Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 16. Avg 2025, 03:52:40
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 ... 20 21 23 24 ... 67
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Poučne pričice  (Pročitano 351922 puta)
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.10


Свету ни свештеник угодити не може

-Ако ли Свештеник проповеда који минут дуже?
 Кажу да много дави.
-Ако ли проповеда краће?
 Журио се.
-Ако ли лепо пева?
 Није он за Попа,боље да је отишао у народњаке.
-Ако ли не пева лепо?
 Није требао да постане Поп.
-Ако ли посећује парохијане?
 Никада га нема, ко зна где све иде.
-Ако ли не посећује парохијане?
 Седи само кући.
-Ако ли нема деце?
 Не схвата оне што имају децу.
-Ако ли има децу?
 Нека прво научи своју децу.
-Ако ли попадија ради?
 Потегао је да се обогати,много га интересује новац.
-Ако ли попадија не ради?
 Обоје се натоварили Цркви да их издржава.
-Ако ли га интересују национални проблеми?
 Много се бави политиком.
-Ако ли се не бави политиком?
 Онда је комуниста.
-Ако ли Цркви приложи новчани прилог?
 Има откуда, зар му мало свет даје.
-Ако ли захтева да се Црква украшава?
 Велики је расипник.
-Ако ли не украшава Цркву?
 Не интересује га изглед Цркве,гледај како му Црква изгледа.
-Ако ли има добар ауто
 Тера Поп моду јер има одакле.
-Ако ли нема ауто?
 Изиграва сиромаха.
-Ако ли гласније служи?
 Много се дере.
-Ако ли тише служи'?
 Не можемо да га чујемо.
-И да је врлодобар Свештеник?
 Ипак бољи је онај из суседне парохије.
-И да им којим случајем дође онај(бољи)из суседне парохије?
 Е,наш је био бољи.
-Ако ли је млад?
 Нема искуства.
-Ако ли је стар?
 Он је за пензију.
-Ако ли се лепо понаша?
 Он је љигавац.
-Ако ли ствари отворено изнесе?
 Много је груб.
-Ако ли са неком женском подуже прича?
 Е ту већ има нешто.

-А када умре?

Еее, Бог нека му душу опрости,таквог попа као што је наш био, више никада нећемо да имамо.

IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Problem zla u svetu

Neki dečak je hodao uz obalu reke i ugledao je krokodila zapletenog u mrežu. Krokodil mu reče: Smiluj mi se i oslobodi me. Možda izgledam strašno, ali znaš, to nije moja krivica. Takav sam stvoren. Ali, kakav god bio moj izgled, ipak imam majčinsko srce. Došao sam jutros ovamo u potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci. Dečak reče: Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil odvrati: Zar misliš da bi to učinio svojem dobročinitelju i osloboditelju?
 I tako je krokodil uverio dečaka da ga oslobodi iz mreže, i dok ga je dečak oslobađao krokodil ga zgrabi. Ulovljen u krokodilove ralje dečak reče: Tako mi dakle vraćaš za moje dobročinstvo? Krokodil reče: Nije to ništa lično, sinko. Takav je svet, takav je zakon života.
Dečak se nije složio pa mu krokodil reče: Želiš li možda nekoga pitati da proveriš? Dečak ugleda pticu koja je sedela na obližnjem drvetu pa je upita: Ptico, govori li krokodil istinu? Ptica reče: Krokodil je u pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje mlade ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz stablo ravno prema mojem gnezdu. Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i vikala ali ništa nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.

Vidiš? , reče krokodil. Ali dečak reče: Daj da pitam još nekog. Krokodil reče: U redu. Hajde, pitaj. Jedan stari magarac prolazio je uz obalu reke. Magarče! , reče dečak, Evo šta krokodil kaže. Je li u pravu? Magarac reče: Krokodil je potpuno u pravu. Pogledaj mene. Radio sam i robovao svojem gospodaru celi svoj život, a jedva da mi je davao dovoljno da preživim. Sada kada sam star i beskoristan, pustio me je s uzde, i sada lutam po džungli čekajući da me zaskoči kakva divlja zver i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.
Vidiš? , reče krokodil, Idemo! Dečak reče: Daj mi još jednu priliku, zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još nekog stvora. Seti se kako sam dobar bio prema tebi. I krokodil reče: Dobro. Tvoja zadnja prilika. Dečak ugleda kunića koji je onuda prolazio pa ga upita: Kuniću, jel' krokodil u pravu? Kunić sedne i reče krokodilu: Zar si to zaista rekao? Krokodil reče: Jesam. Čekaj malo., reče kunić, Morat ćemo to raspraviti. Dobro., reče krokodil. Ali kunić reče: Kako ćemo raspravljati kad imaš dečaka u ustima? Pusti ga. I on bi takođe trebao sudelovati u raspravi. Krokodil reče: Stvarno si pametan. Pobeći će mi čim ga pustim. Kunić odvrati: Mislio sam da si razumniji. Ako pokuša pobeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svojega repa. U redu., reče krokodil i pusti dečaka.
Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče: Beži! I dečak pobeže i spasi se. Kunić tada reče dečaku: Sigurno voliš krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voleli dobar obrok. Nisi oslobodio krokodila do kraja. Veći deo njegovog tela još je uvek zamotan u mreži. Idi u svoje selo i dovedi sav narod, pa pripremite gozbu. I dečak učini tačno tako. Ode u svoje selo i pozove sav narod. Došli su sa sekirama, kolocima i kopljima, i ubiše krokodila. Došao je i dečakov pas, i kad je vidio kunića, stao ga je juriti, i zadavi ga.

