Premijera u „Dadovu“
Autor: T.M.S. | 03.04.2007 - 11:34

U Pozorištu „Dadov“ (Desanke Maksimović 6), večeras (20), premijerno će biti izvedena predstava „Mozak afrodizijak“ po motivima kratke priče „Kurva iz Mense“ Vudija Alena. Dramatizaciju je uradio poznati radio i TV voditelj Igor Brakus, a režirala je Snežana Trišić, studentkinja treće godine FDU.
Ova satirična priča preokreće uobičajene klišee o odnosu pameti i seksualnosti, uvodeći drugačiju agenciju za posredovanje: „‘Agencija Mozak afrodizijak’ izlazi u susret svim vašim intelektualnim potrebama 24 časa svakog radnog dana, vikendom i praznicima. Agencija je spremna i opremljena da podstakne vaš intelektualni razvoj, a dolazimo i na kućnu adresu. Tu su i naše mlade intelektualke, radnice koje su prošle kroz iscrpljujuću obuku...“
U predstavi igraju Dragana Marković, Milan Obradović, Dejan Mladenović, Miloš Biković, Nikola Glišić i Filip Trajković, a prva repriza je u sredu, 4. aprila.

Izvor: Blic

Pozorišna kritika
Izvan stereotipa
„Burleska o Grku”, Andrej Hing/Anja Suša, Madlenijanum, scena „Bel etaž”

Scena iz predstave „Burleska o Grku”
(Fotodokumentacija Madlenijanuma)




Drama „Burleska o Grku” (1969) Andreja Hinga tretira jedan dan u životu El Greka. Polazeći od studije konkretnog slučaja, pisac se bavi opšte bitnim pitanjima intenzivnih stvaralačkih kriza, kao i odnosa umetnika prema porodici, društvu, umetnosti, religiji.
Predstava u režiji Anje Suše je kamerna i vrlo stilizovana. Izgled scene je markantan, ogoljen, definisan belom bojom (scenografija Igor Vasiljev). Scena je podeljena komadima belog platna, koji mogu da klize, što omogućava brzo smenjivanje prizora kao i menjanje dubine scene; ovi postupci asociraju na filmsko-televizijski način izražavanja, na montažu i smenu različitih planova, što svakako proizilazi iz činjenice da je komad pisan za izvođenje na televiziji. Kostimi su raskošni (Maja Mirković), muzika eterična i efektna, u funkciji komentarisanja emotivnog stanja protagoniste (kompozitor Vladimir Pejković).

Nebojša Dugalić vrlo energično igra El Greka, u osnovi kao tragičnog čoveka, ali mu daje i nijanse grotesknosti, koje su bitne jer dublje problematizuju suštinu slikareve tragičnosti. Glumac inspirativno predstavlja različita psihička stanja kroz koja El Greko prolazi: od generalne skeptičnosti prema ljudima, preko bespoštednog besa usmerenog prema svom modelu, Mutavcu koga svedeno i sugestivno oblikuje Dušan Murić, do razarajućeg očaja. Iskorišćena je i kamernost prostora pa Dugalić u više navrata igra među publikom, što tu prisnost još više naglašava. Anđelika Simić stvara lik Grekove supruge Heronime, funkcionalno kombinujući izraze psihološkog realizma i stilizacije. Kada Greku govori o braku i njihovoj zajedničkoj budućnosti, o neminovnom gašenju ljubavi i rutini koja preovladava, Anđelika Simić se vrti u krug, krećući se odsečno i mehanički. Ovo manirističko rešenje je zanimljiv način da se istakne univerzalnost problematike, kao i Heronimin neiskorenjiv nemir koji se, na ovaj način, ritualizuje i podiže na metaforički nivo.

