Predstava „Protuve piju čaj”
Autor: M. G. K. | 02.02.2009. - 05:00


Ansambl Narodnog pozorišta iz Šapca izvešće premijerno predstavu „Protuve piju čaj” .

Predstava je rađenu po tekstu Dragoslava Mihailovića, a u režiji Juga Radivojevića večeras u 20.30 sati na sceni „Bojan Stupica” JDP-a. Zgrada Šabačkog pozorišta je u rekonstrukciji od jula prošle godine zbog čega se predstave tog pozorišta igraju van matične scene.

Izvor: Blic

Театар 78 у Ресавској 78
ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ ''ЧУВАРИ ПРИРОДЕ'', ПОНЕДЕЉАК 16.  НОВЕМБАР У 20ч



Текст, сонгови и режија: Радомир Николић
Смрђан (Срђан) - Немања Јаничић
Муцало (Певало) – Дејан Стојаковић
Лепотица – Мирка Василљевић
Праведница – Мирјана Требињац

Чувари природе је представа забавно-едукативног карактера, која наводи гледаоце да сами пронађу нова решења којима би утицали на смањење загађености у својој околини.
Представа је настала са намером да код деце развије еколошку свест и да их научи еколошком васпитању.  Дечак Смрђан – Срђан и његов друг Муцало у инат према другарима, родитељима и школи, загађују околину.  Две девојчице Лепотица и Праведница желе да очувају природу и да врате дечаке на прави пут.
Ова представа подстиче развијање критичког мишљења код деце које се огледа у спознаји да својим понашањем и односом према другима и према природи, препознају проблем и увиде решење и да кроз игру и забаву развију свест о окружењу.

извор: profil strana Teatra 78 sa FACEBOOK-a 

Премијера: 11. децембар 2009.
Прво играње: 21. децембар 2009.

„Позориште привиђења“

Текст и режија: Ирфан Менсур
Он: Ирфан Менсур
Она: Срна Ланго
Гласови Хамлета: Стево Жигон, Лазар Ристовски, Раде Шербеџија, Милош Жутић
                                                       
                                                 
Она и Он су глумци. Живе у напуштеном позоришту и својим телима га бране, заробљени у сопствену, неизлечиву љубав. Он и Она могу много, али то некада није довољно да би позориште опстало... Она и Он ће, ипак учинити све, или скоро све, да сачувају једино место због којег вреди постојати. Верују да ће овога пута успети. У томе ће ићи до краја! А крај је...?

Представа „Позориште привиђења“ је драмски кабаре са провереним, духовитим, опорим и упитаним текстовима преузетих од бројних мислилаца (Шекспир, Синистер, Дима, Харвуд, Сартр, Чехов, Горки, Островски, Чапек, Симовић, Соколовић, Курић)  који су писали о глумцима и позоришту. Прослављени драмски уметници Ирфан Менсур и Срна Ланго, праћени гласовима наших чувених глумаца у улози Хамлета воде нас кроз забавну причу о животу на даскама које живот значе.



„...Поштована публико, драги гледаоци, народе!
Добро вече и добро дошли у позориште!
Сањате ли да постанете уметник?
Дођите народе!
Наш театар запошљава сваког и
свакога ставља на своје место...“ 

15.12.2008.

„Dobro da bolje ne može biti“


Pozorišna kritika
„Kandid ili optimizam“, Volter
Velika scena „Ljuba Tadić“ ,Jugoslovensko dramsko pozorište
Reditelj: Aleksandar Popovski
Dramaturg: Miloš Krečković
Kompozitor: Kiril Džajkovski

