HAJDN, Jozef
Nemački kompozitor

Umro: 31.maja 1809., u 77. god.
Uzrok: starost
Mesto: Beč, Austrija
Sahranjen: crkva Golgote, u Ajzenštatu (Austrija)

Godine 1805. po Parizu se raširila vest o Hajdnovoj smrti. U muzičkim krugovima bili su preneraženi. Kerubini se odmah požurio da napiše jednu kantatu, a Krojcer koncert za violinu, inspirišući se temama preuzetim od samog maestra. Čak se nameravalo da se prilikom posmrtne ceremonije sviraju ova dva komada, kad se odjednom pročulo da je Hajdn još uvek živ! ¨Ah, dobri ljudi! ¨, otelo se Hajdnu kada je čuo za sve ove pripreme. ¨Ne mogu da izrazim koliko sam zahvalan za ovu neviđenu čast. Da sam barem na vreme saznao za ceremoniju, spremio bih se na put i lično došao da dirigujem!¨
Ali, Hajdn je umro tek četiri godine posle, prilikom Napoleonove opsade Beča. Dana 12. maja, jedno topovsko tane palo je ispred same Hajdnove kuće koju ovaj nije hteo da napusti ni za šta na svetu. Porodica se silno uplaši, ali Hajdn je pokušao da je umiri izrekavši ovu taštu besmislicu: ¨Ne bojte se, deco moja, tamo gde je Hajdn, ništa loše vam se neće desiti.¨ Međutim, nije se mogao povratiti od šoka. Dana 26. maja, zatražio je da ga odnesu do njegovog klavira i tri puta zaredom odsvirao Himnu Caru, nakon čega su iscrpljenog Hajdna vratili u postelju.
¨Bože, sačuvaj Franca...¨ rekao je pre nego što će utonuti u san, misleći na cara Franca II. Nakon pet dana provedenih u besvesnom stanju, Hajdn je umro. Ali, ovog puta, njegova smrt u jeku ratnih zbivanja prodje neopaženo...

BIZMARK (Oto fon)
Nemački političar

Umro: 30. jula 1898. (u 83-oj god.)
Uzrok: sinkopa
Mesto: dvorac Fridrihšruh (Nemačka)
Sahranjen: dvorac Fridrihšruh

U dobi od osamdeset i tri godine, čelični kancelar će bolovati od neuralgija lica i od jake kostobolje. Smrti se nije plašio, ali mu je i sama pomisao da će biti zatvoren u sanduku i zatrpan vlažnom zemljom bila nepodnošljiva. ¨Među krošnjama drveća, na slobodnom vazduhu, tu bih hteo počivati, pod zracima sunca i nežnim dodirima vetra.¨ Čini se da je njegova želja bila da ga strpaju u kakav džak i popnu na vrh drveta, da ga njiše vetar, trga oluja, žari sunce, kao leševe starih Germana.
A 28. jula, Bizmark je još uvek naiskap ispijao svoj šampanjac, pušio pet lula dnevno i proklinjao lekara koji mu je savetovao da legne u krevet. Pa ipak, sutradan će zatražiti da se ispovedi. ¨Napred¨, reći će i jednim potezom sasuti rakiju u grlo. Posle dva dana, u kasnim poslepodnevnim satima, rekao je sledeće: ¨Kad samo pomislim da će mi razbucati celo ovo zdanje koje sam podigao kamen po kamen, san mi noću ne dolazi na oči." Iste večeri uslediće nekoliko sinkopa i on će početi da bunca. U tom bunilu često su se ponavljale reči ¨Rusija¨ i ¨Nemačka¨. Oko jedanaest sati, Bizmark će uzviknuti: ¨Ali Nemačka? Avaj, Nemačka...¨, zatim se naglo uspravi u krevetu, stavi ruke na oči, kao da bi hteo da otera neki strašan prizor pred očima, te ispusti dušu.

