Poruka religioznim ljudima!!! :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Ovim postom sam sve rekao, (naravno onome ko je razuman i ume da misli) i neću više učestvovati u ovoj temi jer bi sve ostalo bilo suvislo naklapanje sa okorelim materijalističkim vulgarnim ateistima,
Neka je slava GOSPODU AMIN!

За обичног научног радника који је, у својој сујети, одавно престао да размишља о „вечним питањима“, нови резултати, који су се појавили у последњих 15–20 година, представљају нешто сасвим непредвидиво. Поред тога, ова непредвидивост се многима показала као непријатна. Реч је о томе да нова ситуација у науци поставља човека пред морални избор: или ће прихватити закључке здравог разума са последицама које неминовно отуда произилазе и живети према Божијим заповестима и извршавати благу Божију вољу, или ће се претварати да се ништа није догодило и очекивати нека додатна прецизирања која ће му, можда, вратити изгубљено тло под ногама. У стварности се, међутим, догађа нешто што измиче разумном објашњењу.

Данас се у највишим научним круговима сматра да је традиционални научни метод исцрпео своје могућности и да се, ради напредовања у упознавању природе, морају употребити другачији „канали“ приступа информацији. И управо сада, када се кроз науци несвојствену и споља наметнуту улогу противнице вере појављује и њено истинско лице верне кћери и најближе помоћнице вере, код многих долази до свесног одрицања од рационалне логике које нема никакво реално утемељење.

Уистину, за суд дође у овај свет (Господ) да виде који не виде и који виде да постану слепи (Јн. 9; 39). Оставимо, међутим, ове друге да укопавају своје мртве (Мт. 8; 22).

ЧУДЕСНО РАЂАЊЕ ВАСЕЉЕНЕ

Представа о материји као о непокретној чврстој маси била је у ХХ веку изложена одлучној ревизији. Атоми, од којих се састоје сва тела, распоређени су на огромним растојањима - огромним, ако се узме у обзир њихова сопствена величина. И они сами се, са своје стране, практично састоје од празног простора. Атомско језгро заузима само један трилионити део целокупне запремине атома. Остали простор атома заузима електронски омотач (који чине електрони, прим. прев.) чија је и маса и запремина занемарљива у односу на масу и запремину атома. На тај начин, материја у већој мери представља сићушна острва супстанције у океану празнине, него чврсту твар коју опажамо својим чулима. И сама природа тих острва - елементарних честица, излази из оквира здравог разума у уобичајеном смислу тих речи. Према савременим представама, њих би требало разматрати у својству ефемерних концентрата енергије који на задивљујући начин истовремено у себи спајају корпускуларна и таласна својства. Са становишта савремене физике, статус реалности има само нека свеукупност честица која се разматра као енергетска средина и ниједан њен део није у потпуности независан од свега осталог. На тај начин, васељена се не може замислити као нешто што се састоји од неких првобитних „градивних елемената“ који могу да постоје изоловано и независно један од другог. Свет је замишљен и створен као јединствени шарени ћилим и ниједна од његових „нити“ не постоји изоловано од целине, него има смисла само ако је уплетена у његово ткиво, у оквирима свеобухватног бића.

И сам појам таласа или осцилације има у физици апстрактан карактер. То је само „кретање материје (кроз временске интервале), „треперење на води“. Чак и на температури која је блиска апсолутној нули атоми у телима не прекидају своја осцилаторна кретања. И заиста, сада лакше разумемо речи Светог Писма о томе да је Бог све створио „из ничега“. Међутим, тврдња да је космос своје постојање започео из апсолутне празнине сагласна је и са савременим научним представама.

Васељена није вечно постојала, него је имала свој почетак у времену. И само време се, као и простор, појавило истовремено са првобитном материјом, јер су они неодвојиви од ње. Процес „рађања“ света описује се научном теоријом „великог праска“. Требало би да кажемо да је овај термин изузетно неуспешан и да нетачно преноси смисао појаве, пошто се посматрани процес увећања обима васељене никако не може замислити као последица неког праска. Ширење света одвија се запрепашћујуће равномерно и приближно је пропорционално растојању између два типична скупљања галаксија. На тај начин, уколико су галаксије удаљеније једна од друге, утолико је већа брзина њиховог узајамног удаљавања. То је, заиста, веома чудна особина за обичан прасак.