Likove Heroniminih tetki, glupavih i licemernih ženturača, igraju Jelica Vučinić (Huana) i Elizabeta Đorevska (Injes). Ova dva lika su postavljena vrlo artificijelno – obučene su u raskošne bele haljine, imaju našminkana, bela lica, hodaju izrazito plastično, kao nekakve groteskne lutke. Na ovaj način se posebno uzbudljivo scenski predstavlja njihova esencija, ograničena svest i sveprožimajuće zlo koje ih čine takvim spodobama. Ova vrsta stilizacije u koncipiranju likova daleko je vrednija i kompleksnija od konvencionalnije, realističke opcije. Ivan Tomić uspešno predstavlja fratra Kargana, sasvim ravno i gotovo bezlično, što treba shvatiti kao manifestaciju njegovog krajnjeg cinizma, naročito kada Greku tendenciozno govori o grešnosti ideje vere kao čistog individualizma, koja podrazumeva koristoljubiv imperativ službe prema crkvi i zajednici.   

Predstavu „Burleska o Grku” Anje Suše karakterišu zanimljiva rediteljska rešenja, superiorna gluma, prisustvo niza značajnih zapažanja o umetnosti, porodičnim odnosima, religiji i politici; pri tome, predstava nije nimalo stereotipna, a ni pretenciozna, što je razlikuje od većine inscenacija života umetnika.

Ana Tasić

Izvor: Politika

Novi teatar starog lica
S. POPOVIĆ, 11. april 2007

Prilično komotan odnos prema građanskom nasleđu u Srbiji, koje je ionako kroz mnoge ratove uništavano, briše dragocene ostatke urbane memorije. Umesto lečenja oronulih zdanja često se predlaže dizanje novih, a novca za to nema.
Poduža priča o očuvanju subotičkog pozorišta koje je jedan od simbola ovog grada nikako da dobije zadovoljavajući epilog, mada je u Subotici pokrenuta velika kampanja za očuvanje autentičnog lika ove kuće.
- Uprkos protestima građana, ovog proleća došlo je do potpisivanja ugovora o rušenju dve trećine postojeće zgrade pozorišta, a manji deo objekta sa korintskim stubovima na ulazu biće sačuvan - objašnjava Viktorija Aladžić, arhitekta.
Poslednjih deceniju i po nude se i predlažu različiti "recepti" za njegovu revitalizaciju. Zahvaljujući oronulosti zdanja lansirana je ideja da bi teatar trebalo srušiti i zidati novo pozorište, a od starog zadržati samo pročelje sa kolonadom. Ni rangiranje pozorišta kao spomenika kulture od velikog značaja, nije odagnalo opasnost od rušenja.
Teren na kom je podignuto peskovit je, pa postoji opasnost od tektonskog poremećaja, saznajemo u Ministarstvu kulture Srbije. Zato je i urađen projekt rekonstrukcije 1996, a od 1997. zabranjen ulaz u zgradu.
- Subotičani zaslužuju da imaju svoje pozorište, kaže Vladimir Tomčić, pomoćnik ministra kulture. - S obzirom da je Subotica multietnički grad projekat predviđa izgradnju tri scene - jedne velike i dve male - za mađarsko, srpsko i hrvatsko pozorište.
Pozorište će imati 14 hiljada kvadratnih metara, a radovi će koštati 24 miliona evra. Iz nacionalnog investicionog plana izdvojena su tri miliona i 160 hiljada evra. Pokrajina i Ministarstvo kulture Srbije obezbediće po 45 odsto potrebnih sredstava, a Subotica preostalih 10 odsto. Rekonstrukcija će se, kako ističu u Ministarstvu, odvijati u tri faze i trajaće pet do šest godina.


DOSADAŠNjE RENOVIRANjE


POZORIŠTE je podignuto 1854. godine, prema projektu Janoša Škultelija. Pored teatra, u ovom objektu nalazili su se i hotel, restoran, poslastičarnica i balska dvorana. Tako je ovaj "multi-medijski objekat" postao centar okupljanja građanske klase u formiranju u Subotici. U njemu su se mešale mnoge nacionalnosti: Mađari, Srbi, Hrvati, Jevreji, Nemci... Deset godina po podizanju, pozorište je adaptirano. Od 1904. do 1907. godine izmenjena je unutrašnjost. Umesto loža podignuta je galerija uz ranu primenu armiranog betona. Međutim, već 1915. zgradu zahvata požar, pa 1927. godine sledi još jedna adaptacija

Izvor: Novosti

Jubilej Pozorištanca Puž
TATATATIRA!

