Slazem se sa tobom da na s kaop male, pogotovo decake uce da potiskujemo emocije. Kada se povredimo , mama, baba, ili bilo ko drugi kazu ne moj da places... Na taj na;in su u muskarcima inhibirali emocije i zato ih muskarci mnogo teze pokazuju od devojaka.

Ja mislim da je porebano naci revnotezu. Istaci razum u prvi plan, ne prepustati se previse emocijama, obratiti vise paznju na intelekt, razum, nauku. Onu energiju koju upotrebljavamo na razmisljanje o drugima i prepustanju   
prevelikim fantazijama o ljubavi itd,itd.... utrositi na nesto drugo korisno, na nesto sto bi sam pojedinac imao koristi kao i samo drustvo. Na takav nacin bi smo imali svi veci napredak. Ovako samo se kocimo, i tapkamo u mestu i kao individue i kao nacijai kao drustvo.

[Edit by shone83: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

Da, da... Represija mi draga. Frojd ju je uvrstio u mahanizme odbrane.
Preveliki utrosak energije.

Ili, kao sto bi Nice rekao: "Pamcenje mi govori da sam to ja ucinio, ponos mi kaze da to nisam ucinio, najzad popusta pamcenje."

Patim od potiskivanja, al` to ispliva na papir ili jednostavno izgovorim, sta imam. 

Zensko sam, pa bas i ne znam smem li se oglasiti na temu.   

Potiskivanje emocija vodi gomilanju emotivnog bola koji kad tad tezi da izadje na povrsinu. Jeste mehanizam psihicke odbrane ali nije svesni mehanizam i kao takav mora da se digne na svesni nivo. Cilj je prozivljvatai emocije i ispitivati (svesno) svoje reakcije na njih. Posmatrati kako se bol razvija, osecati bol u potpunosti a ne izbegavati ga i bezati od njega. Kao plamen koji nastaje negde u nama i izgara. To ne znaci da treba agresivno reagovati spolja ali reakcija na bol unutra je bitna i nasa svesnost o njoj i tome sta osecamo. Takav bol je produktivan - represivni pristup bolu je destruktivan i veoma cesto izlazi na povrsinu u vidu fizickih bolesti i organskih poremecaja.

Tzv. psihosomatski. 

Ко је то нама гледао Fight Club? 

Ma cuti bre nemoj nikom da kazes 

pa sad - kljuch za kontrolisanje emocija je ne-vezivanje za stvari. odsekli su mi ruku - koga je briga,umrecu - who cares .... zadrzite taj glupi osmeh na licu i sve ce biti lakshe

Емоције представљају психичко стање, док су осећања њихове физичке манифестације.Нпр. глад је осећање, док је туга емоција.
Велика количина неиспољених/потиснутих емоција проузрокује прилив велике количине енргије у свим животним системима неке особе, што пре или касније, проузрокује поремећаје рада тих система.
Када  неприхватање емоција постане несвесно, онда говоримо о потискивању.Оно представља праву претњу здрављу.
Проблем је како те несвесне емоције учинити свеснима и како се спасити од скривеног стреса и неуроза које потискивање проузрокује.
Темпо модерног живота нам просто не даје довољно времена да „проживимо“ своје емоције, ни оне добре ни оне лоше. Немамо довољно времена ни за радост, ни за жалост. Животне околности нас приморавају на то да своје емоције не испољавамо у потпуности.  Све то доводи до претеране акумулације потиснутих емоција које проузрокују стрес и разноразне психосоматске болести.
Оно што је  најстрашније код те врсте оболења је то што лекари потпуно безуспешно лече тело, јер психа (наочиглед готово невидљиво) болује.
Бити емотивно зрео значи наћи равнотежу између спонтаног испољавања емоција и захтева околности у којима живимо.
Мушкарци чешће потискују емоције, јер се испољавање емоција у њиховом случају, сматра слабошћу.  Код жена је ситуација потпуно обратна. Даккле, понекад је добро потиснути емоције. На пример, када треба обавити неки посао, за који „треба стомак“, када јe потребна снага и чврстина. С друге стране, испољавање емоција је добро јер на тај начин задржавамо везу са cамим собом.

Emocije ce se sve manje pokazivati,dolazi vreme sve veceg otudjenja,prvenstveno coveka od coveka.
Na kraju se necemo moci ni smejati,jer vise nista nece biti smesno.
Ko nam je udelio patnju,nije nam udelio snagu.