Pozorišna kritika
Više i manje od čoveka
Maksim Gorki: „Na dnu”, režija Paolo Mađeli, Jugoslovensko dramsko pozorište

Scena iz predstave „Na dnu”
(Fotodokumentacija JDP)



Kažemo patnja a ima ih na hiljade sličnih, pa ipak, različitih, toliko nejednakih, osobenih, da vas jedne satiru, druge, bar za izvesno vreme, usrećuju. Ma kakve bile, a za patnje u našem Rečniku ima dosta, mada ne i dovoljno reči, one nas tako teške, često kao Jovove, guraju u dubinu, gde je i radost, ali i na dno života, gde su surovost i sirovost, muka i zločinjenje, duševno i fizičko.

Među filozofijama čoveka malo je onih koje mimoilaze ulogu i moć patnje u oblikovanju ljudskosti, duše i tela, kulture, umetnosti. Kod Dostojevskog, Čehova, Gogolja, Gorkog, na primer, da ne pominjem plejadu filozofa religije, patnje, zločina i iskupljenja.

U uzorne drame ovog tipa, čije protagoniste nazivamo marginalcima, božijim ljudima i bezbožnicima, vernicima i otpadnicima, huljama, ludama, vidovnjacima, parazitima, bitangama, lakrdijašima, dangubama, skitnicama, ispičuturama, uniženim i povređenim, osobama mudrim i začudnim – spada i drama Maksima Gorkog „Na dnu”.

Dubina ljudskosti

Značenja ovih reči, dakako, nisu ista, ali se dopunjavaju. U dramama, u književnim delima, gotovo nikada nije reč prosto o huljama i ništarijama, o pukim, ogoljenim prestupnicima. Patnja o kojoj je reč u drami „Na dnu” nije samo zaslužena patnja, već ona neodvojiva od života i sudbina izvesnih ličnosti čija su patnja, nesreća i zlo, u izvesnom stepenu, uzvišeni. Jeste da je reč o „crnom suncu”, ali i ova svetlost bogati egzistenciju, i ljudsko osećanje prisustva u svetu. Bez ove veličine i uzvišenosti Dostojevski, pa i drama Maksima Gorkog „Na dnu”, prete da se srozaju na nivo kriminalne priče, hronike, feljtona.

Ljudi, piše Didro, „pljuju na sitnog lopova, ali ne mogu da uskrate izvesno poštovanje velikom zločincu”. Ono što se u drami „Na dnu” ne može prevideti, i bez čega ove drame nema, je „plodan duh”, filozofiranje koje dodiruje granice umnosti, bolesti, ludila, poezije. Ovog duha u klonuću, popločanog dubinom ljudskosti koja se rastače, i čiji užareni, svetleći komadi ocrtavaju čovekovu tamnicu, i dramatiku ljudske osujećenosti, ima u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i reditelja Paola Mađelija, ali ga nema dovoljno.

Nisko pao, kaže se, ali i na dnu života ovaj nemirni ranjeni duh dobro podnosi, i kao da kletvom, porugom, visokom emotivnošću, slavi život! Sve bi to valjalo da bude „čudo života”, njegova lomača i čistilište, mesto žestine, velikog klonuća i stradanja, omraze i neiscrpive ljubavi. U izvesnoj meri ova predstava to i jeste, ali, opet, ne i dovoljno. Rečju, Mađelijeva predstava pati od „male snage”, male vatre, male pobune, neznatnog uzleta, pa i nedovoljno visokog pada! Ta čuvena, patnička, neprebolna duša u ovoj predstavi ne pati od obilja i bogatstva, nedostaju joj sjaj i moć nečistih sila, vetrova i bura kontrapunkta, paradoksa. Ljudima koje srećemo u drami „Na dnu” pripada rizična majstorija mešanja, udvajanja, dodirivanja teško spojivog, duha pohvale i osporavanja, uzdizanja i poruge. Ako smo gomila govana, kako to razdraženi i ojađeni Mađeli tvrdi, onda smo još uvek i skupina anđela, ma koliko to bila iluzija!

