozvanoj provinciji. Ne samo zato što hoću, i volim, nego – da budem iskren, i što ne radim u kontinuitetu u Beogradu. Međutim, kada bih imao sva otvorena vrata beogradskih pozorišta, naterao bih Saletovića da svake godine uradi predstavu van Beograda. I svakog dobrog reditelja bih zadužio da ide i radi u pozorištima po Srbiji. To su misije! Jer, tamo sede i čekaju isto daroviti, željni posla, glumci, scenografi, slikari, kompozitori...

Pozorišna sezona je završena. Kako je ocenjujete?

Moram da istaknem „bum” Pozorišta na Terazijama. Zaista se dogodilo čudo. To je glavni utisak sezone koja je bila konfuzna. Primetio sam da mi se pridružuju neke kolege u stavu da treba spustiti loptu i vratiti teatar priči, likovima i dejstvu na publiku. Konkretno, mislim na Egona Savina, Milana Karadžića… Znači, uprkos popularnosti druge, da tako kažem, pozorišne estetike koja je nadvladala poslednjih godina mislim da je ovo pravi pozorišni put. Savinov Nušić i „Tako je moralo biti” dokazuje ovu tezu. Mora više da se čita Nušić, da se čita šta su pisali srpski autori, da se postavljaju domaći pisci. Čini se da je ta teatarska osnova zapostavljena.

--------------------------------------------------------------------------

Dizajn zvuka – zanimanje budućnosti

Prijemni ispiti na FDU su završeni. Kakvi su Vam utisci o dolazećoj generaciji?

Veliki je odziv. Gluma prednjači. Od oko 400 prijavljenih kandidata biće primljeno desetak glumaca. Na pozorišnoj režiji Egon Savin je primio klasu koju će činiti pet-šest mladih reditelja. Veliko je pomeranje u interesovanju. Recimo, ka dizajnu zvuka koji je očigledno zanimanje budućnosti. Mladi, jednostavno, ne idu samo za tim šta bi voleli i želeli da studiraju, već i šta im obezbeđuje egzistenciju.

Borka Trebješanin

Izvor: Politika