 Dečak je stigao prekasno, i kad je video kako kunić umire, reče: Krokodil je bio u pravu. Takav je svet, takav je zakon života.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Прича о птици

Беше једном једна птица. И беше украшена паром савршених крила и светлуцавим, шареним и чудесним перјем. Најзад, беше то животиња створена да лети слободно на небу, и да радује свакога ко би је посматрао.
Једног дана, једна жена виде птицу и заљуби се у њу. Посматраше њен лет уста отворених од чуда, док јој је срце брзо лупало а очи сјајиле од узбуђења.
Позва је да лете заједно, и путоваше небом у потпуном складу. Жена се дивила, обожавала и славила птицу.
Али онда помисли: можда птица жели да упозна далеке планине! И жена се уплаши. Уплаши се да се никад неће осећати исто с неком другом птицом. И осети љубомору на способност летења које је птица имала.
И осети се усамљеном.
И помисли: „Спремићу замку. Чим се птица следећи пут појави, никад више неће отићи.”
Птица, која је такође била заљубљена, поново дође следећег дана, упаде у замку, и остаде заробљена у кавезу.
Сваког дана гледала је птицу. Тамо беше предмет њене страсти, и она ју је показивала својим пријатељицама, које приметише: „Ти си особа која има све.“ У међувремену, почела је да се догађа необична промена: како је птицу поседовала, и више није имала потребу да је осваја, поче да губи интересовање за њу. Птица не могавши да лети и изрази своја животна осећања, поче да бледи, губи сјај, постаде ружна – и жена јој више није поклањала пажњу, осим док ју је хранила и чистила кавез.
Једног лепог дана, птица угину. Она се дубоко растужи, и живот је проводила мислећи на њу. Али, није се сећала кавеза, већ само оног дана када ју је угледала први пут како лети задовољна међу облацима.
И када би саму себе осмотрила, схватила би да је оно што ју је толико дирнуло била птичја слобода, снага крила у покрету, а не њено физичко тело.
Без птице, њен живот је изгубио смисао, и смрт покуца на њена врата. „Зашто си дошла?“ упита она смрт.
„Да би поново могла да летиш на небу заједно са птицом“, одговори смрт. „Да си јој дозволила да заувек лети, волела би је и дивила јој се још и више; али сада сам ти ја потребна да би је поново срела.“


п.c.
„Не може се рећи Пролећу: 'Дај Боже да стигнеш што раније и трајеш што дуже'. Може само да се каже: 'Дођи, благослослови ме твојом надом, и остани колико год можеш.“
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Dzoni je zeleo da 'resne devojku u svojoj kancelariji ali ona je imala decka. Jednog dana Dzoni je bio toliko isfrustriran da je otisao do nje i rekao:

- Dacu ti 1000 $ ako mi dopustis da te 'resnem.

- Nema sanse - odgovorila je devojka.
- Bicu brz, bacicu novac na pod, ti se sagni dole, a ja cu zavrsiti dok ga ti pokupis - rekao je Dzoni.
Devojka se zamislila na momenat i rekla da zeli da se konsultuje sa svojim deckom.
Tako je zvala decka i ispricala mu pricu. Njen decko je rekao:
- Pitaj ga za 2000 $. Ako pristane, sagni se i pokupi novac veoma brzo, on cak nece stici ni da skine pantalone.
Tako se ona slozila i prihvatila predlog.
Pola sata je proslo kako je decko cekao njen poziv. Konacno posle 45 minuta decko je pozvao i pitao:
- Sta se desilo?
Ona je rekla:

- Kopile je koristilo metalne novcice!



Zakljucak-uvek razmotrite poslovnu ponudu u potpunosti, pre nego sto pristanete na nju i 'ajebete se!
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Bajka o ljubavi

Nekada davno, i jednoj dalekoj zemlji, živeli su Kralj i Kraljica.
Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi.
U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajednistvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, sto i sam naziv kraljevstva kazuje.
Cim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskocio u pomoc: «Evo, taaaako, pridrzacu ti.... .»... Drugo nasmeseno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti zelim, evo, idem u pekaru, zelis da ti donesem toplog hleba?»...
Cim bi neko uocio neku, tvoju, neispunjenu zelju, potrebu...Odmah bi se potrudio da ti se zelja ostvari, makar ucinio i najsitniji korak da te priblizi tvom cilju.
.Koliko je ko mogao pomoci, pomogao je.. bez pitanja, bez ocekivanja «revansa», bez kalkulacija u glavi...
U Kraljevstvu se, svakodnevno, cuo zvonki smeh i nazdravljanje: «U tvoje zdravlje i srecu, domacine!», «Za srecu i ljubav mojih gostiju!»...
Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, spravljali zajednicke ruckove, vecere, organizovali plesove, drustvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi dosla iz duse. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili ucinio dobro delo podstaknuto, iskrenom ljubavlju prema bliznjem...
Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvracenih ljubavi, ali pre ili kasnije bas svako bi nasao srodnu dusu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uociti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakse naci zivotnog saputnika, nego u '' nasem svetu '', bas zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osjecaja.
No, jednoga dana, Kralj je nacuo kako svaki zivi covjek ima ogranicen broj osmeha koji moze pokloniti, ogranicen broj puta kada sme reci «Volim te»...
Shvatio je da je energija ljubavi konacna, a ne beskonacna kako se cinilo...Covek ljubav trosi dajuci je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, tesko oboli, a moze i umreti!!! Jako se zabrinuo.
Razmisljao je, dugo, sta ce da uradi. Prestao se osmehivati Kraljici, prestao ju je grliti «iz cista mira», prosao bi ceo dan, a da nije rekao koliko je voli i koliko mu znaci.
Vidio je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i paznje pokljanjala suprugu. Jer kada je covjek tuzan, nesretan, ventili duse, kojima propusta ljubav, zatvore se...
Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i paznju, veselili su ga Kraljicini osmesi... Odlucio je potraziti pomoc Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio resenje:
proizveo je lazne osmehe, lazne cinove ljubavi i napisao je prirucnik kako se njima koristiti. U Kraljevstva se prosirila vest kako nesebicno davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane zivota i kako im Dvorski Mudrac moze pruziti pomoc.
Mudrac se preko noci obogatio prodajuci laznu ljubav i prirucnike.
Do tada nepoznati osjecaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi:
ljubomora «Mislim da njoj dajes vise prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lazni osmeh, a njemu iskreni!!!»;
strah «Sta ako mi niko nikada ne pruzi pravu ljubav?!»,
laz «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!»,
sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naucio?»....
Pocelo se trgovati ljubalju: «Volecu te iskreno, ako i ti mene tako volis!», «Poklonicu ti pravi osmeh, ako ti meni das delic iskrene paznje!»...
Vise nije bilo zajednistva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi navikli. Pocele su se formirati grupice, mala drustva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a clanovima drugog drustva pruzala bi se ona lazna.
Ali i unutar drustva se događalo da se pojavi lazni osmeh!
Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»...
Mudrac je laznu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Tesko je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lazan ...
koja je ljubav prava, a koja lazna.. cuvanju iskrenih osmjeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila blijeda, oci bez sjaja, a dusa, nekako, prazna. Cak se cinilo kako tezi oblik bolesti imaju oni koji daju vise lazne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobivaju.
Kralj je, i sam tesko bolestan, ponovo odlucio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga sto je, u tako savrsenom planu, krenulo po zlu. Pretrazio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, cuo kako je ljubav konacna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi prirucnici o laznoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje laznih osmeha i uputstva o njihovom koristenju.
Na velikoj gozbi, priredenoj u cast pravoj ljubavi, rekao je okupljnima: «Najdrazi moji, zivjeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na nasoj naivnosti. No, zelim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese srecu. Zelim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne moze nadomestiti.
Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka cestica, takve ljubavi, koju poklonite blizenjem, poput grudve je, sto se kotrlja niz brijeg...Postaje sve veca i veca i veca...Takva vam se vraca i rusi svaku nedacu pred sobom! Zivela ljubav: mocna i beskonacna!».


