Simpaticno, medjutim... : )
Zavisnost ne stvaraju droge same po sebi! Zavisnost o psihoaktivnim supsatncama govore nesto o necijem nacinu zivota.
 "Odrasli" navuceni na drogu se vode pod "ozbiljni, porodicni, zaposleni ljudi", jer to tako treba. "hipici" kako obozavaju da ih zovu se vode pod "prljavi, neozbiljni, besposleni, besciljni, samci-ljudi".

Bensedin (kao jedan od najpoznatijih, na dugom spisku apotekarne hemije) je odavno legalan, koristimo ga za "smirenje" i da bi zaspali posle "borbe" na radnom mestu....tuzno je to.
Uostalom, lako je uporediti broj zrtava legalnih droga i broj zrtava droga koje su ilegalne!
Cigarete, savrseno legalne, ubiju 5,5 miliona ljudi u svetu godisnje. Dakle, vrlo prosto pitanje se namece: Zasto je recimo heroin "ilegalan", a duvanski dim legalan? Ne, nema veze sa parama!  ; )

Sta se jos spominje na transparentu? Korporacije? Takse na religiju? Videcemo ... : )

Arested divalopment? Ja tu ne bih nista manjao! : ))
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Snimci su od pre par meseci, komsije sa zapadne strane : )

Ma ovo je cirkus.....

preuzeto sa: http://www.novossti.com
Kapitalizam je pojeo sam sebe
Datum objave: 03.12.2011.

Crnogorski muzičar Antonije Pušić, poznatiji kao Rambo Amadeus, nedavno je objavio novi album “Rambo Amadeus & Mutant Dance Sextet u Domu sindikata”. Rambo je poznat i kao ekološki aktivist te netko čiji se stavovi o politici, društvu i globalizaciji često citiraju.

Vaš novi album “Rambo Amadeus & Mutant Dance Sextet u Domu sindikata” predstavlja zanimljivu ušteda novca s obzirom na to da ste na tom koncertu predstavili nove pjesme koje nećete ponovno snimati u studijskim uvjetima. Je li do toga došlo slučajno ili ste doista na ovakav način odlučili uštedjeti novac?

- Vrijeme je novac. A ja imam puno vremena. A imam i studio, pa je sve moguće. Mada, nove ideje imaju prednost pred već realizovanima.

Resursi su pri kraju

Na albumu se pojavljuju brojni citati, među kojima sami ističete pjesmu “Bukni, rikni, moj šarine” u izvedbi Miluna Jelića iz sela Erčega u okolici Ivanjice, na čemu se posebno zahvaljujete muzikolozima i arhivu Radio Beograda. Kada ste počeli kopati po muzičkom arhivu Radio Beograda? Je li to neka nova strast?

- Ovo je drugi put da sam zaronio tamo, prvi put je bilo kad sam pripremao album “M-91″, davne 1990 godine.

Iza vas je već 15-tak albuma u tridesetak godina aktivnog muzičkog rada. Je li vrijeme na početku vaše karijere bilo jednostavnije po pitanju probitka na sceni ili je jednostavnije danas, uz svu dostupnu tehnologiju?

- Danas je mnogo bolje. Danas imate YouTube, ne zavisite od naklonosti urednika na monopolizovanim medijima. Danas svi znamo za Ekrema Jevrića, prije 20 godina njegov CD ne bi izašao nikad iz fioke nekog urednika.

Nakon vašeg nedavnog gostovanja u Zagrebu, mnogi su mediji spomenuli vaše stavove protiv kapitalizma, o kojem ste često tijekom nastupa govorili. Mislite li da je napokon odzvonilo kapitalizmu ili je on samo malo prehlađen, pa će se ponovno pridići i nesmiljeno jurnuti u nove pobjede?

- Mislim da je kapitalizam pojeo sam sebe, profit je bio oslonjen na crpljenje resursa, a resursi su pri kraju.

Što je alternativa kapitalizmu? Svojevremeno ste proklamirali ekološku diktaturu kao novo društveno uređenje i jedini mogući razvoj društva u 21. stoljeću. Je li to bio trenutak inspiracije ili ste u međuvremenu razradili ideju ekološke diktature?

