Два друга

Била једном два друга...
Једном се деси да се посвађају, и један од њих другоме опали шамар.
Овај, иако га је болело, ништа не рече, већ на песку написа: ”Данас ми је мој најбољи пријатељ опалио шамар.”
Они продужише даље, и наишавши на језеро, одлучише да се окупају. Одједном, друг који је добио шамар поче тонути. Други хитро скочи у воду и извуче га на обалу. Када утопљеник дође себи, написа на камену: ”Данас ми је мој најбољи пријатељ спасао живот.”
Тада га друг, који му је опалио шамар и који га је спасао, упита:
- Када сам те увредио, писао си по песку, а сада пишеш по камену. Зашто?
- Када нас неко увреди, то треба да запишемо на песку, како би ветар могао развејати. А када нам неко учини добро, то треба да уклешемо на камен, како га никакав ветар не би могао обрисати.
Научи да увреде пишеш по песку, а радости по камену.

Крст


Један човек се непрестано жалио на своју неправедну судбину. Након једног великог искушења, он не издржа, и рече:
- Господе, дао си ми претежак крст!
Тада му се јави Господ и рече:
- Дођи, изабери крст који желиш и даћу ти га.
И одведе га Господ у једну велику дворану, у којој је било много разних крстова: великих, малих, златних, сребрних... Човек је дуго ходао, додиривао крстове, гледао облик и материјал.
Након дугог времена и тражења, пронашао је један мали, дрвени крстић. Тада рече Господу:
- Господе, дај ми овај крст.
А Господ му рече:
- Па то и јесте твој крст.

ТРАГОВИ У ПЕСКУ


Сањао сам да сам ходао плажом у друштву Господа и да се у ткању мога живота огледају сви моји дани. Гледајући уназад филм мога живота видео сам два трага у песку. Један је био мој, други Господњи. Тако смо и даље ходали до краја свих мојих дана. Тада сам застао и погледо уназад.На извесним местима видео сам само један траг... А та места су одговарала најтежим данима мога живота, данима најгоре стрепње, највећег страха, најљућих болова... Онда сам га упитао:Господе,рекао си да ћеш бити са мном сваки дан мога живота,и ја сам пристао да живим с тобом.Па зашто си ме оставио самог у најтежим моментима живота?
А Господ одговори:Сине мој, ја те волим и рекао сам да ћу с тобом ходати све време, и да те нећу ни минута оставити. Ја те нисам напустио. Дани када си видео само један траг у песку били су дани када сам те носио.

ТРИ ДРВЕТА


Ово је једна једноставна прича, бајка, која носи дубоку поуку.
Некада давно су у једној шуми расла три дрвета. Свако је о себи имало неко сопствено виђење шта би волело да буде у будућности. Свако је о себи имало неко сопствено замишљање.
Прво је желело да се удостоји да постане једна скупоцена шкриња, лепо изрезбарена, у којој би се чувале највеће драгоцености.
Друго дрво је желело да у рукама једног бродоградитеља постане велики брод, чврсте конструкције, величанствен, који би возио цареве и угледна лица, који би служио за путовања највећих достојанственика.
Треће дрво је рекло да једино што би волело да постане је најгоростасније дрво у шуми, тако да би људи који би га гледали на врху брда, размишљали о Небу и Богу.
Међутим, године су пролазиле, али су се ствари одвијале другачије. Дошле су дрвосече, и осекли прво дрво. Док је оно жудело да постане скупоцена шкриња, дрводеља је од њега направио јасле за полагање сламе стоци.
Друго дрво, које је желело да постане велелепни брод који би возио цареве, постао је лађица коју су користили сиромашни рибари.
Треће дрво, које је желело да постане највисочије у шуми, одсекао је један дрвосеча и сместио у своје складиште.
Године су пролазиле, и дрвеће разочарано развојем догађаја, чак је и заборавило на своје снове.

* * *
Међутим, једног дана су у шталу у којој су се налазиле поменуте јасле, ушли један човек и жена, која је родила сина и сместила га у јасле које су биле направљене од првог дрвета. То су били Јосиф и Пресвета Богородица. И у те јасле нису положили дијаманте и злато већ самога Бога, који је због нас постао човек. Тако су се ове јасле удостојиле да приме ризницу над ризницама, самога Бога.
У ону пак малу рибарску лађицу, која је била направљена од другог дрвета, после неколико година су ушли рибари, и један од њих, који је био уморан легао је да спава. Почела је ужасна бура, а лађица није била довољно чврста да се одржи. Остали рибари су тада пробудили онога који је спавао. Он је устао и заповедио узбурканом мору да се смири. И послушало га је. То је био Христос са својим ученицима на Генисаретском језеру. Тако се друго дрво, које је желело да буде велики брод који би возио цареве, удостојило да прими Цара над царевима, Христа са својим ученицима.
Треће дрво, које је било у дрводељином складишту, једног дана су га узели и од њега направили Крст. На овом крсту су распели Христа. Тако је ово дрво постало височије него што је могло пожелети. Досегло је до Неба и до Бога!

* * *
Најзад, свако дрво из ове приче је добило, не само оно што је желело, већ неупоредиво више, међутим не на начин на који је планирало и маштало.
Ова прича нам поручује:
Ми не знамо шта је воља Божија за нас. Не смемо заборавити да је оно што нам Бог спрема је увек боље и користније за нас. Ми треба да сањамо о добру. Међутим, не смемо заборавити и то да се ствари не одвијају онако како ми желимо. Не смемо заборавити то да Бог уређује и удешава све боље него што ми можемо и замислити.