Spojevi i slojevi

Zrelost iscrpljuje život kako to čini i rediteljev raspaljeni, ne odviše elegantan cinizam. Mađeli vapije za utopijama, ali ovaj duh koji se ne ostvaruje, nema značajnijeg udela u njegovoj predstavi. Ni krila, ni tegovi, u ovoj predstavi nisu dovoljno autentični, nepatvoreni. Ni kao vid iracionalne pobune, bunta, iskakanja iz monotonije i osrednjosti, Mađelijeva predstava nije dovoljno snažno profilisana. Svedenom, prepolovljenom tekstu drame (dramaturg Željka Udovičić), nedostaju Mhatovski potencijali, kapaciteti, dimenzije, veličina zamućene razornosti vode života na dnu.

Ovako inovirana Mađelijeva predstava je možda i odviše transparentna, da na kažem pojednostavljena. Bogatstvo ovog palog, i još rečitog duha, je u čudovišnosti mešavina, spojeva i slojeva, dodira, čistog i prljavog, tuposti i vidovitosti, surovosti i nežnosti, uzvišenosti i niskosti, iskrenosti do bola, i glume do neprepoznatljivosti. Sve to ove ljude „pali”, osvetljava i čini ih neodoljivo životnim, uznesenim u padu, zavodljivim u bestidnosti, dirljivim u svireposti.

Ni ova crna vatra, ni ova varničenja, nisu dovoljno moćno aktivirani u predstavi Paola Mađelija. Produbljeno osećanje života za kojim je Mađeli sa strašću tragao, do nas ne dospeva u željenoj i očekivanoj punoći, raznoobrazju, povezanosti u jedinstvenu celinu, ne ovladava našim tromim dušama i mislima, ne drži nas u napetosti i stanju začuđenosti, zatečenosti. Ponor i nad njim užareno srce patnje mogao bi biti dramski govor ljudi dna. Rečitost, zgranutost i retorika nevoljnika kojima je puno obećano i koje je Bog „zatvorio odasvud”.
U mizanscenu koji ne odiše visokom dramskom pronicljivošću i nepatvorenošću, dar i kapacitete da igraju velike patnike, tumače filozofije života kao dna, dokazuju Tamara Vučković kao Vasilisa Karpovna, Vojislav Brajović kao Satin i, u skromnijoj meri, Bogdan Diklić Glumac, Vojin Ćetković Baron, Nebojša Glogovac Vaska Pepel, Miodrag Radovanović Luka. Emotivnom nepotpunošću i melodramskim napadima, predstavu boje Dijana Marojević Ana, i Nada Šargin Nataša. Nešto su zagonetnije i punije Nastja Sonje Kolarčić i Kvašnja Tanje Pjevac. U ostalim ulogama, korektni, Josif Tatić, Ljubomir Bandović, Marko Baćović, Nikola Vujović. Dubljem i markantnijem profiliranju dramatičnosti predstave nedovoljno doprinose scenografija Đulija Bonaldija i Anuša Kastiljonija, kao i kostimi Leo Kulaša. Južnjaci bi rekli: „Tesno mi ga skroji nane (!)”, ako je Mađeli krojač o kome je u ovoj narodnoj reč!
Muharem Pervić

Izvor: Politika

Iskustvo samoće
Šta se događa kada umetnik više ne zna kome se obraća – pita se glumac Nebojša Dugalić koji tumači lik El Greka u drami Andreja Hinga „Burleska o Grku”

Nebojša Dugalić
(Foto P. Pavlović)



INTERVJU
Na sceni zemunskog „Madlenijanuma”, u petak, 9. marta, u režiji Anje Suše, biće izvedena premijera komada Andreja Hinga „Burleska o Grku”, drame koja na intrigantan način prati životopis El Greka. Poznatog slikara tumačiće Nebojša Dugalić dok će likove El Grekovih tetaka igrati Elizabeta Đorevska i Jelica Vučinić.

Andrej Hing je svojom dramom „Burleska o Grku” doživeo veliki televizijski uspeh početkom sedamdesetih godina, kada je lik El Greka tumačio Ljuba Tadić. Nova predstava na sceni „Madlenijanuma” uvod je u seriju drama o slikarima koje će se u 2008. godini nastaviti dramom o Mikelanđelu.

Nebojša Dugalić je tipičan pozorišni glumac. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Svrstavaju ga u najtalentovanije dramske umetnike srednje generacije. Dobitnik je velikog broja značajnih glumačkih nagrada.

Posle Miškina u „Idiotu”, Petra u „Govornoj mani”, Karađoza u „Prokletoj avliji”... stigoste do El Greka. Sa kakvim osećanjem ste prihvatili poziv da tumačite lik poznatog slikara?