Predstavom "Veseli vremeplov", u koju su utkane najzanimljivije scene i likovi iz popularnih komada "Pepeljuga", "Čarobne frula", "Nevaljala princeza", uz mnoštvo plesnih, lutkarskih i glumačkih tačaka, preksinoć je obeleženo trideset godina Pozorištanca Puž. Glavna zvezda "Vremeplova" bio je njegov osnivač i upravnik Branko Milićević Kockica.

Uz puno smeha i aplauza, predstava je završena bacanjem bombona sa scene, na oduševljene gledalaca. Slavlje je nastavljeno na koktelu kojem su, između ostalih, prisustvovali i Dubravka Mijatović sa ćerkicom, Jelica Sretenović, Nenad Nenadović i Tatjana Pujin.

(L. G.)

Izvor: Kurir

Posto niko nepise o premijeri Pozorista na Terazijama, evo ja cu!!!!
  " La Capinera" premijerno izvedena 13.aprila 2007.
Baletska predstava Italijansog rezisera Mikele Merola!Predstava je fantasticna, sa izuzetno jakim koreografijama Mikele Merole, muzika (Kiril Dzajkovski) je vise nego doprinela ovom scenskom spektaklu, a izvodjaci... Balet Pozorista na Terazijama je dokazao (ponovo) da ima ogroman izvodjacki i umetnicki potencijal, a da je neophodno da sa njima rade vrhunski profesionalci i majstori u svom poslu kao sto je Mikele Merola, a pre njega i Mojca Horvat! BRAVO celom ansamblu pozorista! Poseban osvrt i komentar zasluzuje nekoliko solista ovog ansambla! To su, pre svih, Danica Arapovic, balerina koja moze i zasluzuje mnogo vise nego sto je do sada dobijala da radi, ali ce svakako ovom ulogom skrenuti paznju javnosti i pozorisnih ljudi na sebe ( izuzetno kvalitetno odigrana uloga "lude zene", fantastican, nadasve emotivan i potresan solo pred kraj predstave), zatim Katarina Cankovic, u svakom trenutku tacna i precizna, tehnicki perfektna, i Milan Gromilic, igrac koji svojom energijom i markantnom pojavom na sceni mami paznju i uzdahe, i aplauze publike! Fenomenalan ansambl cine i Nebojsa Gromilic, Milica Pavlovic, Iva Petrovic, Uros Petronijevic i drugi. Glumac Miroljub Turajlija je svojim divnim glasom, preciznom dikcijom i sofisticiranom emocijom upotpunio sliku ovog modernog scenskog spektakla! A sada, oni!!! Fabio Grossi (prvak rimske opere, uskocio za jedan dan u glavnu musku ulogu umesto povredjenog prvaka beogradskog baleta, Milana Rusa) i naravno, slavljenica, Ashen Ataljanc! Da nije bilo povrede Milana Rusa, verovatno vecina nas nikada ne bi videla ovog italijanskog igraca i to bi bio veliki propust za sve! Fabio je izvanredan igrac, bozanske gradje, besprekorne tehnike i izuzetne harizme!Ashen Ataljanc je jos jednom dokazala da nije slucajno sto je jedina "mladja" balerina sa nasih prostora koja je stekla svetsko ime i popularnost!

Pozorišna kritika
Bečkerečki lonac
Milorad Pavić: „Svadba u kupatilu”, režija Saša Gabrić

Scena iz predstave „Svadba u kupatilu”
(Foto L. Vuletić)



Rečnike, jelovnike, priče, romane, ženske i muške, romane o romanu, po romanima, protiv romana, romane pustolovne i ljubavne, od fantazije i mesa, ludorija i mudrolija, slika kaleidoskopskih, nebrojivih verbalnih galaksija, od svega i svačega što mu na um padne i pod ruku dođe, pa i od onog iza uma, čega u umu nema, ali ima drugde, Milorad Pavić mesi književno testo iz kojeg oblikuje neviđene književne žanrove i forme: tragedije, komedije, tragikomedije, idile, satire, pastorale, sanovnike, budilnike, pesmarice, kazivanja, proricanja i dokazivanja po Mateji, Iliji, po Servantesu, Sternu, Borhesu, Vencloviću, po prečanima i Latinoamerikancima, Beograđanima i južnosrbijancima, na ledu i na žaru, na severu, i na jugu, priče prošle i buduće, velikolepne i sitne, zatrte pa, ipak, još žive.