Материја и радијација у васељени су у великој мери распоређене изузетно уједначено у свим правцима. Прасак, међутим, не може да доведе до равномерног распоређивања материје по запремини. Осим тога, сила која дејствује на крхотине материје приликом обичног праска изазвана је разликом притисака. Васељена је, пак, све што постоји у материјалном свету. Изван њених граница нема ничега - нити било какве материје, нити простора, нити времена, тј. нема оне „празнине“ у коју би могла да се прошири. Због тога је и сам појам различитих притисака у овом случају неприменљив. Овај проблем ћемо најлакше разумети помоћу аналогије са балоном који се равномерно надувава и на чију су површину нанете тачке које представљају галаксије. Када се балон надувава, његова опна се шири и растојања међу тачкама се повећавају. При том саме те тачке на површини остају непокретне. На тај начин, сам простор међу галаксијама, распростирући се, њих раздваја у односу једне на другу. Ширење васељене, међутим, никако не утиче на поједина тела - исто као што у распршеном облаку гаса молекули не повећавају запремину.

„Велики прасак“ је имао сасвим одређену и са невероватном тачношћу прорачунату силу. Теоријска анализа показује да - уколико би се у тренутку времена који одговара првој секунди на апсолутној временској скали, када се слика ширења већ у потпуности одредила, брзина разлетања материје разликовала од реалне вредности за више од 8–10 делова своје величине у ову или у ону страну, испоставило би се да је то сасвим довољно за последице које би биле катастрофалне за живот - или би васељена, под деловањем силе гравитације, одавно колапсирала у почетно стање „материјалне тачке“ или би се материја у њој потпуно распршила (Дејвис П., „Суперсила“, Москва, Мир, 1989.). Зар је онда тако истанчана равнотежа последица само слепе игре случајних сила?

Да би се створила потпуна слика, морамо поменути и прву по времену или „инфлациону“ фазу ширења васељене која је трајала свега 10–35 секунди, почев од оног времена када су „прорадили“ светски часови. Међутим, „клица“ васељене која се изненада појавила успела је за то време да увећа своје димензије 10100 пута (Линде А. Д., „Физика элементарных частиц и инфляционная космология", Москва, Наука, 1990.).

У древним временима, тумачи библијског текста поредили су свитак Петокњижја Мојсијевог - са васељеном. Развијање свитка слично је ширењу васељене, а његово савијање - њеном сажимању, скупљању. Сагласно једном од старих тумачења Библије, име Бога „Свемогући“ или, на јеврејском „Ша-дај“ објашњава се на следећи начин: „Онај Који је рекао: Довољно“. Ово тумачење прати предање према којем је васељена, будући створена, почела да се шири огромном брзином и Бог јој је тада рекао: „дај“, тј. „довољно! Можда се на томе и завршило тренутно и по својим размерама џиновско ширење простора, што се на научном језику сада назива „инфлационом“ фазом ширења. Сагласно овој научној концепцији, ширење се наставило, али не са тако колосалном брзином, него (према сценарију „великог праска“) захваљујући почетном импулсу, добијеном у периоду инфлације. Температура васељене почела је постепено да се смањује, трошећи свој потенцијал на ширење света.

Човечанству је требало да уложи огромне интелектуалне напоре да би дошло до несхватљивог, задивљујућег закључка о „рађању“ света „из ничега“. Такав закључак, међутим, није никаква новина за хришћане. Много пре појаве научног метода познања природе истина о стварању света „ex nihilo“ била је откривена у Библији и потврђена специјалним одлукама IV Латеранског сабора.