Pod pseudonimom francuskog književnika i filozofa Voltera, je  Fransoa-Mari Arue, pisac dugog književnog staža, pisac „Filozofskih pisama“, „Filozofskog rečnika“, „Pisama francuskih enciklopedista“, „Rasprave o toleranciji“, „Kandida ili optimizma“. Ideju razložnog i umerenog filozofa Lajbnica, ideju o najboljem od svih mogućih svetova, Volter oštro kritikuje u svom romanu „Kandid ili optimizam“. On smatra da supstancije koje su same po sebi nužno stvorene da budu najsavršenije, ne moraju nužno da nas zaslepe. I upravo je ovo roman o najboljem od svih mogućih svetova i njegovoj mračnoj, jezivoj, nesavršenoj senci. Volterov junak, Kandid, životari svojom dečačkom radoznalošću u očima i veruje da je taj svet u kom živi, najbolji mogući, i teži da to i praktično dokaže. Bajka sa početka romana se polako transformiše u stvarnost Volterovog, ali i našeg vremena, pokazujući sve njene nesavršenosti. I pitanje optimizma postaje relativno, na početku je ono samo verovanje da je sve dobro, a na kraju verovanje da je sve dobro iako vidimo da ne može biti gore. Kandid putuje po svetu tražeći ljubav, ali i ono svetlo koje bi ga razuverilo u spoznajama koje proizilaze iz njegovog odrastanja, da nije baš sve tako savršeno. Najpribližniji je El Dorado, ili se tako na prvi pogled učini. Iluziju u kojoj živimo srušiće dva, tri zamaha metlom. Jer je baš sve onako kako se čini u iskrivljenom ogledalu.

Reditelj Aleksandar Popovski debituje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavkom Volterovog dela na scenu „Ljuba Tadić“. U Beogradu je ranije postavio „Alisu u zemlji čuda“ B.Srbljanović, i to u Ateljeu 212, „Višnjik“ A.P.Čehova u Narodnom pozorištu. Volterov tekst iz 1759. godine kao da tek u današnje vreme dobija svoj pravi smisao. Tri veka kasnije, bez trunke optimizma ulazimo na prvo, petnaesto ili stoto izvođenje, ako ga dočeka, a izlazimo sa željom da probudimo onu Kandidovu životinjsku snagu i volju za pronalaskom tog nečeg što nas vodi optimizmu. Štrihovani delovi teksta, tek pred sam kraj predstave uočeni, bili su neminovni što zbog dužine trajanja, a napravljeni upravo na mestima gde je to trebalo učiniti. Ništa nije zaboravljeno, samo suženo, a nekad treba suziti. Kandid Aleksandra Popovskog počinje pitanjima starca iz daleke zemlje El Dorado, a završava se Kandidovim pitanjima i čuđenjima, koja nas podsete na sopstvena. Kako to da ste svi vi, i kako to da smo svi mi, živi i da postojimo, ovakvi kakvi smo, razbojnici a ne vitezovi, lažovi a ne ljubavnici, neznalice a ne filozofi, varalice a ne plemeniti? I Popovski se drži Volterovog odgovora, da svako od nas treba da uređuje svoj vrt. Posebno velike ovacije ovom makedonskom reditelju treba dodeliti i za besprekorno rukovođenje celokupnim pozorišnim ansamblom.

Sven Jonke, zadužen za scenografiju, ne mnogo zahtevnom scenografijom prilazi maštovitom i praktičnom rešenju, nakrivljenom visokom kvadru od drveta, gde s vremena na vreme odpadaju daske, gde inkvizicija spaljuje ljudska tela u službi prestanka potresa, pod čijim dnom se krije neprocenjivo blago El Dorada ali tek nakon što se spustite rekom niz strmine planina u čijoj se kotlini ova zemlja nalazi, sa otvorenog vrha kvadra šarena dugačka platna vrta najlepšeg zamka od svih zamkova, zamka Tunder-ten-Tronka,  padaju, oskudan Buenos Aeres, Pariz i Venecija.
Kostimograf Lana Cvijanović koristi čas raskošne, čas oskudne, kostime različitih epoha, u službi prikaza višedecenijske teme.

Značajan procenat ovacija pripisujemo kompozitoru Kirilu Džajkovskom koji je životnom, energičnom muzikom dokazao potrese u Lisabonu, gde se po prvi put u predstavi srećemo sa njegovim radom, dočarava atmosferu pariskih večernjih izlazaka, i celokupnom muzikom možda i najviše doprinosi predstavi.

Za scenski pokret zadužena je Sonja Vukićević, za scenski govor Ljiljana Mrkić-Popović.

