Poučne pričice :: Biblioteka ~ Library

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Biblioteka ~ Library

Tema: Poučne pričice (Moderatori: Anea, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 15. Sep 2026, 01:52:27

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Stranice:

1 ... 21 22

24 25 ... 67

Tema: Poučne pričice (Pročitano 380875 puta)

vojvođanka

Poruka #220

15. Jun 2009, 10:43:20

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 6.0
	Nokia

Ima jedna slika na kojoj je naslikan Isus Hristos koji stoji ispred jedna velika vrata kuce i jednom rukom kuca, a u drugoj ruci drzi lambu...
Kad je slika postavljena na izlozbi jedan covek primetio je:
- Slika je lepa, ali ima jednu malu gresku - vrata nemaju rukohvat sa spoljasne strane
- Ne, to nije greska. Ova vrata su ljudsko srce, a ona se otvaraju samo iznutra - odgovorio mu je umetnik.

IP sačuvana

Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Zatvori

vojvođanka

Poruka #221

15. Jun 2009, 11:10:04

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 6.0
	Nokia

O ženi...

Jedan dečak upitao svoju majku:" zašto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem"-rekao je dečak
Mama ga je sam zagrlila i rekla: "nikad i nećeš"
Kasnije je dečak upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez razloga?"
"Sve žene plaču bez razloga". Bilo je jedino što je tata znao reći.

Dečak je rastao i postao muškarac i dalje ga je mučilo, zašto žene plaču?
Naposletku je dozvao Boga i upitao ga : "Bože zašto žene plaču?"
Bog odgovori : "Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružiti utehu.
Dao sam joj unutarnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu i da se brine za svoju porodicu u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako je njeno dete veoma povredilo.
Dao sam joj snagu da nosi svog muža kroz njegove pogreške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikad nebih povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da postojano bude uz njega.
I napokon dao sam joj suze da se isplače. To je samo njeno,na korištenje kad god joj zatreba.

Vidiš, sine moj, lepota žene nije u odeći koju nosi, u njenoj figuri ili načinu na koji se češlja. Lepota žene se mora videti u njenim očima, jer to je ulaz u njeno srce - mesto gde stanuje ljubav."