Бог Отац је све што постоји створио Речју, и то управо створио, јер је васељена плод стваралачког чина. Задивљујућа хармонија, лепота, величанственост света - чине да човек осети страхопоштовање пред величином Божијом. Бог је - прекрасни Уметник и највећи Песник који је написао задивљујућу поему и из небића у биће призвао овај велики свет. Свети Оци који су живели у епохи Васељенских сабора изврсно су осећали поетику стварања света и били су је потпуно свесни, а овакво њихово схватање стварања одразило се и на речи из Символа Православне вере. На грчком језику, његов први члан, дословно преведен, звучи овако: „Верујем у једнога Бога Оца Сведржитеља, Песника неба и земље...''

Корпускуларно-таласни дуализам елементарних честица доводи до поетске аналогије нашег света - до представе о њему као о џиновском „звучном таласу“ који потиче од струна „чудотворног“ музичког инструмента. Овај инструмент налази се у рукама невидљивог и свемогућег Творца који окида струне и одржава звук, самим тим чувајући садашња небеса и земљу који су устројени речју (в. 2. Петр. 3; 7). Ако се на тренутак заустави вибрација - смириће се таласи и можда ће се „савити небеса“. Из тог живототворног Извора изливају се звуци, приводећи све из небића у биће.

САВРШЕНСТВО ЉУДСКОГ ОРГАНИЗМА

Да, човек се уистину увек са дивљењем заустављао пред савршенством и хармонијом света који га окружује. Међутим, и сама грађа људског организма уистину заслужује подједнако усхићење. Она по својој сложености превазилази све остало, заједно узето. Размотримо, на пример, количину информација које може да садржи људски мозак. Она се процењује бројем који се креће од 1010 и 1015 бита. При том мањи број претпоставља да се 1 бит информација просечно садржи у свакој од 1010 „ћелија“ људске меморије. Брзина са којом људски мозак обрађује информације процењује се величином од 10 до 1000 гигафлопа. Минимална брзина од 10 гигафлопа подразумева ону брзину са којом око обрађује информацију пре него што ће је послати у мозак, не узимајући у обзир остале, разнородне делатности људског интелекта (M. M.Waldrop, Science, 224, 1225 (1984).). Ради поређења, један од најмоћнијих компјутера данашњице, као што је Cray-2 има брзину од 1 гигафлопа и обим меморије који је 10 до 1000 пута мањи него код човека (I. Goodwin, Physics Today 37, (№ 5), 63 (1984).

Творац је, међутим, највероватније свесно ограничио могућности људског мозга. Због тога као најбоља илустрација могу да послуже „једноставније ствари“, на пример, ланци дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК), које се садрже у свакој ћелији људског организма. Ови ланци ДНК носе у себи информацију о свим деловима људског тела - од врхова прстију до корена косе. При том је способност ДНК да чува информацију толико ефективна, да сви подаци, неопходни за описивање свих врста организама који су икада постојали на нашој планети, могу да се сместе у чајну кашичицу и да при том још остане места за све икада написане књиге (М. Дентон, Эволюция: Кризис теории., Бетесди, Адлер Паблишерс, 1986, стр. 336).

Чини се да би специјалистима који се баве овом научном облашћу мисао о „аутоматској“ еволуцији, заснованој на деловању случајних сила, једноставно морала да изгледа као противприродна.

ВЕРОВАТНОЋА СЛУЧАЈНЕ ПОЈАВЕ ЧОВЕКА

Да би се проценила вероватноћа појаве човека, морамо да приметимо да човечији генотип биохемијски, у основи, одређује беланчевине и ензиме. Свака беланчевина је, са своје стране, кодирана посебним геном. Тих беланчевина се у људском организму, може набројати око 110000 (T. Dobzhansky, F. Ayala, G. Stebbins and J.W.Valentine, „Evolution“, Freeman, San Francisco, 1977). Код просечног гена, који се састоји од око 1800 нуклеотида, приближно само 10–20% нуклеотида даје активну беланчевину (J. Deley, Evol. Biol. 2, 103, 1968).