Bože dragi, u koje se sve spisateljske poze i pozicije ne ubacuje, i ne stavlja ovaj naš čovek koji čuje vreme, i prolazi kroz zidove pa malo uz vetar, a onda niz vodu i vino, mudruje, uz losos se domišlja i šegači, zabavlja i nas, pa i da pouči hoće, ali sve kroz igru i sliku, da nam ne padne teško! Od svoje muke da se odaljimo, makar se tuđoj, lakšoj, bezbolnijoj, približili. Tragovi, nalazi, znaci i figure u vremenu, oko čega se, eto, ljudi, oko kakvih sitnica i tričarija, mogu da zavade pa i sude i slude a posle, igračka-plačka, kroz vreme, vremeplov i vremepad, napred, natrag, u prošlost gde je đavo već činio svoje, u budućnost, koja je đavolu obećana, i gde će, tek, da čini zla, manja, pa veća, kako nam to, u finalu muzičke tragikomedije „Svadba u kupatilu”, neočekivano, i da nam sve ne bi palo baš lako i olako, kazuju, i filmski dokumentuju, Milorad Pavić, Saša Gabrić i Tihomir Dukić.

Bečkerek, proleće, 1920. Trešnjar, behar leti i pada, devojke, gospe i sluškinje, propupile, zarumenele kao sa starinskih razglednica u prašnjavim škrinjama prababskim. Bečkerečki lonac je bogato, slatko, pa gorko jelo, poreklom iz Vavilona! Spravlja se obilato mešajući akcenat, melodiju, leksiku, kožu i kostim jednog punijeg, masnijeg Lale kome dodajemo i komad mlađeg, u nebo i grčki mišićavo Aristotelesovo telo, zagledanog, u glavu, malčice, udarenog, u stihoklepstvo umočenog, Lalu, pa onda jednu telesno raskošnu Mađaricu, sa „njena lepa noga, prsa i srpska jezika”, pa nešto malo lutkastih Rusina koji će vam, dok lonac krčka, ponešto drago otpevati. Ne zaboravite da taj dodatak Lalinke kao mlade sluškinje bude sočan, erotičan i seksualno oran, da Grk, Cincarin, šta li je, bude gorostasan a folksdojčerka vojnikuša, da Rumun bude smotan, nečitljiv, bez masnoće. Može se dodati i Crnogorac, policajac koji nervozu leči dunjevačom, i, svakako, veza „južne pruge”, melodijski, padežno i telesno krivudava, migoljava, bez telesne raskoši, svakako, i već šta od začina, i druge sitnije boranije, imate pri ruci, zlu ne trebalo, a trebaće!

Kuva se na tihoj vatri, dugo, ne bi čovek rekao da će se baciti na veliku brigu i vatru, u plamen i nevolju, na nešto istorijsko i tragično, pa otud veliko i značajno. Baš neočekivano! U tome i jeste jadac! Eto, kako se i čerez ukradenih pesnikovih čakšira od jelenske kože, a možda i drugih pratećih, kolateralnih nastranosti svet uzdrma, a zbivanja uzmu tragične obrise.

I gde to biva, svadba bez tamburaša! Pa onda pesma, a među njima i ona Zorana Bingulca, i Ljube Pite, „Kada padne prvi sneg”, „Da zna zora”, „Ako jednom odeš”, pa redom. Veselo brate, a opet nekako, kako pisac, i reditelj, osobito, hoće, i kako nam to muzika, u izboru i obradi Vojkana Borisavljevića, nagoveštava, tužnoliko, opominjuće! Idila, i u njoj prst vraga koji ne miruje, osobito u prošlosti, i u sadašnjosti. Što se budućnosti tiče, kroz to prozorče nedovoljno gledamo, a slabije i vidimo! Pa tako, ovce i ovčice, zalutale, al’ je sladak, al’ je ves’o, al’ je lud ovaj svet, ko bi to rek’o! Jezičko i drugo igranje i poigravanje, životno proigravanje! Ljudi, ljudići, spodobe, ovčije pleme, naiva koja završava u istorijskoj stravi.