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #222

15. Jun 2009, 11:39:55

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 6.0
	Nokia

Božji sluga

Tri groba jedan do drugoga. Ni po jednom nije trava nikla. Kukavna Milica se vuče od jednoga k drugom, pa ljubi onu crnu zemlju i nariče da se čoveku srce skameni.
- Sinovi! ... Čeda materina! ... Zar nesrećna majka i to dočeka! ...
Ne smedosmo od teškoga jada pogledati u Milicu a od straha u Ljubisava, jer on beše onemeo. Nikad neću zaboraviti njegove strašne slike... Sunce na zahodu obasjalo ga svojim poslednjim zracima, a on kao kameni spomenik, gologlav, razrogačio oči, pa gleda u nepobusane grobove na kojima se još ni zemlja nije osušila... Vetrić mu razgoni sede vlasi, baca ih u oči i na lice a on se ne miče...
Ćutimo, gledamo i slušamo.
- Bože! ... Zlikovče! ... Gori si od Turčina i Tatarina! ... - cikala je očajno Milica...
- Ćuti... eto pope!...
- Neka ga!... Krvniče, bože!... Krvnik si... krvnik... bezdušnik!... Hoću da vičem! Hoću da ga grdim!... Ne može mi ništa, ja ga se ne bojim!...
Uzanom stazicom uputio se stari pop Jova. Pozvali su ga da prekadi grobove. Išao je lagano, jer su klecale stare noge pod devedesetogodišnjim teretom... Ali je išao starac oslanjajući se na štap, svoga starog drugara... Od starosti podetinjio, pa mu se lice smeška i na jarko sunce i na zelenu travu.
- Pomaže Bog! - pozdravi nas.
- Bog ti pomogao!... Blagoslovi oče!
I stadosmo mu prilaziti ruci.
- Ja se malo zadržao. Dođoše mi neki za molitvu... Nego da svršimo časom...
Pobode štap u zemlju, pa na njega metnu svoju čitu. Iz zobnice što je na ramenu nosio izvadi trebnik koji beše uvijen u epitrahilj, prekrsti ga, prekrsti se i sam, pa ga zabaci na vrat.
- Kadionicu! - viknu.
Dadoše mu kadionicu i tamnjan. On spusti na žar dva tri zrna tamnjana i poče čitati pomen...
Milica je za sve vreme ležala na srednjem grobu obgrlivši krajeve rukama.
Svrši se pomen. Svi se prekrstismo i rekosmo:
- Bog da im dušu prosti!
Popa priđe Milici.
- Milice! - viknu je.
Ona ćuti.
- Milice!... Ustani!
- J'oj, zlikovče bože! J'oj, dušmanine!...
- Nije Bog ni zlikovac ni dušmanin! - reče on nekim čudnim glasom, glasom koji nije trpeo pogovora, a opet nekako blago...
- Jeste, popo!... Ti ne znaš šta su jadi. Tebe nikad nije ovako zabolelo, jer nisi ni imao svoga bolećeg...
Mi se zaprepastili. Popa je vrlo mlad obudovio i nikad nije imao dece.
- To je istina, Milice, ali i ja sam mučenik!... Ja sam nesrećnik gori od tebe!...
Milica diže glavu i pogleda ga pravo u oči. Svi videsmo da je zaustila da mu nešto krupno rekne. Ali kad mu pogleda u oči, ona zaneme.
On je uze za ruku i sede pored nje...
- Nikad ne reci ni da si najsrećnija ni najnesrećnija!... Od zla gore, a od dobra bolje ima!...
- Ali popo!... Tri groba za nedelju dana! Tri srca, popo, dadoh ja crnoj zemlji!...
- Imala si, pa si dala!... Bog je dao ploda snazi tvojoj, pa imaš sad i da Mu vratiš i da sebi ostaviš!... Dala si sinove, ali imaš unuke. Pa imaš još jedno nesalomljeno krilo - eno Dragutina. Stoji kao kap rose, rumen kao ruža i zdrav kao jelen iz gore!... Zar je to mali dar od Boga!? Zar ti je malo što imaš?...
Njen jogunasti pogled poče popuštati... Htela je govoriti, ali ne progovara...
- Vidiš, - produžavao je popa - ja te znam detetom. Ova je ruka, u Božje ime, sastavila tvoju ruku s Ljubisavljevom. Ja sam ti svu decu krstio i venčao, bio na veselju pa sad evo i u žalosti tvojoj!... I evo, kao što ti onda rekoh u veseloj družini da se Bogu moliš - i danas ti velim!...
- Ali, popo!...
- Ne nuždi se! Ti nisi nesrećna žena! Ti si odužila svoj dug Bogu i ljudima... Imalo se i uzeti i ostaviti. Savij ruke oko ostatka, pa čekaj poziv Božji!... To što je tebe snašlo - zlo je, ali ima gore! Ja rekoh i opet velim: ja sam gori nesrećnik. Ja sam uludo proživeo devedeset godina. Jedne stvarčice na ovome svetu nema za koju bih mogao reći: moja je! Ja ne znam šta je radost i bol roditeljski! Ja tuđe dobro kradem i svojim. Ja sam želeo devedeset godina samo jedan trenutak kad bih mogao pomilovati plavu i detinju kosicu i reći: hvala Bogu, ovo je moje!... Ali mi Gospod ne dade!... Sad čekam smrt, sam kao panj, uveren da neće ničija suza za mnom kanuti... Zar ja nisam gori nesrećnik od tebe?...
Strašno je bilo pogledati ono trošno telo kako se trese... Što nas beše proplakasmo. Ljubisav mu priđe, uze ga za ruku i poljubi je!
- Hvala, popo! - reče i zaplaka se.
- Živ bio, Ljubisave, pa kaži: hvala Bogu, kad ovo imam!... Ne jauči od svakoga bola!... Ima i ljućih rana!... Eto, ja i opet velim: Hvala je Bogu!...
- Hvala je Bogu! - reče i Milica. - Bože, oprosti mi!... Udrži mi Gospode, ono što si ostavio!... J'oj, grešna ti sam!...
- Moli se Bogu!...
Pa se diže starina... Sunce zašlo, ali njegovo rumenilo na obzorju sijaše kao zora. On je išao lagano pred nama kao svetitelj kakav... Svi smo ćutali; samo čuh Milicu kako polako reče Ljubisavu: - Ovo je Božji čovek!

