Indijska narodna priča


Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluči. "Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju", rekoše bogovi. Brama odgovori:
"Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga." Onda bogovi predložiše: "Da ga potopimo u najdublji ocean?" Brama se nije složio: "Ne, ni tamo", reče, "jer će oni naučiti da zarone u ocean i naći će ga." Bogovi će na to: "A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo." Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: "Ne, ni to nije dobro jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo." Onda bogovi odustaše i rekoše: "Ne znamo gdje da ga sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bića neće stići."
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: "Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže."
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki covjek i rece:
''Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?''

''Trenutak.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego mi ispricas volio bih da prodjes jedan brzi test. Da li si to sto mi zelis reci prosijao kroz tri sita?''

''Tri sita?''

''Da.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego ispricas neke stvari o drugome, dobro je da uzmes malo vremena i prosijes ono sto zelis reci. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito Istine. Jesi li provjerio da li je istina ono sto mi zelis ispricati?''

''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam cuo kako pricaju.''

''Dobro! Ne znas da li je to istina. Probajmo ponovo: pokusajmo prosijati drugacije, sad cemo uzeti sito Dobrote. Ono sto mi zelis ispricati o prijatelju, je li nesto dobro?''

''Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.''

''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''zelis mi ispricati lose stvari o prijatelju, a nisi siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuce! Jos uvijek mozes proci test, jer je ostalo jos sito Koristi. Je li korisno da mi ispricas sve sto je moj prijatelj uradio?''

''Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.''

''Dakle,'' zakljuci Sokrat, ''ono sto mi zelis ispricati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zasto bi mi onda pricao. Ne zelim nista znati od onoga sto si mi htio ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to zaboravis.''


"Medju prijateljima treba voljeti ne samo one koje rastuze vase nesrece, nego i
one koje nam ne zavide na sreci"

Sokrat

Три зидара


Почетком четрнаестог века у централној Европи је започела градња велелепне цркве. Градњом је руководио један монах. У његовој је надлежности било да прати рад свих физичких радника и занатлија. Тако је једнога дана монах одлучио да провери како раде зидари. Одабрао је њих тројицу, и то као представнике различитих профила њихове професије.
Пришавши првоме зидару, монах га упита:
- Брате, испричај ми какав је твој посао.
Зидар на тренутак престаде с радом па грубо, гласом препуним озлојеђености и неке врсте љутње, рече:
- Као што видиш, седим испред камене громаде чија је висина један метар а ширина и дужина по пола метра. Са сваким ударцем длета о овај камен осећам како нестаје делић мога живота. Погледај само моје испуцале и жуљевите руке. Сав сам поседео, а лице ми је постало кост и кожа. Овај посао се никада неће завршити, него ће трајати из дана у дан – до у бескрај. То ме јако исцрпљује. И где је ту задовољство? Знам да ћу умрети много пре но што ће црква бити завршена.
Монах потом приђе другом зидару и рече:
- Брате, испричај ми какав је твој посао.
Зидар му одговори тихим и мирним гласом:
- Брате мој, као што видиш, седим испред камене громаде чија је висина један метар а ширина и дужина по пола метра. Са сваким ударцем длета о овај камен осећам како градим живот и будућност. Захваљујући овом послу, успео сам да моја породица живи у комфорној кући, у кући која је неупоредиво боља од оне у којој сам ја одрастао. Моја деца иду у школу и сигурно ће у животу постићи много више од мене. А све је то било могућно само захваљујући моме послу. Ја у ову цркву уткивам своје умеће и она ми то на свој начин узвраћа.
Монах потом приђе трећем зидару и рече:
- Брате, испричај ми какав је твој посао.
Уз осмех и гласом препуним радости, зидар му одговори:
- Брате мој, као што видиш, седим испред камене громаде чија је висина један метар а ширина и дужина по пола метра. Са сваким додиром длета о овај камен осећам како клешем своју судбину. Погледај само какви се прелепи облици појављују у камену. Док седим овде, ја не само да отелотворујем своје умење и свој занат него и дајем свој допринос ономе што је за мене тако драгоцено и у што верујем. Васељена, чији ће одраз постојати у овој цркви, свима нама ће узвратити. Овде, поред овог камена, ја се налазим у стању мира са самим собом. Па иако ову цркву нећу видети кад буде завршена, знам да ће она овде постојати хиљадама година, да ће бити оличење онога што је стварно у нама и да ће бити у служби онога циља ради којега је Свемогући и мене послао на ову земљу.
Чувши ово, монах се удаљио и неко време је размишљао о ономе што је чуо од тројице зидара. Те ноћи спавао је мирним сном, онаквим каквим већ дуго, дуго није спавао. Следећег дана монах је скинуо ознаке руководиоца радова на изградњи цркве и, заједно са својом дужношћу руководиоца, предао их трећем зидару.