Osećanje nije ono čime nešto prihvatam ili ne, već uverenje da ono o čemu je u tekstu reč jeste autentično svedočenje o problemu na koji je usmerena pažnja. U tekstu Andreja Hinga reč je o problemu stvaralačke krize, sa stanovišta odnosa između umetnika i sveta. Svaki jezik, pa i stvaralački, određen je čujnošću drugog. Šta se događa kada umetnik više ne zna kome se obraća? Kada više ne prepoznaje one koji ga slušaju, jer vidi da sve što bi imao da im kaže više nije za njihove uši? A problem čujnosti jeste problem svake pojedinačne sudbine. Uvek se događa da neko nekoga ili ne želi da čuje ili ne ume da čuje, niti bi da se potrudi da čuje. Ovaj problem neposredno se dotiče problema jezika, problema saopštivosti, i pitanja da li se razumemo, i kako se razumemo. Hingov tekst govori i o iskustvu samoće. Samoće pred svetom, pred bližnjima, samoće sa samim sobom, samoće pred Bogom. Mislim da sve ovo jeste nešto o čemu treba progovoriti.

Brižljivo analizirate likove u koje se transformišete. Šta Vas je privuklo u drami „Burleska o Grku”?

Pre svega je neophodno da sve u meni bude uvereno u to da je u tekstu reč o autentičnom svedočanstvu, i da u njemu postoji dosledna izvedenost svih tokova priče. U suprotnom ne bih bio u stanju da druge uveravam u nešto u šta ni sam ne verujem.

El Greka je svojevremeno tumačio Ljuba Tadić. Kako Vi stvarate lik poznatog umetnika?

Nisam imao prilike da vidim tumačenje Ljube Tadića. U svakom slučaju, naše vreme je zabaštinilo mnogo novih izražajnih mogućnosti i na glumačkom i na rediteljskom planu. Iako je sve još u procesu, i teško je predvideti šta će se sve uplesti u konačni oblik predstave, trudimo se da što više istražujemo raznovrsnost i otvaranje novih jezičkih mogućnosti.

Poznata je Vaša privrženost pravoslavlju, veri... Koliko Vam to pomaže u bavljenju umetnošću?

Nije tu reč o „pomoći”. Čovek je, istovremeno, i verujuće i stvaralačko biće. Sama vera jeste stvaralaštvo. I vera i stvaralaštvo čine niti jednog istog tkiva. I svaka nit toga tkanja progovara kroz onu drugu. A da bi čovek bio šarena tkanica potrebna je raznobojnost niti, jer šara nastaje tek u toj igri boja. Ali sve je to jedan čovek.

Svrstavaju Vas u svestrane umetnike. Svirate gitaru i klavir, odlično pevate. Koliko Vas muzika ispunjava?

Na muziku nikada nisam gledao kao konzument već kao saučesnik u njenom glasu. Mislim da je neophodno da smo mi puni da bi muzika u nama bila nešto ispunjavajuće ili da bi se iz nas oglasila punim glasom. Inače, mislim da je svako primanje nužno koautorski odnos prema delu, jer čovek sve prima pod nekim imenom, a imenovanje primaoca je već novo stvaralaštvo.

Često govorite poeziju. Da li od svakodnevice bežite u stih?
Radije bih se pitao kako da poezija postane naša svakodnevica. U tom slučaju ona ne bi bila mesto našeg bega, već naše prirodno stanište. Na ovo pitanje ne postoje laki odgovori , pogotovo ako se uzmu u obzir svi prigovori onih koji bi ovakvo uverenje smatrali za naivno i romantičarsko. Ali, uvek se možemo, i moramo, pitati šta bi sa nama bilo da nam sluh nije bio zaglušen svim onim što nije poezija. Ima, naravno, raznih poezija i nije svaka poezija istog kvaliteta, ali to iskustvo razlike rađa u nama dragocenu osetljivost, osetljivost za reč. Kada ta osetljivost u nama postane naš osnovni nalog, naša odgovornost, tada ćemo tek razumeti kako se pitanje estetičkog uvek dotiče i pitanja etičkog. Tek ako ozbiljno shvatimo tu nerazdruživost, moći ćemo da budemo i odgovorni stvaraoci.
Borka Trebješanin

Izvor: Politika

Konkurs za Ćo-Ćo-San
U Madlenijanumu u maju opera „Madam Baterflaj”, a u oktobru čuveni mjuzikl „Jadnici”

Reditelj na probi: Dejan Miladinović
(Fotodokumentacija Madlenijanuma)



Na proleće stiže Pučinijeva „Madam Baterflaj”, a na jesen čuveni mjuzikl „Jadnici” – to su dva najveća muzička događaja koja se ove godine pripremaju u Madlenijanumu. Umetnički direktor ove kuće Dejan Miladinović režiraće poznatu operu, dok će muzički spektakl, inspirisan najslavnijim delom Viktora Igoa, na zemunsku scenu postaviti Nebojša Bradić.