Иако ова последња чињеница и увећава величину вероватноће појаве једног јединственог гена једном за целокупну историју земље, испоставља се да је таква вероватноћа занемарљиво мала. Према томе, ни целокупна старост васељене не би била довољна за могућност да се за време њеног постојања пресложе све могуће комбинације нуклеотида.

Вероватноћа да се целокупан људски хромозом, који садржи цео сет гена, формира на случајан начин једноставно збуњује: она се колеба између 1: 10–12.000.000 и 1: 10–24.000.000 (J. D.Barrow, F. J.Tipler, „Anthropic cosmological principle“, Clarendon press, Oxford University press, New York, 1986). По свему судећи, случајна појава човека није реалнија него, на пример, могућност склапања општесветске енциклопедије помоћу експлозије у штампарији.

СВЕДОЧЕЊЕ ФУНДАМЕНТАЛНЕ НАУКЕ

Шта савремена фундаментална наука каже о проблему стварања света? Да бисмо покушали да стварно проценимо њен допринос, требало би да са појединости, које истражује ова или она дисциплина, пређемо на неке опште категорије које се налазе у основи сваке сфере знања. Као аналогија, макар и несавршена, може да послужи хипотетичко дрво чија свака грана представља ову или ону сферу људског познања. Заједничко стабло, од којега се ове гране разилазе у разним правцима, јесу фундаментални физички закони. И заиста, постоје само четири основна физичка утицаја. Из њих непосредно проистичу сви они појединачни закони посредством којих се управља целокупна нежива материја. Фундаменталним утицајима су условљена и структурна својства материје - од грађе атома па до галаксија. Међутим, ни сами ови утицаји нису поникли на пустом месту. Спроводе се покушаји да се створи свеопшта теорија поља која је позвана да све утицаје обједини у једну целину. При том све јасније почиње да се појављује нека општа поставка, која се налази у основи целокупног универзума. То је естетски принцип симетрије. Данас научницима, који се баве теоријском физиком, постаје сасвим очигледно да је свет устројен према законима лепоте. Управо идеја лепоте, која се на математичком језику изражава законима симетрије, „храни“ читаво дрво. Као основа за ову тврдњу може да послужи чињеница да сви физички утицаји, као што је сада постало очигледно, по својој суштини представљају испољавање па чак и средство за подржавање у природи њој својственог скупа одређених скривених симетрија. У физици се под тим скривеним симетријама подразумева непроменљивост њених закона. Тражење таквих симетрија налази се у основи научне стратегије која је позвана да доведе до дубљег разумевања суштине ствари. Претпоставља се да су у првим тренуцима постојања васељене сви физички утицаји представљали пројаву једног фундаменталног утицаја, једну константу. Симетрија, која је служила као основа обједињења тих утицаја, била је идеално тачна.

Принцип лепоте запажа се и у математичким формулацијама природних закона. Поседујући практично апсолутну тачност, они у себи носе строгу лаконичност и префињеност. Отворите било који приручник из физике и одмах ћете се у то уверити - основни закони забележени су једноставно, нигде нема дугачких, сложених и незграпних формула. Такве формуле сусрећу се само у приближним, компјутерским прорачунима, који су веома далеко од савршенства.

Тако се, формулишући закон гравитације, Исак Њутн углавном бринуо о функционалној и алгебарској једноставности тога закона. Руководећи се тежњом ка лаконичности, Јохан Кеплер се домогао веће прецизности у описивању кретања планета и веће једноставности прорачунавања када је увео елиптичке орбите, итд.

У историји науке често се догађа да се суштински различите теорије које су позване да опишу нове појаве у подједнакој мери експериментално потврђују. У таквом случају предност се даје оним концепцијама које су јендоставније. На тај начин, принцип једноставности представља специфичан захтев у конструисању научне теорије. Многи познати научници сматрали су да је једноставност хипотезе један од најпресуднијих критеријума њене коректности. У томе се изражава једноставност и хармонија самога света.

