nema ona pojma ni gde je ALJbanija...

Ma jasno da nema, rodjena i odrasla u Americi

Albanci predstavljaju potomke neoromanizovanog ili delimicno romanizovanog starosedelackog stanovnistva Balkanskog poluostrva. Istorijski izvori ih spominju pod tim imenom od 11.veka. Oni su geografski bili grupisani u planinskim oblastima severne Albanije odakle su se sirili u raznim pravcima ka unutrasnjosti i obali.
Do 1204. godine uglavnom su se nalazili pod vrhovnom vlascu vizantijskih careva, mada su neki albanski velikasi samostalno istupali. Najpoznatiji medju njima sa pocetka 13.veka bio je Dimitrije Progonov koji se javlja pod titulom knez Arbana. Njegov nezavnisni politicki polozaj ogledao se i u samostalnom sklapanju ugovora sa Dubrovackom republikom. Polse prvog pada Vizantije i formiranja niza drzava na njenom tlu samostalnost Arabanaške knezevine bila je ugrozavana najvise od strane Epirske despotovine i porodice Andjela koja je njom upravljala. Sedamdesetih godina 13. veka vladarska dinastija Anzujaca iz Juzne italije zagospodarila je delom Albanije. Oni su stvorili ,,Albansko kraljevstvo,, sa centrom u Dracu. Za vreme kralja Milutina i njegovih naslednika , narocito za vreme Stefana Dusana u 14.veku, srpska drzava se siri na racun albanskih teritorija. Za vreme Stefana Dusana citava Albanija  izuzev Draca se nalazila u okvirima njegovog carstva.Stupajuci u medjusobne politicke odnose neki od Albanskih  dinastija poput porodice Zakarija ili Topija orodjavali su se sa susednom srpskom porodicom Balsica ili poput Ivana Kastriota postajali darodavci srpskih zaduzbina. Ivan Kastriot je u manastiru Hilandar kao ktitor podigao ,,arbanaski pirg,,.

Eto to je nesto o Albancima u srednjem veku, zabole me ruka ...

da si stvarno citao te vizantijske dokumente znao bi koliko je ta prica "suplja". naravno, treba i naznaciti to da ogromna vecina tih dokumenata sacuvana i u vidu kopija, prepisa i da originali nikada nisu ni vidjeni.
tako da jedan DE ADMINISTRANDO IMPERIO zbog velikog broja besmislica u njemu, normalan i neostrascen mozak moze da u potpunosti odbaci kao relevantan istorijski izvor.
druga je stvar sto smo svi tu laznu istoriju ucili u skolama pa verujemo i dalje u te gluposti.

Документирано порекло Албанаца
     
КО СУ АЛБАНЦИ?
Научну истину о пореклу Албанаца, којој сам посветио сав мој живот и третирао је од пре 55 година у мојим многобројним студијама, изнео сам детаљно у мом делу КО СУ АЛБАНЦИ?,

Проф. Др. Каплан Буровић, 13.02.2011
+++
које је објављено у Женеви 2007. године. Иако сам тамо научно образложио моју тезу, у супротности са њом видим да се изражавају неки наши научници, који, не само што и не спомињу моју тезу, па ни моје име, већ и прелазе преко ње као да не постоји, или – како то наш народ каже – као поред турског гробља. Ја знам да им то наређује њихова титоистичка свест, или титоизам оних под чијом наредбом пишу, под чијом гвозденом петом живе, ако не и православни фундаментализам, који им је затровао душу и ослепио очи. Али, пошто наука неће да зна ни за веру, нити за политику, мислим да је крајње време да се ови наши научници отресу верског фундаментализма, политике и титоизма, бар кад третирају научне проблеме.

Међу њима се истакао др Јован И. Деретић, коме сам колегијално једним мојим чланком скренуо пажњу преко И-Н СЕРБСКИХ на неодрживост његове хипотезе о пореклу Албанаца, а како видим на интернету (колико за пример спомињем ГЛАС ДИЈАСПОРЕ и НОВИНЕ!), има и других који су му се супротставили, не улазећи у научно доказивање. Користим прилику да Македонској академији наука и уметности захвалим што је моје албанолошке тезе смело унела у своју ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ, прихватила их и, на бази њих, она теоретски и третира албанску дијаспору у Македонији, дистанцирајући се овако од свега поменутог и крепко корачајући на путу научне истине.

НА ИНТЕРНЕТУ – ГЛАС ДИЈАСПОРЕ:

–Чини ми се да људи, који се мало озбиљније баве историјом, нису баш одушевљени Деретићем.
–Не чини ти се, заиста је тако!

И поред тога што су моје албанолошке тезе познате на све стране света и на свим језицима, па и прихваћене, видим да и неки ученици Доктора Деретића третирају пробљем порекла Албанаца преко медија управо онако како то он пише и претендира.

Зато сам приморан да се још једном заузмем хипотезом г. Деретића о пореклу Албанаца, да сви виде зашто се ја не слажем са њим. Радо ћу чекати да ми и г. Деретић каже зашто се он не слаже самном, ако му то није забрањено.

По г. Деретићу и његовим колегама (Гојко Вукчевић, др Славенко Терзић, др Ðорђе Јанковић и други): “Постоје три теорије о пореклу Албанаца: да су пореком са Кавказа, да су мешавина различитих старобалканских елемената, и да су пореклом Илири”.

Деретић и његове колеге заступају ону прву хипотезу, да су пореклом са Кавказа, браћа тамошњих Албана. Пре њега ову су хипотезу заступали папа Пио I , Г.А.Магини, А.Масцио и, у XIX веку, француски конзул у Јанини Андри Пуквил.
Ја сам заступао и заступам једну посебну хипотезу, коју нисам измислио, већ је мукотрпно изградио кроз деценије, а на бази научних истраживања и открића светских научника, познатих албанолога, па и мојих, личних истраживања и открића, а са којом су се сложили и највећи албански научници, албанолози. Како видим, у последње време, и сами најобичнији Албанци, свиђало им се или не свиђало, постепено је прихваћају, па нам изјављују преко медија да за кратко време, ова ће моја теза надвладати и међу њима.