* Kad se neko ubije, to jednog čoveka ubije.
Sveti Avgustin (354-430.)

BERLIOZ (Hektor) /BERLIOZ, Hector/
Francuski kompozitor

Umro: 8. marta 1869. (u 66-oj god.)
Uzrok: oboljenje creva i psihički problemi
Mesto: Ulica Kale br. 4, u Parizu
Sahranjen: groblje na Monmartru

Dve godine pre svoje smrti, Berlioz je izgubio sina Luja, koji je u trideset i trećoj godini umro od žute groznice. Posle ovog udarca, koji se samo nadovezao na bespoštedne kritike na njegov račun, kao i na bolove u predelu stomaka, on će se povući u svojoj svet tišine i očaja. Predloženo mu je da otputuje na jug Francuske: u Monte Karlu će se strmoglaviti na neke stene i povrediti glavu; u Nici - sinkopa i još jedan pad, i ponovna povreda predhodno zadobijenih rana. Berlioz se vraća u Pariz sav u ranama, i odbija da i sa kim govri, čak i sa najboljim prijateljima: nije mu više bilo stalo do razgovora, jedino što je želeo bila je smrt; nijedan namernik više nije mogao da uđe na njegova vrata. Ako bi neko od njegovih bližih prijatelja i uspeo da pređe njegov prag u nameri da vidi samrtnika, on bi okrenuo glavu prema zidu i ni jedna reč ne bi izašla iz njegovih usta. Iz kreveta će se dići tek da spali sve što bi još moglo sećati na Berlioza-umetnika: satima su u kaminu gorela pisma, koncertni programi, fotografije i novinski članci. Jedine reči koje je još smogao da kaže, već u sudnjem času i s tužnim osmejkom na ustima, bile su: ¨Konačno! Sada će da zasviraju Berlioza!¨ ili ¨Kakav talenat ću sutra imati!¨, što otprilike znači isto.
Pred kapijom groblja na Monmartru, konji koji su vukli posmrtna kola, usplahiriše se na zvuke pokojnikovog Posmrtnog marša te počeše da se otimaju; konopci za koje je bio pričvršćen sanduk pukoše, i Berlioz sam uđe na kapiju onog istog groblja po kojem je toliko voleo da se šeta. ¨Često tamo odlazim, jer toliko je mojih prijatelja ma tom mestu¨, često je imao običaj da kaže. Tu su ga čekale njegove obe žene, pevačica Marija Rekjo (+1862.) i Herijeta Smitson (+1854.) sahranjen je između ove dve supruge i pored jedne od svojih tašti. (Godine 1970., prilikom premeštanja tela iz 6. parcele groblja na 20. koja se nalazila na boljem položaju, njegovi posmrtni ostaci umalo da nisu pomešani sa ostacima njegovih susetki. Pa ipak, Berlioz će uspeti da dobiju svoju ličnu ¨kutiju za kosti¨, i tako se spasti večnog tet-a-tet sa džangrizavom Marijom ...). Mnoge su posmrtne besede pročitane na njegovoj sahrani, ali je ona Elvartova, koji je bio muzičarev dobar prijatelj, ali nikakav govornik, bila je naročit promašaj. Sam Berlioz mu je jednom prilikom rekao: ¨Ako ti budeš morao da mi čitaš posmrtni govor, bolje mi je onda da ostanem u životu.¨

BODLER (Šarl) /BAUDELAIRE, Charles/
Francuski pesnik

Umro: 31. avgusta 1867. (u 45-oj god.)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: Ulica di Dom, u Parizu
Sahranjen : groblje Monparnas, u Parizu