- Citiraću čuvenog filosofa, lakanovca, sa obraćanja američkom narodu koji protestvuje na Wall Streetu: ”Demokratija je dobra, ali kapitalizam nije dobar.” Ja ne znam sve i ne znam šta će biti, ali znam šta neće. Neće biti ništa kao što je bilo, jer se sve mijenja.

Na svojim službenim web-stranicama imate rubriku u kojoj skupljate zanimljive informacije i linkove u cilju širenja svijesti iz oblasti ekologije, energetske efikasnosti i astronomskih fenomena koji utiču na život na planetu. Raste li rubrika? Ima li kakvih zanimljivih javljanja s terena od strane vaših poklonika?

- Ekologija je vrlo širok spektar tema, ja sam u posljednje vrijeme suzio svoje djelovanje samo na fenomen energetske efikasnosti. Tu nauka radi punom parom i trenutno je najveći problem upoznati ljude sa tehnologijom koja je pristupačna, ali ne postoji svijest o njoj. Nevjerovatno je da u Dalmaciji, na primjer, svaka kuća nema solarni bojler, pored toliko sunčanih dana. Investicija se isplati za tri sezone, pa je zaista teško povjerovati u racionalne razloge zašto ljudi koji izdaju sobe to još nemaju.

Supersile još odolijevaju

Mediji u Hrvatskoj često su se u proteklih desetak godina bavili fenomenom turbofolka – što je vaša kovanica – koji je u tom periodu opet doživio procvat i zarazio nove generacije mladih, koji u njemu uživaju iznad svih očekivanja. Zašto je, po vašem mišljenju, turbofolk u Hrvatskoj pronašao tako plodno tlo?

- Zato što je i u Hrvatskoj krupni kapital kupio medije i mediji su počeli da se ponašaju tržišno, zaboravivši na prvobitnu, edukativnu i informativnu funkciju – počeli su da zadovoljavaju najbanalniji potrošački ukus i mentalitet.

Otac ste trojice sinova. U kakvom ih duhu odgajate? Smiju li oni kod kuće slušati turbofolk?

- Naravno da niti smiju, niti žele, niti hoće. Djeca slušaju isto što i roditelji. Roditelji su odgovorni za svoju djecu, oni im formiraju stavove, mišljenje, ukus. Kriminalac se nije rodio kao kriminalac, nego je imao loš odgoj.

Nedavno ste putem YouTubea pokrenuli zanimljivu inicijativu: pozvali ste ljude širom svijeta da pjevaju “Rambo, majstore, glasamo za tebe, Rambo, majstore, budi nam predsjednik države”. Reakcije su iz dana u dan sve zanimljivije. Tko se sve do sada odazvao vašem pozivu?

- Odazvali su se skoro svi osim Rusa i Amerikanaca. Supersile još odolijevaju.

Kako bi izgledala država u kojoj biste vi bili predsjednik?

- U toj državi ne bi bilo bitno ko je predsjednik, jer bi građani bili dovoljno sposobni da brinu o sebi, bez mitološke potrebe za vođom.

utorak 10.01.2012 | 12:15
Kapitalizam u krizi: Bar kod za harmoniju
Izvor: slobodnaevropa.org | Dragan Štavljanin

Bogaćenje bankara, šefova korporacija, trgovaca u brzim elektronskim transakcijama i njima sličnih – jeste test dokle se može tolerisati nejednakost, piše Džon Plender (John) u “Fajnenšel tajmsu”.

Pohlepni bankari, enormno plaćeni direktori, anemičan rast, tvrdoglavo visoka nezaposlenost – samo su neki od uzroka nedavnih demonstracija i nezadovoljstva sve šire javnosti u razvijenom svetu prema kapitalizmu. Mnogi smatraju da kapitalistički sistem, u svim svojim varijantama, ne uspeva da ispuni obećanja, odnosno ostvari proklamovane ciljeve.

Biznisi u vodećim zemljama, u kojima je engleski maternji jezik, izaziva sumnje. Manje od polovine ispitanika u SAD i Britaniji, prema Edelmanovom barometru iz 2011, imaju poverenja da poslovni ljudi rade ispravno. To poverenje u ove dve zemlje je tek neznatno iznad nivoa u Rusiji. Dakle, postoji kriza legitimiteta i dovodi se u pitanje “licenca biznisu da deluje”.