Šeik Gunayd imao je jednog učenika kojeg je voleo vise od svih drugih, što je kod drugih učenika budilo ljubomoru; šeik je – poznavajuci njihova srca – to shvatao...
I Gunayd naredi da mu donesu dvadeset ptica i reče učenicima: “Neka svaki od vas uzme jednu pticu, neka je odnese negde gde ga niko ne vidi, neka je ubije, a zatim ponovo donese.”
Svi učenici tako odoše, ubiše ptice i donesoše ih mrtve, svi osim omiljenog učenika; on je doneo zžvu pticu.
”Zasto je nisi ubio?'”upita Gunayd.
”Zato sto je učitelj rekao da to treba učiniti negde gdje nas niko ne moze videti”, odgovori ucenik. „ali kuda god sam išao, Bog vidi.'
”Vidite li sada stepen njegovog shvatanja?” uzviknu Gunayd...
Učenici zamoliše Boga za oprost.

Ko god misli da do Boga može stići vlastitim naporima uzalud se muči; ko god umišlja da do Boga moze stići bez napora proći ce samo put namere.

sufi priča

Jednom je neki lovac namestio zamke da bi lovio životinje. Već sledećeg dana je u jednoj od zamki pronašao malog vrapca. Kad ga je hteo ubiti, vrabac nekim čudom progovori:

"Oj, lovče (skeptiče)! Do sada si jeo samo ovce i još uvek nisi sit. Ja težim samo nekoliko drahmi. Ako me pustiš udelit ću ti tri saveta.
Prvi još dok sam u tvojoj ruci, drugi kad budem na krovu one kuće tamo, a treći savet ćeš dobiti sa onog stabla pored.

"Slažem se", reče lovac i vrabac mu dade prvi savet:

"Ako je nešto nemoguće, ne veruj nikom ko tvrdi suprotno."

Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savet:

"Ne živciraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak."

Onda vrabac nastavi: "Progutao sam biser težak deset drahmi. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata."

Lovac se rastuži i bude mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:
"Zar ti nisam rekao da se ne živciraš zbog prošlih stvari, pogotovu zbog nečeg što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sâm težim tri drahme ?"

Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savet.

Vrabac će na to:

"Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći ?"

...te odleti kud ga noge nose

Maulana Rumi za ovu priču kaže: Davati savete glupom i nerazumnom sanjaru znači sejati seme u škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti koji daješ savete, ne sej seme svoje mudrosti na zemlju neplodnu !

sufi priča

Tрговац и дијамант


Живео једном богати трговац дијамантима. Али он није био само трговац. Био је и мудрац. Једнога је дана седео са својим друштвом, кад му слуга донесе вест да је нестао врло скупоцен дијамант. Чувши то, трговац на час затвори очи, а онда промрмља: "Прекрасно! Уистину прекрасно!" Прође сат времена и слуга му дојави веселу вест: дијамант је пронађен. Трговац и опет затвори очи, тренутак утону у тишину, потом рече: "То је уистину прекрасно! Заиста прекрасно!" Не могавши разумети трговчево понашање, један га његов пријатељ упита: "Објасни ми зашто си употребио исте речи и код губитка, и код  добитка? У чему је тајна таквога усклика?" Трговац му мирно одговори: "Ја ценим тишину и спокој свога ума више од дијаманата. Ја сам трагатељ за неисцрпивим благом духовних врлина. Када су ми јавили да је скупоцени дијамант нестао, погледао сам у себе да бих видео хоће ли се мој ум узнемирити и изгубити своју драгоцену равнотежу и мир, заради нечега што је тако пролазно као што је ствар по имену дијамант. И открио сам да мој ум није изгубио свој мир и своју равнотежу. Стога сам рекао: "Прекрасно!" А када ме је слуга обавестио да је дијамант пронађен, опет сам погледао у себе да бих видео хоће ли се ум усхитити, изгубити своју равнотежу и сталоженост због догађаја, у којих нема сталности. И открио сам да се мој ум више бринуо о унутарњему благу, које називамо божанско бивство, него што се забавио предметом световнога значаја, као сто је дијамант. Због тога сам рекао: "Прекрасно! Уистину прекрасно!"

„Религиозно веровање“, рекао је Мајстор, „није израз Стварности, већ наговјештај, натукница за нешто што је мистерија, изван досега људске  мисли. Укратко, религиозно веровање је само прст који показује према месецу.
„Неки религиозни људи се никад не одмакну од проуавања прста.“
„Други су заузети сисајуи га.“
„Неки употребе прст да себи ископају ои. Ово су лицемери које је религија ослепила.“
„Редак је уистину религиозан човек који је довољно невезан за прст  да види на шта он показује – ово су они које, пошто су превазишли  веровање, сматрају хулитељима.“
Једне ноћи је Мајстор повео ученике на отворено поље, под небо посуто звездама. Тада је, показујући ка звездама, рекао: „А сада се сви концентришите на мој прст.“
Схватили су поруку. 
Узнемирен Мајсторовом тежњом да уништи сваки израз веровања у Бога, један је ученик повикао: „Није ми остало ништа за шта у да се ухватим.“
„То птић каже кад га гурну из гнезда!“, рече Мајстор.
Касније је рекао: „Зар очекујеш да летиш док си безбедно смештен у гнездо својих уверења? То није летење. То је махање крилима!“

Једноминутна бесмислица
Антони Де Мело