Problem zla u svetu

Neki dečak je hodao uz obalu reke i ugledao je krokodila zapletenog u mrežu. Krokodil mu reče: Smiluj mi se i oslobodi me. Možda izgledam strašno, ali znaš, to nije moja krivica. Takav sam stvoren. Ali, kakav god bio moj izgled, ipak imam majčinsko srce. Došao sam jutros ovamo u potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci. Dečak reče: Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil odvrati: Zar misliš da bi to učinio svojem dobročinitelju i osloboditelju?
 I tako je krokodil uverio dečaka da ga oslobodi iz mreže, i dok ga je dečak oslobađao krokodil ga zgrabi. Ulovljen u krokodilove ralje dečak reče: Tako mi dakle vraćaš za moje dobročinstvo? Krokodil reče: Nije to ništa lično, sinko. Takav je svet, takav je zakon života.
Dečak se nije složio pa mu krokodil reče: Želiš li možda nekoga pitati da proveriš? Dečak ugleda pticu koja je sedela na obližnjem drvetu pa je upita: Ptico, govori li krokodil istinu? Ptica reče: Krokodil je u pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje mlade ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz stablo ravno prema mojem gnezdu. Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i vikala ali ništa nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.

Vidiš? , reče krokodil. Ali dečak reče: Daj da pitam još nekog. Krokodil reče: U redu. Hajde, pitaj. Jedan stari magarac prolazio je uz obalu reke. Magarče! , reče dečak, Evo šta krokodil kaže. Je li u pravu? Magarac reče: Krokodil je potpuno u pravu. Pogledaj mene. Radio sam i robovao svojem gospodaru celi svoj život, a jedva da mi je davao dovoljno da preživim. Sada kada sam star i beskoristan, pustio me je s uzde, i sada lutam po džungli čekajući da me zaskoči kakva divlja zver i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.
Vidiš? , reče krokodil, Idemo! Dečak reče: Daj mi još jednu priliku, zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još nekog stvora. Seti se kako sam dobar bio prema tebi. I krokodil reče: Dobro. Tvoja zadnja prilika. Dečak ugleda kunića koji je onuda prolazio pa ga upita: Kuniću, jel' krokodil u pravu? Kunić sedne i reče krokodilu: Zar si to zaista rekao? Krokodil reče: Jesam. Čekaj malo., reče kunić, Morat ćemo to raspraviti. Dobro., reče krokodil. Ali kunić reče: Kako ćemo raspravljati kad imaš dečaka u ustima? Pusti ga. I on bi takođe trebao sudelovati u raspravi. Krokodil reče: Stvarno si pametan. Pobeći će mi čim ga pustim. Kunić odvrati: Mislio sam da si razumniji. Ako pokuša pobeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svojega repa. U redu., reče krokodil i pusti dečaka.
Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče: Beži! I dečak pobeže i spasi se. Kunić tada reče dečaku: Sigurno voliš krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voleli dobar obrok. Nisi oslobodio krokodila do kraja. Veći deo njegovog tela još je uvek zamotan u mreži. Idi u svoje selo i dovedi sav narod, pa pripremite gozbu. I dečak učini tačno tako. Ode u svoje selo i pozove sav narod. Došli su sa sekirama, kolocima i kopljima, i ubiše krokodila. Došao je i dečakov pas, i kad je vidio kunića, stao ga je juriti, i zadavi ga.

 Dečak je stigao prekasno, i kad je video kako kunić umire, reče: Krokodil je bio u pravu. Takav je svet, takav je zakon života.

Dzoni je zeleo da 'resne devojku u svojoj kancelariji ali ona je imala decka. Jednog dana Dzoni je bio toliko isfrustriran da je otisao do nje i rekao:

- Dacu ti 1000 $ ako mi dopustis da te 'resnem.

- Nema sanse - odgovorila je devojka.
- Bicu brz, bacicu novac na pod, ti se sagni dole, a ja cu zavrsiti dok ga ti pokupis - rekao je Dzoni.
Devojka se zamislila na momenat i rekla da zeli da se konsultuje sa svojim deckom.
Tako je zvala decka i ispricala mu pricu. Njen decko je rekao:
- Pitaj ga za 2000 $. Ako pristane, sagni se i pokupi novac veoma brzo, on cak nece stici ni da skine pantalone.
Tako se ona slozila i prihvatila predlog.
Pola sata je proslo kako je decko cekao njen poziv. Konacno posle 45 minuta decko je pozvao i pitao:
- Sta se desilo?
Ona je rekla:

- Kopile je koristilo metalne novcice!



Zakljucak-uvek razmotrite poslovnu ponudu u potpunosti, pre nego sto pristanete na nju i 'ajebete se!