Sifilis od kojeg je oboleo kao devetnaestogodišnjak biće posredan uzrok bolesti od koje je Bodler umro. Marta meseca 1866, za vreme jedne turneje po Belgiji gde je držao predavanja, dok je sa prijateljima obilazio crkvu Sen-Lu u Namiru, doživeće napad i stropoštati se na pod. Kad se pridigao, gotovo da nije mogao da izusti nijednu reč. Nakon nedelju dana doživeće još jedan napad usled koga je ostao paralizovan s jedne strane i gotovo savim izgubio moć govora. Poslednje razumljive reci koje je izgovorio bile su: "Ne, 'kletstvo, ne." U julu je vraćen u Pariz gde će živeti još godinu dana u tako jadnom stanju na klinici Dival, u Ulici di Dom.
Ironijom sudbine, Bodler je sahranjen na groblju Monparnas pored svog očuha koga je mrzeo, generala Opika ...

SEZAN (Pol) /CEZANNE, Paul/
Francuski slikar

Umro: 23. oktobra 1906. (u 67-oj god)
Uzrok: upala pluća
Mesto: Ulica Bulegon br. 23, u Eks-an-Provans (Buš-di-Ron)
Sahranjen : groblje Svetog Petra, u Eks-an-Provansi

Mesec dana pre nego što će umreti, Sezan je napisao svom prijatelju Polu Beraru: "Star sam, bolestan i zakleo sam se sebi da ću pre umreti slikajući, nego greznuti u senilnosti koja srozava čoveka, a koja vreba nas starce." Održao je reč, jer je upalu pluća dobio upravo slikajući na kiši. Pošto se vratio kući kolima nekog perača rublja, legao je u krevet, sav se tresući od groznice. Ali već sledećeg dana je ustao i otišao u vrt svog ateljea u Lovu/?/, gde je nekoliko sati radio na portretu Valije/?/ pod lipom. Kad se vratio, već je bio na samrti. U bunilu je počeo da priziva:
"Pontje! Pontje!", što je bilo ime mrskog direktora muzeja u Eksu, zatim je prizivao ime svog sina: "Pol!". Umro je pogleda uperenog u vrata, na kojima je trebalo da se njegov sin pojavi.
Kad je oficijelni pisar zapitao koje je bilo pokojnikovo zanimanje, odgovor je glasio: "Rentijer"!...

CEZAR (Julije)
Rimski general i politicar

Umro: 15. marta 44. p. n. e. (u 58-oj god)
Uzrok: izboden nožem
Mesto: Kurija/?/, u Rimu (Italija)
Sahranjen : Rim