(Janko Veselinović)

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #223

21. Jun 2009, 22:21:39

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.11

Немојмо плакати

Један дечак се играо близу обале са својом малом барком, коју му је отац купио. Лагани ветрић је почео да вуче барку према дубини мора. А малишан, видевши како нестаје његова лепа играчка, поче плакати. Отац који је био у близини притрчао је да помогне детету. Шта је могао да учини? Почео је да гађа камењем барку. Малишан у том поче још јаче да плаче и да се препире са оцем.
- Немој, потопићеш је! - викао је.
Међутим, отац је знао шта ради. Бацао је каменчиће испред барке, како би је таласи донели до обале. Након прилично набацаних каменчића, барка се вратила. Малиша је тад разумео оца.

Колико људи, деце Небеског Оца, не прихватају каменовање испред барке свога живота! То каменовање представља патње, искушења, болести, смрт. И шта бива? Почиње жаљење, плач детета. Кад би знали од почетка резултат, не би плакали, не би жалили. Зато спознајмо унапред да је ово и овакво каменовање послато с љубављу Божијом.

IP sačuvana

Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Zatvori

Silvanus

Poruka #224

21. Jun 2009, 22:26:48

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.11

Сан о испуњењу свих жеља

Неки је младић сањао да је ушао у велику трговину. За тезгом је био анђео и послуживао.
– Што ви овде продајете? – упита младић.
– Све што желите, одговори уљудно анђео.
Младић почне набрајати:
- Хтео бих: крај свих ратова на свету, више правде за угњетаване, великодушности и сношљивости према странцима, више љубави у породицама, рада за незапослене, више заједништва међу Црквама и…и…
Анђео му преда једну омотницу и рече:
- Изволи. Овде је семење, а ти се побрини да од њега нарасту плодови.

Немојмо само маштати и желети, урадимо нешто и сами за добро овога света. Семе имамо, Бог нам га је дао. А ми морамо да га умножавамо добрим делима.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #225

21. Jun 2009, 22:41:26

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.11

Један експеримент

Човек је седео на станици метроа у Вашингтону и почео да свира виолину. Било је хладно децембарско јутро. Свирао је шест Бахових комада око 45 минута. За то време, посто је било радно јутро, израчунато је да је бар хиљаду људи прошло кроз станицу, највећи број њих одлазећи на посао. Након три минута средовечни човек је приметио музичара који свира. Успорио је,застао на пар секунди а онда пожурио да стигне на време.Минут касније, виолиниста је примио први долар као напојницу: жена му је бацила долар у кутију без застајања, и наставила да хода. Након пар минута неко се наслонио на зид да га слуша, али је онда човек погледао на сат и поново почео да хода. Очито је каснио на посао. Највише пажње је показао трогодишњи дечак. Мајка га је пожуривала, али је дете застало да чује виолинисту. Мајка га је повукла и дете је наставило да хода непрестано се осврћући. Такву реакцију показало је још неколико деце, али сви родитељи без изузетка, приморали су их да наставе даље.

За 45 минута свирања, само шест људи се зауставило и кратко слушало музику. Око 20 је дало новац, али су наставили да ходају нормалном брзином. Сакупио је 32$. Када је престао да свира, настала је тишина, али то нико није приметио. Нико није затапшао нити је показао било какву реакцију.
Нико није знао да је виолиниста био Џошуа Бел (Joshua Bell), један од најбољих музичара света. Он је свирао једно од најинтригантнијих дела икада написаних, на виолини вредној 3,5 милиона долара. Два дана пре свирања у метроу, Џошуа Бел је распродао концерт у Бостонском позоришту где је карта костала 100$.

