Žalosno je što nas Šipci pobediše qrcem i natalitetom.
Možda, kažem i podvlačim-MOŽDA-će se desiti podela KIM i šta onda?
Naši će ponovo prodavati šipcioma imovinu, grobove predaka,....
Jos strašnija stvar se dešava po Srbiji a malo se ko zapitao za posleice
.NAIME - naši vremenski momci , u cvetu mladosti (od po 35-45 godinica) masovno žene Albanke.
Pre su ženili Makedonke, Moldavke, Ruskinje a sada Albanke.Opravdanje većine je što su one katoličke verosipovesti i  iz Skadra su , nekadašnje Srpske srednjevekovne prestonice.
da li će prava Srbadija biti deca koje rode te Albanke ,.....pitanja i pitanja na koje ne znam ko može dati valjan odgovor a Šipci i time osvajaju teritoriju srbije i kroz 50-100 godina neće biti Srba ni za pod jednu šljivu.

Da se ja pitam, pri sadašnjem stanju stvari i mogućnostima, uzeo bih taj sever Kosova i onda duž novoformirane granice sa Šiptarima podigao jedan visoki zid, kao što su Ameri izgradili na granici sa Meksikom.

Sa druge strane zida da dežuraju snajperisti i ko pokuša da preskoči da dobije automatski 7.62 mm olova.

Editovah post, nesto me net zeza...konkretni podaci na predhodnoj strani.

Kada dodje tumbanje po svetu za 10-15 godina moze da se desi svasta... Nase je da se spremimo za to ili da nestanemo...

ko da deli,šta da deli  

ko sme o tuđoj kući da odlučuje,ko ima pravo za to  

ko je taj naj pametan  

Srbija za 50 godina ima da ostane Beogradski pasaluk...

A gde ce i kako nasi unuci ziveti, to i nije bitno... Bitno je da se zivi u nekim epovima i snovima...

To da je Kosovo Srbija, je ista prica kao da je granica Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica granica Srbije... Zapravo oni ljudi koji tamo zive i jesu poreklom Srbi, za razliku od onih koji zive na Kosovu...

Cela Dalmacija je po istom principu srpska, i kako to da se niko ne seti ovde da pokrece pitanje osvajanja Dalmacije?


Ok, nema ih 2 miliona, ima ih 1.700.000...  

Dok se god mi iz bivse SFRJ ne razgranicimo prema etnickim principima, nece ovde biti srece...


I ja moram jos jednu stvar da kazem... Ko je nama Srbima kriv sto 1915 nismo prihvatili Londonski ugovor? Ko je nama Srbima kriv sto su 1945 povucene granice onako kako su povucene? Ko je nama Srbima kriv sto dok su drugi vodili nacionalnu politiku i organizovali podrsku u inostranstvu, mi smo ubedjivali sebe da smo Jugosloveni, a pritom trpeli marginalizaciju? Uporno vodimo neku pogresnu politiku, kao sada sa Kosovom...






Ucio sam ja mnogo vise od tebe o svemu tome... Drugi svetski rat nije skorija istorija, bar po mom misljenju i onome sto sam hteo da kazem, jer bi onda u tom kontekstu se moglo pomenuti stradanje Jevreja, a svet se mnogo promenio posle Drugog svetskog rata... I u Jasenovcu je verovatno ubijeno vise ljudi...  



Isti slucaj...  
I one sa dzipovima treba organizovati da ih hapse...  

Ne, nije ubijeno vise ljudi u Jasenovcu , daj link, daj izvor...da vidim ko je sproveo i organizovao istrazivanje. 




A ko su albanci molim te? Oni uopste nisu autohtoni narod na Balkanu covece, odnosno da su dosljaci u Evropu i na Balkan iz Azije, iz Indije.
Pola njihobog jezika se sastoji od srpskih reci i termina.Oni su jednostavno "prisli" i izmesali se sa drugim narodima. Nemaju ni M od muslimanske vere u biti.
Njih su "pogurali" drugi narodi i oni su se nastanili na Kosovu. Kakve oni imaju veze sa Kosovom?