Bajka o ljubavi

Nekada davno, i jednoj dalekoj zemlji, živeli su Kralj i Kraljica.
Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi.
U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajednistvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, sto i sam naziv kraljevstva kazuje.
Cim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskocio u pomoc: «Evo, taaaako, pridrzacu ti.... .»... Drugo nasmeseno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti zelim, evo, idem u pekaru, zelis da ti donesem toplog hleba?»...
Cim bi neko uocio neku, tvoju, neispunjenu zelju, potrebu...Odmah bi se potrudio da ti se zelja ostvari, makar ucinio i najsitniji korak da te priblizi tvom cilju.
.Koliko je ko mogao pomoci, pomogao je.. bez pitanja, bez ocekivanja «revansa», bez kalkulacija u glavi...
U Kraljevstvu se, svakodnevno, cuo zvonki smeh i nazdravljanje: «U tvoje zdravlje i srecu, domacine!», «Za srecu i ljubav mojih gostiju!»...
Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, spravljali zajednicke ruckove, vecere, organizovali plesove, drustvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi dosla iz duse. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili ucinio dobro delo podstaknuto, iskrenom ljubavlju prema bliznjem...
Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvracenih ljubavi, ali pre ili kasnije bas svako bi nasao srodnu dusu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uociti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakse naci zivotnog saputnika, nego u '' nasem svetu '', bas zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osjecaja.
No, jednoga dana, Kralj je nacuo kako svaki zivi covjek ima ogranicen broj osmeha koji moze pokloniti, ogranicen broj puta kada sme reci «Volim te»...
Shvatio je da je energija ljubavi konacna, a ne beskonacna kako se cinilo...Covek ljubav trosi dajuci je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, tesko oboli, a moze i umreti!!! Jako se zabrinuo.
Razmisljao je, dugo, sta ce da uradi. Prestao se osmehivati Kraljici, prestao ju je grliti «iz cista mira», prosao bi ceo dan, a da nije rekao koliko je voli i koliko mu znaci.
Vidio je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i paznje pokljanjala suprugu. Jer kada je covjek tuzan, nesretan, ventili duse, kojima propusta ljubav, zatvore se...
Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i paznju, veselili su ga Kraljicini osmesi... Odlucio je potraziti pomoc Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio resenje:
proizveo je lazne osmehe, lazne cinove ljubavi i napisao je prirucnik kako se njima koristiti. U Kraljevstva se prosirila vest kako nesebicno davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane zivota i kako im Dvorski Mudrac moze pruziti pomoc.
Mudrac se preko noci obogatio prodajuci laznu ljubav i prirucnike.
Do tada nepoznati osjecaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi:
ljubomora «Mislim da njoj dajes vise prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lazni osmeh, a njemu iskreni!!!»;
strah «Sta ako mi niko nikada ne pruzi pravu ljubav?!»,
laz «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!»,
sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naucio?»....
Pocelo se trgovati ljubalju: «Volecu te iskreno, ako i ti mene tako volis!», «Poklonicu ti pravi osmeh, ako ti meni das delic iskrene paznje!»...
Vise nije bilo zajednistva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi navikli. Pocele su se formirati grupice, mala drustva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a clanovima drugog drustva pruzala bi se ona lazna.
Ali i unutar drustva se događalo da se pojavi lazni osmeh!
Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»...
Mudrac je laznu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Tesko je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lazan ...
koja je ljubav prava, a koja lazna.. cuvanju iskrenih osmjeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila blijeda, oci bez sjaja, a dusa, nekako, prazna. Cak se cinilo kako tezi oblik bolesti imaju oni koji daju vise lazne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobivaju.
Kralj je, i sam tesko bolestan, ponovo odlucio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga sto je, u tako savrsenom planu, krenulo po zlu. Pretrazio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, cuo kako je ljubav konacna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi prirucnici o laznoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje laznih osmeha i uputstva o njihovom koristenju.
Na velikoj gozbi, priredenoj u cast pravoj ljubavi, rekao je okupljnima: «Najdrazi moji, zivjeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na nasoj naivnosti. No, zelim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese srecu. Zelim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne moze nadomestiti.
Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka cestica, takve ljubavi, koju poklonite blizenjem, poput grudve je, sto se kotrlja niz brijeg...Postaje sve veca i veca i veca...Takva vam se vraca i rusi svaku nedacu pred sobom! Zivela ljubav: mocna i beskonacna!».


Jeste li, nekome, danas, rekli «Volim te?»

Pitali su jednom jednog zaljubljenog coveka:

Zasto se ne divis lepoti ruze kao ostali?
Zasto se smes i pogledas u Sunce kada ono iznenada jos vise zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zasto kada je najveca oluja i grmi ti izlazis iz kuce i kisnes?
Zasto nocu izlazis i pricas Mesecu?
Zasto....

Covek ih prekida odgovarajuci:

Ruza je lepa, ali nikada niste videli Onu koja je posadila tu ruzu. Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacili seme ruze kojoj se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je ta ruza negovana.
Niste vidjeli lice, osmeh, neznost... One od koje je ruza naucila tajnu lepote, cistoce, neznosti...


Sunce greje i obasava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Nezinu srecu, osmeh, ljubav... onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim nezinu srecu, pa makar izgubio vid? Njen osmeh, sreca, radost.... to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negdje sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, saljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Nocu pricam Mesecu sve zelje, snove, nade... Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bi vas pustit u moje snove.
Mojim snovima samo Ona ima pristup.

A vašim snovima....ima li ko pristup?