Ово је стварна прича. Џошуа Бел је свирао инкогнито у оквиру експеримента који је организовао лист Вашингтон Пост, о перцепцији, укусу и приоритетима које људи имају. Основно питање за експеримент
је било:

На јавном месту у неадекватно време:
Да ли примећујемо лепоту?
Да ли застајемо да бисмо у њој уживали?
Да ли препознајемо таленат у неочекиваном контексту?

Један од могућих закључака овог искуства могао би бити:

Ако немамо минут да застанемо и слушамо једног од најбољих музичара света који свира најбољу музику икад написану, колико других ствари онда тако пропуштамо?

« Poslednja izmena: 21. Jun 2009, 22:55:11 od Silvanus »

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #226

21. Jun 2009, 22:50:29

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.11

Мукотрпан посао

Једном, преподобног Исихију упита игуман манастира какво му је здравље. Исихије одговори да се осећа изморено.
- Радим један болан и напоран посао. Дан и ноћ се борим да обуздам два сокола, да образујем два зеца, укротим два орла, бдим над једним змајем, борим се са лавом и бринем о једном болесном човеку. То је моја борба.
Чудне ствари је говорио преподобни Исихије. Али шта све то значи, приупита радознали игуман.
- Два су сокола моје очи; оне не треба да виде ништа што ће им нанети штету. Два зеца су моје ноге, које морам образовати да ходају путем Божјим. Два орла су две моје руке, које никада не треба да чине насиље и неправду. Змај је мој језик, којег морам обуздавати када говори, али и научити да ћути кад је потребно. Лав је моје срце, које се свако мало противи и неће да се приклони Оном Ко га је начинио. Болесник је моје ЈА, које не може да стоји на својим ногама.

Напорна је борба преподобног Исихије, али је нама допадљива. Јесте битка напорна, али је победа светла. Мукотрпно је дело посвећења удова нашег тела, али је и божанско.

« Poslednja izmena: 21. Jun 2009, 22:55:28 od Silvanus »

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #227

21. Jun 2009, 22:54:53

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.11

Неискреност

Један познати сликар пожелео је да својом четкицом извргне руглу неискреност. Нацртао је монаха и кад се цртеж посматра из далека, добија се утисак да се овај моли, али што му се више прилази, уочава се да, у ствари, пије пиво.

Колико ли је само људи који се из даљине чине побожни, са изграђеним ставовима и идеалима! Из далека посматрано, наравно. Међутим, кад им се приближиш и погледаш из близине, тада увиђаш какви су уистину. Завеса обмане пада и открива се стварни човек. Неистину је осудио наш Господ, разобличивши је, те се стога од хришћана очекује да стоје усправно, да се не претварају и, пре свега, не крију, будући да њих не треба да занимају људи, већ Бог.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #228