Kao što ističe Sjuart Lensli, autor nedavno objavljene knjige o nejednakosti, moderna ekonomija se sastoji od dva koloseka: brzog za ekstra bogate i usporenog za ostale. Oni u sporoj stazi su uživali u povećanju životnog standarda pre 2007. godine, uprkos stagniranju njihovih prihoda, ali zahvaljujući povećanom zaduživanju. Međutim, otkako je izbila kriza, vlasnici domova u SAD i Britaniji su se suočili sa oštrim i dugoročnim padom životnog standarda, pri čemu im je sve teže da vraćaju ogromne dugove bez presedana. Istovremeno, po rečima Lenslija, finansijski sektor je počeo da igra novu ulogu kao “krave muzare za globalnu ekstra bogatu elitu”.

Ovaj tekst, prvi u seriji o preispitivanju kapitalizma nakon izbijanja finansijske krize 2007. godine, polazi od toga da saglasnost javnosti – što je ključni uslov za uspeh poslovanja – bledi u anglosaksonskoj zoni sa dobrim razlogom.

U srži problema je produbljivanje nejednakosti. U nedavnoj studiji Orgranizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), ukazuje se da su najbogatiji Amerikanci “prigrabili gro dobiti”. To se uglavnom odnosi i na Veliku Britaniju. U oba slučaja, većina dobiti je otišla najviše pozicioniranim menadžerima u finansijskom sektoru.
Odlučujuća godina za evrozonu

U kontinentalnoj Evropi, povećanje nejednakosti je manje izraženo i problem legitimiteta se više odnosi na način na koji se pokušava prevladati neravnoteža u evrozoni. Članice sa severa starog kontinenta su nezadovoljni time što je monetarna unija uključena u fiskalno raskalašno ponašanje, dok se od zemalja na jugu Evrope i od Irske zahteva da primene oštre mere štednje čime se povećavaju njihovi dužnički problemi.

Dok elita predvođena Nemačkom teži politici koja podrazumeva “više Evrope”, kao rešenje za pukotine u evrozoni, prilično je nejasno da li to žele i građani na starom kontinentu. Od samog početka ovog gigantskog monetarnog eksperimenta uglavnom nedostaje demokratski legitimitet.

Na obe strane Atlantika sada postoji rizik od podrivanja razumnih težnji za jednakošću šansi, a što prati povećana pretnja od političke nestabilnosti. To takođe negativno utiče i na podršku otvorenoj trgovini i slobodnom tržištu.

Beda i novac kao motivi

Problem saglasnosti kada je reč o kapitalizmu – nije uopšte nov. U stvari, on se vraća sa zabrinjavajućom učestalošću. U prvim godinama industrijske revolucije, prosečni prihod je sporo rastao i razlike u patnjama radničke populacije i životnog stila bogatih industrijalaca, izazivale su oštre kritike, kao što je Čarls Dikens opisao u romanu “Teška vremena” (1853. godine).

Čak i kada je rastao životni standard, David Rikardo i Karl Marks su brinuli da li slobodno tržište, koje je toliko hvalio Adam Smit, može da stvori prihod koji je politički prihvatljiv.

Krajem 19. veka debata se više usredsredila na etička pitanja podstaknuta nemoralnim ponašanjem američkih kapitalista u vreme spektakularnog ekonomskog rasta.

Važnost materijalnog motiva u stvaranju bogatstva, umanjuje legitimitet kapitalizma, osim ako ne postoji implicitan društveni ugovor između bogatih i ostatka društva, pri čemu se bogati uzdržavaju od razmetanja i uključuju se u filantropiju.

Kalkulacije, uzroci i troškovi

Nejednakost u prihodima je počela da se produbljava u razvijenom svetu krajem 1970-ih, prema podacima OECD. Trend je naročito izražen u SAD i Velikoj Britaniji.

Produbljivanja razlike u prihodima se pripisuje efektima globalizacije, tehnološkim promenama, regulatornim reformama na tržištu rada i produkcije, i poreskom sistemu.