I najzad mnogobrojan glumački ansambl u jako naglašenim likovima, gotovo izobličenim kao u crtanim filmovima. Nikola Đuričko u naslovnoj ulozi nije naročito maštovito doprineo svom Kandidu potpuno tačno držeći se Volterovih instrukcija, Bogdan Diklić kao Panglos, čini se da je najviše od svih uživao u svom liku. Naročito nadahnuta gluma Gordane Đurđević u ulozi starice, uzrok je iskrenom aplauzu nakon dugačkog pripovedanja o biografiji njenog lika. U ulozi Kakamba je Srđan Timarov, koji je pokazao dečačku brzinu, radoznalost, oduševljenje i svaki put izazvao iskrenu emociju, navodeći nas na zaključak da niko drugi ne bi više doprineo liku Kakamba. Uspešan nastup imao je i Dragan Jovanović u ulozi doktora, Nikola Simić u ulozi guvernera Buenos Aeresa i Mihajlo Janketić u ulozi starca iz El Dorada. Martin Gorana Šušljika, sa spontanim tikovima imao je komičan ton. Nataša Tapušković kao Kunigunda nije naročito briljirala. Od drugih glumaca tu su Milena Vasić-Ražnatović, Marko Baćović, Vojin Ćetković, Marinko Madžgalj, Dubravko Jovanović, Igor Filipović, Tijana Čurović, Vlasta Velisavljević, Olivera Kraljević, Dejan Đurović.
Ni boljeg mesta, ni boljeg vremena, za postavku ovog teksta. Može da deluje banalno, a može i da nas podseti zašto smo baš mi stvoreni da živimo, radimo i obrađujemo svoj vrt u najboljem od svih mogućih svetova. Možda i jesmo pokvarenjaci, prevrtljivci, bestidnici, podvodači, spletkaroši, lažovi, kockari, brbljivci, hulje, lešinari, grubijani, ali svima treba probuditi usnulog Kandida u nama.

23.3.2009.


„A tek ovo...“


Pozorišna kritika
„Derviš i smrt“, Mehmed Meša Selimović
Velika scena Narodnog pozorišta
Reditelj: Egon Savin
Dramatizacija romana: Borislav Mihajlović Mihiz


Roman ’Derviš i smrt’ Mehmeda Meše Selimovića smatra se značajnim književnim delom kako u piščevom opusu, tako i u celokupnoj domaćoj književnosti. Pisac je sticajem okolnosti u kojima su se našli njegov brat i on, sopstvenu priču priredio na drugačijem planu, vreme vraća u tursko vreme, političko-ideološki teren menja versko-ideološkim i time smiruje ton priče koju pripoveda kroz lik Ahmeda Nurudina. Poduprt filosofskom stranom pojedinca i mase, psihološkom stranom pojedinca koji čini ovaj roman i romanom lika, ali i nas pojedinaca u masi, tera na promišljanje, i mi skrivajući se u ćorsokacima tražimo objašnjenje sagledavajući životni put i neretko se zapitamo nad svim tim, i upravo to ovaj roman čini univerzalnim zbog čega on i jeste u samom vrhu. Sam pisac ovog romana kaže za čoveka da je poprište borbi niskih instikata i želje da se ostane čovek. I šta je onda to što nas sve pokreće? Ljubav? Da. Ma koliko sujetni bili u trnutku govora o ljubavi, moramo priznati da to ima smisla. Ne radi se ovde samo o ljubavi prema osobi suprotnog pola koja nam je predodređena. Tu je ljubav prema porodici, prijatelju, poslu kojim se bavimo, gradu u kom živiom, psu lutalici i komšinici koja ga hrani, a koje srećemo svaku jutro na putu do prodavnice. Onda ljubav prema svojim pesmama, prema cipelama kada ih iskaljamo u blatu, prema autobusu 44 koji je kasnio čitavih sat vremena, prema prvim danima proleća, prema svemu što naš život čini prelepom umetničkom kompozicijom. Kada na stranu odvojimo sve ono što nas čini dobrim, ako dobrotu uzimamo kao nužnu čovekovu osobinu, ostaje nam ono što ne volimo kod sebe, nesigurnost, nepoverenje, nevolja. I u večitom strahu neretko postajemo gladni života, na bojnom polju se sukobe dve sile, i kao rezultat krvave borbe, krvavo i grešimo, nekad svesno, nekad ne, ali da, grešimo itekako. Ta filosofska crta koju vuče roman ispisuje čoveka kao manje-više moralno biće, a pitanje njegove egzistencije će ga dovesti u sukob sa samim sobom.