Ako se nađete na Terazijama uđite u pozorište. Nema tu visoke komike, ni velikih uloga, ni mudrosti koja će vam doći glave! Ujdurma prečanska, bujna, pa sitna i setna; udri brigu na veselje, pa odneo vrag šalu!
Kako pesnik voli i pati pokazaće vam Milenko Zablaćanski. Kako vas sobarica osvaja, u to vas, glasno, i razdragano, upućuje i uvodi Mina Lazarević. Sve o Mađarici iz priča i legendi, koja je, do izvesne mere nevina, a od izvesne mere, nije, otkriće vam udavača Maje Noveljić-Romčević. Vazda neodoljivi komički izdanak „južne pruge” je čovečuljak od čoveka i činovnika, branilac pesničke duše, Vojvodić, Miroljuba Turajlije. Njima, da bi muzička tragikomedija bila gušća i žešća, valja dodati i ostale, Slobodana Stefanovića, Janoša Tota, Anu Simić, Nebojšu Babića, Valentinu Pavličić, Duška Radovića, Vladana Savića, Aleksandra Dunića, Gorana Bukilića, Jovana Nikolića, tamburaški orkestar. Kostimograf Marina Medenica.
Muharem Pervić

Izvor: Politika

Minijature na Velikoj sceni
U Narodnom pozorištu danas je centralno veče 11. festivala koreografskih minijatura


Beogradski 11. festival koreografskih minijatura već je počeo. Odabrani gosti stigli su u grad da bi se „uživo” pokazali pred selektorima i ušli u veliko finale. Taj glavni događaj – takmičarsko veče pred publikom – je danas od 20 sati. I to prvi put na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.
Sonja Lapatanov, predsednik UBUS-a i direktor festivala, rekla je kako je ova „seoba”, pod krovom istog teatra, potvrda značaja ove manifestacije. Druga novina je uvođenje i Nagrade stručne kritike, koju će dodeliti žiri u sastavu: Milica Zajcev, Milica Cerović i Jelena Kajgo, kritičar našeg lista. U glavnom žiriju su: Ivanka Lukateli, primabalerina, Milena Stojićević, direktor BELEF-a, Martina Pizani (Francuska), koreograf, Donald Hutera (Engleska), baletski kritičar, i Saša Božić (Hrvatska), dramaturg.

Troje najboljih dobiće diplome i bronzane statuete, ali, kao i lane, i tri lepe novčane nagrade – 3.000, 2.000 i 1.000 evra – koje dodeljuje UniCredit Bank. Prvonagrađenom sledi i „dar” BELEF-a: celovečernja koreografija na njihovom festivalu 2008. godine. Baš kao što prošlogodišnji laureati, Rosana Hribar i Gregor Luštek, to rade za ovo leto. Ne zaboravimo da Minijature imaju i Plaketu „Aleksandar Izrailovski”, Pohvale žirija i Nagradu publike.

U konkurenciji za ove nagrade je 11 koreografija izabranih među više od 70 pristiglih iz 26 zemalja. I u ovom poslednjem krugu dominiraju stranci. Od „domaćih” imena tu su: Aleksandar Ilić, solista Baleta Narodnog pozorišta, Dunja Jocić, Beograđanka iz Holandije, baš kao i Zoran Marković (koga smo nedavno gledali na Beogradskom festivalu igre kao člana slavne kompanije NDT) koji će se predstaviti u koreografskom tandemu sa suprugom Mašom Kolar (Hrvatska-Nemačka).