Наиме, Албанци нису ни са Кавказа, нити Илири, па ни мешавина различитих старобалканских елемената. Они су један засебан народ, који се, као и сви други народи, мешао и са другим народима, могуће нешто више од својих балканских суседа, што се објашњава њиховом историјом без писма и, до касно, без своје државе. Године 1908. су установили своју азбуку, а крајем 1912. су прогласили своју независност и почели да граде своју прву државу.

По Деретићу и његовим колегама, који заступају Кавказску хипотезу, на источне падине Кавказа (данашњи Азербејџан и Дагестан), у VIII веку наше ере живео је сточарско-ловачки народ, који себе – наводно - назива Шћипетарима (Брђанима). Тај предео је у раном средњем веку познат као Албанија.

У то време, Арабљани, у ратном походу, освајају поменуте пределе. “Шћипетари” се налазе између Хазара Мојсијевих и вере на северу (који их угњетавају великим порезом) и Арабљана на југу (који им нуде повластице и прелаз у Мухамедову веру). Албанци су се наводно приклонили Арабљанима, који затим освајају део јужне Италије и Сицилију. Жељећи да и тамо етнички и верски учврсте свој положај, Арабљани пресељавају део Албанаца са простора Кавказа и насељавају по новоосвојеним територијама Италије. На овом простору Албанци су се поново нашли између две вере – Мухамедове и Христове. У непрестаним ратовима и преотимањима територија, “Шћипетари” су били принуђени да често прелазе из једне у другу веру, како би што лакше обезбедили свој опстанак.

Гојко Вукчевић, иако се слаже са Деретићем да су Албанци кавкаског порекла (па и илирског!), али – у вези њиховог доласка на Балкан – не слаже се са њим за време и итинерар. По Вукчевићу су Албанци стигли на Балкан пре нове ере и – “преко припонтијских степа”.1)

У XИ веку наше ере, у Србији је владао цар Доброслав Први Војислав (1024-1065). Бранећи Србију, потукао је до ногу византијског цара Василија Другог. Као последица тога, у Византији је дошло до нереда, побуна. У јужној Италили и Сицилији, византијски намесник Ђорђе Манијак побуни се и крену на Визант да се лично устоличи на престол цара. Он је војску спремио у Италији, укрцао је на бродове и кренуо према Драчу. По Деретићу, у тој је војсци било доста “Шћипетара”, који су се марта 1043. године искрцали у Драч, што више и са својим породицама, женама и децом, па и са имовином!!!

Ðорђе Манијак је потучен код Дојранског језера и убијен од Византинаца. Преостали део војске се предао, а са њима и “Шћипетари”. Византинци Ђорђа Манијака су поређани у редове византијске војске, док су “Шћипетари” з а м о л и л и цара Војислава да им дозволи да се насеље у околини Рабана, на падинама планине Јабланица, где су, као сточарски народ, чували стоку и плаћали порез Србима.

Да видите сада зашто се не слажем са овом хипотезом.

1.- Језик Албана Кавказа је био КЕНТУМ групе, док је албански језик САТЕМ групе. Један народ са сатем карактеристиком језика не може да буде ни брат, камоли син једног народа са кентум карактеристиком, ако претходно није претрпео промену субстрата свог језика. Сви албанолози света, па и сами албански, тврде да овај језик није претрпео никакву промену субстрата. Следствено, Албанци немају никакве генеалошке везе са Албанима Кавказа.
Ово је довољно за сваког научника, али, за обичне људе, додајемо и ово:

2.- Албански језик има тако много балтичко-словенских (у првом реду литванских!) речи, да је светски познати аустријски албанолог, академик, проф. др Густав Мајер (Меyер, 1850-1900) изјавио да је албански језик брат литванског језика. Са њиме су се сложили не само многи познати светски албанолози, већ и албански, па и највећи албанолог Албаније свих времена, академик, проф. др Ећрем Чабеј (Еqрем Çабеј, 1908-1980).

Нема сумње да су се Албанци (који се тада сигурно нису звали овако!), можда у првом веку старе ере, ставили у покрет из кољевке човечанства, Индије, заједно са словенским племенима, могуће баш са Литванцима, па – прелазећи преко Кавказа – могуће и поред тамошњих Албана, стигли су на обале Балтичког мора, где су дуго живели у симбиози са Литванцима и спасили се асимилирања њиховим новим покретом према средњој Европи и обалама Дунава, куда су ишла и многа друга словенска племена, али не и Литванци.

3.- Албански језик има тако много румунских речи и других румунских карактеристика, у граматици и фолклору, да се замало румунизирао. Поменути Академик Чабеј, изјављује и доказује да се албански језик формирао у VI веку нове ере управо у Румунији, на падинама планина Карпати и Бескиди. По њему и ова два топонима су албанске речи.

Да их монголски Бугари кхана Аспаруха нису пребацили 679. године наше ере преко Дунава, у данашњој Бугарској, у Тракији, данас Албанци не би постојали.

4.- Албански језик нема много трачких речи, али их има. Поводећи се за њима, аустријски академик, проф. др Густав Вајганд (Wеиганд, 1860-1930), познат као највећи албанолог свог времена, помислио је да су ови Албанци трачког порекла. Ја сам му се супротставио и доказао да трачке речи албанског језика не доказују њихово трачко порекло, већ њихов итинерар куда су прошли на путу од Индије до данашње Албаније.

Живећи са својим козама по планинама Тракије преко једног века, они не само што су се спасили асимилације од словенских Бугара, већ су и сами асимилирали породице Трачана, које су нашли по тим врлетима, а које су тим планинским животом избегли не само романизирање, већ и прелаз са Балкана у данашњу Румунију, што се десило са прадедовима данашњих Румуна и Влаха у III веку наше ере. Преко ових асимилираних породица Албанци су безсумње асимилирали, усвојили, и коју трачку реч, као што су неке од оних, које нам спомиње поменути Академик Вајганд.

5.- Албански језик има и бугарских речи, па и граматичких карактеристика, што нам доказује да су ови Албанци дуго живели под бугарском влашћу. Наиме, они су живели под бугарском влашћу не само у Бугарској, већ и у Албанији.