Pošto je naimenivan za doživotnog diktatora, počele su da se šire sumnje da Cezar namerava da iz ličnog interesa ukine Republiku i uspostavi kraljevstvo. Na dan martovskih Ida trebalo je da se sastane Senat i da mu odobri prisvajanje najviše titule. No, Senatori koji su bili beskompromisni republikanaci odlučiće da ga upravo tog dana i ubiju.
Neki prorok prorekao je Cezaru da će martovske Ide biti za njega kobne, i da taj dan nece ni preživeti. Kad je tog jutra sreo proroka, Cezar mu se nasmešio i rekao: "Eto, stigle su i Ide." Na šta mu je ovaj odgovorio: "Tacno, ali još nisu prošle..." Prethodne noći, Kalpurnija, Cezarova žena, sanjala je da ga drži na svojim rukama, okrvavljenog. I sam uznemiren, Cezar se posavetovao sa prorocima, i opet dobio nepovoljne odgovore. Stoga će odlučiti da otkaže skup, ali mu je Brut, njegov posvojeni sin, skrenuo pažnju da se Senat po njegovom naređenju već sastao, i da će ovu protivnaredbu shvatiti kao uvredu: nagovorio ga je da ostane pri prvobitnoj nameri i odvukao ga prema Kuriji. Postoje tvrdnje da je Cezar, dok je išao prema tom mestu, primio poruku koja ga je upozoravala na zaveru, ali da zbog gomile ljudi koji su se nalazili oko njega nije uspeo da je pročita: posle njegove smrti, u stisnutoj šaci je pronađena zgužvana cedulja.
Bilo je jedanaest sati ujutro kad je Cezar stigao na Kuriju. Tek što je izašao iz svoje nosiljke, zavernici ga opkoliše, tobože da bi napravili počasni stroj. U to mu priđe, kako je bilo dogovoreno, Atilije Cimber/?/, i zatraži od Cezara da pomiluje njegovog brata. Kako je Cezar to odbio, Cimber, kao preklinjući ga, ščepa donji deo deo njegove haljine i tako jako trgnu, da mu rascepa okovratnik. Kaska tada izvuče nož i zabi ga Cezaru u rame. A ovaj, kao je bio samo lakše povređen, nasrnu na svog napadača. Dok su se oni borili, jedan od zaverenika mu zabode nož u slabinu; u isto vreme Kasije ga poreza po licu, a Brut mu probode butinu. Prepoznavši svog usvojenog sina, Cezar je navodno - kako to pre svega tvrdi Dion Kasije - uzviknuo: "Tu quoque, mi fili" ("Zar i ti, sine Brute"), ali Svetonije tvrdi da je samo jeknuo, ne izgovorivši ni jednu reč.
Kad je shvatio da nema svrhe da se brani, Cezar je prekrio haljinom glavu da bi zaštitio lice. Naime, jednom patriciju je bilo izuzetno važno da crte njegovog lica ostanu netaknute, zbog posmrtnog običaja pravljenja imaga, odnosno voštane maske pokojnika, koja se u plemićkim porodicama potom pridruživala galeriji predaka.
Obliven krvlju, Cezar se sručio pred kip Pompeja, svog nekadašnjeg protivnika. Klizeći na zemlju, pazio je da mu se ne zavrne toga. I tu je, pošto je zadobio od dvadeset tri - ili trideset pet, prema nekim izvorima - rane i potpuno iskrvario, izdanhuo.

Pomor Cezarevih ubica
"A što se tice Cezarevih ubica", priča Svetonije, "skoro nijedan neće ga nadživeti više od tri godine niti će umreti prirodnom smrću. Svi su, nakon što su ih osudili, umrli na tragičan način. Jedni u brodolomu, drugi u bitkama; neki su se ubili onim istim nožem kojim su bez ikakve bojazni njega izboli." I zaista, od njih dvadeset i dvojice za koje se pouzdano zna da su učestvovali u zaveri, svi su umrli naprasnom smrću, i mada se za osmoricu ne zna tačan datum njihove smrti, verovatno je to za većinu bilo pre kraja 43. U bici kod Filipa (oktobra 42), poginula su sedmorica zaverenika (jedan je ubijen u samoj bici, jedan je pogubljen, dok su ostala petorica izvršila samoubistvo). Trojica su živela još do Akcijuma/?/ (septembra 31), ali su pogubljeni posle bitke.

EZOP
Grčki basnopisac

Umro: VI vek p.n.e. (starost nepoznata)
Uzrok: pogubljen
Mesto: Delfi (Grčka)
Sahranjen: mesto nepoznato

Krezije će Ezopa poslati u Delfe da bi saznao šta mu predviđaju proroci. Kralj mu je dao pozamašnu sumu novca koju je trebalo da, kao znak zahvalnosti, da sveštenicima i narodu. Ali basnopisac se nije dao nasamariti trikovima kojima se sveštenstvo služilo da bi prevarilo one koji su dolazili da saznaju proročanstvo. To će im i reći, i smatrajući da nisu vredni darova koje im je Krezije poslao, vratio je novac kralju. Besni zbog takve uvrede, a i plašeći se da će im Ezopovo raskrinkavanje naškoditi, delfski sveštenici su smislili nacin kako da ga se reše: među njegove stvari sakrili su pehar posvećen Apolonu, te ga optužiše da ga je ukrao. Optužen za krađu i svetogrđe, Ezop je bačen sa stene Hijampe.