"Nije jasno da li Srbi dolaze u dodir sa Albancima ili sa etničkim precima Albanaca, ali je jasno nešto drugo: taj dodir nije imao karakter sukoba. Srbi nisu od Albanaca oteli zemlju, još manje državu, jer je sigurno da u vreme doseljavanja Srba na Balkan, i dugo posle toga, nema nikakve državne tvorevine albanskog naroda, niti ce neka iole značajna etnička skupina Albanasa ili albanskih predaka javlja u tom razdoblju kao istorijski činilac. Čak i kada bi se prihvatilo mišljenje da su Albanci neposredni i "čisti" potomci Ilira [a Iliri su bez obzira na stupanj svoga društvenog i političkog razvoja bili i te kako važan istorijski faktor na Balkanskom poluostrvu], to se ne tiče naseljavanja Slovena, a posebno Srba: Srbi kao kolonizatori Balkana nisu u sukobu sa istorijskim Ilirima, koji su već davno pre toga poraženi i eliminisani, tako da u seobi naroda i ne učestvuju; Srbi se sudaraju sa Vizantijom kao državom, a to znači sa Grcima i njihovim saveznicima ili najamnicima, i najzad sa romanskim stanovništvom gradova koji su se našli na putu slovenske etničke lavine. "


Naziv "Šiptari" (Shqiptarët) se počeo upotrebljavati u toku NOB-a u Jugoslaviji umesto ranije "Arbanasi", "Arnauti", kao i "Šipnija" (Shqipëri, Shqipni) umesto "Arbanija"

Dakle, oni su samo mali deo jednog naroda naseljen na nasepodrucje,sa kojim pravom uzimaju i zauzimaju SRPSKO?

Sto se Jasenovca tice, polemise se sa razlicitim brojem ubijenih Srba, ali je to verovatno negde oko 700.000 Srba...
 
Medjunarodna komisija je utvrdila taj broj, sada dal je tacan ne znam... Imas vise o tome ovde:

Wikipedia

http://www.ic-jasenovac.com/index.php?option=com_content&task=view&id=18&Itemid=1


Sto se tice Kosova, imamo razlicit stav, i iskreno, nisam siguran da je taj tvoj ispravan, pre svega jer vodi u dalje ubijanje i unistavanje zivota ljudima... Ali dobro, svako ima pravo na svoje misljenje!   

Ja najvise verujem nasim komisijama, osporavanim ali korektnim.
StoseKosova i Metohije tice bolje da si me , ako jesi Srbin, u oko ub'o nego si se drugacije izjasnio. Ali ok, to je recimo tema koja je meni rak rana.

Htela sam samo da ti pokazem kako smo mi  Srbi, bar tako istorija kaze, naseljeni na ta podrucja ikako so tamo zatekli mali broj pripadnika tog naroda.

Istorija koju ja "zagovaram" je slicna Dereticevoj i navodim jedan primer:

di Giacomo di Pietro Lucari u svom delu "Copioso ristretto degli Anali di Ragusa" koji se sluzio najstarijim dubrovackim dokumentima i analima "Annali nostri" pise da su u srpskim zemljama u susedstvu i zaledju Dubrovnika, u najranije vreme , upravljali sledeci Srbi:

Ostrivoj (Ostrivoi) oko 490.god
Svevlad (Svevlad) oko 535.god,
Tatilo Svevladovic III 541.god,
Selimir (Selimir) oko 550.godine
Tatilo Svevladovic VI 552-563. god,
Selimir I Svevladovic 564-585. god,
Vladan I Selimirovic sin Svevladovica V 585-620.god,
Car Zvonimir I Drvanov ili Drvenarov 632-670.god,
Budimir zvani Svetopelek poslije 671. godine
Kralj Budimir I Zvonimirov Drvanic II 675-680.,god,
Svetolik I Budimirov Drvanic III 680-692.god,
Vladislav I Svetolikov Drvanic IV 692-709.god,
Tomislav I Vladisavljev ili Svetolikov sin Drvanovic V 709-722.god,
Sebislav ili Zebislav I Tomislavljev Drvanovic VI 722-749.god,
Razbivoj I i Vladimir Sebisavljevi Drvenovic VII 749-753.god
Vladimir I Sebisavljev Drvanovic VIII 753-773.god,
Hranimir I Vladimirov Drvanovic IX 773-782,god,
Tvrdoslav I Hranimirov Drvenovic X 782-787.god
Ostrojilo ili Strojilo II Vladimirov Drvanovic XI 787-791.god,
Tolimir Ostrojilov Drvanovic XII 791-799. god,
Predislav I Tolimirov, Drvanovic XIII 799-805.god,
Krepimir I Predisavljev Drvanovic XIV 805-830.god,
Svetozar Krepimirov Drvanovic XV 830-835.god,
Radoslav Svetozarev Drvanovic XVI 835-850.god,
Caslav ili Cestislav I Radosavljev Drvenarevic XVII 850-862. god,
860-880. godine - Srbi primaju hrišcanstvo
Petrislav I Radosavljev Drvanovic XVIII 864-879.god,
Pavlimir ili Bela I Petrisavljev Drvanovic XIX 879-910.god
Belina ili Pavlimirova zena Drvenarevic 910-930.god,
Tresimir I Belin ili Pavlimirov sin Drvanovic XXI 930-960.god,
Prelimir I Tresimirov Drvanovic XXII 960-982.god,
Hvalimir I Prelimirov Drvanovic XXIII 982-986.god
Leget I Kresimirov Drvanovic XXIV 986-989.god,
Silvester I Beloslavljev Drvanovic XXV 989-993
Tugomir Silvesterov Drvanovic XXVI 993-997,god,
Hvalimir II Tugomirov Drvanovic XXVII 997-1003.god,
Petrislav II Hvalimirov XXVIII 1003-1010.god,
Vladimir Sveti II Petrislavljev Drvenarevic XXIX 1010-1015.god,
Dragomir I Hvalimirov Drvanovic XXX 1015-1019
Dobroslav ili Vojislav I Dragomirov Drvanovic XXXI 1036-10551054. godine - Hrišcanska crkva podeljena je na Istocnu (pravoslavnu) i Zapadnu (rimokatolicku)
......
http://cafehome.tripod.com/arhiviII.htm
I ovaj sajt da se procita, sazna nauci jos nesto.
Dakle smatram, proucavajuci i citajuci da su Albanci "pogurani" od strane Hrvata, ako se ne varam, na teritoriju Kosova i sadasnje Albanije.
Vrlo mali broj ljudi koji sada, eto, polaze pravo na mesto gde je proliveno toliko srpske krvi.
Sta cu..pristrasna sam  :..Volim sve sto je srpsko gde god bilo, kakvo god bilo ...

Citat: sandra80 31. Mar 2011, 21:22:17

Naziv "Šiptari" (Shqiptarët) se počeo upotrebljavati u toku NOB-a u Jugoslaviji umesto ranije "Arbanasi", "Arnauti", kao i "Šipnija" (Shqipëri, Shqipni) umesto "Arbanija"

Mislim da ste svi zaboravili na jedan detalj u vezi Šiptara i pocetka njihovog nazivanja Šiptarima:reč je o Prizrenskoj ligi.
Evo detalja o njoj pa ćete videti da njihove težnje o jedinstvu svih Šiptara potiču iz 19 veka:

[b]Prizrenska liga


Komiteti Albanske lige.

Liga za odbranu prava albanskog naroda[1], poznata kao Albanska liga ili Prizrenska liga, je bila albanska politička organizacija osnovana 10. juna 1878. godine u Prizrenu, u tadašnjem Kosovskom vilajetu Otomanskog carstva. Cilj Lige je bio borba za albansku autonomiju i ujedinjenje svih Albanaca u jedan veliki albanski vilajet.
Prizrenska liga se suprotstavila odlukama Berlinskog kongresa da preda Gusinje i Plav Kneževini Crnoj Gori, nakon čega dolazi do oružanih sukoba sa Crnogorcima. Centralna ličnost ove lige je bio Ali-paša Gusinjski, koji je stekao veliki ugled svojim uspesima u bitkama protiv Crnogoraca 1855, 1879. i 1880. Pristalice Lige takođe podižu ustanak protiv otomanske vlasti 1879. godine i zauzimaju mnoge gradove. Turski Derviš-paša vojskom razbija albanski ustanak aprila 1881. godine i raspušta Prizrensku ligu.

Osnivanje[/b]