Upravo je u toku „konkurs” za Ćo-Ćo-San i za sve druge u predstavi koju treba očekivati sredinom maja. Posebno se traže dvoje inostranih pevača za premijeru i reprizu, nakon čega bi usledila i ona druga „premijera”, isključivo sa domaćim pevačkim snagama. U svom gradu, Dejan Miladinović već je režirao „Madam Baterflaj”. Još se vodi da je na repertoaru u Narodnom pozorištu, samo što je ne izvode. Poznati reditelj o svojoj novoj postavci kaže:

– Biće to jedan novi pristup i scenski iskorak. Opera za ovaj vek, ono čega nema u našem okruženju. Mi u Madlenijanumu sledimo taj trend i publika ga je lepo prihvatila. Važno je da ostvarujemo i veoma dobru komunikaciju sa mladima, onima koji su odrastali uz TV, uz spotove i slične stvari. Oni tu boju ovog vremena umeju da prepoznaju u našim operama, koje ne pravimo za publiku iz 19. već iz 21. veka. Da nemam neku novu misao o „Madam Baterflaj” ja tu operu ovde ne bih ni radio.

Naša zemlja postaće 17. u svetu u kojoj se igraju „Jadnici” Klod-Mišela Šenberga, najgledaniji mjuzikl u istoriji. Na repertoaru je već 21 godinu i sa trona popularnosti skinuo je slavne „Mačke”. Svetska premijera „Jadnika” održana je u Londonu, ali bila je to koprodukcija sa Njujorkom i Parizom, pa su se oni ubrzo i tamo doselili. Nije to, doduše, klasični mjuzikl, više mu pristoji kvalifikativ – rok opera. Jednostavno, tu nema ni reči teksta za glumce. Nižu se samo muzičke numere i cela priča u njima je ispričana.

– I za to nam predstoji velika audicija, ovoga puta samo za domaći svet. Osim za operske pevače i one iz Pozorišta na Terazijama, mi smo otvoreni i za zvezde pop i rok muzike. I za još ponekog. U izvornoj londonskoj verziji, recimo, Gavroša „igra” dečak koji fantastično peva. Već 35 godina sam profesionalac, ali kada vidim tu potresnu scenu Gavroševe smrti na barikadi meni naviru suze. To uzbuđenje pojačava izvanredno napisana muzika i taj predivni dečakov glas. I u Madlenijanumu pevaće se na engleskom, uz titl kao u operskim predstavama – kaže Miladinović.

Pitali smo reditelja i za njegove česte letove preko Atlantika i šta se tamo sprema.
– Direktor Opere u Vankuveru pozvao me je da na njihovu scenu prenesem moju postavku Betovenovog „Fidelija”, iz Milvokija. Istu tu režiju traže mi i iz Majamija. Ipak, nešto najuzbudljivije događa mi se u Nju Orleansu: drugi deo Vagnerove tetralogije „Prsten Nibelunga” („Rajnsko zlato”, „Valkira”, „Zigfrid” i „Sumrak bogova”). Prvi deo sam već uradio. Ako se naš dogovor ostvari, a nadam se da hoće, biću prvi srpski reditelj koji je režirao „Prsten Nibelunga” u celini. I u Americi to nije mala stvar. Štaviše, veliki je događaj!
M. Šehović

Izvor: Politika

Premijere predstava „Burleska o Grku“ i „Plodovi gneva“
Priče o El Greku i malim stvarima



Na sceni „Bel etage“ teatra „Madlenijanum“ u petak 9. marta je premijera predstve „Burleska o Grku“ Andreja Hinga u režiji Anje Suše. Uloge tumače Nebojša Dugalić, Anđelika Simić, Ivan Tomić, Jelica Vučinić, Elizabeta Đorevska i Dušan Milić. Scenografiju potpisuje Igor Vasiljev, kostimografiju Maja Mirković a kompozitor je Vladimir Pejaković.