Reditelj Egon Savin, najzad, vraća priču Meše Selimovića u njegovo vreme, čime se vraća na prvobitnu priču, priču o piscu i njegovom bratu, koja je ujedno bila i polazna tačka romanu ’Derviš i smrt’. Vreme u kom se ustezalo da se govori, jer se činilo da nijedna reč ne može proći nekažnjeno, dovoljno govori o polotičkom sistemu koji varira, ali ostaje u konturama nedozvoljavajući ičemu da ostane izvan vlasti. Bez preke potrebe osluškivali smo piščeve opservacije, a provučene kroz dramaturške ruke Borislava Mihajlovića Mihiza. Osluškivali, ali ne i čuli. Tipična, Egonovska scenografija, metalna konstrukcija koja gledaoca vuče u dubinu prostora, praktična je ujedno i za smenjivanje prostora, a ostajanje u identičnoj scenografiji, sa rekvizitima, tek u naznakama, kako bi nama, preko rampe pojasnio pitanje prostora.
A tek derviš, i vrtenje oko ose. Je l’ to govori o kontinuiranosti životnih puteva ili pak kontinuiteta rođenja, jačanja do svog maksimuma, pa naglog slabljenja i umiranja emocija. Za tu priliku odlično se pripremio baletski igrač Željko Grozdanović.

A tek muzika. Ili je nema? Ima je, u par navrata, ali gotovo neprimetna. Kompozitor Zoran Hristić, kao da je pri seciranju žabe odstranio organe, ili je to bila reč glavnog hirurga.
A tek glumački ansambl. Kako to da je ostatak glumačkog ansambla jači od glumca koji se držao uloge glavnog lika.

Nikola Ristanovski, osim solidnog srpskog govora, i u par navrata gotovo iskrenih emocija, nema ništa drugo. Za razliku od njega, Nataša Ninković kao sudinica( kadinica) i Ljubomir Bandović kao Hasan Dželebžija, ponovo su prisvojili naše simpatije. Ostatak ansambla od dvadesetak glumaca, jednako dobri među sobom, jednako lošiji od dva prethodno navedena, jednako bolji od glavnog glumca, ali možda zato što smo od njega mnogo više očekivali.

A tek naše impresije. Ne, zato što posle ovakvog sunovrata možemo samo da se zapitamo zbog čega volimo ’Mešinog derviša’. Ne, i zato što takve velike priče treba da ostanu onakve kakve jesu, velike priče, ne male predstave. Možda je sumanuto govoriti o ljubavi kao pokretaču, možda i nije. Kada ti se pas umiljava to je zato što te voli, a zbog toga ti njega voliš. Ne dajte da vam se život umiljava. On nije pas. Život mnogo opasnije ujede.

12.10.2009.

„Neka nam neko javi kada je kraj“


Pozorišna kritika „Dokle“ Milice Piletić
Mala scena Atelje-a 212
Režija: Alisa Stojanović
Dramaturg: Jelena Mijović