Sutra, 13. maja, na sceni „Raša Plaović od 20.30, kao koreograf će se prikazati i Martina Pizani. Biće to stoto izvođenje njene predstave SANS, a publika će moći da vidi i radove Nenada Miloševića, Julije Karoline Gorosito i Ane Dubljević. Naredne večeri (19.30) festival će biti svečano zatvoren na Velikoj sceni, a opet je reč o jednom jubileju – 50. izvođenju baleta „Doktor Džekil i mister Hajd”, koreografa Vladimira Logunova, sa Konstantinom Kostjukovim u dvostrukoj naslovnoj ulozi.

M. Š.

Izvor: Politika

Uspeh „Okamenjenog princa”
Predstava Malog pozorišta „Duško Radović” bila je u samom vrhu selekcije, ako ne i najbolja

Scena iz „Okamenjenog princa”
(Foto Đorđe Tomić)



Specijalno za „Politiku”
Jedna od najuspešnijih predstava beogradskog Malog pozorišta „Duško Radović”, pozorišta koje je napravilo presedan u produkciji predstava koje se bave obrazovanjem, društvenim i, pre svega, urbanim temama, – „Okamenjeni princ” – nastavila je da uspešno promoviše srpski teatar, kao i našu zemlju, na inostranim festivalima. Ovoga puta reč je o danskoj turneji komada koji je napisao Hening Mankel a režirao Mark van der Velden. Uloge tumače Ivan Tomić i Goran Jevtić uz muzičku pratnju Biljane Tomić.

Dansko pozorište za decu i mlade, zemlje u kojoj je rođen Hans Kristijan Andersen, jedno je od najznačajnijih u Evropi. Snažna decentralizacija teatra rezultovala je da ono bude dostupno svima, kao i da postane deo obrazovnog sistema, te i da delom bude finansirano od strane države. Svake godine u aprilu, u organizaciji Teatercentruma, održava se godišnji festival na kojem tokom sedam dana trajanja stotinak teatara izvede oko 150 predstava (ukupno do 500 izvođenja!), i koji poseti i veliki broj inostranih gostiju.

Ovogodišnja, 37. nacionalna smotra bila je u Viborgu, u regiji Jutland. Uprkos neverovatnom broju predstava, koje tokom celog dana igraju na nekoliko mesta u gradu, izvođenju „Okamenjenog princa” posvećena je posebna pažnja. Naša predstava je bila deo programa platforme na kojoj je predstavljen model srpsko–danske saradnje (podsetimo, komad je rezultat koprodukcije danskih teatara Corona La Balance i Teatret Lampe i Pozorišta lutaka „Pinokio” i „Radovića”). Platforma je održana posle predstave koja je veoma dobro primljena od strane stručne publike iako je igrana na srpskom jeziku (inostrani gosti došli su iz Austrije, Belgije, Kanade, Koreje, Japana, Engleske, Burkine Faso, Kine, Nemačke, Irske, Novog Zelanda, Rusije, Turske, Amerike, skandinavskih zemalja...). Domaćini su govorili o produkcijskim aspektima ove saradnje, glumci su se osvrnuli na poteškoće u građenju i igranju likova, pošto naizmence igraju oko deset uloga, kao i na to kolika je važnost ove predstave u Srbiji, jer je tema o kojoj se govori sasvim nova stvar, kao i stvaranje pozorišta za mlade. Takođe, govorilo se i o velikom uspehu koji ova predstava ima tokom poslednje dve godine, kako na domaćim, tako i na inostranim festivalima. Pozorište je dobilo ponude za gostovanja u Finskoj, Islandu, Rusiji, a glumci da učestvuju u jednom međunarodnom projektu...