Neki čovjek, njegov pas i konj putovali su zajedno. Jednom ih je, na pustoj cesti, zadesila oluja. Baš kad su prolazili ispod divovskog stabla, u nj je udario grom i svi su poginuli. No čovjek nije shvatio da je napustio ovaj svijet, pa je nastavio putovati sa svojim dvjema žvotinjama. Mrtvima ponekad treba malo vremena da uvide gdje su se našli.

Put je bio dug i naporan, neprestano uzbrdo, sunce je peklo, znojili su se i žeđali. Na jednom zavoju ugledaše velebne vratnice u mramornom zidu. Put je od njih vodio na trg popločen zlatnim pločama, a u njegovu se središtu nalazila česma iz koje je tekla kristalno bistra voda. Putnik se obrati čuvaru na ulaZU.

-'Dobar dan.'

-'Dobar dan.', odzdravi stražar

-'Koje je ovo lijepo mjesto?'

-'To je Nebo.'

-'Kakva sreća što nas je put doveo do Neba. Strašno smo žedni.'

-'Gospodine, možete ući i napiti se vode do mile volje.'

I čuvar mu pokaže na česmu.

-'I konj i pas su mi žedni.'

-'Iskreno žalim', reče na to stražar. 'Životinjama je ovdje ulaz zabranjen.'

Čovjek se veoma razočarao, jer je trpio silnu žeđ, ali sam nije htio piti. Zahvali se stražaru i produži putem. Još su dugo hodali uzbrdo, kad naiđoše na druge vratnice, ovaj put trošne, od kojih je vodil zemljana staza, oivčena stablima. U sjeni krošnje jednog drveta ležao je čovjek, glave pokrivene šeširom. Vjerojatno je spavao.

-'Dobar dan', pozdravi putnik.

Čovjek odzdravi kimnuvši glavom.

-'Strašno smo žedni, ja, moj konj i pas.'

-'Eto izvora tamo u stijeni', reče čovjek pokazujući prstom. 'Pijte koliko želite.'

Čovjek, konj i pas odoše do izvora i utažiše žed.

Putnik se vrati da bi zahvalio onom čovjeku.

-'Dođite kad god hoćete.', odvrati on.

-'Uzgred, koje je ovo mjesto?'

-'Nebo.'

-'Nebo? Ali čuvar pred mramornim vratnicama kazao je da je ono Nebo!'

-'Ono nije Nebo, ono je Pakao.'

Putnik je bio zbunjen.

-'Trebali biste im zabraniti da se koriste vašim imenom! Taj je lažni navod zasigurno izvor velikih zabuna!'

-'Ni slučajno. Štoviše, oni nam čine veliku uslugu. Jer tamo ostaju svi koji su u stanju iznevjeriti najbolje prijatelje..'

Ne upotrebljavaj uvredne reči

Jedna mlada žena je jednog dana rekla nešto čime je uvredila svoju najbolju prijateljicu. Ona je odmah zažalila, i napravila bi sve da povuče svoje reći nazad. Ona je to rekla impulsivno, u momentu nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte svojih reći ranije.

U nastojanju da opovrgne ono što je uradila, otišla je kod jedne stare mudre žene. Objašnjavajući situaciju, i upitavši za savet. Stara mudra žena poslušala je strpljivo trudeći se da odredi koliko je iskrena ova mlada žena, koliko je stvarno želela da ispavi situaciju.

Mudrica je rekla, “Trebaš učiniti dve stvari da bi mogla ispraviti stvar. Jedna od njih je ekstremno teška. Večeras, uzmi svoje najbolje jastuke od perja, i otvori u svakoj od njih male rupe. Onda, pre izlaska sunca, moraš pred svakog praga u gradić staviti po jedno perje. Kada završiš prvi korak, vrati se opet meni i reći ću ti drugu stvar.”Mlada žena se vratila kući da se pripremi za svoj posao. Celu noć je provela idući sa jednog u drugi prag. Prsti su joj se smrznuli, dok je vetar bio mnogo oštar. Međutim ona je išla dalje tamnim ulicama..

Nakon izlaska sunca, mlada žena se vratila kod stare mudrice. Ona je bila iscrpljena, međutim osečala je olakšicu da će njen trud biti nagrađen. “Moji jastuci su prazni. Stavljala sam ispred svakog kućnog praga po jedno perje.”
Sada, rekla je stara mudrica, “Idi nazad i napuni svoje jastuke nazad i sve će biti kao ranije.”Mlada žena je bila ošamućena. “Ti znaš da je to nemoguće!” Vetar je sigurno oduvao perja nakon ostavljanja ispred pragova! Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako je ovo tvoj drugi zahtev, onda stvari neće nikad biti iste.”

To je istina, rekla je mudrica. “Nikad ne zaboravi. Svaka tvoja reć je perje u vazduh. Jednom kazano, nikakav pokušaj, ma koliko bio iskren neće vratiti reći u tvoja usta. Izaberi dobro tvoje reći, i dobro ih čuvaj u prisutnosti onih koje voliš, zato zapamti da jedna dobra reć može da greje tri hladna zimska meseca.”