Reč je o drami koja nema istorijski pristup niti je biografija već, kroz priču o velikom slikaru zapravo se tretira složen problem stvaralačke krize. „Samim tim što je u već u naslovu stvari odredio rečju ‘burleska’ pisac nas lišava dramskog patosa u ovoj drami koja zapravo prati jednu noć u životu velikog slikara,“ rekla je Anja Suša na jučerašnjij konferenciji za štampu.

Večeras (20,30) na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta je beogradska premijera predstave „Osvrni se u gnevu“ Džona Ozborna u režiji Borisa Liješevića koja je rađena u kooprodukciji sa Centru za kulturu Pančevo gde je igrana 22. februara. Reditelj Liješević kaže da su ga najviše zanimali oni delovi komada koji se bave svakodnevicom. „Komad na zanimljiv način govori o običnim stvarima, koje često ne primećujemo, a one nam iz dana u dan kradu veru, entuzijazam i radost života.“

Uloge tumače Igor Đorđević, Paulina Manov, Nenad Stojimenović, Milena Predić i Miki Krstović.

T. Nježić

Izvor: Blic

Flautisti u Valjevu


Tradicionalni deveti Susreti flautista „Tahir Kulenović“ biće svečano otvoreni večeras (19.30) u valjevskoj muzičkoj školi „Živorad Grbić“, koncertom Gudačkog orkestra MŠ „Vučković“. Dirigent će biti Ljubomir Polojac, a solisti su flautisti Miomir i Tanja Simonović.


- Do 10. marta, kada se festival završava, takmičiće se 110 učenika osnovnih i srednjih škola iz Beograda, Novog Sada, Valjeva, Kragujevca, Vršca, iz Brčkog i Podgorice, a učestvovaće i studenti beogradskog i kragujevačkog fakulteta. O najboljima će odlučivati petočlani međunarodni žiri, kojim će predsedavati prof. Miomir Simonović.

Susreti flautista od prošle godine nose ime Tahira Kulenovića, u znak sećanja na poznatog flautistu, koji je i idejni tvorac manifestacije. Tokom susreta, biće održana još dva koncerta 9. marta (19.30) nastupiće Kvartet klarineta profesora muzičkih škola iz Vojvodine, a 10. marta na zatvaranju predstaviće se laureati.

B. L

Izvor: Blic

Pozorišna kritika
Poetsko realistički
„Disharmonija”, Sanja Domazet/Nebojša Bradić, Beogradsko dramsko pozorište

Scena iz „Disharmonije”
(Fotodokumentacija BDP)



„Disharmonija” Sanje Domazet je fragmentarni dramski tekst koji predstavlja poslednju noć u životu Vladislava Petkovića Disa; pesnik je provodi na brodu za Krf. Komad tretira pitanja Disovih opsesija, ljubavi, poetskog odnosa prema životu, u čemu gotovo da uopšte nije autentičan zato što se zadržava samo na površini problema koje postavlja, dakle na njihovoj ilustraciji, upotrebi stereotipnih, često i patetičnih rešenja.

Tekst, takođe, odlikuje i odsustvo ozbiljnosti u postavljanju likova. Oni nisu dovoljno precizni, ni opipljivi, gotovo da nemaju identitete, zbog čega često deluju samo kao medijatori psuedopoetičnih misli, a ne kao konkretne osobe. Zbog ove drastične anemičnosti likova, ni radnja ne može da postigne ozbiljniji dramski razvoj. Naravno, odsustvo bitnih dramskih momenata i markantnosti likova ne mora a priori da bude nedostatak teksta, ali u okvirima poetsko realističke biografske drame, što ovaj tekst u načelu jeste, to definitivno jeste problem.

Reditelj Nebojša Bradić tekst Sanje Domazet i predstavlja poetsko realistički, pri čemu povremena stilizacija i tamni, makabrični tonovi koji dominiraju scenom prigušuju patetiku koju tekst nosi. Dragan Petrović igra Disa kao zbunjenog, dezorijentisanog pesnika, boema rastrzanog između ljubavi prema više žena, ideala, obaveza prema porodici. Đurđija Cvetić, Sandra Bugarski i Sonja Živanović igraju prostitutke, raskalašne i dekadentne, koje upotpunjuju sliku jednog očajničkog hedonizma. Tu su i likovi vojnika koji sa njima bučno pokušavaju da zarone u poslednje trenutke radosti.