21. Jun 2009, 23:02:19

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.11

Живот је био тежак, али су макар имали мајку. Млада удовица је била превише исцрпљена радом покушавајући да прехрани своје троје деце. Ова породица је добро познавала сиромаштво, иако је њихов живот каткад знао и за тренутке среће. После тешког радног дана, када би се кући вратила мртва уморна, мајка би миловала децу и говорила им нежно, и они би осећали као да је све потпуно у реду. Један од њих би сео поред њених стопала и смешио се њеним нежним речима. Други би јој се попео у крило и забацујући њену коврџаву косу загледао у мајчине дубоке, осећајне очи, док је трећи стајао иза ње и грлио је око врата својом танким ручицама, кличући изнова :’’ Мама, најдража мама!’’. Ово су била дивна времена за децу, као и за мајку, која се тако одмарала од овог напорног рада.
Али, дошао је дан, када се удовица потпуно исцрпљена више није могла подићи из постеље. Ускоро је њено тело било положено да почива у гробу. Сада су деца остала прави сирочићи! Изгубили су своју вољену мајку. Вања се сећа болног плача млађег брата и сестре:’’Мама је умрла, наша драга мама је умрла!’’. Он се сећао када су је ставили у ковчег, изнели из куће, потом опела у цркви и сахране, и страшног ‘’ дум, дум, дум’’ звука који су правиле смрзнуте грудве земље бачене на поклопац ковчега када је био спуштен у земљу. Њихова драга мајка је сада у гробу, отишавши од њих заувек.
Сирочићи су отишли кући. Загрлили су се, висећи један о другом, тражећи утеху. И тако су стајали, не желећи да се помере, док се једно од њих није неочекивано сетило: ‘’Прекосутра је Божић.’’ ‘’Да, Божић’’, као ехо су се огласили остали. Али, њихови гласови су били тужни. Док им је мајка била жива, они би радосно викали :’’Божић! Божић!’’ Али сада…Сирочићи су били поверени једном рођаку који је већ имао подоста своје деце. Он и његова жена нису били нељубазни, али је њихова породица већ била сиромашна; једва су успевали да прехране своју децу. Сирочићи су понекад гладовали зато што је породица која се о њима бринула такође гладовала.
‘’Ах, наша је ситуација очајна’’, рекао би ујак с времена на време. ‘’Можеш да дубиш на глави, па опет ништа не долази од тога. И још смо додатно оптерећени овиме…’’ Вања је, чувши ово, осећао својим дечијим срцем да његов ујак није љут на њих, него да те речи долазе од туге. Као потврда његових осећања, чуо је ујну како каже мужу: ‘’Доста Филипичу! Грех је роптати на животну судбину, а још је већи грех увредити сироче. Сирочад су деца Божија.’’ И помазила би Вању по глави. Њене речи су ублажиле расположење Филипича. Он би узео најмлађег од њих и подигао га изнад главе. ‘’Хеј, дечице! Пожурите да порастете. Када будете довољно велики да радите, имаћемо бољи живот, ако Бог да.’’
Једнога дана плач и кукање су се зачули из колибе ујака Филипича. И то због доброг разлога. Њихов коњ је угинуо. А шта је сељак без коња? Он је као човек без руку. Цела породица се гушила у сузама. ‘’Бог нас неће напустити, Филипичу’’, рекла је његова жена. ‘’Али шта ћу ја без коња?’’ ‘’Можеш да радиш у граду као надничар.’’ ‘’То не доноси скоро ништа!’’ ‘’Ујаче’’, провирио је Вања, ‘’ја знам како да плетем корпе. Можемо да их продајемо.’’ ‘’То је добро размишљање момче’’, одговорио је ујак и одмахнувши руком, изашао из колибе.
Филипич је почео да ради у граду као надничар. Радио би по цео дан, а увече би дошао кући у село, удаљено само три километра. Цела његова плата је била довољна само да се породица и сирочад прехране. Његов сестрић је одржао своју реч и у граду продавао корпе које би исплео. Још увек, новац који су ујак и његов сестрић заједно зарадили је био довољан само за храну. Зима се приближавала, и једном детету је требао капут, другом капа, трећем нешто друго…Свима је требало много чега. Филипич је био свестан тога. Идући кући, помислио је у себи:’’Скоро ће зима. Морамо да спремимо залиху дрва за огрев, али да би то урадили потребан нам је коњ. И женина шубара се распала, како ће моћи да иде на воду по хладном времену? Јао, горко је сиромаштво!’’. Филипич би набрао обрве, покушавајући да нађе неко решење. У међувремену, код куће су га чекале вести нове несреће. Да ли због лоше хране или зато што је била стара, њихова последња крава је угинула. Филипич је бацио руке у вис у очајању.