NADA MEDJU LJUDIMA
Zevs skupi sva dobra u zemljanu posudu, zatvori je zaklopcem i dade čoveku. Neumereni pak čovek, želeći saznati, što je u njemu, pomakne zaklopac, a dobra žurno umaknu i polete gore u božanske dvore napuštajući zemlju. Samo je ostala Nada, koju je sprečio stavljeni zaklopac. Stoga je zajedno s ljudima jedina Nada, koja daje neko jamstvo, da će nam se vratiti svako pojedino od odbeglih dobara.

HERMES
Zevs naloži Hermesu da u sve zanatlije ulije napitak laži. Kad on to priredi i učini prvu meru, stane ulevati u svakog pojedinog. Budući da je preostalo mnogo napitka, a ostao je još samo cipelar, uzme Hermes čitavu posudu i ulije u njega. Otada sve zanatlije i majstori lažu, a najviše od svih postolari (cipelari).

ZEVS I STID
Kad Zevs stvori ljude, dade im odmah ostale sklonosti, a samo stid zaboravi. Stoga nalazeći se u neprilici, kuda da im ga uvede, naredi mu da uđe odozdo. On se isprva protivio i srdio na tu nedostojnost. Pošto mu je oštro naredio, reče: "Ja ulazim, ali uz taj uslov, da ću smesta izići, ako k meni uniđe nešto drugo." Dogodilo se da su otada svi bludnici bestidni.

UGODA I BOL
Kako se čini, reče Sokrat, čudno to, što ljudi nazivaju ugodno; kako je čudno prema bolnome, koje se čini da mu je protivno. To oboje neće u isto vreme da prilazi čoveku. Ako ko ide u poteru za jednim i dostigne ga, gotovo uvek je prinuđen da ulovi i drugo, baš kao da je dvoje, a spojeni su na jednome kraju. I meni se čini, nastavi Sokrat, da je ovo Ezop opazio, bio bi sastavio priču, kako je bog želio da pomiri ovo dvoje, koji se bore. Budući da to nije mogao učiniti, spojio im je tada vrhove u jedno. Stoga kome dopadne jedno od toga, ide kasnije za njim i drugo.


MAZGA
Neka mazga, ugojena ječmom, poskoči i stane u sebi klicati: "Brzotrk je konj moj otac, a ja sam sva njegova slika i prilika." Kad je pak snađe neka nužda, bila je prisiljena da trči. Budući da je pritom sustala, seti se odmah, zlovoljno pogledavajući, da je od oca magarca.

SELIN (Luj-Ferdinand Detuš, poznat kao Luj-Ferdinand) /CELINE, Louis-Ferdinand Destouches/
Francuski pisac

Umro: 1. jula 1961. (u 67-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: Medun (O-de-Sen)
Sahranjen .: groblje Lon-Reaž, u Medunu

Paviljon u kome je Selin proveo poslednjene godine svog života i u kome je umro, bila je zadužbina gospodina Skriba, namenjena "siromašnoj, ali čestitoj i razboritoj familiji!" Tu će Selin 1. jula 1961, u šest sati naveče, napisati poslednju reč svog Rigodona. Napisao je pismo svom izdavaču, obavestivši ga o tome, a zatim nagovestio svojoj ženi Liseti: "Eto, i to je gotovo. Sada ćemo otići. Na more. Negde... daleko..." najednom ga obuze slabost, pa leže na divan skvrčivši noge i posle nekoliko minuta izdahnu.
Selin nije želeo da iko prisustvuje njegovoj sahrani, i čak izrazio želju da ga sahrane u javnu grobnicu. "Nikoga nece biti na mom sprovodu. Svima će to odgovarati, pre svega meni samom. Na Miseovoj sahrani je bilo trideset ljudi. Mozarta je na groblje otpratio samo njegov pas. To se zove skromnost." Ipak nije bio sahranjen u javnu grobnicu, a njegovoj sahrani, je prisustvovalo trideset ljudi. Na raku je samo natrpana zemlja, i jedino je jedan grm zelenike naznačavao mesto gde se nalazi grob. kasnije je postavljena kamena ploča, na kojoj je stajao ovaj lakonski rezime njegovog dvostrukog života:


Luj-Ferdinand Selin
Doktor Detuš
1894-1961.

