FRENKLIN (Bendžamen)
Američki političar, pisac memoara i pamfletist, izumitelj kalorifera i gromobrana

Umro: 17. aprila 1790. (u 84-oj god)
Uzrok: zapaljenje plućne maramice
Mesto: Filadelfija, u Pensilvaniji (Sjedinjene Države)
Sahranjen: filadelfijsko parohijsko groblje

Poslednja Frenklinova želja bila je da mu zategnu krevet, "da pristojno umrem", kako je rekao. Njegova kćerka je reagovala na ove reči uveravajući ga da će on još dugo poživeti. "Nadam se da neću.", rekao je on osorno. Pošto se gušio, predložili su mu da se okrene na drugu stranu kako bi mogao lakše da diše: "Samrtniku ništa nije lako", zaključio je pre nego što je pao u komu.
Još 1728, u vreme kad je radio kao štampar, Frenklin je pripremio svoj epitaf:
Telo
Bendžamina Frenkilna
štampara
slično koricama stare knjige
bez sadržaja
bez naslova i pozlate
počiva ovde, ispaša za crve,
Ali,
delo neće biti izgubljeno
jer, onako kako je i sam verovao,
ponovo će izaći
u novom i elegantnijem izdanju
pregledano i prepravljeno
od strane Autora.

FRIDRIH II (zvani Veliki)
Pruski kralj

Umro: 17. avgusta 1786. (u 75-oj god)
Uzrok: hidropizija i plućni abces
Mesto: dvorac Bezbrižnih/?/, u Postdamu (Nemačka)
Sahranjen: dvorac Bezbrižnih

Hidropizija, praćena plućnim abcesom, nije sprečavala kralja da i dalje nastavi da konzumira ogromne kolicine hrane - njegovo omiljeno jelo bila je pašteta od jegulja! -, zbog čega će mu lekar reci da su mu kuvari najopasniji neprijatelji... Kad se učinilo da je njegovo stanje krajnje kritično, uprkos očekivanjima lekara, došlo je do neznatnog poboljšanja. "Izvinite me, nećače, što vas ostavljam da čekate.", rekao je sardonično se smešeći budućem Fridrihu Vilhelmu II koji će ga naslediti. Ali to čekanje neće dugo potrajati, i jedan astmatični napad će ga uskoro savladati, uprkos njegovom odolevanju. U zoru, 17. avgusta, dok je pored njega zavijao njegov omiljeni hrt koji je osetio prisustvo smrti, kralj je umirao na rukama dvojice husara koji su ga pridržavali ne bi li mu olakšali disanje. Ubeđen da se nalazi na čelu svoje vojske, kralj je, pre nego što će umreti, uzdahnuo: "Planinu smo prešli, sada će nam biti lakše."
Fridrih II je izrazio želju da ga sahrane na jednoj zaravni dvorca Bezbrižnih, pored grobova njegovih pasa, ali je ipak sahranjen u grobnici dvorske kapele. Dana 21. marta 1933, feldmaršal Hindenburg je, nakon što je Hitler pred kraljevim sandukom proglasio osnivanje Trećeg rajha, na grob stavio zlatan venac u obliku lovorovog lišća. Nakon izgona u dvorac Hehige u Švabiji, koji će potrajati četrdeset i osam godina, posmrtni ostaci Fridrih II ponovo su vraćeni u dvorac Bezbrižnih avgusta 1991. Ovog puta su, po pokojnikovoj želji, sahranjeni u grobnicu koja je još za njegovog života napravljena na zaravni dvorca. "Kada me tamo polože, napokon ću biti bez brige", rekao je kralj...