Danijel Sič igra strogog, gotovo bezličnog, povremeno ciničnog kapetana broda, a Zorana Bećić stvara lik Marije, druge Disove supruge, ludački, nestvarno i zaneseno zaljubljene u njega. Ivan Tomić i Marko Živić igraju likove Petra i Mihajla, dvojicu mutnih zaverenika. Scene u kojima oni nastupaju, uvodna i finalna, Bradić je rešio vrlo uslovno, što značajno podstiče analitički odnos publike, i gradi jednu napetiju, trilersku situaciju (u tekstu, oni igraju šah dok planiraju zaveru, dok na sceni nepomično stoje, ali govore o svojim potezima, kao da i fizički igraju šah). Svi glumci vrlo posvećeno i korektno predstavljaju ove likove, ali je problem u tome što ne postoji relevantniji sadržaj koji bi ozbiljnije podržao njihovu igru i dao joj bitniji smisao. Imajući u vidu definisane slabosti teksta, predstava koja ne pretenduje da nadgradi njegova značenja ne može imati previsoke domete.
U Bradićevoj „Disharmoniji” su vredni njeni vizuelni aspekti, scenografija (Miodrag Tabački), atmosfera senzualne dekadencije, mračna, sugestivna muzika (kompozitor Zoran Erić), kao i povremeni opipljivi osećaji romantičarske usamljenosti i duhovnog nemira. Ipak, ovi nesporni formalni kvaliteti predstave nisu dovoljni da sakriju mane teksta, dakle činjenicu da ga karakterišu samo skice likova, odblesci radnje i nizovi opštih mesta.
Ana Tasić

Izvor: Politika

Premijera "Burleske o Grku"

Večeras (20) na sceni "Bel etage" pozorišta "Madlenijanum" je premijera predstave"Burleska o Grku" Andreja Hinga u režiji Anje Suše.


Komad obuhvata jedan dan u životu velikog slikara El Greka ali nije biografski. Po rediteljkinim rečima zapravo se, kroz situacije i dileme u kojima je ovaj veliki umetnik bio, govori o problemima stvaralaštva."

To je, dakle, priča o umetniku koji prolazi kroz agoniju svoje nemoći i pokušava da u sebi pronađe veru u sopstvenu umetnost, novu inspiraciju.

Usput preispituje svoje relacije sa svim socijalno prihvaćenim simbolima; počev od porodice do crkve i društva", kaže Anja Suša.

El Greka igra Nebojša Dugalić a ostale uloge tumače Anđelika Simić, Ivan Tomić, Jelica Vučinić, Elizabeta Đorevska i Dušan Murić.

Scenografiju potpisuje Igor Vasiljev, kostimografiju Maja Mirković a kompozitor je Vladimir Pejaković.

Izvor: Blic

Premijera vodvilja "Bilo jednom u Americi"
Lude dvadesete i zlatne pedesete

Vodvilj "Bilo jednom u Americi" autora, reditelja i koreografa Miloša Paunovića biće premijerno izveden sutra (21) u "Kafe teatru" (Beogradska 71).


U ovoj neobičnoj predstavi pojavljuju se glumci, muzičari, pantomimičari, plesači i uopšte zabavljači raznih vrsta, a autor kaže da mu je namera bila da napravi vodvilj u najboljoj američkoj tradiciji, kao svojevrsni varijetetski šou. "Pozabavili smo se ludim dvadesetim i diksilendom, svingom veselih tridesetih, mjuziklima četrdesetih s Fredom Asterom i Džindžer Rodžers, kao i zlatnim pedesetim godinama", kaže Miloš Paunović.

On kaže da je predstava nastala kao reakcija na sve nevolje s kojima se naše društvo već godinama suočava, baš kao što je i vodvilj nastao u teškim vremenima za Ameriku. Autorka muzičkih aranžmana je Aleksandra Miletić, a učestvuju Marija Paunović, Marija Bogdanović, Marija Mamula i Nikola Dragović (vokali), Aleksandar Miletić (klavir), Miloš Milovanović (kontrabas), Dražen Škarić (gitara), Aleksandar Marinković (trombon), Marko Đorđević i Novak Mijović (truba), dok će za bubnjevima biti Siniša Jović. U predstavi se pojavljuju i gosti Bojana Stefanović, Sonja Kolačarić i Ivan Bosiljčić.