Како се зна, бугарски Цар Борис (852-889), на челу своје војске кренуо је у поход према средњем Балкану, па и према обалама мора Јонског и Јадранског. Стигао је и до данашње Црне Горе. Он је повео са собом ове Албанце као комору те војске и сместио их у Мат, покрајина данашње средње Албаније, изнад Тиране, одакле су га снабдели не само месом, сиром и другим млечним производима, већ и тадањом стратешком сировином – кожом, јако потребна за војску. То се десило негде средином ИX века наше ере.

Језик ових Албанаца нам сведочи овај итинерар, са којим, како нагласисмо, слаже се и Гојко Вукчевић, само што он идентифицира ове Албанце са Албанцима Кавказа. Да су дошли морсим путем, са Сицилије, како нам то претендира Доктор Деретић, све што споменусмо у тачкама 2, 3, 4, 5 не би постојало у језику ових Албанаца. Њихово постојање је значајна чињеница, која се не може порећи. Напротив, она пориче да су ови Албанци стигли у Албанију било којим другим путем.

6.- Да су Албанци претходно живели на обале Касписког мора (у тамошњој Албанији!), па морем прешли на Сицилију и јужну Италију, где су по Деретићу живели од VIII века до 1043. године, то је око 3 века (!), бавили би се и поморством, јер су и у Сицилији и у јужној Италији имали море на дохват руке, па макар и тамо живели по брдима и планинама. Тако би имали и своју поморску терминологију, наравно са примесама јужно-италијанског језика. Светски су научниси констатирали да Албанци немају ни рибарску терминологију, камоли и поморску, а ја сам томе додао да дан-данас ови Албанци не знају ни да готове рибу, па је и не једу, сем оних који су то после турске окупације сишли на обали мора и научили то од Турака. Поред српских речи они имају и италијанске, али северне, венецијанске, које су делимично попримили преко српског језика.

7.- Да су Албанце пребацили са Кавказа на Сицилију Арабљани и да су тако дуго живели под њихову власт, они би имали подоста арапских речи. Чињеница је да су арапске речи у албанском језику не само бројчано најмање, већ и посредством турског језика. Па и реч АНИЈЕ нису примили од оних Арабљана, који су их наводно пребацили на Сицилију, већ од Арабљана северне Африке, који су дошли на обале Јадрана као гусари и пирати, заједно са Турским окупаторима, у XVI веку.

8.- У Италији нема ни трага од ових Албанаца. Данашњи Албанци Италије су из времена борби Скендербега против Турака, а то је XV век наше ере. Већина њих су били православни (па и данас су такви!), што их је сачувало од италијанске-католичке асимилације. Сви који су стигли тамо као католици, асимилирали су се. Значи, између ових Албанаца и оних које замишљају Деретић са својим колегама, нема ништа заједничког.

Ако у Италији нема трагова од ових Албанаца, има трагова од једних других, од Албана, који су били келтско племе. Разликујте Албане од Албанаца! Ови, Албани, у IV веку пре н.е., сишли су из Шкотске са осталим Келтима, прешли преко Француске, Швајцарске, Италије и обалом Јадрана стигли до данашње области Мат у Албанији. Одавде су преко Балкана, Дунава, Румуније и руских степа, стигли на обале Касписког мора, где су формирали поменуту тамошњу Албанију. На овом путу, од Шкотске до обала Каспика, они су остављаји делове својих племена, читава братства. Тако су Албани познати у Италији још од времена Римљана.

Римски хроничар Помпеј Торг пише: “…кажу да су Албани (Кавказа,- КБ) дошли некада са Херкулом из Италије, са Планина Албани (Монти Албани налазе се на истоку Рима,- моја белешка,- КБ), када је после убиства Хериона, гонио његова стада по Италији. Памти се да су, у време рата са Митридатом, Албани (Кавказа) поздравили као своју браћу војнике Помпеја”.2)

Нема сумње да је у војсци Помпеја било и Албана Италије, који су се на свом матерњем језику споразумели са Албанима Кавказа. У вези са овим ја сам навео и К.Тацита и Нерона. Опширније о овоме видите моју студију КО СУ АЛБАНЦИ 3)
И на територији коју данас познајемо именом Албанија, у област Мат, Келти су оставили део племена, познато у историји под именом Албанои.

Кад су данашњи Албанци стигли из Румуније у Мат (по мени, како сам већ нагласио, то је ИX век наше ере: Академик Чабеј каже X век !) нашли су ту келтске Албаное, које су асимилирали, а њихово етничко име АЛБАНОИ, познатом метатезом албанског језика Л:Р прилагодили су свом језику у АЛËБАН>АРËБАН>АРБАН, и – заборављајући своје дотадашње етничко име - назвали се тако, што није изузетан пример. И словенски Бугари (Анди) назвали су се овако по Бугарима кхана Аспаруха! И Французи су се овако назвали по имену немачког племена Франке! И тд.

Значи, данашњи Албанци нису Келти, нити поменуто келтско племе Албанои, али су од тог племена, сем етничког имена, преузели и много што друго, да их је Г.Бајром сматрао за своје саплеменике и писао о њима славопојке.

Да нису исти народ, довољна је чињеница коју споменусмо још на самом почетку ове расправе: Албански језик је САТЕМ, а језик Келта (и Албаноа) био је КЕНТУМ.

У једанаестом веку наше ере ови Албанци почињу да излазе из области Мата, пошто су се намножили и више их та област није запремала. Они силазе и у драчко поље, па их је ту регрутирао 1043. године драчки кнез, поменути Ђорђе Манијак. Значи, није их довео са Сицилије са бродовима, како то претендира г. Деретић. Ја не знам где је то нашао он и чиме то доказује?

Исто тако и име ШЋИПЕТАР, колико је мени познато, потиче из XVIII века. Где га то нашао г. Деретић у VIII веку, и то код Албана Кавказа?! Албанци су почели да се називају Шћипетарима не по брдима, већ по орлу = “схкyпе>схкипе>схqипе” (прононцира се шћипе), а по примеру Турака, који се управо у то време назваше ОСМАНЛИЈЕ по апелативу осман = “орао”. И једни и други “синови орла”. Хришћански Албанци, посебно они који су се иселили из Албаније пре турске окупације и настанили се у Грчкој, Црној Гори, Србији, Македонији, Хрватској и Италији не познају име ШЋИПЕТАР нити ШЋИПЕРИ. Др Петар Богдан (1625-1689), у његовом делу ЦУНЕУС ПРОПХЕТАРУМ, Падова 1685, написано на албанском језику, спомиње их искључиво као Арбëн.