Dramski tekst „Dokle“ Milice Piletić, ujedno nazivan od strane autora i „Neka nam neko javi kad je kraj“, opravdava oba naslova. Neka nam neko javi kad je kraj stajanju u redovima za ulje i brašno, tv dnevnicima iz devedesetih premda je nova decenija, novi vek, novi milenijum, koji ništa novo nije doneo, a staro je oberučke zadržao. Neka nam jave kada je kraj nasilju i korupciji. Javite nam kada je kraj ovakvom životu. Milica Piletić u svojih pet priča govori o jednoj velikoj, o prolasku osam individualnih građana kroz prethodnih trinaest godina, a pri tom zbijajući radnju u ključne momente srpske istorije kao što su 12. mart 2003. godine, 5. oktobar 2000. godine, bombardovanje 1999. godine, kontramiting iz 1996. godine. Suprostavljajući se hronologiji, Milica Piletić obrće redosled događaja počevši od marta 2009. godine i završivši priču upravo kontramitingom 1996. godine. Svaku priču posebno, odvajajući je po scenama posvećuje majkama koje su prerano sahranile svoju decu, deci koja su naša budućnost, prijateljima u belom svetu, onima koji još uvek mogu da se smeju, učesnicima studentskog i građanskog protesta ’96.-’97. godine. Ovaj revolucionarni tekst podseća nas na sve što smo proživeli, ili nismo, na ono čemu smo se nadali da će doći, a još uvek nije ni blizu. Priča o ljudima koji su iz studentskih dana prešli u ništa, o jednoj samohranoj majci, o njenom gubitku, o nadi, o strahu, o borbi, velikoj borbi, i jednom velikom ništa za koje su se borili a da nisu bili svesni toga. Ovo je priča o svima nama, o našim roditeljima, i svima njima, a fokusirana na pojedince koji su samo jedna od mrlja u tom karnevalu. Na žalost, tekst koji dakako ima veliki potencijal, obiluje rupama koje je autorka ostavila praznim. Neka su i odnosi svih likova dobro razrađeni, pojavljivanje nekih čini se suvišno. Jedno od lica, Vladimir, o kome ne znamo gotovo ništa osim da je bračni saputnik jedne bivše studentkinje, nikakva šteta ne bi bila izbaciti iz celokupnog teksta, i kada uzmemo u obzir da se pojavljuje u jednoj sceni, tekstu ne bi mnogo škodilo, čak naprotiv. Da je autorka opravdala njegovo pojavljivanje i par replika, onda ne bi ni govorili o ovome.

Rediteljka Alisa Stojanović je pokušala donekle da upotpuni lik Vladimira, i bila je na pravom putu. Samo, oseća se nedostatak teksta uprkos i njenim naporima. Ona je uspela da izbegne patetiku, i uveri nas da i mi jesmo deo te priče. Likovima koji između scena špartaju rubovima scene, činila je ono što godinama nismo, odmotavala je traku, beležila je sve one dane koje su proveli na asfaltu, preskačući šahte, i kanalizacione otvore, uveravajući nas da tu i dalje nešto opasno smrdi.

Darko Nedeljković, zadužen je za krajnje svedenu scenografiju. Gde god da su, ili smo, u stanu usmrtljenog ortaka i sina, u veterinarskoj stanici, u stanu nove gradnje od stopedeset kvadrata, na ulici u masi, u stvari su na asfaltu, između šahti i mirisa organskog otpada, na koji smo toliko navikli da ni ne primećujemo da je oko nas.

Zora Mojsilović zadužena za kostim, ne naročito kreativna, ostala je u dosluhu vremena, te tako i kostimi korespondiraju sa vremenom, bez razlike između devedesetih i ovih godina.

Muzika koju je ovom prilikom priredio Dušan Kojić- Koja, upotpunila je predstavu, i možda je i najbolji njen segment. To je taj saksofon koji je i originalnoj drami nedostajao, zvuk pištaljke, koji su svakako učestvovali u naboju emocija.

Gluma celokupnog ansambla mogla bi uz sebe nositi pridev ’solidno’. Dara Džokić kao Dara, izuzetno doziranom glumom u potpunosti dočarava lik koji tumači. Bojan Dimitrijević, iako ostaje dosledan sopstvenoj glumi ako posmatramo neke njegove ranije uloge, jako uverljivo i precizno vodi lik Miloša, i time zasigurno kupi ovacije. Sofija Juričan, u pojedinim segmentima predstave iskrena, ali mahom neuverljiva. Branislav Trifunović i Bojan Žirović beznadežni, ne uspevaju da probude nijednu emociju, s tim što Bojan Žirović s obzirom na svoju ulogu, ni nema dovoljno prostora da ispuni svoj zadatak. Radmila Tomović, Miloš Timotijević i Andrija Daničić prilično solidnom glumom, niti su premašili glumu Dare Džokić i Bojana Dimitrijevića, niti su spali ispod Trifunovića i Žirovića, ali su dakako doprineli sveukupnoj emociji predstave.

