Пољопривредници блокирали путеве :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Сељаци су међу нама
Пише: Драгослав Павков

Путеви у северној Србији поново су проходни.

Спор државе и пољопривредника о коме је било речи у претходном тексту на ову тему, завршен је тако што су сељаци пристали на предлог Владе да им се за текућу годину исплати подстицај у висини од 14 000 динара по хектару обрадиве површине, и то до површине од 30 Ха, док ће им разлика до 100 Ха ( онима који имају толику земљу) бити исплаћена из буџета за 2012. годину...

На први поглед спор је решен на обострано задовољство, међутим (код нас увек има "међутим"), постоји теорија завере; она каже да је сам протест иницирала управо владајућа олигархија из својих разлога, од којих је најважнији онај који се тиче опстанка на власти по сваку цену.

Као што је познато у владајућој Демократској странци постоји неколико организованих група које имају наизглед различите интересе, а заједничка повезница им је новац. Не бих се овде упуштао у детаље око сваког функционера ДС понаособ, само бих указао на два "клана" који се највише експонирају у јавности. Један је онај кога предводи градоначелник Београда Драган Ђилас, а други онај који у Војводини веома успешно кохабитира са сепаратистима, а чији вођа и идеолог је председник покрајинске Владе Бојан Пајтић.

"Зона дејства" ових група је толико широка, од управљања медијима до управљања стратешким ресурсима да је за њен приказ потребна анализа која превазилази моје моћи, за сада је довољно рећи да се први клан бави обезбеђивањем новца за функционисање ДС-а а други - стварањем претпоставки за даљу "регионализацију и децентрализацију " Србије. Наравно, ништа од наведеног не би могло да функционише без знања председника Србије Бориса Тадића и његових доглавника које је именовао у интервјуу Светиславу Басари.

Теорија завере гласи:
Ближе се избори, ванредни или редовни - свеједно, а режим је по наређењу из Брисела прогутао неколико жаба... Што му је донекле смањило популарност у народу који је иначе познат по томе да памти као кокошка. Последње "гутање жабе" било је хапшење генерала Ратка Младића; без обзира на шта то на први поглед личило, већина Србаља је против изручивања сународника хашком суду.

У пропорцији пола-пола Срби се изјашњавају о генераловој одговорности за ратне злочине које су извршили људи којима је командовао, али велика већина мисли да би му требао судити наш суд. Само мали број ЕУРОфанатика сматра да је хашка инквизиција место где се дели правда... После пресуда Орићу, Харадинају и сличнима који су оптужени за дела која им је немогуће доказати - само да би могли бити ослобођени због недостатка доказа, нико нормалан у Србији од тог "суда" не очекује правду. Неки, попут председника државе од њега очекују подршку на "европском путу", али правду баш и не...

Режим је исправно проценио да хапшење Генерала неће изазвати богзна какве протесте, али на незадовољство и гунђање у браду је рачунао у сваком случају. Да се гунђање оних о свом јаду забављених и посвећених благоутробију ипак не би претворило у галаму или недајбоже скандирање, власт је народу поклонила играчку за скретање пажње: Блокаду путева.

Извршила ју је полиција у сарадњи са сељацима који су увек орни за протесте када се ради о нечем за шта мисле да им припада.

Кога заробљеног у гомили лима на тридесет степени целзијуса занима Ратко Младић? И људи су стрпљиво седели у усијаним аутомобилима и "подржавали" сељаке у њиховим настојањима да из буџета добију новац који им је обећан. Намерно не кажем "који им припада" јер нисам сигуран да знам одговор на филозофско питање - припада ли вам новац кога нисте зарадили? Зато се задовољавам пажљиво бираном формулацијом "који им је обећан", јер ако им је обећан - треба да им се да, без обзира да ли им припада.

Шта је поред скретања пажње са Младића интерес власти у овом случају?
Као прво и најважније - везивање сељака за себе пред предстојеће изборе. До краја године (према обећању помоћника министра пољопривреде) пољопривредницима ће бити исплаћен део новца за који су се изборили. Утом долазе избори, и разбијање тврдих сељачких глава на питању: Гласати за "ове" који лажу али нешто и дају, или за неке непознате који само причају о Косову, породици, хришћанском моралу, корупцији (а исти су к'о сви други)?

Када се ова главоломка појача спиновањем са ТВ екрана и неком евентуалном афером попут Колубаре или Путева Србије не треба бити много бистар па одгонетнути за кога ће просечан сељак (а натпросечан нарочито) гласати.