Уз ово, треба знати да Албанци, кад су стигли у данашњу Албанију (IX век), нису имали глас Ш. Само после симбиозе са Србима (IX-XIV век) они попримају овај глас, па су се, следствено, само од тог времена могли и назвати Шћипетари, са Ш- (они то њиховим писмом бележе СХQИПТАР).

Посебно, где је нашао да су ти “Шћипетари” замолили цара Војислава да им дозволи да се насеље у околини Рабана, на падинама планине Јабланица, куда су, као сточарски народ, чували стоку и плаћали порез Србима?! Како нагласих, Албанце је из Бугарске пребацио у данашњу Албанију, у област Мата, поменути бугарски Цар Борис (могуће и његов претходник!) и дуго су били његови поданици.

9.- Како је могуће да се територија “Шћипетара” са Кавказа, назове и тамо, на Кавказу, и овде, на Балкану, АЛБАНИЈА?! Па, ако су се ови Албанци још тамо, на Кавказу, звали Шћипетарима (по Деретићу - Брђани!), зашто се и та “њихова” територија није назвала по њиховом имену ШЋИПЕРИЈА, па и овде – на Балкану?!

Како је могуће да у II веку наше ере Клод Птолеме (Цлауде Птолéмéе, II век н.е.) – по Деретићу - назове један град Балканске Албаније АЛБАНОПОЛИС (одредио му и географске кординте: 46° и 41°5’), кад су ови Албанци (звани усто и “Шћипетари”!!!) – опет по Деретићу – стигли у овој Албанији године 1043, у XI веку ?!

Ваистину, он нам каже да се тако назвао тај град по Белграду>Берату, да је АЛБАНОПОЛИС превод са српског на – на који то језик? ПОЛИС је грчка реч, али не и АЛБАНО, па ни АЛБА! Је ли могуће да је Птолеме комбиновао два језика у једној речи?! И зашто?! Пре бисмо рекли да у топониму АЛБАНОПОЛИС немамо превод БЕОГРАДА, већ сложеницу од АЛБАНО (име племена Албано-и) и грчке речи ПОЛИС, која значи “град”. Односно – ГРАД АЛБАНА.

Да је ово истина сведочи нам чињеница да се данашњи град јужне Албаније БЕРАТ (име ово које без сумње потиче из словенског језика, од БЕЛГРАД!), у време Птолемеја није звао ни Берат, нити Белград, већ АНТИПАТРЕА, па и ПУЛХЕРОПОЛИС. По данашњем српском БЕОГРАДУ назвао се БЕЛГРАД негде у ВИИ-ВИИИ веку наше ере, а касније, негде у XИИ-XИИИ веку, Албанци и Власи су то деформирали у БЕРАТ.

АЛБАНОПОЛИС су археолози идентифицирали са селом ЗГËРДХЕСХ, у близини града ТРОЈА (алб. Круја), средња Албанија.

10.- Сасвим је неприхватљиво да је драчки кнез пребацио Шћипетаре са Сицилије у Драч (Албанија) – и то - породично, са старцима, женама и децом, па и са њиховом покретном имовином, могуће се мисли и њиховим козама. Кнез Драча Ђорђе Манијак био је тада заузет прикупљањем војника за рат са свих страна његових поседа, а не пребацивањем некаквих Шћипетара са Сицилије у Драч, где би му – и да су постојали - створили непредвиђене проблеме и само за њихову исхрану, камоли и смештај.

Пре свега о таквој њиховој “сеоби” нема никаквог трага, ни на Сицилији (па ни у јужној Италији!), нити у Албанији, ни у Драчу, нити у околини овог града, па ни у народној традицији.

Албанци тада (XI век) нису били баш сасвим мален народ, као у IX веку, кад су дошли из Бугарске. За ова два века, где њиховим познатим енормним множењем, где асимилирањем Албаноа, Словена (Србо-Црногораца, Македонаца и Бугара), Влаха и Грка, које су нашли у Мату, могуће да су прешли број од 50.000 душа, па су из своје средине могли извести и више од 3.000 ратника, које је поменути драчки кнез регрутовао у својој војсци као најамнике (мерценаре), плаћајући их зато делимично унапред.

Ако су ови дошли са Сицилије, где су се то сместили у Драч, макар и у околини Драча?! Или су их ратници водили за собом – где то?! За Визант – Константинополис?! Чиме су се они издржавали на путу од Драча до Дојранскг језера? Најмање 50.000 душа!
Па и “молба” српском владару да им дозволи да се настане у Рабан – како то претендира Деретић - не стоји. Они су пали у ропство византијског владара, који је потукао Ðорђа Манијака, а не српског “цара” Доброслава Првог Војислава!!! Као такви, ако нису побијени, пуштени су да се врате својим домовима у Мат и драчка села, где су их чекали родитељи, жене и деца.
Преко свега, тај РАБАН није се створио чаробним штапићем, да би се ту – са милошћу српског “цара”(!) - настанили Шћипетари, већ су га сами ови Албанци (и претече Албанои!) створили у облику АРБАН, а Срби су – касније (!) - метатезом направили од тога РАБАН.

Ових десет аргумената мислим да су довољни за свакога да се убеди да хипотеза др. Јована Ј. Деретића не може опстати. Аргументум пондерантум, нон нумерандум!

„Чињенице, којима влада академик Каплан Ресули, су јако интересантне и жао ми је што ће он, за кратко време, 100% демантирати тезу да су Албанци пореклом Илири. Ми не можемо демантирати оно што каже он. Забезекнути смо од чињеница које нам презантира.“

Атреа КОЦАНИ
–албански интелектуалац

Мислим да своју хипотезу о пореклу Албанаца г. Деретић треба да је из основа простудира, да је протресе строго критички и строго научно, а имајућу у предвид и ово што му наведох. У сваком случају, и његово и моје претендирање, негира порекло Албанаца од Илира, за што сам ја, следећи снажне аргумете поменутог академика, проф. др Густава Вајганда, Wилијама Томацхека, Ханса Крахеа, В. Пâрвана, С. Пушкариу и многе друге, изложио у поменутој књизи документа, чињенице и аргумената, којима сам недвосмисљено доказао да Албанци нису ни аутохтони, нити Илири, понајмање и Пелазги.