I danas će već sutra biti istorija. Čini se da se mnogo osvrćemo za sobom. Da, jesmo prevarili sami sebe. Da, i jesmo imali iluzije. Ako sopstvenu nerealnost čitamo kako je Piter Bruk zapisao, a on kaže:
„Nerealnost je negativna i pozitivna. Ona je
varljivo polje na kom je teško razlikovati istinu od iluzije, jer svaka baca svoju senku. Ono što nazivamo životom je samo pokušaj čitanja tih senki, jer ono što olako primimo kao stvarnost, na svakom koraku nas izdaje.“, onda se zapitajmo zašto čekamo nekog da nam javi kada je kraj.

Premijera na sceni "Bata Stojković"

Renovirana velika scena Zvezdara teatra zvanično je dobila ime glumca Danila - Bate Stojkovića u petak uveče, a kao prva premijera na toj sceni izveden je novi komad Dušana Kovačevića, u njegovoj režiji, "Život u tesnim cipelama".

Uoči premijere, u foajeu u kojem su izložene fotografije Bate Stojkovića (1934-2002), a na ekranima emitovane scene iz predstava u kojima je igrao u ovom pozorištu, glumčeva supruga Olga Stojković otkrila je ploču sa njegovim imenom.

Na ploči piše i da je ovaj veliki glumac u Zvezdari odigrao čak 1.102 predstave, a poslednju - "Profesionalca" 13. februara 2002. godine.

Upravnik Zvezdara teatra Dušan Kovačević obratio se mnogobrojnoj publici ističući da je Bata Stojković dve decenije svog rada vezao za to pozorište, koje je osećao kao svoj dom i da su njegove uloge, predanost umetnosti glume, izuzetan talenat i entuzijazam bili temelji Zvezdara teatra.

Nova predstava, sa podnaslovom "Pornografija života i smrti" u žanru crne komedije bavi se našom aktuelnom situacijom.

Likovi su radnici - štrajkači gladju u propaloj fabrici obuće, gde dolazi televizijska ekipa da od te strašne stvarnosti pravi rijaliti program. Kovačević u svom poznatom stilu ne štedi vlast odgovornu za lopovsku privatizaciju, na meti kritike je i mentalitet radničke klase, ali su najviše na udaru ove gorke satire manipulatori koji i od smrti prave televizijski šou.

Dug aplauz publike dobio je ceo ansambl, u prvom redu Dragan Petrović i Ljiljana Dragutinović, kao i Nenad Jezdić, Zlata Petković, Slobodan Ninković, Sonja Kolačarić i Milorad Mandić.

Scenograf je Nenad Brkić, kostimograf Marina Vukasović-Medenica, kompozitor Vladimir Marković.

izvor B92

Premijera drame 'Matica' u Ateljeu 212

Predstava "Matica" po tekstu Gorana Petrovića u režiji Rahima Burhana biće premijerno izvedena večeras u Teatru u podrumu Ateljea 212.

Uloge igraju Petar Kralj, Svetlana Bojković, Gorica Popović, Saša Torlaković, Nenad Chirić, Dragana Djukić i dečak Uroš Rakić.

Ugledni književnik Petrović napisao je komad po sopstvenoj priči iz zbirke "Bližnji", a Atelje je dramu štampao u ediciji "Šaptač".

Prema najavi pisca, "priča prati sudbinu ljudi koji su odbačeni".

"Tu nema političke dimenzije, kao ni u mojoj prozi. Ostavlja se gledaocu da sam prosudi koliko je nesreće i nepravde u ovom društvu, koliko nesnađenih ljudi, koliko tragičnog i komičnog", ističe Petrović.