Jeste li, nekome, danas, rekli «Volim te?»
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Pitali su jednom jednog zaljubljenog coveka:

Zasto se ne divis lepoti ruze kao ostali?
Zasto se smes i pogledas u Sunce kada ono iznenada jos vise zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zasto kada je najveca oluja i grmi ti izlazis iz kuce i kisnes?
Zasto nocu izlazis i pricas Mesecu?
Zasto....

Covek ih prekida odgovarajuci:

Ruza je lepa, ali nikada niste videli Onu koja je posadila tu ruzu. Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacili seme ruze kojoj se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je ta ruza negovana.
Niste vidjeli lice, osmeh, neznost... One od koje je ruza naucila tajnu lepote, cistoce, neznosti...


Sunce greje i obasava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Nezinu srecu, osmeh, ljubav... onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim nezinu srecu, pa makar izgubio vid? Njen osmeh, sreca, radost.... to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negdje sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, saljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Nocu pricam Mesecu sve zelje, snove, nade... Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bi vas pustit u moje snove.
Mojim snovima samo Ona ima pristup.

A vašim snovima....ima li ko pristup?

IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Nekada davno u blizini jednog drevnog sela nastanjenog ljudima, živeo je jedan zaljubljeni par puževa. Ljudska nastamba je bila okružena šumom. Puževi su se obično sastajali na ivici šume i tu na miru, daleko od očiju, razmenjivali sluzave nežnosti. Jedne vetrovite noći, dok su se puževi mazili ispod orošenog lišća, začulo se neko zlokobno pucketanje. Izbio je šumski požar. Halapljivo je gutao sve pred sobom. Nošen vetrom, sablasno se približavao usnulom selu. Puževi su prvi shvatili opasnost i dok su uspaničeno razmišljali, šta im valja činiti, vatra je bila sve bliža. Ženka puža, u narodu poznata kao pužica (bila je noseća), uz pomoć muškog predstavnika puževske populacije ukopala se u zemlju. Ponosni mužjak je pak, rešio da javi u selo šta im se sprema.

Krenuo je što je brže mogao prema selu. Ali, pošto im brzina kao rodu nije odlika, shvatio je da neće daleko stići. Stoga je na pola puta rešio da ostavi kućicu, u nadi da će biti brži. Delovao je pomalo smešno, onako go i sluzav, pri treperavoj svetlosti vatre, ali postigao je cilj. Bio je brži. Posle par sati "jurnjave", kad se domogao ivice sela, shvatio je uzaludnost svog poduhvata. Nije mogao da smisli način kako da digne uzbunu. Priroda ga nije podarila prodornim glasom. Kakav maler! U svom očajanju je shvatio da je žedan.Zato se uputio prema bunaru, ne bi li kako utolio žeđ i našao zaklon od vatrene stihije. Tu su ga primetili prirodni neprijatelji, jato ljutih gusaka. Istog momenta su se ustremile na njega, dižući pri tome strašnu graju. Bogami bi naš junak smrtno stradao, medjutim stanovništvo sela se probudilo i svesno opasnosti od vatre, napravilo još veću paniku i zbrku. Na kraju snaga puž se, poslednjim atomima snage, zavukao u vlažno grotlo bunara. Požar bi ugašen, a nezahvalni ljudi, kao i uvek zahvalnost su pripisali drugom. U istoriji je ostalo zabeleženo: Guske su spasile rimsko carstvo.
Medjutim mi sada znamo, u stvari je puž golać spasio Rim.

Epilog

Druge noći, puž se uputio da potraži svoju kućicu. Bio je bezmalo potrešen kada je shvatio da je ona izgorela u požaru. I tako, igrom sudbine i prirode, od njega je nastala nova generacija puževa u narodu poznati kao "Golaći". Oni se uvek motaju oko vlažnih otvora. Valjda im je to genetski zapisano.
Što se tiče onih drugih, sa kućicom, oni se i dalje motaju po rosnim proplancima i ivicama šume.