Женева,
дана 12. марта 2010.*)

Проф. Др. Каплан Буровић
_____________
1) ВУКЧЕВИЋ, Гојко: О ПОРИЈЕКЛУ ИЛИРА, Подгорица, 1992, стр. 198.
2) ТОРГ, Помпеј: ИСТОРИЈА ФИЛИПА XЛИИ – 3, 3. АЛИЈЕВ К.: АНТИЧНИЕ ИСТОЧНИК ПО ИСТОРИИ, Баку 1987. Цитирамо по ВУКЧЕВИЋ Гојко: О ПОРИЈЕКЛУ ИЛИРА, Подгорица 1992, стр. 73.
3) БУРОВИЋ, Каплан: КО СУ АЛБАНЦИ?,- Женева 2007, стр. 11.

*) Ова је расправа објављена спрва на сајту ГЛАС ДИЈАСПОРЕ, Либек (Лüбецк-Немачка), 10.ИВ.2010. и до данас не знамо да ју је ма ко у било чему оспорио, па ни сâм др. Јован Деретић. Напротив, аутору су стигле и многе честитке. Један од њих, Лазар Вујатовић, из Лондона, између осталог пише му и ово: “Морам рећи да сам као Србин фрустриран на САНУ, што не посвећује већу пажњу вашем научном раду, који је у потпуности потврђен и студијама као што су ове од Владимира Орела. Умјесто тога, САНУ уступа позицију научницима као што је Деретић и Терзић, чији приступ албанолошком проблему, или је полумитолошки, у случају Деретића, или рестриктиран на три тезе и никакву другу могућност, осим те три тезе, као што је то код Терзића.

Са великим поштовањем
Лазар ВУЈАТОВИћ

http://www.novinar.de/2011/02/15/dokumentirano-poreklo-albanaca.html

Ja mislim da je ova tema više pokrenuta radi mržnje, nego li ikakvih istorijskih nedoumica.
I u većini slučaja se koristi riječ (šiptari) što je zapravo uvrijedjujuce za članove te etničke grupe.
Pošto se ovdje navodi mnogo drukčijih teorija nego li što se može naći na svjetskom istoriji.
Naravno, svi ti dokumenti navode jedno te isto, kako albanci nisu starosjedioci ovog poluostrva na kojem većina nas  danas živi, i da većina tih autora je srpske nacionalnosti.  Zar nije moguće da se radi o nekoj nacionalističkoj manipulaciji?

„Srpske vlasti su pogrešile što su svojevremeno inicirale, odnosno dale  predlog ocene legitimnosti šiptarskog samoproglašenja, i što su, uostalom,  bilo šta tražile od MSP-a! Ubeđen sa da su neki političari u Srbiji morali da znaju, a možda su sasvim dobro i znali, da to nije nikakav Međunarodni sud pravde, već Međunarodna mafija nepravde. Evo vam dokaza koji je i laiku jasan: nijedan sud na svetu, predstavljeni predmet ne iznosi na glasanje, već sudi po dokumentima, činjenicama i argumentima, koji se uz predmet, podnose, predstavljaju. Međunarodni sud pravde, koliko sam upoznat, slučaj procene legitimnosti bukvalno je rešio glasanjem. Ovo znači da se nije sudilo, već je objavljen rezultat glasanja. Razume se da su srpske vlasti očekivale sasvim drugačiji ishod, i u tom smislu, izgubljeno je poverenje u MSP, ali i u postojanje međunarodnog prava. Prema mom mišljenju, Srbija je sada u vrlo nezavidnom položaju, i na žalost, spoljno-političke okolnosti joj nisu ni malo naklonjene. Međutim, šta god da neki reše, o Kosovu i Metohiji će se suditi onako kako što se to činilo kroz vekove“, kaže za „Pečat” akademik, prof. dr Kaplan Burović, poznati evropski albanolog i balkanolog, komentarišući, kako ističe, neshvatljivu odluku Međunarodnog suda pravde o deklaraciji jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM.
Mnogo je različitih povoda za razgovor sa ovim svetski priznatim akademikom, koji danas živi u Ženevi. Dr Kaplan Burović je do sada je objavio 103 knjige. Njegov naučno-istraživački rad prožet je zaključcima koji izazivaju žestoke reakcije, kako u Tirani, tako i u Beogradu. To je i logično, budući da Burović tvrdi kako Albanci nisu autohton narod, a da su Albanci sa Kosmeta uglavnom islamizovani hrišćani. Sa druge strane, teza da se veroispovest i nacionalnost ne moraju prožimati, iz koje proizlazi da Srbi ne moraju nužno biti pravoslavni, što naš sagovrnik potkerpljuje svojom ličnom porodičnom istorijom, izaziva negodovanje mnogih u Srbiji, a pogotovo Srpske pravoslavne crkve. Osim svega toga, književni rad Kaplana Burovića ispunjen je brojnim kontroverzama, zbog kojih je naš sagovornik stekao epitet disidenta broj jedan u SFRJ, ali i izgubio slobodu, budući da je 43 godine proveo u albanskim kazamatima.

Stiče se utisak da su nas svi zaboravili. Ipak, vi ste optimistima, smatrate da će KiM biti vraćen Srbiji. Na koji način i kada će se to dogoditi?

Samo nek je nama živ naš napaćeni narod, i njegova vera u budućnost, a prijatelji služe da dižu zdravice, ponekad pomognu, ali svako ipak gleda svoje interese. Tako je to u visokoj politici. Kosovo i Metohija, ma koliko bila istrošena ova rečenica, jeste kolevka srpskog naroda. A istina je jača od svih zemaljskih sila! Uveren sam da će se Kosmet vratiti u okrilje Srbije, svojoj domovini, onda kada međunarodni žandarm bude povukao svoje vojne trupe i baze. A to će se dogoditi. I to uskoro. Mnogo brže nego što mislimo. Istorija, srećom, ide dalje. A svakoj sili dođe kraj. Veštičin kazan već vri u tvrđavi kapitala.

Da li krajnje nepovoljno mišljenje MSP-a i nepovlačenje konkretnih poteza Saveta bezbednosti UN u vezi stanja na KiM, mogu pokrenuti secesionističke težnje u svetu?