Glavni lik u komadu je zastavnik prve klase JNA u penziji koji odlučuje da ostane u podrumu svoje zgrade, prepunom odloženih stvari koje su obeležile njegovu prošlost. Komad preispituje pitanja morala i vrednosnog sistema, odnosno ljudsku (ne)okrenutost ka tome.

Reditelj Burhan je osnivač čuvenog Teatra Roma "Pralipe" iz Skoplja, a već više od 20 godina živi i radi u Nemačkoj.

Scenograf predstave je Marija Jevtić, kostimograf Dragica Laušević, kompozitor Vlatko Stefanovski, dramaturg Gordana Goncić, autor videa Dušan Djorđević.

izvor tanjug

U Narodnom pozorištu počele probe Misis Tolstoj

Dramski ansambl Narodnog pozorišta održava dana prvu čitajuću probu komada Misis Tolstoj Sergeja Kokovkina u prevodu Novice Antića. Premijera je planirana za 27. maj

Novi naslov, čija je premijera planirana za 27. maj na Sceni Raša Plaović“ režiraće Radoslav Milenković, a u podeli su Tanasije Uzunović, Nada Blam, Boško Puletić, Nebojša Kundačina, Bojana Stefanović, Mihajlo Lađevac/Branislav Tomašević i Pavle Jerinić.
Radnja ove drame sa elementima komedije ima istorijski okvir jer se bavi poslednjim sukobom između velikog ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja i njegove žene Sofije.
U saradničkoj ekipi nalaze se Ivana Dimić (dramaturg), Boris Maksimović (scenograf), Olga Mrđenović (kostimograf), Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor), Marko Fabri (izbor muzike)...

Izvor: Story

Česko-srpsko "čitanje" Prokofjeva
 
Opera Sergeja Prokofjeva „Zaljubljen u tri narandže“, koju režiraju češki reditelj Jirži Mencl i upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović, biće premijerno izvedena 6. aprila na velikoj sceni nacionalnog teatra.

Ovo je tek četvrta opera čiju režiju Jirži Mencel potpisuje, i prema sopstveniom priznanju, uplašen je Prokofjevog dela.

„Kada se radi drama, reditelj je gospodar scene, a opera je podređen dirigentu, što može biti izvor stresa i napetosti, ali sam imao sreće i sa solistima i sa dirigentom koji su mi mnogo pomogli“, izjavio je jedan od najpoznatijih čeških filmskih reditelja.

Pod dirigentskom upravom gosta iz Holandije Davida Porselajna publici će se predstaviti Orkestar i Hor Opere Narodnog pozorišta i solisti tog teatra, među kojima ima mnogo mladih pevača, članova Operskog studija „Borislav Popović“.

„Ovo je luda opera. Zasnovana na komadu Karla Gocija, u duhu komedije del arte, kojoj je Mencl prišao iz posebnog ugla. Ova opera nema arije, dijaloge, ni tragove kasnoromantičarske melodičnosti, iako je pisana još za života Pučinija“, kazao je Porselajn.

Direktorka Opere Narodnog pozorišta Katarina Jovanović skrenula je pažnju na Menclov neponovljiv izraz i umetničku samosvojnost i na Porselajnovo odlično poznavanje muzike dvadesetog veka, dodajući da su mladi beogradski umetnici i njihove starije kolege mogli mnogo da nauče.

Ona je kazala da je ova opera prvi put izvedena u Narodnom pozorištu pre pedeset šest godina, pod upravom Oskara Danona. Tadašnje izvođenje označilo je početak zlatnog perioda razvoja opere ove kuće.

U velikom pevačkom ansamblu su, između ostalih, Dragoljub Bajić, Hon Li, Nataša Jović Trivić, Nebojša Babić, Vladimir Andrić, Vuk Matić, Suzana Šuvaković Savić, Snežana Savičić Sekulić, Iva Profaca, ali i nove nade beogradske operske scene Mihailo Šljivić, Danilo Stošić, Vuk Zekić, Miloš Đuričić, Marija Mitić, Ljubica Vraneš i drugi.

Scenograf je Geroslav Zarić, kostimograf Marina Medenica, a koreograf Saša Krga.

Reprize su zakazane za 9. i 11. april i 11. jun.


Izvor: B92