Naravoučenije:
Pre nego što sledeći put zgazite puža uz karakterističan zvuk, ili ga golog nabodete na viljušku, razmislite malo... Bio on go ili obučen; puž je kao pravda - spor ali dostižan!
__________________
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Neki čovjek, njegov pas i konj putovali su zajedno. Jednom ih je, na pustoj cesti, zadesila oluja. Baš kad su prolazili ispod divovskog stabla, u nj je udario grom i svi su poginuli. No čovjek nije shvatio da je napustio ovaj svijet, pa je nastavio putovati sa svojim dvjema žvotinjama. Mrtvima ponekad treba malo vremena da uvide gdje su se našli.

Put je bio dug i naporan, neprestano uzbrdo, sunce je peklo, znojili su se i žeđali. Na jednom zavoju ugledaše velebne vratnice u mramornom zidu. Put je od njih vodio na trg popločen zlatnim pločama, a u njegovu se središtu nalazila česma iz koje je tekla kristalno bistra voda. Putnik se obrati čuvaru na ulaZU.

-'Dobar dan.'

-'Dobar dan.', odzdravi stražar

-'Koje je ovo lijepo mjesto?'

-'To je Nebo.'

-'Kakva sreća što nas je put doveo do Neba. Strašno smo žedni.'

-'Gospodine, možete ući i napiti se vode do mile volje.'

I čuvar mu pokaže na česmu.

-'I konj i pas su mi žedni.'

-'Iskreno žalim', reče na to stražar. 'Životinjama je ovdje ulaz zabranjen.'

Čovjek se veoma razočarao, jer je trpio silnu žeđ, ali sam nije htio piti. Zahvali se stražaru i produži putem. Još su dugo hodali uzbrdo, kad naiđoše na druge vratnice, ovaj put trošne, od kojih je vodil zemljana staza, oivčena stablima. U sjeni krošnje jednog drveta ležao je čovjek, glave pokrivene šeširom. Vjerojatno je spavao.

-'Dobar dan', pozdravi putnik.

Čovjek odzdravi kimnuvši glavom.

-'Strašno smo žedni, ja, moj konj i pas.'

-'Eto izvora tamo u stijeni', reče čovjek pokazujući prstom. 'Pijte koliko želite.'

Čovjek, konj i pas odoše do izvora i utažiše žed.

Putnik se vrati da bi zahvalio onom čovjeku.

-'Dođite kad god hoćete.', odvrati on.

-'Uzgred, koje je ovo mjesto?'

-'Nebo.'

-'Nebo? Ali čuvar pred mramornim vratnicama kazao je da je ono Nebo!'

-'Ono nije Nebo, ono je Pakao.'

Putnik je bio zbunjen.

-'Trebali biste im zabraniti da se koriste vašim imenom! Taj je lažni navod zasigurno izvor velikih zabuna!'

-'Ni slučajno. Štoviše, oni nam čine veliku uslugu. Jer tamo ostaju svi koji su u stanju iznevjeriti najbolje prijatelje..'
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11

Мој ђак Стефан


У животу сваког човека постоје проблеми, сукоби и кризе. Није ни чудо што нам се понекад чини да ти проблеми и кризе нашега живота имају свој тајанствени значај, да нека виша апсолутна сила стоји иза нас или изнад нас и да удешава ток и исход тих наших душевних борби и патњи тако да оне буду на поуку не само оном који ту кризу проживљава, него да буду на поуку и утеху и осталима које ће слична криза стићи касније. Случај мога ђака Стефана јесте заиста у многоме поучан.

Мој ђак Стефан је био син једног адвоката. То је био љубазан човек високог раста и достојанственог изгледа, који се само занимао политиком и својим адвокатским послом, који је додуше био веома пријатељски расположен према мени као свештенику, али који је сматрао да као образован човек није упућен на помоћ цркве и Христовог учења. У цркву је долазио само о Божићу и Ускрсу да се испуни старински обичај. Мати мога ђака Стефана била је још занимљивији тип. Жена врло лепа и врло оштроумна, одлична мати и кућаница и уз то несебично вредна јавна радница која је доспела и у Црвени крст и друга добротворна друштва. Она је помагала сваку племениту акцију не Христа ради него због својих хуманитарних идеја сматрајући исто тако као и њен супруг а можда још више да су религија и црква старинске установе, које у наше модерно доба потпуно надокнађују философија, литература и уметност.

После овакве карактеристике сваки се чудом пита како се онда догодило да су адвокат X. и његова супруга поверили свога сина мени и Цркви?

Њихов син Стефан био је дечко невероватно несташан. Стално је висио на плотовима и по дрвећу и нису прошле ни једне ферије да му се нешто не догоди и да не одлежи у болници. Једних ферија је пребио чашицу на колену те је претила опасност да ће му нога остати укочена. Других ферија, у скоку преко плота у мојој црквеној порти, он заглави прст међу жичано плетиво плота и просто одсече прст који је остао висећи на плоту. Ја сам други дан нашао тај његов прст где виси те сам исти покопао под вишњу. Трећих ферија пао је са јабуке у башти свога стрица и озбиљно повредио лакат. Његова мати је са страхом дочекивала сваке ферије. И сигурно да га обузда, да га примора да контролише и обуздава свој необуздани темперамент она га је поверила мени да буде мој ђак и да служи приликом Свете Литургије и других обреда. И тако је мој ђак Стефан почео да служи. Добио је бели стихар са златним крстом, ја сам га поучио како да се влада, како да хода приликом входа, како да звони, кад треба да донесе хлеб, вино и воду, али је све то испрва мало вредело. Мој ђак Стефан се вртео за време Свете Литургије као шило.

Како је изгледао неспретан и несташан! Очи на све стране. Дошао сам до закључка да моје опомене не помажу. Рачунао сам да ће време учинити своје и да ће он сам под утицајем богослужења удесити своје владање.