FLEMING (ser Aleksander)
Engleski lekar i bakteriolog

Umro: 11. marta 1955. (u 74-oj god)
Uzrok: koronarna tromboza
Mesto: Denver Strit, u Londonu (Velika Britanija)
Sahranjen: grobnica katedrale Svetog Pavla, u Londonu

Dana 11. marta ujutro, nakon što se okupao, Flemingu je pozlilo. Uznemirivši se, njegova mlada žena pozvala je lekara, iako je Fleming smatrao da je to sitnica zbog koje ne vredi uznemiravati lekara. Doktor Hant je upitao da li je hitno, da li treba da ostavi svoje bolesnike i odmah dođe. "Ništa hitno, pobrinite se vi najpre za svoje bolesnike. Nije srce u pitanju", odgovorio je Fleming. Zatim se spustio u krevet i umro gotovo istog trenutka.
I tako je, zbog krajnje nenametljivosti, ne želeći da ikoga uznemirava, čovek koji je medicinu snabdeo najefikasnijim oružjem u borbi protiv bolesti, umro bez lekarske intervencije.

HITLER, Adolf
Nemački vladar

Umro: 30. aprila 1945, u 56. god.
Uzrok: samoubistvo
Mesto: bunker Kancelarije, Berlin (Nemačka)
Sahranjen: najpre čuvani u Magdeborgu (bivša DDR), posmrtni ostaci su uništeni 1970. godine


U svom političkom testamentu, napisanom u noći između 28. i 29. aprila, Hitler tvrdi da Nemačka niti je želela niti započela rat, da svu odgovornost snose Jevreji te da će, uprkos porazu, rat ući u istoriju kao "najslavnije i najhrabrije svedočenje volje za životom jednog naroda". Zatim je imenovao članove nove vlade: drugog Firera nije bilo; admiral Denic trebalo je da bude predsednik Rajha, Gering kancelar, a Borman ministar nacističke partije.
U zoru 30. aprila, Firer je napravio oproštajni prijem za dvadesetak osoba koje su živele u bunkeru. Nakon sat vremena, Firer se povukao u sobu i pozvao ađutanta, SS šturmbanfirera Gensea, i rekao mu: "Ovo je moje poslednje naređenje: moje telo i telo moje žene moraju biti spaljeni odmah nakon naše smrti. Ništa ne sme da vas spreči u izvršenju ove dužnosti." Nakon deset sati, tačnije oko dva sata posle podne, Firer se ponovo pojavio: bio je gladan. Posle ručka, ukočena pogleda, ćutke se rukovao sa nekima od prisutnih i zatim nestao iz sobe. Odjeknuo je pucanj. Borman i Gnese su dojurili u sobu. Hitler je ležao ispod portreta svoje majke i Fridriha II: pucao je sebi u usta. Eva Braun, s kojom se prethodnog dana oženio, bila je ispružena na kauču.
U tri sata, na samom ulazu u bunker, održana je kratka posmrtna ceremonija kojoj su prisustvovali Gering, Borman, Gense i vozač Kempl. Nakon toga su tela posuta benzinom, ali pre nego što su uspeli da ih zapale, počele su da padaju ruske granate, te je izvan bunkera postalo suviše opasno. Četvorica ljudi potrčaše u zaklon odakle je Borman uspeo da baci krpu natopljenu benzinom i, dok je tela zahvatao plamen, u znak pozdrava svi podigoše desnu ruku. Poluugljenisana tela sahranjena su u rupe izrovane granatama.
Već 4. maja Rusi su pronašli i identifikovali tela, iz nepoznatih razloga držeći sve u tajnosti i proturivši vest da se Hitler skriva negde u Evropi, najverovatnije kod Franka.
Dana 17. januara 1946, sovjetske okupacione vlasti u Berlinu molile su Francuski Vrhovni štab da im u 12h30, ispred bivše kancelarske zgrade, pošalju jednog oficira, ne objašnjavajući kojim povodom. Ovo nikako nije bio prvi poziv upućen Vrhovnom štabu, tako da je pukim slučajem izbor pao na poručnika Anrija Ratnoa, Jevrejina, francuskog državljanina nemačkog porekla. Američki i engleski vrhovni štab oglušio se na ovaj poziv i nije nikoga poslao na ugovoreni sastanak, tako da je Ratno bio jedini koji je prisustvovao otkopavanju "skvrčenih i ugljenisanih" tela muškarca i zene. Hitlerov zubar, Junge, uporedio je vilicu muškarca sa skicom vilice svog slavnog pacijenta: nije bilo sumnje, pred njima je zaista bio Hitlerov leš.