Svakako da će se odraziti u svim onim državama koji imaju donekle slične probleme. Primer šiptarskog secesionizma, pokušaja otimanja Kosmeta, dakle, tuđe teritorije, pokrenuće pravu lavinu cepanja, nemira, podstrekivaće sve one koji u otimanju KiM vide zeleno svetlo za slične akcije. I Vlahe u Albaniji, koji su još 1916. godine proglasili svoju Republiku, ali ih izdaše Francuzi.

Zašto je toliko bitno sistematski raditi na razbijanju malog pravoslavnog naroda na Balkanu?

Da, u pitanju je pravoslavlje, međunarodni žandarm pošao je u „krstaški rat“. I to pod izgovorom da svet čisti od opasnog komunizma u istočnoevropskim zemljama. Zahvaljujući toj paroli on okuplja pod svoju zastavu sav ološ sveta. Ipak, ne zaboravite na to da u borbi protiv naroda koji sebe brani niko na svetu nije izašao kao pobednik.
Vratili ste se pravoslavlju, veri Vaših predaka. Možda se upravo na Vašoj velikoj familiji Burovića može sagledati sudbina srpskog naroda. Vaša braća po krvi su Srbi i Crnogorci, muslimani i katolici…
Ako ste pročitali istoriografsku knjigu „Burovići – porodična istorija“, sigurno ste uočili da smo mi katolici, muslimani i pravoslavci, pa i ateisti. Po nacionalnosti svi smo Srbo-Crnogorci, Bokelji, ali smo se integrisali  u narod zemlje u kojoj živimo. U Italiji se nazivamo Italijanima, a u Turskoj Turcima. U Beogradu žive i moji pravoslavni rođaci, ali i oni koji se izjašnjavaju kao muslimani. Svi znaju da su poreklom iz Perasta i da su nam tu grobovi pravoslavnih pradedova. Svi oni kažu da su poreklom Srbi! Dok sam bio manje poznat u javnosti, niko me ništa nije pitao. Ali, od kada sam postao poznat, svi me pitaju, posebno moji Burovići, koje sam vere i kojoj naciji pripadam. Uvek odgovorim: „Ja sam one vere koje je i Bog, pa i one nacije koje je On!“

[b]Srbi imaju pomalo čudan odnos prema svojoj braći koja se vrate predačkoj veri. Zašto je to tako?[/b]
Čestiti, dobronamerni građani Srbije pravoslavnog porekla, prema svojoj braći, bili oni muslimani ili katolici, oduvek su imali sasvim ispravan odnos. Mada postoje i kod nekih Srba krajnosti, kao i kod muslimanskog i katoličkog naroda, zahvaljujući čemu se i širi mržnja jednih prema drugima. Posledica toga je krvoproliće, recimo u Bosni i Hercegovini. Rezultat toga mogla bi da budu samo nova krvoprolića. Krajnje je vreme da ostavimo veru sveštenim licima, crkvama i džamijama, da je ostavimo u svojim domovima, da se bratski pomirimo i istupimo pod zajedničkom nacionalnom zastavom. Da drugi našu vekovnu nesreću i neslogu ne zloupotrebljavaju, i da nas podmuklo ne zavađaju. Možda vam ovo zvuči krajnje idealistički, ali mi jesmo jedan narod. To što nas je istorija mučki šamarala, niko od naših predaka nije želeo. Važno je, i dragoceno kada se čovek vrati svojim korenima. Po meni to je visoka svest, samosvest i odgovornost pred budućim naraštajima. Ko je Srbin – taj može biti i pravoslavan, i musliman, i katolik. Imamo divan primer na severu Albanije. Samo užasna istorijska iskušenja mogu da sjedine sve one koji su srpskog korena. Eto, mog bliskog rođaka, pravoslavca Aleksandra Bogoljuba Burovića, koji je poginuo 1994. godine u borbi protiv neprijatelja naroda i domovine, Beograd je dva puta nagradio zlatnom medaljom za hrabrost „Gavrilo Princip“. Mene, mada se borim za srpsku istorijsku istinu, i vratio sam se pravoslavlju čista srca, Beograd ne samo što ne uvažava, već me i proganja, jer me „ima“ na nekim nepoželjnim listama, iako sasvim dobro znaju da nisam musliman, niti Albanac. Takvi smo mi Srbi.

Pomenuli ste primer na severu Albanije. Koliko je današnjih stanovnika Albanije autentičnog, arbanaškog porekla, a koliko je onih koji su pravoslavnog, srpskog ili crnogorskog porekla?
Albanske statistike su falsifikovane, kao i sve drugo, i vozačke dozvole, i diplome, i pasoši. Hrvatska Vikipedija donosi ove podatke, ali ni ona nije  apsolutno tačna: Gegi 605.000; Toski 1.741.000; Crnogorci 11.000; Grci 101.000; Makedonci 35.000; Romi 86.000; Srbi 301.000; Vlasi 302.000; Jevreji 500; Ostali 1.000. Koliko poznajem Albaniju, tamo živi oko 60 odsto Albanaca, podeljenih u četiri vere: dve muslimanske (suniti i bektašinci) i dve hrišćanske (pravoslavci i katolici).  Oko 40 odsto su nealbanci, u prvom redu Vlasi, zatim Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci, Bosanci), pa Grci, Romi, Turci, Kurdi, Jermeni, Tatari, Jevreji. Treba znati da Srbi, Crnogorci i Makedonci Albanije nisu samo pravoslavne vere, već i muslimanske, pa i katoličke. Znajte da su se muslimani u Albaniji, da kažem, srpski rodoljubivije držali od muslimana u Srbiji. Na žalost, sa njima se postupalo, a i dalje se postupa, antinacionalno, i to ne samo od strane zvaničnog Beograda vlasti Srbije, već i od nekih verskih predstavnika SPC-a.

Šta Vas motiviše da ukrstite mač sa dojučerašnjim sunarodnicima – Albancima?