„Okamenjeni princ” je potom dva puta izveden na upravo završenom prvom internacionalnom festivalu za decu i mlade u Kopenhagenu, Spring festivalu. Izvođenju srpske predstave koja je bila u samom vrhu selekcije, ako ne i najbolja, pored kolega, gostiju iz inostranstva i dela dijaspore, prisustvovali su i danski srednjoškolci koji su veoma dobro pratili prikazano.
Gostovanje Malog pozorišta „Duško Radović” u Danskoj ocenjeno je kao vrh saradnje ove kuće sa danskim teatrima. Uostalom, privilegija je učiti na danskom pozorišnom modelu. Neka od njihovih iskustava su primenjena na ovoj predstavi – mali broj izvođača, minimalistička scenografija, mobilnost predstave, komunikacija aktera sa publikom, kao i to da se igra za mali broj gledalaca da bi se uspostavio što bolji kontakt sa svakim pojedincem. Na ovom festivalu su počeli pregovori za gostovanje „Princa” u Madridu a valja spomenuti i da je u izgledu i gostovanje predstave „Andersenovi kuvari” na festivalu u Mančesteru.
Aleksandra Jakšić

Izvor: Politika

„Ljubav, navika, panika“ kao pozorišna predstava
Autor: N. Džodan | 12.05.2007 - 10:47




Domaća serija „Ljubav, navika, panika“ stekla je veliku popularnost, a na radost mnogobrojne publike uskoro će svoj život nastaviti na pozorišnim daskama. Slobodan Šuljagić, reditelj serije, kaže za „Blic“ da se ovih dana probe privode kraju, a 22. maja će biti velika premijera u kulturnoj ustanovi „Vuk Karadžić“ (bivša velika sala „Teatra T“).

- Serija je imala veliki uspeh, a podržala nas je i publika i kritika. Ona je takođe postigla i veliki međunarodni uspeh, ušla je među dvanaest najboljih serija sveta koje emituju najveće svetske televizijske stanice. Naša ideja od samog početka je bila da se napravi određeni broj epizoda i da se zatim to preformuliše u pozorišnu predstavu - priča reditelj Slobodan Šuljagić koji je uz scenaristu Nebojšu Rončevića autor ovog projekta.
U predstavi će igrati Seka Sablić, Nikola Simić, Mirka Vasiljević i Borka Tomović, i to u istim ulogama kojima su zabavljali publiku kroz televizijski serijal.
- Isti glumci, isti odnosi, ali neki novi događaji. Imamo lajt motive, a ko je pratio seriju, zna da je uvek na nivou jedne epizode bilo nekoliko tokova. Isto tako će i ovde biti nekoliko tokova koji će se spojiti na kraju, a sama predstava će trajati mnogo duže nego jedna epizoda. To je jedan veliki napor za četiri glumca koja su non-stop na sceni, sa kraćim izlascima. Siguran sam da će to biti poštena predstava sa puno energije - objašnjava Šuljagić i dodaje da je glumačka ekipa dobro raspoložena.
- To su četiri glumca koja se neverovatno raduju svom poslu i na svaku probu dolaze inspirisani. Oni su ovisnici o glumi. Radeći seriju imali smo raznih dešavanja, svako je imao svoj privatan život i probleme, ali to se nikada nije odrazilo na njihovu igru - priča reditelj i dodaje da Mirka Vasiljević predstavlja prijatno iznenađenje.
- Najveći izazov je bilo raditi sa Mirkom koja nema pozorišno iskustvo, ali to je jedan neukrotiv prirodni talenat. Mi je svi obožavamo i podržavamo, a mislim da će taj njen debi biti vrlo zanimljiv - ističe on. U predstavi, za razliku od serije, neće biti gostujućih glumaca.
- U seriji ljudi su dolazili i bili gosti u samo jednoj epizodi - od Tarika Filipovića do Miće Orlovića. To je i jedan od razloga zbog kojih i završavamo seriju. Praktično smo komunicirali sa svima koji su bili tog žanrovskog opredeljenja. Najviše bismo voleli da je mogao Zijah Sokolović da gostuje u predstavi, ali on je čovek koji igra 250 predstava godišnje, u sedam država, i mnogo smo se mučili dok smo ukomponovali njegova snimanja, međutim, sada je to nemoguće. Zijah će biti gost na premijeri i, nadam se, naš najvatreniji navijač - kaže poznati reditelj. Muziku za ovaj projekat je radio Željko Joksimović, a nakon što predstava zaživi u Beogradu, publika i u drugim gradovima može da je očekuje u svojim pozorištima.
- Koncept je da predstava ima dug život u Beogradu, a zatim hoćemo da napravimo veliku turneju po gradovima u Srbiji i u susednim državama gde je serija vrlo popularna. U Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Nišu, Novom Sadu, Tuzli, Zenici, Banjaluci... I tamo bismo igrali dan za danom kao što ćemo igrati u Beogradu. To je brodvejski sistem koji ovde mnoge institucije ne iniciraju - zaključuje Šuljagić.