Како је настала  поезија?

Давно, у добу  које се назива златним, живео је старац пустињак на обали реке. На истој су обали живеле и две чапље, мужјак и женка. Како те чапље живљаху не одвајајући се једна од друге, оне су људима и свим бићима значиле љубав.
Пустињак је живео у близини љубави, и осећао се вољеним и волео је.
Једнога дана, после многих година, ушао је у свет љубави туђинац. Ловац. Весник, можда, железнога доба. Спазио је безазлене птице у шашу. Птице нису показивале страха  нису знале да могу бити убијене. Ни шаш то није знао. Ни пустињак, ни река.
Ловац је напео лук, и тек то није одапео стрелу. И стрела тек то није полетела, кад је однекуда наишао пустињак. И мада је први пут угледао лук и стрелу, схватио је да је реч о справи за убијање, и да су угрожене божанствене птице,  а с њима и све остало то живи од њих.
У тому је часу ваљало нешто учинити, ваљало је то учинити на време.
Али то? Ако потрчи, неће стићи. Ако крикне, ловац ће се тргнути и од тога ће трзаја испустити стрелу. Ако остане нем, догодиће се исто. У тренутку тога великог морања пустињак је отворио уста и почео говорити неке речи. Није знао шта је говорио.
Али ловац је окренуо ухо и почео слушати.

То то је пустињак и не знајући говорио, била је поезија.
Птице су биле спашене.

индијска прича

Меџнун тражи Лејлу

Неки човјек,  пролазећи пустим друмом, угледа Маџнуна где седи у прашини и пребире по њој, као да нешто тражи.
»Шта то тражиш, Меџнуне?«, упита, мислећи да је младић можда изгубио прстен, или томе слично.
»Тражим Лејлу«, одговори Меџнун спокојно.
»Лејлу?! Мисли ли да ће је наћи баш овде?«, опрезно ће онај човек, уверен да има посла с лудаком.
»Ја њу тражим свугде«, одговори Меџнун, »у нади да ћу је наћи негде.«

арапска прича суфијске  батине

Раби Акива беше говорио:
“Како су многобројна дела твоја, о Господе! - имаш створења која расту у мору, а имаш и створења која расту на копну. Она која су у мору, ако изађу на копно одмах умиру, која су на копну - ако сиђу у море одмах умиру.
Имаш створења која расту у огњу, а имаш и створења која расту у ваздуху. Која су у огњу - ако изађу на ваздух одмах умиру.
Место живота једних смрт је за друге, а место смрти за једне живот је за друге•”

Талмуд

Jedna mala prica

procitajte ovo do zadnje recenice

Djevojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo da ceka, odlucila je da kupi knjigu da bi joj vrijeme brze proslo. Kupila je knjigu i paketic keksa. Sjela je u cekaonicu VIP da je niko nebi uznemiravao. Pored nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela da uzima keks i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista ne rece i nastavi da cita knjigu.
U sebi je pomislila: Ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obaziruci se ni na sta, je uzimao isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: Bas me interesuje sta ce sad uraditi!!!.
Covjek uze posljednji i podijeli ga na dvoje! Ovo je zaista previse poce da uspuhuje sokirana, uze svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla huja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neprijatne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, koja se cak osjecala povrijedjena u sopstveni ponos i osjecanja.

ZAKLJUCAK:
Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali? Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!


U zivotu postoji 5 stvari koje ne mogu da se vrate:
- Kamen kad je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kad je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.

ZIVOTNO ZNACENJE



Šetao jednom starac plažom sa svojim unukom.

Svaku zvijezdu na koju bi naišli, dječak bi podigao i bacio u okean.
"Ako ih ostavim", kazao je, "osušiće se i uginuti." Ja spašavam njihove živote.

Starac je odgovorio :
"Ali plaža je miljama duga, i na njoj su milioni zvijezda. To što ti radiš, ne znači ništa."

Dječak je pogledao zvijezdu u svojoj ruci, bacio je u vodu, i odgovorio:
"Ovoj znači."

 
ČETIRI SU SVEĆE POLAGANO GORELE.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva je sveća rekla:
"JA SAM MIR.
NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."
I odmah se ugasila.

Druga je sveća rekla:
"JA SAM VERA.
NAŽALOST, MNOGI LJUDI IMAJU POVRŠNU VERU I JA IH NE ZANIMAM. NEMA SMISLA DA I DALJE GORIM."
Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio ju.

Treća je sveća žalosno progovorila:
"JA SAM LJUBAV.
NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA. ONI NE LJUBE NI SVOJE NAJBLIŽE."
I bez oklevanja se ugasila.

ODJEDNOM JE UŠLO JEDNO DETE I UGLEDALO TRI UGAŠENE SVEĆE.
"ŠTA JE TO?" upitalo je dete.
"VI STE TREBALE SVETLITI DO KRAJA."
I rekavši to, počelo je plakati.

Uto je progovorila četvrta sveća:
"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI ĆEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA."

Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..


NEKA NIKAD NE PONESTANE NADE U SRCIMA NAŠIM!

(nadam se da u ovoj temi nije zabranjeno pisati vise postova zaredom)