Albanci nisu moji sunarodnici. Kao i za sve Srbo-Crnogorce i Makedonce, oni su i za mene naši susedi. Kao internacionalista, boreći se za istinu smelije od drugih, snažnije, samopregornije, prednjačeći u toj borbi, tužno je da sam zaslužio da me moja rođena braća smatraju za Albanca. Ipak, istina je i Bogu draga: ja nisam Albanac. Bio sam Jugosloven, a poreklom iz dičnog grofovskog Perasta, pra-praunuk heroja Ivana Burovića, oslobodioca Herceg-novog, kojim se ponosi istorija Crne Gore, Hercegovine, Hrvatske. I pra-praunuk velmože Nikole Burovića, kojeg odlično poznaje grčka istorija, a u crnogorskoj kulturi, oličenje je barokne umetnosti. Kako vidite, moji preci su se kroz vekove borili na svim frontovima Balkana. I uvek su se borili za – istinu. Tu borbu za istinu nosim u genima. Treba znati da sam, pre nego sa Albancima, ukrstio mač sa „mojom braćom“ Jugoslovenima! Kao autor disidentne poeme „Bojana“ 1952. godine bio sam jedan od najistaknutijih boraca protiv titoizma. Da pojasnim, nisam se borio protiv albanskog naroda, već protiv albanskih falsifikatora naučne istine, kao što se nisam borio sa jugoslovenskim narodom, već sa titoistima, sa izdajnicima naroda i države.

Smatraju Vas najvećim savremenim albanologom. Kakve su reakcije vaših kolega, albanskih akademika, koji, kako kažete, falsifikuju istoriju?

Balkanolog sam, i pre svega albanolog. Po raznim medijima, na raznim jezicima, godinama se čude kako je moguće da mi Američki univerzitet za istoriju objavi teze na engleskom jeziku, nazivajući me famous Albanian dissident and historian, a Makedonska Akademija nauka i umetnosti da unese moje albanološke teze u svoju Enciklopediju. Valjda zato što branim istorijsku istinu. Moje kolege, albanski akademici, zaćutali su. Da se javno slože sa mnom – linčovali bi ih. A da mi se suprotstave – ne dozvoljavaju im dokumenta i činjenice, naučni argumenti, kojima sam potkrepio albanološke teze. Ali, postoje i oni koji zdravo rasuđuju, koji su oslobođeni predrasuda i spremni da prihvate istinu. Takav je, na primer, moj prijatelj Area Kocani.

Za Vašu naučnu tezu kojom ste pobili falisfikate albanskih istoričara, dobili ste nagradu Američkog intituta za istoriju.
Tačno je. Moje naučne teze, po kojima Albanci nisu autohtoni narod, ali ni Iliri, a ponajmanje Pelazgi, prihvatili su svetski naučnici i institucije, ali i trezveni i pošteni Albanci, poput akademika prof. dr Ekrema Čabeja, prof. Aleksa Buda (Prvi predsednik Akademije nauka Albanije), prof. dr Šabana Demiraja (Drugi predsednik Akademije nauka Albanije), te istoričara Ardiana Vehbiua. Oni koji nose zastavu istine neustrašivi su i snažni kao bogovi.
I pored toga u Srbiji Vas ne dočekuju raširenih ruku.
Razlikujte zvanični Beograd od Srbije! Narodna Srbija me dočekuje srdačno, a vi ste i sami svedok tome. U Srbiju dolazim svake godine, i ne spavam po hotelima, ne jedem po restoranima, već pored mojih Srba, i za njihovim stolom. Naravno da me zvanična Srbija, ali i ni ona titoistička Srbija, i sada njihovih „aktuelnih komunističkih potomaka“ ne želi i još uvek drži na crnim listama. Kad vas jednom žigošu, to je za celi život. Zvanična Srbija još uvek poštuje svoj potpis na tapiji, kojom su 1969. godine, usred Beograda, priznali Kosmet Albancima!

Ličnost ste koja je skupo platila slobodoumno razmišljanje. Robovali ste u Titovim i Enver-Hodžinim zatvorima nekoliko decenija, najveći deo života.
U Jugoslaviji su me osudili za „neprijateljsku propagandu“, protiv Titove  vlasti, socijalizma, ali u stvari za moju disidenciju. Upravo zato što sam bio za narodnu vlast, i video kuda sve vodi. Oni, koji su mene osudili, trenutno se u Srbiji busaju prsa kako su oduvek bili protiv komunizma. Kako su samo brzo zaboravili da su se u Tita i u komunizam ponizno zaklinjali. I nedužne ljude šikanirali. Sada su to stare okorele „demokrate“! Uništili su mi prvu porodicu. Bio sam veoma mlad. Dugo sam robijao. Imao sam stan – bacili su me na ulicu. Imao sam posao – ostavili su me bez ikakvih sredstava za život. Po izlasku iz zatvora, kao dobar vojnik, idući stopama mog generala Vlada Dapčevića, pošao sam za Albaniju. Enver Hodža se spremao, nameravao da me vrati natrag, a u zamenu za književnika Martina Camaja, koji beše prebegao u Jugoslaviju. I nije mu to pošlo za rukom. Hodža je inscenirao sudski proces i kao disidenta, tobože za neprijateljsku propagandu protiv narodne vlasti i socijalizma, osudio me na 43 godine zatvora. U presudi piše da sam u Albaniji predstavljao političku i ideološku diverziju. U Albaniji sam napisao tri romana: „Izdaju“ (Tirana 1965), zbirku pripovedaka „Odjek Koraba“ (1967) i novelu „Zmija“ (1969). U ličnosti Mula Mamer Hodža (iz romana), Enver Hodža je prepoznao sebe. Posle tog dela, svi neprijatelji su ga posprdno zvali Mulai. U Albaniji sam sa pravoslavkom Verom Ziui, stvorio drugu porodicu, ali i ona je bila kažnjena zbog mene. Ženu su moralno degradirali, a ćerku skoro na mrtvo isprebijali, sina uhapsili. Snaju sa stomakom do zuba su toliko zlostavljali da je izgubila dete. To je porodična tragedija! U zloglasnom zatvoru Bureli pokušali su da me ubiju. Možda će za vaše čitaoce biti ovo jezivo – ja sam čovek kojem su derali kožu. Preživeo sam čudom. Užasni su bili dani u albanskim kazamatima. Tražili su da se odreknem jugoslovenskog državljanstva, i srpsko-crnogorske nacionalnosti, političkih ubeđenja, i očinstva. Porodica dugo nije znala da sam živ.