M. V.

Izvor: Blic

Pozorišna kritika
Zanimljivo i aktuelno
„Osvrni se u gnevu”, Džon Ozborn /Boris Liješević, koprodukcija Narodnog pozorišta u Beogradu i Centra za kulturu Pančevo

Scena iz predstave „Osvrni se u gnevu”
(Foto P. Pavlović)



Prvi put izvedena u Londonu 1956. godine, drama „Osvrni se u gnevu” Džona Ozborna anticipirala je grupu „gnevnih mladih ljudi”, pisaca čije su „drame iz kuhinjskog slivnika”, smenivši dominaciju salonskih komedija Terensa Retigana i Noela Kauarda, tada značile renesansu angažovanog pisanja u Britaniji. Protagonista Džimi Porter je postao zaštitni znak individualizma i buntovnosti, zbog nezadovoljstva izazvanog razočaranjem u posleratnu politiku laburista koji su, tipično, nasuprot obećanoj utopiji u mladim ljudima ubili sve iluzije i nade.

Reditelj Boris Liješević odlučio se za osavremenjivanje Ozbornovog teksta (prevod Olivera Milenković), neophodno da bi on danas nama bitnije značio. U predstavi se to postiže putem redukovanja društveno-političkog aspekta drame, odnosno fokusiranja na problem međuljudskih odnosa, kao i načinom igre u pojedinim nastupima Džimija (Igor Đorđević) i Klifa (Nenad Stojmenović). Porter se u nekoliko ključnih scena direktno obraća publici, što je postupak koji razbija čvrste granice naturalizma teksta, ukida „četvrti zid” i brehtovski se približava publici. Reditelj uključuje i naratora koga predstavlja Klif. On gledaoce uvodi u priču, komentariše je i zaključuje, što takođe odstupa od teksta i u funkciji je stvaranja potrebne distance prema likovima i radnji (delovi teksta koje govori Klif, kao narator, u Ozbornovom tekstu su didaskalije).

Osim ovih scena koje narušavaju realističku bazu predstave, glumci igraju u okvirima psihološkog realizma. Đorđević energično oblikuje lik Džimija, besnog zbog nemogućnosti da ostvari svoje potencijale. Paulina Manov igra njegovu suprugu Alison koja doživljava markantnu transformaciju – od pomirljive i fražilne, do čvrste i odlučne žene. Milena Predić oblikuje ženstvenu i strastvenu Helenu, a Miodrag Krstović pukovnika Redforna, suzdržanog i praktičnog. U bitnim dramskim momentima radnje, muzičar Ivan Aleksijević na sceni svira klavir, jasno izvlačeći i akcentujući emotivni nivo predstave. Izgled scene koja predstavlja dnevnu sobu u potkrovlju odgovara osnovnom rediteljskom konceptu, dakle, nekoj vrsti uslovnog realizma, odnosno realizma koji, namerno i funkcionalno, nije izveden do kraja (scenograf Mina Ilić).

Boris Liješević je vrlo uspešno predstavio Ozbornovu dramu, posebno zato što je izbor ovog teksta u načelu čudan; reč je, naime, o drami koja je, ipak, bitno vezana za kontekst u kojem se pojavila, i društveni i umetnički. Drugim rečima, bilo je logičnije izabrati neki od vrlo brojnih dramskih tekstova iz novog talasa britanskih „gnevnih pisaca” koji su obeležili devedesete godine, a koji su nam idejno i formalno znatno bliži (Dejvid Herouer, Džudi Apton, Džo Penhol).

Ipak, uprkos ovoj činjenici, predstava „Osvrni se u gnevu” zanimljiva je i aktuelna jer dramski efektno i podsticajno analizira probleme ljubavi, braka, preljube, prijateljstva, koji zaista nikada ne zastarevaju.

Ana Tasić

Izvor: Politika

Ne obaram ruke
Vukica STRUGAR, 9. mart 2007

PRIČE iz života dva velika slikara, Van Goga i El Greka, našle su se na beogradskim pozornicama, a obe - sticajem okolnosti - s rediteljskim potpisom Anje Suše. I dok se prva uveliko igra u Beogradskom dramskom, druga tek počinje svoj umetnički život na sceni "Madlenijanuma".
     
- Reč je o dramskoj literaturi koja je "pronašla" mene, a ne ja nju - kaže Anja Suša. - Tekstovi su sasvim različiti kao i tematski fokus, ali je zajedničko to što je u oba slučaja reč o slobodnoj interpretaciji delića njihovih života, kao univerzalnih tema, a ne o njihovim biografijama.
     