Albansko stanovništvo u Otomanskom carstvu je živelo podeljeno u četiri vilajeta: kosovskom, skadarskom, janjinskom i manastirskom (bitoljskom). Prizrenska liga je osnovana nakon završetka Rusko-turskog rata (1877—1878) između Rusije, Srbije i Crne Gore protiv Otomanskog carstva, sa ciljem da spreči da oblasti na kojima je nastanjeno muslimansko ili albansko stanovništvo pripadnu susednim državama.
Sredinom 1878. godine su održani veliki skupovi albanskih predstavnika u Prizrenu; okupilo se preko 300 delegata iz svih krajeva gde žive Albanci. Na kongres u Bajrakli-džamiji došli su i predstavnici carigradskog kruga, na čelu sa Abdulom Frašerijem. Delegati sa Kosova, severne Albanije i Makedonije su bili za političko rešenje albanskog pitanja u sklopu Otomanske carevine, na bazi samouprave i oslobođenja od dažbina sultanu. "Južna" frakcija (uključujući carigradsku) je bila radikalnija, zahtevajući samostalnost Albanije i odricanje pokornosti sultanu.[2] Do kompromisa je došlo na zajedničkoj platformi autonomne Albanije. Formiran je Glavni odbor Lige od blizu 60 članova, i potom na javnom zboru u Prizrenu 17. juna 1878. obnarodovan politički program [1]:
Albanci neće dopustiti da se njihove zemlje daju Srbiji, Crnoj Gori, Grčkoj ili bilo kojoj drugoj državi;
sve oblasti naseljene Albancima koje su Srbija i Crna Gora ovim ratovima otrgle od Turske, da im se vrate;
da se pošalju diplomatske misije u Evropu, na Berlinski kongres i kod dvorova;
da se Albancima vrati samostalnost, da im se više ne šalju činovnici iz Carigrada, već da ih oni sami između sebe biraju; i
da sultan ne traži više od njih regruta i poreze.
Nakon što su zahtevi sročeni, dokumenat je potpisalo preko trideset viđenijih prizrenskih Albanaca i na njega je stavljen pečat [muhur] albanske zajednice.[3] Nakon toga, peticija je upućena sultanu i Berlinskom kongres

Berlinski kongres


Prizrenska liga je na Berlinskom kongresu istupala u ime albanskog naroda, boreći se za zaštitu graničnih teritorija na koje su pretendovale susedne zemlje. Liga je uputila memorandum Kongresu kojim se od velikih sila traži priznanje nacionalnog identiteta Albanaca i autonomije Albanije unutar Otomanskog carstva.[4] Uz akciju kroz memorandume, Prizrenska liga je poslala i delegaciju pod vođstvom Abdul-beja Frašerija i Mehmeta Ali Vrionija u Beč, Berlin, Pariz, London i Rim. Cilj delegacije bio je da objašnjava i brani stavove memoranduma Prizrenske lige.[4] Međutim, Berlinski kongres je ignorisao memorandum Lige, a nemački kancelar Oto fon Bizmark je čak zauzeo stav da albanska nacija ne postoji. Albanskoj delegaciji nije dozvoljeno da učestvuje na Berlinskom kongresu. Albanske zemlje su tretirane kao deo Turske države, a Albanci kao turski građani, iako su se u to vreme borili protiv Turske.[5] Zbog takvog tretmana, albanski diplomata Abdyl Frashëri je protestovao:
“   Ako Velike sile osude ovaj hrabri i slobodoljubivi narod da ostane u ropstvu, ili još gore da bude podeljen između susednih država, Balkansko poluostrvo nikada neće imati mira, jer Albanci nikada neće prestati da se bore za svoju nezavisnost.[6]   ”
    
— Abdyl Frashëri
Odlukama Kongresa, neka pretežno muslimanska naselja kao Plav i Gusinje, predata su Crnoj Gori, dok su Srbiji predata četiri okruga (Niš, Pirot, Leskovac i Vranje) u kojima je živeo veliki broj Albanaca.
“   Arbanasi su se našli između čekića i nakovnja, između Turske protiv čijeg jarma su se borili i balkanskih državica koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni arbansko naselje iz četiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severnoalbanskih plemena a Grčka traži izvesne oblasti na Jugu.[7]   ”
    
— Dimitrije Tucović
Iako je članovima 35 i 39 Berlinskog ugovora jasno istaknuto da u novopripojenim krajevima muslimani i hrišćani treba da uživaju jednaka građanska i politička prava i slobodno raspolažu svojom imovinom[8], u Srbiji dolazi do masovnih progona albanskog stanovništva iz novopripojenih krajeva i spaljivanja albanskih sela i gradskih četvrti[9]. Zbog ne poštovanja Berlinskog ugovora, Albanci su uputuli diplomatskim predstavnicima velikih sila peticiju u kojoj se kaže:
“   ...Situacija je teška u svim aspektima života. Izgubili smo sve što smo imali... Srpska vlada se ne pridržava Berlinskog ugovora; konfiskovala je našu imovinu, oduzela nam je svu živinu, letinu i ostalo, stoga pitamo velike sile da se umešaju u zaštitu naše imovine.[10]   ”
Zbog kapitulacije Turske na Berlinskom kongresu Liga ulazi u fazu otvorenog suprotstavljanja turskim vlastima, pokušavajući da oružanom akcijom spreči izvršenje odredaba Berlinskog ugovora.[1] Na pokušaj Turske da povrati red na Kosovu uzvraćeno je masovnom oružanom pobunom: u Đakovici je 26. avgusta 1878. ubijen Mehmed Ali-paša, koji je tamo upućen radi smirivanja.[1]