У савременој епохи, ова једноставност природе замишља се као присутност тенденције ка ограничавању разноликости. Како сведоче научни подаци, иза различитости и сложености стално се показују ритмови и понављања, симетрије и инваријанте. Они се изражавају у „способности природе“ да, користећи само ограничени број елемената, ствара сву разноликост материјалног света. У њој своју крајњу основу има и сама могућност постојања научних закона, а посебно закона одржања. И сам задатак науке као да се састоји у проналажењу невидљиве једноставности која се крије иза видљиве сложености света. Према речима чувеног натуралисте Ж. Л. Бифона, „Врховно Биће је, стварајући свет, пожелело да искористи само једну идеју, варирајући је на све могуће начине тако да би човек могао да се диви и савршенству извршења и једноставности замисли“.

Сасвим је немогуће и да замислимо да се све то случајно реализовало. Далеко је лакше да помислимо да би се у свету без Творца пре реализовало хаотично нагомилавање безобличне материје, него хармонична лепота складног поретка, савршеног у својој пуноћи и јединству, заснованог на узвишеном естетском приципу. Свет, онаквим, какав се види и „голим оком“ и у светлости најновијих научних података, здрав људски разум не може ни да замисли без разумног, свемогућег и штедрог Творца, Устројитеља и Промислитеља о свему постојећем. Свет није само створен, него се и одржава Речју Божијом, и због тога је печат божанске лепоте неотуђив од њега. Као што боје украшавају сваку биљку, тако и човечанство, према Божијој замисли, крунише васцело дрво створеног света. Између тих „боја“ и свих осталих делова васељене постоји веома строга, неумољива зависност, која је у науци названа „антропним“ принципом. Овај принцип каже да је васељена прилагођена за постојање живота и да су, како закони физике, тако и почетни параметри, постављени на тај начин да гарантују његову појаву“ (J. D.Barrow, F. J.Tipler, „Anthropic cosmological principle“, Clarendon press, Oxford University press, New York, 1986.)

Савремена физика сведочи: свет који нас окружује веома је „осетљив“ на бројчане величине универзалних светских константи, пошто се све главне особености реалног света (димензије једра, атома, планета, звезда) у крајњем исходу одређују величинама (фундаменталних) константи. И само постојање света условљено је постављањем веома строгих односа међу њима. Она одступања од задивљујуће сложене и невероватно тачне бројчане сразмерности светских константи, која би са људског становишта била ништавна, довела би до фаталних последица за постојећу васељену. Њена природа би била таква да би живот у њој био немогућ.

НАЧЕЛО ПОЖРТВОВАНЕ ЉУБАВИ

Живи и неживи природни свет устројен је, дакле, према начелима лепоте и савршенства. Међутим, у узајамним односима разних делова универзума примећује се још једно фундаментално начело - начело пожртвоване љубави. И само стварање света представља великодушни, несебични дар и, у неком смислу, чак и жртву од стране Творца, јер Њему, Којем није ништа потребно, није потребно ни служење људских руку. Он Сам даје живот свему и дихање и све (Дела ап. 17; 25). Због тога и само стварање света носи на себи печат тог пожртвовања. Сав неоргански свет, исцрпљујући своју плодност, као да се жртвује ради могућности постојања биљног света. Биљни свет се, са своје стране, жртвује ради животињског света, обезбеђујући му храну. Све, опет, у својој свеукупности, служи човеку као чедољубива мајка, која носи у утроби и жртвује све своје снаге ради детета.

Највећу жртву је на Голготи принео Сам Бог, да би спасао човека ради вечног живота.

Због чега постоји човек? Може ли он да живи само ради себе, ради свог задовољства, необуздано и пљачкашки истребљујући природне ресурсе?

Дајте телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење (Римљ. 12; 1), одговара на ово питање Свето Писмо. Круг се затворио. Цео свет, дакле, постоји на начелима пожртвованог служења и љубави. И зато је све дотле, док људи настоје да испуне заповести о љубави према Богу и ближњем, њихово постојање оправдано, а људски живот има свој циљ и смисао.