Као ђак цркве Св. Димитрија он је сматрао да има право да црквену порту претвори у игралиште фудбала и других игара. Он је доводио велику групу својих вршњака из околине цркве. Граја коју су играјући се правили била је ужасна. Неколико пута сам излазио у порту да зауставим страшну вику и дерњаву, јер су и комшије претиле и звале ме телефоном да интервенишем. Требало је доста времена док су приметили да сам међу њима. Двадесетак усијаних и ужарених лица се окреће према ђаку Стефану. Као да кажу, он их је довео, он нека види шта хоће тај свештеник и зашто им смета у игри.

- То је моја група, оче – представља Стефан своје другове - има их ту већина протестаната, има и католика - додаје још мудро, само да забашури непријатност.

- Ко је од њих протестант а ко католик то се мене не тиче, то те нисам питао Стефане. Али ви толико вичете да ја не могу да радим, а и комшије се већ буне.

- Јесте ли чули децо - окрену се Стефан својој групи. Отац каже да не може да ради због нас. Зато од сада да буде тишина, јесте ли чули? Добро, шефе - вичу једним гласом његови другови, а Стефан се мени окреће па пита - Оче, је ли сад све у реду?

Осећам да сам побеђен и склањам покајнички очи - хтео сам да их најурим из црквене порте, а ето одлазим натраг унапред знајући да ће граја за пет минута почети изнова.

После једне седнице црквеног одбора на којој сам имао доста приговора и неприлика, чим је почела у порти граја, ја изађем решен да заиста забраним игре у порти.

- Стефане, јуче ми је због вас приговорила црквена управа. На црквеним прозорима има 53 рупе и пукотине од ваших лопти, плот је разваљен и трава сва уништена.

Мој ђак Стефан се снуждио, али одједном су његове очи заблистале:

- Лепо, нас има двадесет, пошаљите нам рачун, колико ти прозори коштају па ћемо ми скупити паре да платимо.

Још није мој ђак Стефан свршио са својим обећањем кад један мали риђо разглави уста и подругљиво рече:

- Послаћемо рачун право градској управи, нека они плате штету кад за нас немају игралиште.

- Алал ти вера, сјајна идеја - повикаше остали.

- Заиста, оче, - поче да објашњава Стефан, - градска управа требало би да се побрине за игралиште. Није се побринула. Ако нас истерате напоље ми ћемо се играти на улици, ако који аутомобил кога од нас прегази ваша савест ће вас узнемиравати. Зар није тако?

- Тако је Стефане - кажем ја и опет се побеђен, вратим кући. Али сутрадан у недељу чекало ме је изненађење. Стајао сам већ обучен у одежде и читао молитве пред почетак Св. Литургије чудећи се што још нема мога ђака Стефана, кад одједном, ево га на вратима, једва вукући пуно наручје црвених божура, а иза њега онај мали риђо што је казао да шаљем рачун управи града. И он се једва провлачи кроз врата са великим нарамком дивних божура. Очи мога ђака Стефана су блистале победом. Био је празник Духова када се код нас по старинском обичају у цркви простире трава и цвеће. Мој ђак Стефан је божурима украсио олтар, свете иконе и остатак просуо по црквеном поду. Читава црква је замирисала од тих њихових божура. Да изразим своје задовољство насмеших се на њега и климнух му главом, али да га питам откуда му толико цвећа - то нисам имао када, јер је Литургија управо отпочела. У души био сам задовољан - то је ваљда због тих полупаних црквених прозора, помислих - хоће деца да ми се извине - и са тим задовољством и у дивном мирису цвећа отпочех службу. Мој ђак Стефан је био овога пута некако сређенији и достојанственији, очигледно поносан на своје цвеће.

На крају Литургије приликом завршених духовских молитава народ по обичају плете венце од оне траве и цвећа који су просути по црквеном поду. То се чини за спомен празника сеница - у спомен лутања по пустињи када су Израиљци од траве и грања правили себи сенице (колибе, склоништа). После службе народ те венце односи својим кућама. Тако сам и ја одабрао себи неколико дивних божура и понио кући, кад ме на мом трему дочека једна непозната госпођа која презриво и злобно погледа моје драге божуре и одмах се представи: "Ја сам госпођа Мартин из суседне улице", изговори са неким прекором. "Драго ми је, изволите унутра" - рекох јој, не знајући о чему се ради, али нека слутња ме одмах пресече због њеног прекорног погледа на моју руку која је држала диван букет божура.

"Изволите сести и реците ми шта желите?" Али госпођа одби да седне и љутито рече: "Одакле вам то цвеће?" И не дозволивши ми да јој одговорим настави: "То је моје цвеће, из моје баште, то је моја својина".

Одједном ми све постаде јасно! Мој ђак Стефан и онај риђо у славу сошествија Св. Духа покрадоше госпођи Мартин цвеће из њеног врта.

Запрепашћен приступих госпођи и пружих јој руку да изразим своје дубоко жаљење, али госпођа Мартин не прима тако лако моје жаљење и мени не остаје ништа друго него да покушам да је ублажим на други начин. Узимам телефон и зовем мога ђака Стефана. Одазива се његова мати.

- Молим вас пошаљите ми Стефана одмах овамо.

- Је ли има још какво закашњено крштење – пита она.

- Није крштење, него ми је хитно потребан због једне друге ствари.

- Добро, послаћу га одмах - рече ми она и ја се поново обраћам госпођи Мартин да је одобровољим док мој ђак Стефан не стигне.

- Заиста госпођо Мартин, потпуно се с вама слажем. И ја имам кубуру са том децом. Двадесет њих долази у порту, сву траву су погазили, плотове развалили, на црквеним прозорима управници набројаше јуче 53 рупе и пукотине, та деца ништа не поштују туђу имовину, али шта да се ради, имовина није све; да их терамо на улицу и да тамо пострадају, шта је имовина у поређењу са животом и здрављем детињим?