HINDENBERG, Paul fon Benekdorf
Nemački maršal i političar


Umro: 2. avgusta 1934, u 87. god.
Uzrok: starost
Mesto: Nojdek (Nemačka)
Sahranjen: Marburg (Nemačka)


Stari marsal reče svom sinu: "Javićeš mi kad stigne anđeo smrti, mislim da ga u Bibliji zovu Rafael". Nije prošlo malo, a maršal se razbole i pade u postelju. Upitao je sina koji beše kraj njegovog uzglavlja: "Je li Rafael ušao u kuću?" "Nije još. Sada je u bašti. Ali sigurno će doći".
Smrt se zaista šunjala. Maršal je doneo poslednje odluke i 2. avgusta rekao svom lekaru koji se svim silama trudio da produži njegove dane: "Dobro je, Sojerbruh. A sad recite Rafaelu da može da udje".

Poslednje reči iz Nirmberga

Dana 1. oktobra 1946, Međunarodni sud u Nirmbergu osudio je na smrt vešanjem dvanaest najznačajnijih ličnosti Trećeg Rajha. Osim Bormana, kojem je presuda izrečena u njegovom odsustvu, i Geringa, koji je prethodnog dana izvršio samoubistvo, smrtna kazna nad osuđenicima izvršena je 16. oktobra, između 1h11 i 2h52 ujutro, u prisustvu četrdeset i pet svedokâ, u zatvorskoj fiskulturnoj sali gde su bila postavljena vešala.
Slede njihove reakcije u trenutku kada je presuda pročitana i poslednje reči:
° Prvi obeseni: Joahim fon Ribentrop (63 godine), ministar inostranih poslova. Nakon izrečene presude: "Smrt... Čak neću imati vremena da napišem Memoare. " Pred vešalima: "Neka Bog čuva Nemačku i neka se smiluje nad mojom dušom. Jedina mi je želja da se moja zemlja opet ujedini i da se Istok i Zapad slože za mir u svetu." Zatim se obratio sveštenicima: "Srešćemo se ponovo gore."
° Drugi: Vilhelm Kajtel (63 godine), šef Vrhovne komande. Pred vešalima: "Molim se svemogućem Bogu da se smiluje nad nemačkim narodom. Pre mene palo je 2 miliona vojnika, a sada ću i ja da se pridružim našim sinovima. Dajem svoj život za Nemačku."
°Treći: Ernest Kaltenbruner (43 godine), šef Vrhovne službe bezbednosti Rajha, šef Gestapoa. Pred vešalima: "Časno sam služio svom narodu i svojoj zemlji. Onako kako je otadžbina zahtevala, tako sam joj i služio. Žao mi je što se naše vođe u ovim teškim vremenima nisu pokazali kao pravi vojnici i što je počinjeno toliko zlodela, ali ja u njima nisam učestvovao. Živela Nemačka!"
°Četvrti: Alfred Rozenberg (53 godine), ministar Istočnih okupiranih teritorija. Kad su ga pred vešalima upitali želi li išta da kaže, odgovorio je: "Ne, hvala."
°Peti: Hans Frank (46 godine), generalni guverner Poljske. Nakon pročitane presude: "To sam i zaslužio. Bio sam spreman na to." Pred vešalima, dušebrižniku: "Želim da Vam zahvalim na načinu na kojem ste se ophodili prema meni dok sam bio u zatvoru. Neka mi se Bog smiluje."
°Šesti: Vilhelm Frik (69 godine), ministar unutrašnjih poslova. Pred vešalima: "Živela večna Nemačka!"
° Sedmi: Julius Strajher (61 godine), direktor Radija i direktor antisemitskog lista Der Sturner. Pred vešalima: "Svi ćete vi biti pod boljševicima!", zatim se obratio dušebrižniku: "Blizu sam Bogu, oče. " Najzad, kada su mu već stavili crnu rizu na glavu, povikao je: "Zbogom ženo moja, draga moja Adela. Hajl Hitler!"
°Osmi: Fric Saukel (51 godina), organizator prisilnih radova. Nakon pročitane presude: "Nikad nisam počinio nijedno zlodelo. Uvek sam želeo samo dobro..." Pred vešalima: "Nedužan sam. Ovo je greška. Neka Bog čuva Nemačku i neka joj vrati njenu slavu. Bože, čuvaj moje najdraže. Hajl Hitler!"
° Deveti: Alfred Jodl (56 godina), šef Vrhovnog štaba. Nakon izrečene presude: "Smrt ... Neko je morao da plati, ali nikako ne ja!" Pred vešalima: "Zbogom, zemljo moja!"
° Deseti: Artur Sejs Inkvart (54 godine), izaslanik Rajha za Holandiju. Pred vešalima: "Nadam se da će moja smrt biti poslednji čin tragedije zvane Drugi svetski rat i da će svako iz ovoga izvući neku pouku kako bi među narodima ponovo zavladali mir i sloga. Verujem u Nemačku!"