Kako su okončale poznate prostitutke

- Apolonija Sabatje / Apollonie Sabtier/(+ 1822), poznata kao " Predsednica", kao vrlo bogata umrla u 68-oj godini;
- Alfonsina Plesi* / Alphonsine Plessis/ (+ 1847), poznata kao " Dama sa kamelijama", umrla kao grofica Perego u 22-oj godini od tuberkuloze;
- Lola Montes/ Lla Montes/ (+1861), umrla u 42-oj godini kao velika vernica;
- Blanša d'Artinji / Blanche d'Artigny/(+ 1874), umrla u 34-oj godini, zaboravljena od svih, od tuberkuloze;
- La Paiva / La Paiva/ (+ 1884), umrla u 65-oj godini kao grofica Henkle de Donersmark;
- Kora Perl / Cora Pearl/ (+ 1886), umrla u velikoj bedi u 49-oj godini;
- Margerita Belanže / Marguerite Bellanger/(+ 1886), bivša Napoleonova miljenica, umrla kao bogata zemljoposednica u 46-oj godini, usled ugruka krvi u plućima, prilikom obilaska svojih poseda;
- Alisa Ozi / Alice Ozy/(+ 1893), umrla u 72-oj godini, ostavivši svoje bogatstvo koje je iznosilo više od tri miliona franaka jednom dobrotvornom društvu;
- Selesta Mogador / Céleste Mogador/ (+ 1909), koja ce postati grofica de Šabrijan, umrla u u bedi, u 84-oj godini, postavši pre toga uspešan romanopisac;
- Eva Lavalijer / Eve Lavalliere/ (+ 1929), umrla u 63-oj godini " kao svetica" i pripadnica reda Svetog Franje Asiškog;
- Lijana de Puži / Liane de Pougy/ (+ 1950), brinula o hendikepiranoj deci i postala pripadnica dominikanskog reda, umrla u 79-oj godini;
- Karolina Otero / Caroline Otéro/ (+ 1965), poznata kao " Lepa Otero", umrla od srca u 97-oj godini, u Nici, pre toga prokockavši svo svoje bogatstvo;

PLESI ( Alfonsina) / PLESSIS, Alphonsine/
Francuska prostitutka

Umrla: 3. februara 1847. ( u 22-oj god.)
Uzrok: tuberkuloza
Mesto: bulevar Madlen br.11 ( danas br.15), u Parizu
Sahranjena: groblje Monmartr, u Parizu

Od silne gomile obožavatelja koji su nekad opsedali njenu kuću, kraj njene bolesničke postelje samo dvojica su se zatekla " da brišu znoj sa čela i da stišaju nemire" Alfonsine Plesi koja je u svom zanatu promenila ime u Mari Diplesi, poznate, zahvaljujući Aleksandru Dimi sinu, kao " Dama sa kamelijama".
Za vreme svoje duge i bolne agonije, svoju vernu sobaricu Klotildu izvestila je oko svih detalja vezanih za njenu sahranu. Izričito je zahtevala da se vest o njenoj smrti objavi što je moguće kasnije: "Tako ću barem malo duže moći s mirom i sama da budem u svome domu!" Izrazila je nadasve neobičnu želju da se sa unutrašnje strane sanduka postavi jedna bravica jer, kako je rekla, " oduvek sam mislila da čovek može da se vrati u život".
Njena grobnica, koju joj je podigao grof Eduar de Perego, uvek je bila prekrivena cvećem.