‘’Шта се може учинити? Мораћемо да пошаљемо децу у свет да просе’’, помислио је. И стварно, без обзира колико се Филипич напрезао, без обзира колико је његов сестрић марљиво радио плетући корпе, ништа друго се није могло учинити осим да се пошаљу старији дечаци на улицу да просе. И поново сузе. Нису само деца плакала, отац и мајка су такође плакали. Обукли су свога десетогодишњег сина, Пећу и сиротог сестрића, Вању, што је могуће било топлије. Тада су им дали родитељски благослов осењујући их крсним знаком и послали их у свет да моле за милостињу Христа ради.
Поново, празник Рождества Христовог се приближавао. Филипич је провео целу недељу радећи, чак и не долазећи кући преко ноћи; желео је да заради што више новца пре празника да би могао купити поклоне. На крају, дан пре празника, стигао је кући доневши скромне поклоне. Тамо, код куће, деца су га жељно чекала. Какве је ствари донео? Када би их видела деца богатих родитеља, презрела би их, али овој сиромашној деци је било драго да добију ове изношене и скромне дарове.Најстарији син је обукао већ ношен, закрпљен капут који му је једва досезао до колена; млађи брат је ставио на главу шешир који му је скоро био преко носа; њихова сестра је пробала пар чизама чија је величина била приближнија величини мајчиних ципела.Храна за празник је била лошег квалитета, али су се њој чак и деца радовала. Заблагодарили су Богу, и отишли у кревет.
Било је Бадње Вече. Пећа и Вања су отишли у град да траже милостињу. Уочи великих празника, људи су били посебно дарежљиви. Уопште, сви православни хришћани су били милостиви према сиромашној браћи у Христу и свако је давао шта је могао. И пекара је давала векне белога хлеба ништима; на капијама кућа богатих људи, убогима су давали новац; пролазници су стављали новчиће у отворене руке оних који су били у сиромаштву.
И Пећа и Вања су добили део. До поднева, Пећина торба је била пуна и он се вратио кући у село. Вања је остао дуже, желећи да донесе кући колико је год могао за породицу. Пре него што се освестио, бледо зимско светло се угасило. Време се променило и почео је да пада снег. Док је журио кући, невреме се погоршало. Вања се пробијао кроз брзо надолазећи мрак. Био је уморан и торба га је жуљала на раменима. Руке су му утрнуле. Хладноћа и умор су почели да га савлађију, па је дечак сео у снег да се одмори. Није се плашио мрака јер ово није био први пут да се враћао кући тако касно. Али снег је тако брзо падао…Вања је устао и натерао себе да крене путем. Дрхтао је док је ледени ветар секао његове образе. Био је толико уморан да су га његове ноге свакога часа могле издати. Заиста, тек тада га је снажни вихор оборио у снег. ‘’Смрзнућу се’’, помислио је, ‘’али, немам још пуно да идем. Мислим да видим светла…’’ Вања је покушао да устане, али није имао снаге. ‘’О, како бих желео да могу да заспим’’, мислио је. ‘’Али, ако заспим, снег ће ме покрити, а сутра је Божић’’. Поново, Вања је покушао да устане, и опет се срушио. ‘’Ако заспим, смрзнућу се…. Божић… Пећа је код куће…’’ Његов ум је лутао. Још један минут и он би заспао и никада се не би пробудио. Али по Промислу Божијем, тројка је управо журила истим путем. У полусвесном стању, Вања је чуо звоњаву звона на улару.’’Мора да су прошли’’, помислио је поспано. Али оштрооки кочијаш га је запазио. ‘’Господине!’’, повикао је ка путнику, ‘’управо смо прошли неки тамни облик.’’
‘’Погледај шта је и учини то брзо. Закаснићемо на прославу.’’ ‘’Стићи ћемо, тројка ће нас, уз Божију помоћ, довести тамо на време. Дозволите ми да боље погледам. Шта ако је то нека особа?’’ У реду, само пожури.’’ ‘’Јесте неко’’, чуо се глас возача кроз снег. ‘’Дечак просјак. Сиромашак. Сигурно се враћао кући за Божић.’’ Барон се стресао. Помислио је на своју децу, код куће, у топлом. ‘’Брзо, донеси га овде!’’, викнуо је кочијашу. ‘’Можемо ли га спасити? То би био најбољи Божићни поклон за децу.’’ Умотао је дечака у своју бунду. ‘’Хајде да пожуримо. Видим светла пред нама, мора да је село.’’