Potom se proširio početkom 2000-ih na zemlje sa niskom nejednakošću, kao što su Nemačka, Danska i Švedska. Prihodi 10 odsto najbogatijih su brže rasli u odnosu na pripadnike srednje klase, nego što su najsiromašniji udaljavali od srednje klase.

Jedino u Francuskoj, Japanu i Španiji primanja najbogatijih nisu procentualno brže rasla u odnosu na najsiromašnije.

Produbljivanja razlike u prihodima se pripisuje efektima globalizacije, tehnološkim promenama, regulatornim reformama na tržištu rada i produkcije, i poreskom sistemu koji je postao manje redistributivan.

Troškovi nejednakosti, prema OECD, uključuju gušenje vertikalne mobilnosti, odnosno napredovanja u hijerarhiji – što vodi socijalnom nezadovoljstvu i potencijalnoj političkoj nestabilnosti. To, takođe, podstiče antiglobalistička i protekcionistička osećanja.

Zašto nejednakost stalno raste

Tokom nestabilnih 1920-ih i Velike depresije u 1930-im, ponovo su dovedeni u pitanje efikasnost kao i moralna osnova kapitalizma.

Dok je F. Skot Fidžerald pisao 1920-ih u romanu “Veliki Getsbi” o moralnoj praznini uspešne faze kapitalizma – Džon Kejnz, koji je stvorio teoretsku osnovu za mešovitu ekonomiju i humaniju formu kaptializma, bio je posebno ironičan prema “individualističkom kapitalizmu”, kako ga je nazivao, i motivaciji za sticanje novca.

To pitanje je zaoštreno zbog postojanja po prvi put naizgled uspešne alternative kapitalizmu u Sovjetskom Savezu, zatim konkurentskih modela, kao što je korporativistički pristup u Nemačkoj i Italiji.

Šta je, onda, različito u sadašnjim izlivima nezadovoljstva?

​Možda je najvažnija razlika što oni nisu rezultat očaja. Demonstrantima u Zukoti parku na Menhetnu i na stepenicama katedrale Svetog Pavla u Londonu, nisu potrebne narodne kuhinje.

Oni su razapeli šatore po svom izboru, za razliku od 1930-ih kada su mnogi u SAD spavali iz nužde u “koloniji” od kartonskih kutija – Hoovervilles, kako su je nazivali.

Ne šire se redovi ispred narodnih kuhinja, jer su sve razvijene kapitalističke ekonomije, više ili manje, humanizovane kroz određene forme socijaldemokratije.

Nezaposlenost u SAD nije ni blizu stopi od 25 procenata, koliko je iznosila 1933. godine. Mada postoje izuzetno visoke stope nezaposlenosti mladih, pre svega na jugu Evrope, sada postoje više mehanizama zaštite ugroženih nego u vreme Depresije. To što se u sadašnjim protestima ne artikuliše koherentan program, očigledno je da se ključna frustracija odnosi na percepciju nepravde, a ne bede.

Najveći deo razočarenja se tiče pozicije banaka. Za razliku od 1930-ih, kada je bankarstvo podrazumevalo štednju građana i pozajmljivanje – moderni bankari su se uključili u složenu trgovinu koju ni oni sami uvek ne razumeju i čija društvena korisnost nije očita za obične građane, pa čak ni poznatim osobama. Tako je lord Tarner (Turner), čelnik britanskog finansijskog regularotnog tela, izjavio da su mnogi delovi bankarskog biznisa “prerasli društveno razumnu veličinu”.

Mnogi u bankarskom sektoru su pokazali nepoštovanje prema svojim klijentima, dok je briga za štediše postala žrtva deregulacije i akcionarske revolucije. Rasprostranjeno je uverenje da ovi bankari čine zaštićenu klasu koja uživa bonuse bez obzira na učinak, dok preusmeravaju na poreske obveznike socijalizuju gubitaka bankarskog sektora kada posegne za rizičnim poduhvatima.

Ljudski kapital

To nezadovoljstvo nije u potpunosti novo. Ono podseća na neprijateljsko raspoloženje prema profiterima nakon Prvog svetskog rata. Tom prilikom Kejnz je izjavio: “Pretvoriti biznismena u profitera je udarac kapitalizmu, jer on uništava psihološku ravnotežu čime se dozvoljavanja održavanje nejednakih nagrada. Biznismen se jedino toleriše dok njegova zarada, odnosno njegove aktivnosti, u izvesnoj meri, doprinose društvu”.