Јер, шта год да мислимо о Косову, породици и сличним темама, овде се ипак ради о нечем опипљивом "што се сипа у трактор и маже на лебац": О 14 000 рсд по хектару своје или закупљене земље. О отплати кредита за механизацију или изградњу штале... О куповини или продаји млечних крава... О комплетној или редукованој обради земљишта...

Дакле, просто речено, режим помоћу подстицаја покушава да сељаке веже за себе, њихову егзистенцију и прогрес директно доводи у везу са својим останком на власти.

Други "бенефит" за који режим мисли да је остварио блокадом путева је сејање страха од предстојеће сецесије Војводине. Као што рече један мој пријатељ, сељачка буна је само наставак фудбала другим средствима; скандалозно суђење и понашање фудбалера и навијача Партизана на утакмици финала Купа , био је добар разлог председнику Пајтићу да на своје раме пригрли уплакане функционере и играче Војводине... Одбијање министра Петровића да сељацима (углавном војвођанским) исплати субвенције а обећа их онима из свог завичаја, поново је раширило Пајтићеве руке - овог пута за уплакане паоре... И све се ово дешава без знања "...господара свега постојећег, егзарха неба и земље и ајатолаха рок'н'рола..." - председника Републике Србије!? Та немојте кас'ти.

Брига њих за Србију и Војводину. Механизам владања Србијом последњих двадесетак година је тако конструисан да је режиму довољна једна административна јединица, макар општина да не говоримо о покрајини - једна тачка ослонца одакле може да манипулише. Све остало је техника манипулације масама, дакле маркетинг.

Шта да се ради?

На политичкој сцени уз старе "патриотске" појавила се нова снага која најављује друкчији приступ вођењу политике. Једно од најважнијих питања која треба покренути у наступу према грађанима је питање аграра; али да га не покрећу професори са Пољопривредног и директори Института за кукуруз (пример!) већ они који производе храну заједно са онима који је троше. Посетилац Бајлонијеве, Цветкове или Рибље пијаце веома добро зна због чега купује тамо уместо у Идеи, Меркатору или Максију...

Сељак који се у сезони дрнда по дванаест (и више) сати на трактору да би произвео храну боље од професора агроекономике зна због чега литар млека треба да кошта педесет а не 18-25 динара, пошто је у дућану ионако око осамдесет...

Па да се "грађанин" и сељак договоре о подстицајима, шта ће се и са колико средстава подстицати, уместо да им то у форми путописа по ЕУ препричава Захарије Трнавчевић, а Министарство прихвата као догму, јер божемој, човек се "бави пољопривредом" преко шездесет година...

Србија има идеалне површине за производњу већине житарица, крмива, воћа и поврћа... За оне који не иду на село али гледају Нешнел џиографи, нешто попут Калифорније, САД. Због познатог сиромаштва, дугогодишњих санкција, а делом и због научене склоности ка "сналажењу" запослених, земљиште није претерано затровано пестицидима. То отвара широке могућности за производњу на светском тржишту веома тражене "органске хране". Кампање против производње и употребе ГМО које се овог тренутка воде широм света само нам иду на руку.

Неки нови људи који буду изабрани да воде бригу о аграру најпре треба да се договоре о стратегији; шта су пољопривредне културе које држава мора имати у робним резервама. Ако су то пшеница и кукуруз, које количине су потребне, ко их може произвести највише уз најмање трошкове? Ако су то бивши ПИК-ови и крупни ратари, њих треба подстицати државним субвенцијама, али само за производњу тих култура. За остало, нека се боре на тржишту попут свих осталих привредних субјеката.

Део Србије који се налази јужно од Саве и Динава има много мање обрадивих површина од Војводине на много више малих расцепканих парцела... Исплати ли се некоме из околине Трстеника да се на њивици од тридесетак ари врти Фергусоном и гази половину урода пшенице? Или би му се можда више исплатило да на тој површини посади паприку, прода је и купи пшеницу од неког Сремца?

Али тог Моравца ограничавају неки елементи веома битни за целу причу; поменуо сам паприку коју може да расади буквално свако жив... Али не може свако да произведе првокласан производ. За то је потребно првенствено познавање "материје" којом се бавимо. Затим новац за увозно семе, јер се често дешавало да човек купи домаће семе на коме пише "клијавост 95%" а оно не никне, а агротехнички рокови пролазе, па му се због каснијег доспећа зарада битно смањи... Онда човек неће да ризикује па купи холандско семе...