Али узалуд моје речи и моје ублажавање, госпођа Мартин постаје још раздраженија: "Ако ви не марите за своју имовину то је ваша ствар, али ја своју имовину чувам и поштујем. Ја своју имовину не дам пустошити. Ви свештеници, нарочито ви православни, ви сте као црквени мишеви, ни ова столица није ваша, ни кашика којом се храните није ваша, зато и немате смисао за поштовање туђе имовине; да имате своју властиту имовину ви би другачије говорили!"

- Потпуно се с вама слажем, госпођо Мартин, потпуно - настојим опет да је смирим јер ево долази мој ђак Стефан и за њим се невољно вуче онај његов помоћник риђо. Већ су на трему; ђак Стефан се чеше иза ува, јер је кроз врата назрео госпођу Мартин, риђо мудро застаје и остаје на трему. С муком, као да га за косу вучеш, улази и мој ђак Стефан, али ипак се прави да се не плаши. Но његове велике црне очи клизе час према мени час према намргођеној госпођи.

- Како си могао отићи на туђе имање и почупати толико цвеће Стефане? - повичем очајнички - ко ти је дао такав луди савет?

- Ви оче! - одговори не трепнувши мој ђак Стефан. Госпођа Мартин нагло оживи и победопосно ускликну - Гле, баш сам то и мислила! - њезино лице се малко разведри. - Ја, како ја? – упитам са запрепашћењем.

- Зар нисте казали прошле недеље да нико од људи није прави поседник имања. Нико од људи не може имање са собом понети у гроб и да је према томе све Божије и све се мора употребити за славу Божију и Христову - објашњава отресито мој ђак Стефан.

- Лепо ви то васпитавате омладину - упада госпођа Мартин победоносно - ја сам одмах знала да дечко није крив, него да је кривица до вас.

Стајао сам пред њима поражен као истински кривац. Није ми преостало ништа друго, него да госпођи Мартин понудим новчану одштету за њене упропашћене божуре.

- Ха, знам добро да немате новаца, шта се правите кад сав свет зна да сте ви попови увек шворц - одбила је заједљиво.

- Општина ће вам надокнадити штету. Изнећу ствар на првој седници - браним се свом снагом.

- Ни ви, ни иста ваша општина немате тих пара којима би могли да платите ту штету - одбруси заједљиво госпођа Мартин. У муци и невољи усудим се да јој кажем да ћу се молити за њено здравље и срећу.

- Не марим за вашу молитву, Ја нисам ваше вере - одбија она.

- Наша Црква се моли за све људе без обзира, госпођо Мартин објашњавам ја.

- Не марим, мени ваша молитва не треба, ја хоћу да оставите на миру моје имање и моје божуре - одговори заједљиво г-ђа Мартин. И тако госпођа Мартин отиде дубоко увређена а за њом клизне и мој ђак Стефан који је био сведок моје тешке борбе. Сав исцрпљен сручим се у наслоњачу, обришем зној са лица и тужно се загледам у букет црвених божура. Како је то све дивно и славно почело. Толико красоте, толико мириса због тих божура данас у цркви, а сад ево толико горчине због њих! Госпођа Мартин, љута, ожалошћена, ја додуше изувређан, још да кажем родитељима мога ђака Стефана ражалостићу и њих па злу никада краја. Тужан и жалостан утонух у дуго ћутање кад се одједном пренух. Неко куца па врата. Кроз завесу назирем мога ђака Стефана и иза њега оног његовог помоћника риђу.

- Оче, опрости нам - шапуће кроз завесу мој ђак Стефан и брзо додаје - ми то више никад нећемо чинити, обећавамо вам. Био сам дубоко дирнут њиховом пажњом. Одмах ми је синуло, те успех да се насмешим и да кажем: "Добро децо, у реду".

Данас ми се чини да су ти божури значили неку врсту прекретнице у ђаковању мога ђака Стефана. Одмах друге недеље опазио сам да је мој ђак Стефан прибранији, и да са већом пажњом прати ток богослужења. Када сам подизао свети путир опазим на златној облици путира као у огледалу његово лице, његов поглед који је можда први пут пратио помно то свечано подизање Свете тајне. Од тога дана осећах увек његов поглед на мом лицу и на мојим рукама. Ускоро опазих како се крате рукави његовог белог стихара. Мој ђак Стефан је такорећи преко ноћи израстао, његов храпав глас се чистио, тако да се једне недеље зачуо његов пријатан баритон. Његов ход и сваки покрет постајали су све достојанственији и достојанственији.

Дошло је време да белу ђачку ризу замени брокатна риза коју носе чтеци и ђакони. Али таква риза од тешког броката кошта прилично новаца. Добро би било када би његов деда купио ту ризу, јер је имућан човек. Али деда ђака Стефана није баш познат по својој дарежљивости. Једанпут ме одбор упутио њему да тражим мали зајам за цркву. "Ако вама не да онда неће дати никоме" - говорили су ми чланови одбора. Отишао сам му, али, поред све моје умешности - деда није дао! Но ваљда ће дати кад је у питању брокатни стихар у коме ће његов једини унук служити Христовом олтару. Отишао сам и нисам се преварио. Деда је изабрао и одмах платио за свога унука лепи стихар. Брокат, златни цветови на љубичастој основи! И у том дивном стихару примио је о Ускрсу дужност чтеца и тада је први пут читао антифоне и апостол. Његови родитељи, његов деда и ми сви заједио поносили смо се његовом лепом појавом и достојанственим држаљем. Сви су се чудили да се из несташног и неспретног дечка могао створити такав диван чтец.