Imajući to u vidu, niko ne može da bude iznenađen što se dovodi u pitanje legitimnost kapitalizma. Bilo bi pogrešno nazvati ovu formu kapitalizma “pobednik odnosi sve”, jer i privilegovani gubitnici ostvaruju dobit.

Ono što je sada nesumnjivo novo, jeste okrutnost sa kojom američki poslodavci otpuštaju zaposlene tako da su plate menadžera i podsticaji povezaniji sa ispunjavanjem kratkoročnih ciljeva.

Ono što je sada nesumnjivo novo, jeste okrutnost sa kojom američki poslodavci otpuštaju zaposlene tako da su plate menadžera i podsticaji povezaniji sa ispunjavanjem kratkoročnih ciljeva.

U stvari, američki radnik je najpre bio smatran ljudskim kapitalom a sada samo troškom. Međutim, ovo usko sleđenje finansijske koncepcije može da uništi vrednost koju treba na kraju da prime korisnici penzija – imajući u vidu i troškove i vreme koje je potrebno za angažovanje i prekvalifikaciju zaposlenih kada se poboljšaju ekonomske prilike.

To naglašava “problem agenta”, koji je u srži bankarske i uopšte sage upravnih odbora o bonusima. Reč je, naime, o odgovornosti menadžmenta – odnosno agenta koji deluje u ime prilično raštrkanih vlasnika uloga. Ovaj koncept je u svojoj osnovi pogrešan. Mada javnost možda nije svesna detalja slabog lanca odgovornosti, ili rastućeg broja investitora kao što su trgovci koji učestalo posluju ili hedž fondova a koji nemaju interesa za ulogu upravljanja – ona na kraju vidi ishod a koji doprinosi produbljivanju nejednakosti.

Šta da se, onda, čini? Ne radi se o tome da postoje privlačni alternativni modeli. Mada je Zapad sputan usponom Azije, malo ko želi da prihvati komunističku, kinesku mešavinu državnog vlasništva, pljačkaškog privatnog tržišta, rasprostranjenu korupciju i čak veće nejednakosti nego u SAD.

Kada je reč o čistijem autoritarnijem pristupu u Singapuru, uprkos visokom ekonomskom rastu, on počinje da gubi privlačnost među svojim građanima. Takođe, mnogi na Zapadu ne smatraju da je slobodno tržište u Hong Kongu prijatno okruženje.

Stoga je suštinsko pitanje, kao što je tvrdio Kejnz tokom 1930-ih, kako poboljšati postojeći model kapitalizma. Problem je u tome što postoji minimalna fleksibilnost u makro politici nakon krize, pre svega u SAD gde je široka, centristička politika zamenjena polarizovanom debatom koja vodi u pat poziciju. Takođe, prema Edelmanovom barometru, i u SAD i u Velikoj Britaniji veće je nepoverenje prema velikoj vladi nego prema biznisu. U međuvremenu, napori da se uvede nova regulative u bankarski sistem nije uverila mnoge eksperte da se može izbeći još veća finansijska kriza.

Ako je Hajmen Minski, ekspert za krhkost finansijskih tržišta, pružio najbolji vodič za razumevanje događaja pre krize, Kejnz za upravljanje krizom – onda Mankur Olson, teoretičar institucionalne ekonomije, može sada biti posthumno svetionik kako da se upravlja njenim posledicama. Olson smatra da države nazaduju zbog lobističke moći koalicija za distribuciju, ili specijalnih interesnih grupa, čiji rastući uticaj podstiče ekonomsku neefikasnost i nejednakost


Ekonomija poput živog mrtvaca

Kada je to pisao (1982. godine), glavne interesne grupe bile su sindikati i biznis karteli. Sada najmoćnije interesne grupe čine finansijski profesionalci na Volstritu i Londonu. Preko finansijskih kampanja i političkih donacija, oni su kupili sebi zaštitu od odgovarajuće društvene odgovornosti. Te interesne grupe i dalje predstavljaju prepreku reformama (koje je predložila Vikersova komisja u Velikoj Britaniji) u cilju smanjivanja rizika u poslovanju banaka.