Sve je počelo od poeme „Bojana“, zar ne?
Napisana je na našem, srpskom jeziku, jer tada još nisam znao albanski. Prvi put je objavljena kao zasebna knjiga 1952. godine u Dubrovniku. Kasnije u Beogradu u listu „Iskra“. Odmah me je pozvao Milovan Đilas i pripretio mi: „Ako nastavite da pevate ovako i dalje, pritisnućemo mi vama glavu tako da ćete zaboraviti pevanje i započeti lelek!“ Preveo sam je kasnije lično na albanski, zatim je prevedena na makedonski, slovenački, francuski, španski. Kažu da sam poemom „Bojana“ disident „broj jedan“ Jugoslavije, Balkana. Ne znam da li je to istina, ali znam da sam poemu platio ne samo svojim životom, već i životom supruge i moje dece. Dan-danas nastavljam da plaćam danak za nju!

Vi se danas zalažete za dokazivanje prirode, suštine albanskog secesionizma i tvrdite da je slučaj srpskog Kosmeta jedinstven u svetu.
Apsolutno. Kosmet je po mnogo čemu neuporediv sa bilo kojom spornom oblašću u svetu. Albanci na Kosmetu ne samo što nisu autohtoni, već su tu stigli i posle Srba, pošto su Srbi podigli ponovo Kosovo i Metohiju iz praha i pepela varvara, pošto su tu osnovali svoje prve državne tvorevine, pošto su je ukrasili divnim crkvama i veličanstvenim manastirima, kao nijednu svoju drugu oblast, kao nijedan narod na svetu nijednu stopu svoje zemlje. Često kažem da Srbe za KiM vezuje sve i svašta, a Albance baš ništa, osim njihove težnje da stvore „super veliku“ Albaniju. Osim toga, oni koji danas na Kosmetu kažu da su Albanci, ne znaju ili neće da znaju istinu. Ogroman deo njih su zapravo,  islamizovani Srbo-Crnogorci, Makedonci, Kurdi, Jermeni, Tatari, Romi… I sâm Adem Demaći nije Albanac, već albanizirani srpski gedža. Bezbroj je takvih primera.

Koliko danas imate problema zbog Vaših knjiga, naučnih radova?
Dovoljno će biti ako vam kažem da su 2009. godine, usred Tirane, spalili čitav tiraž četiri tek objavljena dela. Moje knjige i romane. Danas albanska štampa ćuti o tome. Oni su intervenisali i u Ženevi, gde živim, kod švajcarske štampe, da o tome ne pišu ni reči! Moja izdavačka delatnost se bliži kraju, a moja domovina, za koju sam tako mnogo učinio i tako mnogo žrtvovao, nije objavila baš ništa. Ni knjižicu. Istina je najteže oružje!

Čuveni „arnautski“ junak Skender-beg bio je srpskog porekla. Pretapanje Srba u Albance počelo je, kažete, u srednjem veku.
Skenderbeg nije bio arnautski junak. Da ste Skenderbegu rekli da je Arnaut (bilo i malim slovom), odsekao bi vam ne samo jezik, već i glavu. Skenderbeg je bio pre svega i iznad svega pravoslavni hrišćanski junak. A hrišćani, koji su se postrojili pod njegovom zastavom, u prvom redu bili su Srbi, zatim i Albanci, Vlasi i drugi. Kada sam dokazao na osnovu istorijskih činjenica da je Skenderbeg bio po nacionalnosti Srbin, Albanci su hteli da mi izvade oči. Sada je to dokazao makedonski istoričar dr Petar Popovski, a posle njega i švajcarski naučnik Oliver Šmit. Makedonskog istoričara Albanci nigde ni ne spominju, prave se da ne postoji, dok su se zvog  Švajcarca uspaničili, uznemirili, posebno kada su neki Albanci, pošto su morali da prihvate i shvate da je Skenderbeg Srbin, predložili da mu se skine spomenik usred Tirane! Dakle, da sruše Skenderbega, i da se na tom mestu podignu spomenik Sultanu Muratu. Onome zbog kojeg je sred Kosova i Metohije plivala krv, ubijen Lazar, Miloš Obilić, zbog kojeg je uništena srednjovekovna država, a srpski narod pao u vekovno ropstvo.

Šta se sve može naučiti od naše braće, Srba i Crnogoraca u Skadru, u Albaniji?
Ne sme da postoji podela na Srbe i Crnogorce; ona je u Albaniji ne samo nepoznata, nego i apsurdna! U mojim delima naglasio sam da muslimani u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, pa i u Bosni i Hercegovini, mogu mnogo toga da nauče od naše muslimanske braće u Albaniji. Pre svega to kako se može biti i musliman i Srbin, da je muslimanstvo vera, a srpstvo nacionalnost. Pravoslavni Srbo-Crnogorci i Makedonci mogu da nauče od pravoslavnih Srbo-Crnogoraca i Makedonaca Albanije kako mogu živeti u potpunoj slozi i bratskom razumevanju sa svojom muslimanskom braćom, bez diskriminacije, netrpeljivosti, mržnje, na šta nas huškaju oni koji žele da Balkan uvek bude bure baruta. Da nam je svet i samosvet viša ne bismo im pružili to zadovoljstvo da među sobom ratujemo.

Nedavno je izašla iz štampe knjiga „Radiografija jedne mržnje“, autora Ašima Revića. Šta je u tom delu najinteresantnije?
Od posebnog je značaja to što pisac dokazuje da su moji najveći neprijatelji upravo oni Albanci, za koje nam sam autor iznosi dokumenta – o njihovom srpsko – crnogorskom poreklu. Knjiga je, iako je štampana nedavno u Beogradu, već doživela drugo izdanje. Ljudi je traže. Žele da pročitaju, da vide ta dokumenta.

http://www.pecat.co.rs/2010/09/kaplan-burovic-medunarodni-zandarm-je-posao-u-krstaski-rat/

hahaha vasa glupa istorija koju ste ucili po pijanim guslarskim mitomanskim lelekanjima ! hahah stvarno ste glupi ko kupac . . .  
Pozdrav iz Albanije . . .  :wave:

Vidis ja ne znam Albanski, dok ti srpski pises k'o maternji, i sta ti to govori?