И тако је служио на моју радост и задовољство извесно време, кад одједном га задеси страшна несрећа. У нашем граду појави се тога љета епидемија дечије парализе. Новине и јавност целе земље од Пацифика до Атлантика пратили су развој епидемије у нашем граду. Најбољи специјалисти са свију страна из чувених клиника долазили су у наш град да испитују узроке те страшне епидемије. Цео град и околина живели су у паничном страху. Матере су стрепиле при помисли да та страшна болест може сваки час упропастити њихово дете. У болници већ није било места па је и суседна школа привремено претворена у болницу. Ову страшну и поражавајућу вест о болести мога ђака Стефана добих у петак увече преко телефона. - Јесте ли већ чули? - упита плачни женски глас чим сам се одазвао.

- Шта - упитам препознавајући глас тетке мога ђака Стефана. - Нашег Стефана су јуче одвели у болницу, морали су га одмах метнути у гвоздена плућа, јако је болестан – одговорила је тетка Стефанова. Нисам могао да проговорим. Мој ђак Стефан добио је парализу. Мој ђак Стефан који сваке недеље служи олтару Христовом добио је ту страшну болест. Сама реч "гвоздена плућа" јасно је показивала да је његов случај тежак и озбиљан. Шта ће рећи његова мати? Служба у Цркви и олтару дотерала је његово понашање али није могла да га заштити од несреће! Седео сам код телефона потпуно смрвљен. Ова несрећа мога ђака Стефана чинила ми се као мој лични и најдубљи пораз. У моменту када сам сматрао да су родитељи мога ђака Стефана изведени помоћу свога сина на прави пут веровања у снагу Христа и његовог учења - све се уједно сруши у пропаст. Шта да радим, питао сам себе. Ово није обични случај, ту неће помоћи обично рутинирано саучешће и речи о помоћи Божјој. Осећах да сам клонуо, као онај отац из Светога писма, па повиках у себи: "Господе, помози моме неверју!" Борећи се тако са својом властитом слабошћу, дођох до закључка да не могу да ћутим, да нешто морам предузети. Подигнем слушалицу и окренем број да зовем несретне родитеље мога ђака Стефана. Телефон тужно одзвања у њиховом дому, али нико се не одазива. Чекам још мало стрепећи да ћу ускоро чути глас несретне матере и уједно ухватим сам себе да се радујем што се нико не одазива. Са олакшањем спуштам слушалицу, кад одједном из моје најдубље упутрашњости изби један страшан прекор: "Какав си слабић и јадник, свештениче Божји? Где ти је храброст? Јадниче, радујеш се што се нико не одазива. Хоћеш да телефоном забашуриш целу трагедију свога ђака Стефана! Како си јефтин! Пар речи преко телефона само да не видиш лице матере која пати због свога сина. Немаш храбрости да одеш као човек и као свештеник и да подупреш храброшћу својом несретне родитеље твог ђака Стефана.”

Мрак је, палим светло да умирим тај страшан и неумољив унутарњи прекор и глас. После кратког размишљања закључујем да је тај глас био у праву и покајнички се журим на пут дому тужних родитеља мога ђака Стефана. Моји кораци су тешки и троми и опет се ухватим у мисли у надању и жељи да они не буду код куће само да не морам да се суочим с њиховим погледом. Као кривац који је лично крив за страшну болест њиховог сина, довлачим се с муком у њихову улицу. На свим околним кућама блистају осветљени прозори, само су њихова кућа и њихови п@озори црни. Нигде зрачка светлости. Њихова кућа је обавијена тамом као неком тугом и жалошћу. Било ми је јасно да се стално налазе у болници, код свога сина чије је стање критично.

Ту ноћ нисам склопио ока. Борба са тим страшним унутарњим гласом продубљивала се и јачала. Преко дана сам поново покушао да позовем на телефон родитеље, али се нико није јављао. Звао сам болницу. Њихов одговор је био да је стање мога ђака Стефана критично. Увече када је пао мрак, дошла је тетка мога ђака Стефана са страшном и поражавајућом вешћу: доктори, најпозванији ауторитети за дечију парализу, изјавили су после конзилијума да Стефан не може да издржи до среде. Жена која је дошла с њом предложи да пођемо у цркву и да се молимо за спас и оздрављење Стефаново. Падосмо све троје пред иконом Христовом озарени кандилом. И тада се коначно у мени провалило нешто страшно и неодољиво. Ја који нисам сузу пустио када сам сахрањивао своје рођено дете, отпочео сам своју највећу и најдубљу молитву без речи, молитву за спас и чудесно оздрављење мога ђака Стефана, молитву сузама прекидану, са уздахом библијскога оца: "Верујем, Господе, али помози моме неверју!" То није била само молитва, то је био пожар који је у мојој унутрашњости спаљивао и сагоревао сву моју сујету, сав страх, слабост и кукавичлук, пламен који је очишћавао највећи и најдубљи молитвени подвиг. Не знам колико дуго је трајала ова најдубља молитва мога живота. Нисам ни осећао да клечим на поду црквеном, не само душа него и тело је лебдило у висинама где се потпуно осећа стварност мистерије нашега живота и присутност чудесне и целебне снаге Христове.

Овако очишћен служио сам други дан ујутру Св. Литургију молећи народ да се заједно са мном моли Христу Господу за оздрављење нашега ђака Стефана. Сви су знали да је његов случај најтежи и да су славни лекари рекли да не може издржати до среде. У тој тузи и грозничавој преданости молитви за спас ђака Стефана нисам посветио пажњу ни туторима који су такорећи у по Литургије донели на олтар две велике вазе пуне црвених божура. Пошто је сукоб са госпођом Мартин због њених божура пре пар година био већ сасвим заборављен, ја нисам тим божурима придавао никакав значај. Али на крају Литургије тутори су ми предали писмо којим је госпођа Мартин пропратила свој дар. И она је чула за болест нашег ђака Стефана и цвеће послала као молитвени дар.

Овако оснажен могао сам се коначно усудити да посетим родитеље мога ђака Стефана. Пошто их опет нисам затекао код куће, ја се упутих у болницу.

Срели смо се у холу. Не знам како је изгледало моје лице, али њихово лице било је мирно и ведро.