KLAJST, Hajnrih fon
Nemački pisac i dramski autor

Umro: 21. novembra 1811, u 34. god.
Uzrok: samoubistvo
Mesto: jezersko ostrvo
Sahranjen: na mestu smrti

Klajstovo samoubistvo često se dovodilo u vezu sa njegovim političkim razočarenjima: porazi pruske vojske 1809. godine, zatim, u jesen 1811. sklapanje savezništva između pruskog kralja i Napoleona protiv Rusije, sve to je, po svemu sudeći, za njega bilo previše. Međutim, nigde se ne pominje da je pesnika prvenstveno dokrajčila drama koja se odvijala u njemu samom: nikako nije mogao da smogne dovoljno snage i da digne ruku na sebe. Zvuči neobično, ali samoubistvo mu je izgledalo moguće samo udvoje, tako da ovu romanesknu smrt predloži nekolicini žena, pa čak i svojoj sestri Urlik. Sve redom ga odbiše, nege blago, neke užasnuto, sve dok jednog dana jedna mlada žena po imenu Henrijeta Fogel, stara trideset godina, udata i bolesna od raka, ne pristade da pođe sa njim na Obale Stiksa.
Henrijeta i Klajst zajedno potražiše idealno mesto za njihovu zajedničku smrt i pronađoše ga na ostrvu Pauna, na jezeru Van: malo udubljenje obraslo mahovinom, gde nekoć beše stablo istrgnuto olujom. Poslednju noć provedoše u krčmi Stiming gde je, čudna li čuda, na videlo izašla sva Klajstova strastvenost: blizina smrti učinila je čudo koje nisu mogle ni medicina ni sve druge usputne ljubavi.
Narednog jutra napisaše nekoliko pisama i zatim iziđoše, prethodno uzevši dva pištolja koje zamotaše u šal. Na Ostrvu Pauna, pored jednog stabla, Klajst je najpre usmrtio svoju ljubavnicu, a potom pucao sebi u usta. U džepu pronađoše njegovo poslednje pismo: "Ostajte mi zbogom, dragi prijatelji, i setite se radosti i boli dva izuzetna bića koja se spremaju za nova otkrića koja ih čekaju na ovom velikom putovanju". Sahranjeni su na mestu smrti.