Izvor: Blic

Pozorišna kritika
Autentično, izuzetno
„Ja ili neko drugi”, Maja Pelević/Kokan Mladenović, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Iz predstave „Ja ili neko drugi”
(Fotodokumentacija SNP)


Polazeći od medijske vesti, realnog događaja kidnapovanja jedne devojčice, Maja Pelević je, po narudžbini SNP-a, napisala tekst „Ja ili neko drugi”. Reč je o fragmentarnom i poetičnom komadu koji žestoko izmiče tradicionalnim aristotelovskim principima komponovanja drame, donekle asocirajući na dela evropskih pisaca koji su eksperimentisali sa formom (Krimp, Kejn, Šimelfenig, Poleš).
Predstava u režiji Kokana Mladenovića karakteristična je po brilijantnoj sintezi psihološkog realizma (likovi Nje i Njega), i uslovnosti (likovi Majke, Oca, Organa vlasti, članova Horova).

Rezultat ovog spoja je naglašena emotivnost predstave, ali i transcendiranje značenja radnje na metaforički, arhetipski nivo. Marija Medenica markantno gradi lik kidnapovane devojčice, fražilne, usamljene i željne ljubavi. Boris Isaković igra otmičara, jasno oblikujući lik određen bitnom koegzistencijom lica i naličja: na površini je fin i vrlo brižan, što je maska koja skriva njegovu frustriranost, pervertiranost i agresivnost koje se ispoljavaju kada on izgubi kontrolu. Jasna Đuričić zaista impresivno igra devojčicinu majku, ekstremno teatralno, mehanički, stegnuto, ističući na taj način njenu zastrašujuću bezličnost i konformizam. U pojedinim scenama se njena igra pretapa u realizam putem kojeg glumica opipljivo izražava i jezivi bol zbog gubitka kćerke. Miroslav Fabri igra Oca, takođe stilizovano, koncentrišući se na deklarativno predstavljanje njegove rezigniranosti i odsutnosti. Ovom izvanrednom, totalno brehtovskom igrom, glumci od likova roditelja stvaraju univerzalne tipove, uzbudljive metaforičke figure koje rečito kritikuju činjenicu plastičnosti i iščašenosti odnosa između roditelja i dece.

U predstavu su uključena i tri hora, Medija, Komšija i Savesnih građana, koji radnju komentarišu nizom floskula. Članovi horova nastupaju unisono, izrazito izveštačeno, što je veoma efektan način da se predstavi užasna zlonamernost vox populi, kao i tipična stereotipnost u razmišljanju. Izgled scene je referentan rediteljskom konceptu, u domenu je stilizovanog, pseudo-konfekcijskog pop-arta (Marija Kalabić). Muzika se, takođe, funkcionalno koristi: u pojedinim scenama naglašava tenziju, a u drugim, kada je patetično idilična pošto ima suprotan smisao od radnje koja se predstavlja, putem kontrasta ističe tragičnost događaja (kompozitor Irena Popović). U predstavu je integrisan i video-bim, kao i songovi, što sve zajedno indukuje vrlo intenzivno emotivno dejstvo.

Nesporno pripadajući polju postdramskog pozorišta, dakle pozorišta koje deluje s one strane drame, u vremenu posle važenja paradigme drame (Leman), „Ja ili neko drugi” je izuzetna predstava, inspirativna na nivou forme, kao i na planu sadržaja. Tretirajući pitanja identiteta, slobode, funkcije masovnih medija itd, predstava „Ja ili neko drugi” autentično replicira na život u savremenom društvu, simulaciji neke iščezle stvarnosti, bodrijarovskoj pustinji znakova u kojoj se muvaju još samo utvare i senke.

Ana Tasić

Izvor: Politika