Oružani otpor

Albanci su za najveću nepravdu Berlinskog kongresa smatrali "legalizovanje srpsko-crnogorskog nasilja i okupaciju albanske zemlje".[5] Odredbama ugovora, Crnoj Gori su predata pretežno muslimanska naselja Plav i Gusinje, koja su Albanci branili oružjem. Crnogorci su vodili dve bitke sa dobrovoljcima Lige, kod Novšića i Murina, ali nisu uspeli da savladaju otpor Albanaca.[4] Zbog nesprovođenja odredaba Kongresa, Crnoj Gori su ponuđene teritorije Hota i Gruda u zamenu za Plav i Gusinje. Međutim, opet su se suprotstavili dobrovoljci Lige i onemogućili predavanje teritorija.[4] Na kraju su velike sile Crnoj Gori kao kompenzaciju ponudile teritoriju Ulcinja. Poslale su međunarodnu flotu kojom su izvršile demonstraciju sile pred Ulcinjem, stavivši do znanja Porti da se međunarodne odluke moraju izvršiti. Nakon toga, energičnom akcijom skadarskog komandanta razbijen je otpor Liginih dobrovoljaca, zauzet je Ulcinj i predat je Crnoj Gori.[4] Na jugu, Ligini dobrovoljci su uspeli da spreče predavanje Grčkoj dela Epira.[4]
Tokom godina borbi oko granica, Liga je ojačala i počela sve odlučnije da postavlja zahteve Porti. Albanci su zahtevali od Turske autonomiju za Albance, i ujedinjenje u jedan vilajet. Porta je ovo odbila, i počeo je albanski ustanak 1879. kojim je turska vlast svrgnuta u Vučitrnu, Prizrenu, Đakovici, Prištini, Peći i drugde.[11] Maja meseca 1880. Liga potpuno otkazuje poslušnost Porti i na Kosovu nastaje dvovlašće.[1] U Skadru dolazi do zajedničkog okupljanja svih Albanaca, hrišćana i muslimana. 10. aprila 1880. izdata je proklamacija sa zahtevima:
unutrašnja autonomija za sve albanske zemlje;
knez izabran voljom naroda, sa naslednim pravima;
paušalno plaćanje godišnjeg danka;
pravo na pomoćnu vojsku;
uklanjanje svih otomanskih trupa;
postavljanje domaćih činovnika;
uspostavljanje diplomatskih odnosa između autonomne Albanije i Porte.
Na ovoj političkoj platformi organizovan je ustanak protiv turskih vlasti.[1]

Raspuštanje Lige


Zgrada u kojoj je osnovana Prizrenska liga.
Turska je, kao odgovor, poslala vojsku na čelu sa zloglasnim Derviš-pašom da razbije ustanak na Kosovo i Albaniju. Vojska tokom marta-aprila 1881. ulazi u Prizren, Đakovicu i Peć. Na jesen iste godine ulazi u Ljumu i Debar, i postepeno u celu Albaniju od severa do juga. Albanski pokret je u krvi ugušen. Turska je vojnom akcijom razbila dobrovoljce Lige, a njihove vođe pohapsila i poslala u progonstvo.[4] Do kraja 1882. internirano je u Malu Aziju oko 3000 Albanaca, s ciljem da se potpuno iskoreni mreža organizacija Albanske lige.[1]
Međutim, ovo smirenje je bilo samo privremeno, jer ponovo izbijaju nemiri po pašinom povratku u Carigrad. Lokalne bune niču 1883. i 1884. godine.[12]

Nasleđe

Iako je Prizrenska liga prestala da postoji, Albanci su nastavili da igraju važnu ulogu u mladoturskom pokretu. Teritorija Albanije, Kosova i Makedonije glavna su poprišta na kojima se odigravala Mladoturska revolucija. Međutim, kada su se mladoturci učvrstili na vlasti, nisu ispunili obećanja u pogledu autonomije Albanije, već su tražili strogi centralizam, uvodeći turski kao jedini jezik administracije i zabranjujući albanske klubove širom zemlje. Ovo je vodilu erupciji nezadovoljstva i oružanoj pobuni Albanaca na Kosovu i Albaniji juna 1909. koju su Turci krvavo ugušili maja 1910. godine.[4]