Док су коњи јурили кроз снег, барон је трљао дечакове слепоочнице и руке, и дувао топао ваздух у његово лице. Коњи су скренули у улицу. ‘’Стани у првој кући!’’ Врата су се отворила, и барон је унео дечака. Имао је мало вина и почео је да трља дечака алкохолом. Такође је користио и друге мелеме, и за сат времена, Вања је отворио очи и почео да дише нормално. Док је барон носио дечака, неке старе жене из села су се окупиле, говорећи међу собом: ‘’То је сироче, Вања! Јадан дечак! И то на Бадње вече! Бог га је спасао.’’ Барон је сазнао где Филипич живи, и однео тамо Вању лично. Док су се возили ка другом крају села, Вања је покушавао да гледа десно од барона, где је видео прелепу жену која је држала једнако мило дете у наручју. ‘’Како је то’’, помисли је Вања у себи, ‘’да је он тако мали и изгледа да му није хладно. Ја сам доста већи од њега и умало сам се смрзао.’’
Барон је донео Вању кући до топле пећи. Био је запрепашћен сиромаштвом у којем је породица живела. Испитивао је Филипича о свему, и рекао: ‘’ Сутра је Божић. У Христово име, примите ово као поклон.’’ И предао му новчаницу од сто рубања. Филипич се умало срушио пред бароновим ногама, који је тада журно изашао из куће, а његови коњи похитали по снегу, возећи га на породичну Божићну прославу. Сутрадан, на празник Рождества Христовог, испричао је својој деци како је спасао сироче из смрти. ‘’Данас је’’, помислио је барон, ‘’најсрећнији дан у моме животу. Бог мије подарио да спасим људски живот’’.
На празник Рождества Христовог, Вања је свима описивао како је лепа баронова жена, и како је мило њено дете. ‘’Али барон је био сам’’, рекли су му. ‘’Не, не’’, инсистирао је Вања, ‘’видео сам бароницу са дететом’’. Тада се за тренутак замислио. ‘’Бароница и дете су изгледали као Мајка Божија и Богомладенац Христос на икони коју имамо у цркви.’’ Тада су сви разумели ко су Жена и Дете које је Вања видео. Филипич, захваљујући бароновој помоћи, сада удобније живи. Његова деца и сирочићи су порасли и способни су да му помажу. Што се тиче Филипича, успео је да одвоји сто рубаља на страну. ‘’То је новац сирочића’’, рекао је својој жени. ‘’Бог је то њима послао, и кроз њих мени грешнику. Чим стану на ноге, ја ћу им дати ових сто рубаља.’’ ‘’А ти си се стално жалио на своју судбину’’, одговорила је на то његова жена уз осмех. ‘’ Да, то сам био ја, грешни. Ко зна шта би било са нама да није било Вање, сирочета!’’
Сваке године, на празник Христовог Рођења, код породице Филипич се служио молебан за здравље њиховог добротвора.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #229

30. Jun 2009, 14:56:25

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.11

Срце на планини

Један стари ходочасник прелазио је усред зиме преко моста у подножју Хималаја, када је почела киша. Чувар прелаза му је рекао :
"Како ћеш, добри човече, стићи горе по оваквом невремену?"

Старац му је весело одговорио:
"Моје срце је већ тамо, остатку мене лако је да га прати."

Када твоје срце буде инстиктивно учествовало у радостима и патњи других, тада ћеш знати да си се ослободио свога "ја", уживаћеш у искуству "јединства" с људским родом и најзад ћеш упознати љубав.

« Poslednja izmena: 30. Jun 2009, 14:56:42 od Silvanus »

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 ... 21 22

24 25 ... 67

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Biblioteka ~ Library

Tema: Poučne pričice (Moderatori: Anea, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 15. Sep 2026, 01:52:27

Prebaci se na:

Oznake: ostavljam vijest nego kliford pevati zblizava jednom mojim brinite tajni
slobodan pokojni shvatila vera tama gradskih tolikim veruj koju vidjas

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.