Koje su to teme?
     - U priči o Van Gogu i predstavi "Vinsent" moglo bi se reći da je to "portret umetnika u mladosti",dok "Burleska" govori o poznijoj životnoj dobi, kada El Greko ima uspešnu karijeru i stabilnu egzistenciju, ali dovodi u pitanje svoje stvaralaštvo. Prepun je sumnji i dilema, zajedničkih za sve stvaraoce: Kome se obraćam, da li iko može li da prepozna ono što želim da kažem..? Dakle,jedan slikar je na početku a drugi na vrhuncu karijere,a obojica sumnjaju u sebe kao i svi veliki stvaraoci.
     
Dve predstave su i žanrovski različite?
     
- "Vinsent" je melodrama, a "Burleska o Grku" filozofska drama. To je smeo,ali i mudar repertoarski izbor.U obilju predstava koje se bave dnevno političkim temama, za promenu publika ovde malo više "sluša"..."Burleska" pripada dramskom korpusu koji je šezdesetih godina harao jugoslovenskim prostorima, međutim, većina njih nije izdržala probu vremena i danas se retko izvode . A, Hingova drama ,mada pisana za televiziju, uspela je da premosti četrdesetogodišnji jaz i ponovo komunicira s nama na filozofskom nivou.
     
Drama govori o jednom danu u životu slavnog umetnika?
     - Da, o veoma turbulentnom danu u kojem El Greko 24 sata preispituje sve temeljne vrednosti: u porodici, socijalno prihvatljivom ponašanju, razmišlja o katoličkoj crkvi,inkviziji...Lično, bio je dva puta pred sudom inkvizicije i oba puta izbegao kaznu. Budući da je bio dvorski slikar, koji je imao stabilno mesto u društvu, zadivljuje smelost s kojom je rizikovao ne samo položaj već i glavu. Za poštovanje je i činjenica kako je izlazio iz klišea, i u umetnosti i u društvu.
     
"Burleska" je priča o stvaralačkoj krizi slikara koji se našao pred praznim platnom. Koji je to trenutak u životu reditelja?
     - Reditelj ima nekoliko takvih trenutaka, počevši od susreta s idejom. Postoje još dva momenta koja ga kasnije bacaju u očajanje: kad misli da je postavio celu konstrukciju, a dolazi prva mizanscenska proba. To je momenat "praznog lista papira" i tu se ogleda iskustvo u našem poslu. Najbolji su oni reditelji koji već "vide" predstavu u ovoj fazi, a posle je rad na sceni samo potvrdi. Drugi trenutak je onaj kada su napravljeni svi delići, a treba ih spajati u celinu. Tada se uvek dogodi neko iznenađenje.
     
A ono često zavisi i od glumaca u timu. Da li je to razlog zbog kojeg se reditelji često odlučuju za ista imena?
     - Piter Bruk u knjizi "Otvorena vrata" kaže da kako vreme prolazi sve više voli da radi s glumcima s kojima se dobro slaže, jer ne želi da troši vreme na nešto što bi se zvalo "obaranje ruku" - na rasprave oko ideja. Bolje je posvetiti vreme onima koji razumeju vaš način rada i ono šta hoćete da kažete. Naravno,uvek je dobrodošla kreativna diskusija i razmena mišljenja. Lično, biram ljude s kojim sam u istom referentnom okviru, s kojima proveravam ideje, a ponekad se iz tih rasprava rodi nešto bolje i više od moje prvobitne pretpostavke. Ne volim onu tezu da su glumci velika deca koju treba usmeravati.Ne volim ni da radim ni sa površnim i lakomislenim glumcima.



PRINOVA
     
U maju ćete se poroditi. Hoće li vas ta slatka obaveza na duže odvojiti od rediteljskog, pa i upravničkog posla u Malom pozorištu "Duško Radović"?
     - Ako sve bude u redu, eto mene već na početku sledeće sezone. Ovo je moje prvo roditeljsko iskustvo i već u sadašnjoj fazi mi obogaćuje pogled na decu! Mada sam za ovih pet godina upravničkog posla mnogo toga naučila, pratila pozorišna dešava u inostranstvu i ostalo, svest da se sada moj fokus širi na drugo stvorenje u životu, donosi mi posebno uzbuđenje i novo iskustvo...

Izvor: Novosti