- Како сте спавали? - упитам у недоумици како да отпочнем разговор.

- Нисмо баш добро. У таквим моментима се не спава добро – рекоше обоје.

- Знам из властитог искуства - приметих - али ваша лица не показују умор, нарочито ваше лице госпођо!

Мати мога ђака Стефана се насмеши. Видите да сам се нафарбала као и увек, мој син не сме да позна да сам клонула и да сам изгубила наду!

Моје срце се опет побоја. Сад, сад ће мати мога несретног ђака Стефана да изусти ону страшну и поражавајућу реч: "Где је сад твој Христос, где је сад та твоја сила Божја?" Али моја бојазан је била излишна. Преко њених уста не пређе прекор. Тражио сам тај прекор и у њеном погледу, али ни тамо га не нађох, те сам себе упитах: Одакле црпи ова жена оволику снагу у најтежем часу свога живота.

Као у сну довукли су ме до мог болесног ђака Стефана. Баш су га извукли из гвоздених плућа да се мало одмори. Једна сестрица је мазала његово тело. Лежао је немоћан, слаб и исцрпљен, само његове очи су биле живе и гореле. - Кажите му нешто да га охрабрите - пожуривала ме његова мајка. - Стефане, било нам је тешко данас у цркви без тебе.

- Познао је ваш глас - примети са радошћу мајка и поново прошапута: - Кажите му још нешто. - Ми смо се сви у цркви молили да ускоро оздравиш.

- Кажите још нешто - рече ми његова мајка тихо јер његове очи су очигледно оживиле као да траже моје речи. У недоумици шта да још кажем сетим се божура госпође Мартин те наставих: - Ми сви хоћемо да се што пре вратиш у цркву, чак и госпођа Мартин је послала на олтар божуре ради твога оздрављења!

Сви смо утајили дах и загледали се у немоћно тело његово.

- О, - изашло је из његових уста, али то његово "о" није било уздах, то је био израз задовољства, радости и олакшања.

На овом месту не вреде више моје речи јер нико њима неће поверовати. На овом месту би требало прикачити изјаве лекарских ауторитета који су за време епидемије сматрали случај мога ђака Стефана за најтежи и за безнадежан. Али догодило се чудо - чудесно оздрављење за којим је вапила наша немоћна душа. Дошла је среда, дан који је по оцени лекарских ауторитета требало да значи крај земаљског живота мога ђака Стефана. Али Стефан је жив и за три месеца вратио се кући својим родитељима и својој цркви. Шта више, кобна страшна болест није на њему оставила никаквих видних последица. У мом свештеничком животу било је пуно великих тегоба али и доста узвишених и светлих момената. А један од најсветлијих био је тај, када је мој ђак Стефан поново стајао пред олтаром, пред путиром Св. Тајни Крви и Тела Христовог и када је пуним гласом из дубина срца свога изговарао речи: "Верујем Господе и исповедам да си Ти заиста Христос Син Бога живога." Какве су се дубине том приликом отварале у мојој души? А какве тек дубине у души његових родитеља, нарочито у души његове матере, која од тога времена предњачи у настојању да упозна Христа и његову животворну науку.

Ово је моја прича о мом ђаку Стефану. Ако се кадгод догоди да ову истинску причу буде неко читао, нека из ње поцрпи не слабости моје, него снагу и потпору за тешке часе живота који свакога од нас понекад сналазе.

Ем. Глоцар
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 
Ne upotrebljavaj uvredne reči

Jedna mlada žena je jednog dana rekla nešto čime je uvredila svoju najbolju prijateljicu. Ona je odmah zažalila, i napravila bi sve da povuče svoje reći nazad. Ona je to rekla impulsivno, u momentu nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte svojih reći ranije.

U nastojanju da opovrgne ono što je uradila, otišla je kod jedne stare mudre žene. Objašnjavajući situaciju, i upitavši za savet. Stara mudra žena poslušala je strpljivo trudeći se da odredi koliko je iskrena ova mlada žena, koliko je stvarno želela da ispavi situaciju.

Mudrica je rekla, “Trebaš učiniti dve stvari da bi mogla ispraviti stvar. Jedna od njih je ekstremno teška. Večeras, uzmi svoje najbolje jastuke od perja, i otvori u svakoj od njih male rupe. Onda, pre izlaska sunca, moraš pred svakog praga u gradić staviti po jedno perje. Kada završiš prvi korak, vrati se opet meni i reći ću ti drugu stvar.”Mlada žena se vratila kući da se pripremi za svoj posao. Celu noć je provela idući sa jednog u drugi prag. Prsti su joj se smrznuli, dok je vetar bio mnogo oštar. Međutim ona je išla dalje tamnim ulicama..

Nakon izlaska sunca, mlada žena se vratila kod stare mudrice. Ona je bila iscrpljena, međutim osečala je olakšicu da će njen trud biti nagrađen. “Moji jastuci su prazni. Stavljala sam ispred svakog kućnog praga po jedno perje.”
Sada, rekla je stara mudrica, “Idi nazad i napuni svoje jastuke nazad i sve će biti kao ranije.”Mlada žena je bila ošamućena. “Ti znaš da je to nemoguće!” Vetar je sigurno oduvao perja nakon ostavljanja ispred pragova! Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako je ovo tvoj drugi zahtev, onda stvari neće nikad biti iste.”

To je istina, rekla je mudrica. “Nikad ne zaboravi. Svaka tvoja reć je perje u vazduh. Jednom kazano, nikakav pokušaj, ma koliko bio iskren neće vratiti reći u tvoja usta. Izaberi dobro tvoje reći, i dobro ih čuvaj u prisutnosti onih koje voliš, zato zapamti da jedna dobra reć može da greje tri hladna zimska meseca.”
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 20 21 23 24 ... 67
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 16. Avg 2025, 03:52:40
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.078 sec za 14 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.