* Smrt, za to nije potrebno mnogo!
Žil de Re (Gilles de Rais,1404-1440)

KITS, Džon
Engleski romantičarski pesnik


Umro: 24. februara 1821, u 26. god.
Uzrok: tuberkuloza
Mesto: Španski trg, Rim (Italija)
Sahranjen: protestansko groblje, Rim


Slikar i Kitsov prijatelj Severn, koji ga je pratio u Italiju, beše svedok njegove duge agonije. Nijedna kivna reč, nijedan sebični prohtev, tek malčice nestrpljenja: "Već osećam kako me prekriva studena zemlja i već vidim bele rade gde niču ponad mene. Kad će već jednom doći kraj ovom posmrtnom životu kojeg živim?" Želeo je da bude sahranjen na mestu obraslom ljubičicama pokraj piramide Kaja Cestiusa. Epitaf kojeg sam za sebe napisa odavalo je čoveka lišenog svih iluzija: "Ovde počiva čovek čije je ime ispisano na vodi".
Najzad, 24. februara, u četiri sata posle podne: "Severn, prodignite me. Umirem. Umreću bez patnje. Ne plašite se. Zahvalite Bogu. Ona je stigla..."
Poslednja pisma Fani Braun, njegove prve i jedine ljubavi, ostadoše nepročitana. Severn ih sve zajedno položi na prijateljeve grudi. Kits sa sobom ponese i privesak od kornalina. Ovaj privesak mu gotovo beše srastao za dlan, toliko ga je grčevito stiskao u ruci za ta dva meseca koliko je trajala agonija.


* Ono sto je strasno kod smrti je sto celi jedan zivot pretvara u sudbinu.

Andre Malro( André Malraux, 1910-1976)

GOGOLJ (Nikolaj Vasiljevič)
Ruski pisac

Umro: 21. februara 1852. (u 43-oj god)
Uzrok: izgladnjivanje i iscrpljenost
Mesto: kod Tolstoja, u Moskvi
Sahranjen: groblje manastira Novih Devica, u Moskvi

Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo dugo čekati: Gogolj se teško razboleo.
Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu. Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako vam Boga!"
Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik: "Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!" , a objašnjenje ovih reči nalazimo u jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah ispustio je sutradan ujutro.

BERGSON (Anri) /BERGSON, Henri/
Francuski filozof

Umro: 4. januara 1941. (u 82-oj god.)
Uzrok: upala pluća
Mesto: Bulevar Bosežur br. 47, u Parizu
Sahranjen: groblje Garš (O-de-Sen)


Kada je izašao prvi statut Jevreja, godine 1940, u komesarijatu u Pasiju pojaviće se i jedan čovek u papučama i kućnom mantilu, koji je došao, uprkos jakom bronhitisu, da se prijavi na popis Jevreja. Zvao se ¨Bergson Anri, osamdeset i dve godine, bez zanimanja¨. Nakon četiri dana njegov bronhitis će prerasti u upalu pluća i filozof je umro. Među tridesetak osoba koje su se našle na njegovom sprovodu na groblju Graš, našao se i jedan sveštenik ...
Četiri godine ranije, Bergson je u svom testamentu napisao: ¨Moja su me razmišljanja sve više vodila katolicizmu, koji je za mene najsavršeniji oblik judaizma. Preobratio bih se da nisam video kako se već godinama priprema jedan strašan talas antisemitizma, koji će uskoro preplaviti celi svet. Želeo sam da i dalje budem sa onima koji će sutra biti progonjeni. Ali ipak se nadam da će neki katolički sveštenik, ako to dozvoli pariški kardinal, biti voljan da očita molitve na mojoj sahrani. U slučaju da moja molba bude odbijena, trebalo bi se obratiti nekom rabinu, ali ne skrivajući pri tom niti njemu niti bilo kome drugom da sam po svom moralnom ubeđenju katolik.¨

* Još davno je Solon rekao: treba da sačekamo da neko umre pa da onda za njega kažemo da je sretan ili mudar.
Sen-Bev /Saint-Beuve/ (1804-1869.)