Suočavanje sa takvim interesnim grupama i u SAD i u Evropi, jedan je od najvažnijih postkriznih zadataka za kreatore politike i ključno za suočavanje sa pitanjem legitimnosti sistema.

Još uvek neartikulisane pritužbe javnosti je drugi zadatak sa kojim se treba suočiti. Nije najmanja poteškoća, da preformulišemo Čerčilovu čuvenu definiciju demokratije, to što je kapitalizam najgora forma ekonomskog upravljanja ako se izuzmu sve ostale koje se povremeno oprobavaju.

Problem javnih odnosa – koji je implicitan u tom bledom odobravanju, prihvatanju (toga što političari i krupan biznis čini) – osnovni je razlog zašto se kriza legitimiteta ponavlja.

preuzeto sa: b92.net
Majkl Mur je i dalje "okupator"
Izvor: Tanjug

Filmski reditelj Majkl Mur posetio je pripadnike pokreta "Okupirajmo Vašington", koji protestuju protiv kapitalizma, ali je rekao da neće snimiti film o demonstracijama.

"Već 20 godina snimam filmove na tu temu i sada ljudi znaju šta treba da znaju", rekao je Mur za Frans pres.

Reditelj filma "Farenhajt 9/11" koji je 2004. godine dobio Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu, rekao je da je u Vašington došao na konferenciju ali da je želeo da izrazi podršku demonstrantima na Fridom placi, u blizini Bele kuće.

"Mislio sam da svratim i vidim da li šatori i dalje stoje", rekao je Mur, koji je poznat po svojoj kritici konzervativnih političara. On je okupljenima rekao da je tu "samo da sluša" a ne da deli savete.

"U svakom pokretu, najteža stvar je ubediti većinu da krenu za vama", rekao je Mur o pokretu "Okupirajmo" koji se prošle godine pojavio u velikim američkim gradovima i koji je poznati reditelj podržao svojim prisustvom u nekoliko navrata.

Većina Amerikanaca sada se slaže sa demonstrantima koji su počeli celu priču u Njujorku, dodao je on Mur smatra i da su velike korporacije poput banki, mobilnih operatera ili revizorskih kuća pomogle pokretu okrenuvši ljude protiv kapitalizma.

Drugim političkim pokretima - poput pokreta za građanska prava ili feminizma - bile su potrebne godine da bi pridobili većinu Amerikanaca.

Ovima je bilo potrebno 10 nedelja, ocenio je on.

"Ljudi više ne veruju da je američki san za svakoga", rekao je Mur i dodao da bi on voleo da ta promena bude "istinska a ne kozmetička".
---------------------------------------------------------------------------------------------------------

sinoc sam na hrvatima gledao emisiju na rubu znanosti u kojoj je gostovao david icke i kaze,da pokret okupirajmo volstrit radi za interese vladara iz senke.
http://www.youtube.com/watch?v=FH0ILsBBd5o&feature=player_detailpage

Pa mora neko da financira hranu, pice, iPhonove, laptopove, wi fi...

cuo sam za tu pricu ranije, o frakcionim rezervama, ali kad sam poceo malo vise da istrazujem o bankarstvu nisam naisao na njenu potvrdu. ono sto postoji je obavezna rezerva (koju propisuje centralna banka), a koja se tice procenta deponovanog novca koji mora ostati u banci. ostatak novca koji je neko banci pozajmio moze biti plasiran dalje, deponovan u neku sledecu banku i tako dalje. kada se broji sav novac u opticaju, a po nekim merenjima se racuna i pasiva, ispada da trzistem kruzi mnogo veca kolicina novca nego sto je emitovala centralna banka.

a ono sto jeste zanimljivo u celoj prici o liberalnom kapitalizmu je da banke kada im je potrebno jos novca, mogu da ga pozajme od centralne banke, i na taj nacin svez novac ulazi na trziste. i sto je najzanimljivije je da je ovo jedini nacin na koji svez novac ulazi na trziste, a ako vlada recimo ostvari finansijski deficit (a "pozeljno" je da to bude oko 2%), ona moze da dodje do tog novca samo putem pozajmljivanja od banaka ili nekih drugih finanskijskih institucija.