Затим - средства за заштиту; сав труд око производње расада, пикирања и садње за пар дана може да пропадне ако се биљка не заштити од штеточина. А онда се годину дана чешеш где те не сврби... Па берба; сав труд од куповине семена до бербе може да буде узалудан ако произвођач нема довољно радне снаге за свакодневну бербу. Неко неупућен би рекао: Па бар за то нема проблема, незапослених има колико хоћеш... О томе би требало питати оне момке и девојке који са лименкама Хајнекена и дволитрачама Јелена протестују против забране точења алкохола после десет увече, ја нисам упућен...
А сопствене радне снаге немаш, јер на селу је остао само онај ко "не зна да се снађе" или онај "ко зна да се снађе" али тај на њиву долази џипом.

И на крају, чак и кад успе да савлада све наведене препреке, произвођач бива препуштен вољи накупаца, тзв. "зеленој мафији" који наступају са: "Ја паприку плаћам толико и толико..."

Пазите, не каже произвођач: "Цена мог производа је та и та..." као кад ВИ дођете на пијацу или у маркет. Њему онај ко у његов производ није уложио баш ништа али има новац поставља услове под којима ће му робу одвести из авлије. Иначе, може да је баци.

Притом, док сељак мора да плати све намете које му је одредила држава, накупац је у старту у повољнијем положају: Он не плаћа ником ништа. Фискални систем њега не препознаје јер од њега инспектори окрећу главу у замену за порцију ћевапа у некој реномираној кафани, флашу вискија или бајадеру за даму. А ако и плати неку казну, одмах је укалкулише у цену паприке коју плаћате ВИ који ово читате.

Ово је само један пример од многобројних са којима се сусрећу пољопривредници широм земље. И сви се пеку на истој ватри, без обзира да ли је реч о ратарима, сточарима, воћарима... Свима је држава најљући непријатељ. Лако би они са накупцима када би државне инспекције радиле оно за шта постоје на папиру. Лако би и са увозницима меса када би се неко сетио да у Скупштини закон о чувању животних намирница усклади са европским прописима... Лако би они и са банкарима када би им држава порезе повезала са каматама које узимају од клијената који су присиљени да се задужују.

Примери где би држава могла да помогне осамостаљивање и самозапошљавање су бројни; рецимо, могла је да незапосленима понуди оних 10 000 евра које је поклонила Фијату под условом да дају изјаву да ће тај новац употребити за куповину пољопривредног земљишта или механизације и да ће се доживотно " скинути" са Завода за тржиште рада. На овај начин стварно а не виртуелно (набавком софтвера који вас ако се нисте јавили на Биро аутоматски брише из евиденције) би се смањио број незапослених. Одакле новац? Па од ММФ-а као и сав други. Ко у овој земљи уопште зарађује? Овде се само пресипа из џепа у џеп; из наших у тајкунске.

Шта може да се почне са 10 000 еврића?
Може свашта, али не ако се оде на море ради прославе "добитка". Може да се купи хектар земље, пластеник за производњу расада и јак мотокултиватор (полован) са прикључцима. А негде где је земља јефтинија, може да се избуши и бунар за наводњавање... На хектару баште и са опремом коју сам навео, један човек има загарантованих 365 дана посла годишње. А за "пикап" или комби којим ће своју робу возити на пијацу нека се задужи као и остали... Или нека вози култиватор, од воље му.

Закључак

Овако даље не иде; сви губимо а добијају само шпекуланти и продавци магле. Неки дан разговарао сам са цуром, апсолвентом пољопривредног факултета; каже, једва чека да дипломира па да конкурише на локалној телевизији где има неку "везу"... Комшиница, инжењер сточарства, дипломирала пре 12 година, нема дана радног стажа јер је неколико пута конкурисала за професора у средњој школи, а на фарму "не би ишла због деце" ма шта то значило...

Две инжењерке (ваљда сам политички коректно напис'о) а ни једна неће да се бави оним за шта се школовала!?

Ко је овде луд а ко збуњен...
Са оваквим односима у друштву и овим људима на руководећим местима нема даље. Зид. Морају да се наметну нови људи са новим визијама и новим схватањима света у коме живимо. Ко су они? Слободно уђите, предизборна кампања је у току... Немојте и ви да испаднете необавештени Smiley

Извор: Блог Драгослава Павкова kocekoga.blogspot.com